1. CRNA KIŠA

„Nepobedivi”, krstarica druge klase, najveća jedinica kojom je raspolagala baza u sazvežđu Lire, išao je fotonskom linijom kroz krajnji kvadrat sazvežđa. Osamdeset tri člana posade spavalo je u tunelskom hibernatoru centralnog sprata. Pošto je put bio relativno kratak, umesto potpune hibernacije primenjen je pojačani san, u kome temperatura tela ne spada ispod deset stepeni. U kormilarskoj kabini radili su samo automati. U njihovom polju viđenja, na nišanskom krstu, nalazio se sunčani disk, jedva nešto užareniji od običnog crvenog patuljka. Kada je njegov krug zauzeo polovinu širine ekrana, anihilaciona reakcija je obustavljena. Izvesno vreme u celom brodu vladala je mrtva tišina. Bezvučno su radili aklimatizatori i brojčane mašine. Prestala je najdelikatnija vibracija koja prati emitovanje svetlosnog stuba što je prethodno izlazio iz krme i koji je kao beskrajno dug mač zariven u mrak potiskom pokretao brod. „Nepobedivi” je išao istom brzinom, bliskom brzini svetlosti, beživotan, gluh i na izgled prazan.

Potom svetla počeše da namiguju sa pultova oblivenih rumenilom dalekog sunca koje je stajalo na središnjem ekranu. Feromagnetne trake se pokrenuše, programi polako počeše da se uključuju u sve nove i nove aparature, komutatori su izbacivali iskre i struja je potekla u vodove sa zujanjem koje niko nije čuo. Električni motori, savladavajući otpor davno ohlađenih maziva, krenuli su i iz basova prelazili u visoku jeku. Poluge kadmijuma zagasite boje pomaljale su se iz pomoćnih reaktora, magnetne pumpe ubacivale su tečni natrijum u spiralne rashladne cevi, kroz lim kormilarskih paluba probi se treperenje, a istovremeno slabo pucketanje u unutrašnjosti zidova, kao da su tamo vrvele čitave skupine životinjica i lupkale kandžama o metal, posvedočilo je da su automatski remontni kalibri već krenuli na mnogokilometarski put da bi kontrolisali svaki spoj nosača, neprobojnost trupa, celinu metalnih spojnica. Ceo brod je bio ispunjen šumovima, kretnjom, budeći se, i samo je njegova posada još spavala.

Dok naredni automat, progutavši svoju programsku traku, ne posla signale u centralu hibernatora, tada se u dah hladnog vazduha umeša gas za razbuđivanje. Između redova ležajeva, kroz rešetke na podu, zastruja topli vetar. Ljudi ipak kao da dugo nisu hteli da se probude. Neki su bespomoćno pomerali ruke; prazninu njihovog ledenog sna ispuniše prividi i košmari. Neko najzad prvi otvori oči. Brod je za to već bio spreman. Nekoliko minuta unapred dotadašnju tamu dugih pojasnih hodnika, otvora za liftove kajuta kormilarske kabine, radnih mesta, barokomora ispunjavao je beli blesak veštačkog dana. I dok je hibernator bio ispunjen Ijudskim uzdasima i bunovnim stenjanjem, brod kao da u nestrpljenju nije mogao da dočeka buđenje posade, te sam započe početni manevar kočenja. Na centralnom ekranu se pojaviše jezici kljunastog ognja. U dotadašnje mrtvilo brzine bliske svetlosnoj uvuče se potres, snažna sila pristavljena u pramčanim katapultima trudila se da prignječi osamnaest hiljada tona stajaće mase „Nepobedivog” pomnožene sada njegovom ogromnom brzinom. U kartografskim kabinama nespokojno se zatresoše karte, čvrsto upakovane u rolnama. Tu i tamo pomerili su se nedovoljno pričvršćeni predmeti; u kuhinjama je zazveketalo posuđe zaljuljali su se nasloni penastih fotelja, pojasevi i zidni konopci pojedinih paluba počeše da se ljuljaju. Lupnjava, pomešan zveket stakla, lima, predmeta od sintetike, u talasu prođe kroz ceo brod, od pramca do krme. Iz hibernatora je, međutim, već stizao žagor ljudskih glasova; ljudi su se iz ništavila u kome su počivali sedam meseci, kroz kratki san, vraćali u javu.

Brod je gubio brzinu. Planeta je zaklonila zvezde, sva u riđoj vuni oblaka. Konveksno ogledalo okeana u kome se ogledalo sunce, pomeralo se sve sporije. U vidnom polju pojavio se mrk kontinenat prošaran kraterima. Ljudi na palubnim položajima nisu videli ništa. Duboko pod njima, u titanskoj utrobi pogona narastala je prigušena rika, ogromni teret je kidao prste sa drške. Oblak koji se probio u pramen pritiska posrebrio se u eksploziji žive, raspao se i nestao. Rika motora se za časak pojačala. Riđasti štit se spljoštio: tako se planeta preobražava u kopno. Već se videlo kako vetar nosi srpaste peščane dine, pramenovi lave što su se razilazili kao žbice na točku od najbližeg kratera zaigrali su od odraženog požara raketnih mlaznih cevi, jačim od sunčanog.

„Sva snaga na ose. Statički pritisak.”

Strelice su se lenjo prebacivale u sledeći sektor skale. Manevar prođe besprekorno. Brod je kao prevrnut vulkan koji riga vatru visio pola milje iznad rošave površine, sa stenovitim lancima utonulim u pesak.

„Sva snaga na ose. Umanjiti statički pritisak.”

Već se videlo mesto na kome okomiti talas mlaznog pritiska bije u tle. Tamo se digla mrka peščana oluja. Iz krme su sipale ljubičaste munje, naizgled bezvučne, jer je grmljavinu zaglušivala jača od njih rika gasova. Razlika potencijala se izjednačila, munje nestadoše. Jedan pregradni zid se razječao. Komandant pokretom glave pokaza na njega, inženjeru: rezonanca. Treba je otkloniti. Ali niko se ne odazva, pokretači su zavijali, brod se sad spuštao bez ijednog drhtaja, kao čelična planina pridržavana nevidljivim konopcima.

„Pola snage na ose. Mali statički pritisak.”

U kružnim prstenima, poput talasa pravoga mora, na sve strane su jurili zadimljeni talasi pustinjskog peska. Epicentar, pogođen iz male razdaljine žbunastim plamenom sagoretina nije se više dimio. Peska nestade, pretvorio se u ogledalo mehurastog crvenila u ključalo jezero istopljene kremene zemlje, u stub zveketavih eksplozija, dok se ne ispari. Obnažen kao kost, stari oblik planete poče da omekšava.

„Reaktori na praznu brzinu. Hladan pritisak.”

Plavetnilo atomske vatre ugasnu. Iz mlažnjača pokuljaše kosi zraci borovodonika, i u jedan mah pustinju, zidove stenovitih kratera i oblake nad njima obli avetinjsko zelenilo. Bazaltna podloga na koju je trebalo da se spusti široko podnožje „Nepobedivog” nije više pretila da će se rastopiti.

„Reaktori nula. Hladnim pritiskom u ateriranje.”

Sva srca zakucaše življe, oči se nagnuše nad instrumente, drške se oznojiše u zgrčenim prstima. Obredne reči su označavale da više neće biti povratka, da će noge kročiti na pravo tle, pa makar to bio i pesak pustinjskog globusa, ali postojaće na njemu izlazak i zalazak sunca, vidik i oblaci, i vetar.

„Prizemljenje precizno u nadiru.”

Brod je bio pun otegnute jeke turbina, koje su pogonski materijal potiskivale naniže. Zeleni, kupasti vatreni stub spojio ga je sa zadimljenom stenom. Sa svih strana digoše se oblaci peska, zaslepiše periskop središnjih paluba, samo su se u kormilarskoj kabini na radarskim ekranima stalno pojavljivali i gasili duž zraka koji su opisivali obrise pejsaža što su tonuli u tajfunskom haosu.

„Pri dodiru stop.”

Oganj je buntovnički buktao pod krmom, pritiskivan milimetar po milimetar telesinom rakete koja je sedala na njega, zeleni pakao je prskao dugim mlazevima prosecajući uzburkane peščane oblake. Zev između krme i opaljenog bazalta stene, postao je uska pukotina, linija zelenog sagorevanja.

„Nula nula. Svi motori stop.”

Zvono. Jedan jedini udarac, kao udar ogromnog, puknutog srca. Raketa je stala. Glavni inženjer je stajao držeći ruke na dršcima havarijskog odbacivanja: stena je mogla da se ulegne. Čekali su. Strelice sekundare i dalje su se kretale svojim insekatskim pokretima. Komandant je gledao neko vreme na merač uspravnosti, njegovo srebrnasto svetlašce nije se ni mrdnulo na stranu od crvene Nule. Ćutali su. Zagrejane do crvenog usijanja mlažnjače su počinjale da se grče, ispuštajući niz karakterističnih odjeka, nalik na promuklo stenjanje. Crvenkasti oblak, podignut na stotine metara, počeo je da opada. Iz njega se promolio vrh „Nepobedivog”, njegovi bokovi osmoljeni atmosferskim trenjem i zbog toga nalik na staru stenu, hrapav, dvostruki oklop, riđa prašina se još kolutala i letela oko krme, ali sam brod se već uveliko umirio, kao da je postao deo planete, i sada kruži zajedno s njenom površinom u laganom kretanju, koje traje već vekovima, pod ljubičastim nebom obasjanim najjačim zvezdama, koje su se gubile samo u blizini crvenog sunca.

„Procedura normalna?”

Astrogator se uspravi iznad brodske knjige gde je, na polovini strane, upisao ugovoreni znak sletanja i uz njega u rubriku upisao naziv planete: „Regis III”.

„Ne, Rohane. Počećemo od trećeg stepena.”

Rohan se trudio da ne ispolji začuđenost.

„Razumem. Mada…” dodade poverljivim tonom koji mu je Horpah često dozvoljavao, „ne bih voleo da budem onaj koji će ljudima to kazati.”

Kao da nije čuo reči svog oficira, astrogator ga uhvati za ruku i dovede ga do ekrana kao do prozora. Razgrnut mlazom prizemljavanja dalje od broda pesak je formirao neku vrstu kotline oivičenu dinama koje su se osipale. S visine od osamnaest spratova oni su kroz trobojnu površinu elektronskih impulsa, koja je stvarala vernu sliku spoljnjeg sveta, posmatrali kameni greben kratera udaljenog tri milje od njih. Sa zapadne strane greben se gubio na obzorju. Sa istočne strane su se pod njegovim odronima gomilale crne, neprobojne senke. Široke reke lave, sa grebenima uzdignutim iznad peska, imale su boju stare krvi. Jedna jaka zvezda sijala je na nebu, ispod gornjeg ruba ekrana. Kataklizma izazvana sletanjem „Nepobedivog” prošla je i pustinjski vetar, snažna struja vazduha što je stalno nadirala od polutarskih oblasti prema polu planete, već je bacao prve peščane jezičke pod krmu broda, kao da nastoji da zaleči ranu stvorenu izduvnim ognjem. Astrogator uključi mrežu spoljnjih mikrofona i pakleno, daleko zavijanje, zajedno sa zvukom peska koji je udarao u oklope, za časak ispuni visoku prostoriju komandne kabine. Zatim isključi mikrofone i zavlada tišina.

„Tako to izgleda”, reče polako. „Ali „Kondor” se odavde nije vratio, Rohane.” Ovaj stisnu vilice. Nije mogao da se prepire sa starešinom. Preleteo je s njim mnogo parseka, ali među njima nije došlo do prijateljstva. Možda je razlika u godinama bila previše velika. Ili su zajedno savladane opasnosti bile previše male. Surov je bio taj čovek čija je kosa bila bela gotovo kao njegovo odelo. Blizu stotinu ljudi nepomično je stajalo na svojim mestima nakon obavljenog teškog rada koji je prethodio približenju, trista časova kinetičke energije, nagomilane u svakom atomu „Nepobedivog”, ulazak u orbitu, prizemljenje. Gotovo sto ljudi, koji mesecima nisu čuli glas vetra i koji su naučili da mrze prazninu, kao što je mrzi samo onaj koji je poznaje. Ali komandant o tome sigurno nije mislio. Polako je išao kroz kabinu i spustivši ruku na naslon fotelje, dignut već na novu visinu, promrmlja:

„Ne znam šta je to, Rohane.”

I odjednom oštro:

„Šta još čekate?”

Rohan brzo priđe sortirnom pultu, uključi unutrašnju instalaciju i glasom, u kome je još podrhtavao prigušeni bes, poče da komanduje:

„Svi spratovi, pažnja! Prizemljenje završeno. Kopnena procedura trećeg stepena. Sprat osmi: pripremaj energobote. Sprat deveti: ekranizacijske baterije u pokret. Tehničari zaštite na položaje. Ostatak posade: na označena radna mesta. Gotovo.”

Činilo mu se dok je to govorio, gledajući u zeleno oko pojačala, koje je treptalo saglasno s modulacijom njegovoga glasa, da vidi njihova oznojena lica kako se koče u iznenadnom čuđenju i gnevu, dignuta prema zvučnicima. Mora da su tek sada shvatili, da su počeli da psuju…

„Kopnena procedura trećeg stepena u toku, gospodine astrogatore”, reče ne gledajući starijeg čoveka. Ovaj njega pogleda i neočekivano, uglom usana, osmehnu se:

„To je samo početak, Rohane. Možda će još biti dugih šetnji pri zalasku sunca, ko zna…”

Izvadio je iz plitkog ormanića u zidu usku, izduženu knjigu otvorio je i spustivši je na beli pult, sav naježen od raznih pokretača, reče:

„Čitali ste ovo?”

„Da.”

„Poslednji njihov signal, koji je registrovao sedmi hiper-relej, stigao je do proksimalne bove u dometu Baze pre godinu dana.”

„Znam napamet njegovu sadržinu. „Iskrcavanje na Regis III završeno. Planeta pustinjska, tipa sub-Delta 92. Silazimo na kopno drugom procedurom u polutarskom pojasu kontinenta Evane.”„

„Da. Ali to nije bio poslednji signal.”

„Znam, gospodine astrogatore. Četrdeset časova kasnije hiper-relej je registrovao seriju impulsa, sličnih Morzeovim znacima, ali bez ikakvog značenja, a zatim — čudne glasove, ponovljene nekoliko puta. Hertel ih je nazvao „mjaukanjem mačaka koje vuku za rep”.”

„Da…” reče astrogator, ali se videlo da ne sluša. Ponovo je stajao pred ekranom. Nad samim rubom vidnog polja, sasvim pored rakete, pojavili su se makazasto istureni lukovi svoznice, po kojoj su prolazili ravnomerno, kao na paradi, jedan za drugim, energoboti, mašine teške trideset tona, prevučene silikonskim protivpožarnim oklopom. Kako se koji spuštao dole, njihovi poklopci su se polako dizali uvis, zbog čega se njihov sjaj povećavao; napuštajući svoznicu, zarivali su se duboko u pesak, ali su išli pouzdano, orući peščani nanos koji je vetar već bio stvorio oko „Nepobedivog”. Razilazili su se zračno na jednu i na drugu stranu, sve dok se nakon deset minuta ceo perimetar broda ne nađe okružen lancem metalnih kornjača. Zastavši, svaki je počeo odmereno da se ukopava u pesak, dok se ne izgubiše u njemu i samo su treperavi plamičci, pravilno razmešteni po riđim padinama dina, pokazivali mesta na kojima su se pomaljale kupole Dirakovih odašiljača. Prevučen penastom materijom čelični pod komandne kabine zatresao se od ljudskih koraka. Njihova tela je potresao munjevit, izrazit drhtaj koji se ipak jedva mogao osetiti i koji se potom izgubio, i samo se još časak zadržao stežući vilice, a viđena slika se izgubila iz vida. Ta pojava nije trajala ni pola sekunde. Vratila se tišina, narušavana samo udaljenim brujanjem paljenja motora što je dopiralo negde iz donjih delova broda. Pustinja, crno-riđe gomile kamenja, talasi peska koji su se lagano pomerali izoštrili su se na ekranima i sve je bilo kao ranije samo se iznad „Nepobedivog” proširila nevidljiva kupola polja sila zatvarajući pristup brodu. Na svoznici se pojaviše, koračajući naniže, metalne krabe s vetrenjačama antena koje su se okretale na smenu, levo i desno. Inforoboti, daleko veći od odašiljača polja, imali su spljošten trup i povijene metalne štule, koje su se širile u stranu. Tonući u pesak i kao s nekim gađenjem vadeći iz njega krakove koji su duboko upadali, člankonošci su se razišli i zauzeli mesta u prekidima lanca energobota. Ravnomerno s razvojem operacije zaštitnog pojasa, na centralnom pultu komandne kabine iskakala su, na zagasitoj podlozi, kontrolna svetlašca, a štitovi impulsnih satova ispunjavali su se zelenkastim bleskom. Kao da je desetak krupnih mačjih očiju gledalo sada nepomično na ova dva čoveka. Strelice su svuda stajale na nuli, pokazujući da ništa ne pokušava da se probije kroz nevidljivu branu polja sila. Samo je pokazatelj dispozicije snage leteo sve više, prolazeći preko crvenih crtica koje su obeležavale gigavate.

„Ja sada odoh dole da nešto pojedem. Vi izvedite stereotip, Rohane”, reče umorno Horpah, odvajajući se od ekrana.

„Bez posade?”

„Ako želite, možete da pošaljete nekog… ili da pođete sami.”

S tim rečima astrogator razmače vrata i iziđe. Rohan je još za časak video njegov profil na slaboj svetlosti lifta, koji je bešumno pojurio dole. Pogledao je na tablicu satova polja. Nula. U stvari, trebalo je početi od fotogrametrije, pomislio je. Okružavati planetu toliko dugo dok se ne dobije potpun komplet snimaka. Možda bi se na taj način nešto otkrilo. Jer vizuelne opservacije iz orbite ne vrede mnogo; kontinenti nisu more, i svi zajedno posmatrači pored dogleda nisu mornari u koševima za posmatranje. Druga je stvar što bi se komplet fotografija dobio tek otprilike za mesec dana.

Dizalica se vratila. Rohan uđe u nju i spusti se na šesti sprat. Velika platforma pred barokomorom bila je puna ljudi koji, u stvari, tu više nisu imali šta da rade, tim pre što su se četiri signala koji su pozivali na ručak, ponavljali valjda već puna četvrt časa. Razmakoše se pred Rohanom. „Džordan i Blank. Poći ćete sa mnom na stereotip.”

„Puni skafandri, gospodine nevigatore?”

„Ne. Samo aparate s kiseonikom. I jednog robota. Najbolje arktanskog, da nam ne utone u ovaj prokleti pesak. A vi svi šta tu stojite? Izgubili ste apetit?”

„Rado bismo izišli, gospodine navigatore… makar na kratko.”

„Na kopno…”

Diže se žagor.

„Tiho, momci. Doći će vreme za izlete. Za sada imamo treći stepen.” Nerado su se razilazili. Uto se iz tovarnog okna pomoli dizalica s robotom, koji je za glavu bio viši od najstasitijih ljudi. Džordan i Blank, već sa kiseoničkim aparatima, vraćali su se na električnim kolima — video ih je naslonivši se na ogradu u hodniku, koji se sada, kada je raketa stajala ukotvljena, pretvorio u okomit bunar koji je zjapio sve do mašinske pregrade. Osećao je nad sobom i pod sobom prostrane spratove od metala, negde sasvim na dnu radili su bešumni konvejeri, čulo se slabo mljackanje hidrauličnih vodova, a iz okna dubokog četrdeset metara odmereno je strujao dah hladnog pročišćenog vazduha iz aklimatizatora mašinske hale.

Dva čoveka iz ekipe za službu u komorama otvoriše pred njima vrata. Rohan mahinalno proveri položaj opasača i pritisak maske. Džordan i Blank uđoše za njim; posle čega lim teško zaškripa pod robotovim nogama. Strašan, otegnut pisak pri usisavanju vazduha u unutrašnjost broda. Otvori se spoljni poklopac. Svoznica mašina nalazila se četiri sprata niže. Da bi se sišlo dole, ljudi su se služili malom dizalicom, koja je još pre toga izvučena iz oklopa. Njena rešetka dopirala je do vrha peščane dine. Otvor dizalice bio je neograđen sa svih strana. Vazduh je bio samo nešto hladniji nego u brodu. Sedoše učetvoro, otkočeni magneti popustiše, i oni se meko spustiše s visine jedanaestog sprata, prolazeći duž pojedinih sekcija trupa. Rohan je mahinalno proveravao njihov izgled. Nema često prilike da nadzire brod izvan doka, spolja. Prezaposlen, pomislio je videći ožiljke koje su ostavili za sobom meteoriti. Mestimično su oklopne ploče izgubile sjaj, kao da ih je nagrizla jaka kiselina. Dizalica završi svoj kratki put, spustivši se meko na sloj nanesenog peska. Iskočiše i odmah upadoše u pesak do kolena. Samo je robot, namenjen za istraživanja na snežnim površinama, koračao smešnim, patkastim, ali pouzdanim hodom na svojim karikaturalno spljoštenim stopalima. Rohan mu reče da stane, a sam s ljudima pažljivo stade da razgleda sve otvore grla u podnožju, one koji su mogli da se razgledaju spolja.

„Dobro bi im došlo malo glačanja i produvavanja”, reče. Tek pošto je izišao ispod krme, zapazio je koliku ogromnu senku baca brod na tle. Kao širok put protezala se senka preko dina, snažno osvetljena suncem koje se nalazilo na zapadnoj strani. U pravilnosti peščanih talasa osećao se neki naročit mir. Doline tih talasa bile su ispunjene plavičastom senkom, a njihovi vrhovi rumeneli su se na zalazećem suncu, i ovo toplo, nežno rumenilo podsećalo ga je na boje koje je nekada video u ilustrovanoj knjizi za decu. Bilo je baš tako neverovatno blago. Polako je prenosio pogled sa dine na dinu, pronalazeći sve nove i nove prelive kajsijaste boje, što dalje, sve više riđe, prošarane srpovima crnih senki, sve do onog mesta gde su se, sliveni u žuto sivilo, ocrtavali grozno nakostrešeni blokovi nagih vulkanskih stena. Stajao je tako i gledao, a njegovi ljudi su, bez žurbe, pokretima automatizovanim mnogogodišnjom navikom, vršili utvrđena merenja, uzimali u male kasete uzorke vazduha i peska, merili radioaktivnost tla pokretnom sondom, čije je bušiličko telo pridržavao arktan. Rohan nije na njih uopšte obraćao pažnju. Maska mu je obuhvatala samo nos i usta, a oči i celu glavu je imao slobodne, jer je skinuo s glave plitki zaštitni šlem. Osećao je vetar na kosi, osećao je dodire nežnih peščanih zrna na licu, kako mu se, uz lako golicanje, utiskuju između plastičnog ruba i obraza. Nespokojni naleti vetra lepetali su nogavicama njegovog kombinezona, a sunčev disk, sav kao natečen, u koji se nekažnjeno moglo gledati valjda ceo sekund, sada je stajao nad samim rubom rakete. Vetar je otegnuto fijukao, polje sila nije zadržavalo kretanje gasova, zato Rohan nije mogao da oceni gde se iz peska diže nevidljivi zaštitni zid. Ogromno prostranstvo koje je obuhvatao pogledom bilo je mrtvo, kao da nikad na nj nije stupila ljudska noga, kao da to nije bila planeta koja je progutala brod klase „Nepobedivog” sa osamdeset članova posade, progutala ogromnu krstaricu međuzvezdanih prostora, sposobnu da u deliću sekunde oslobodi snagu milijardi kilovata, da je pretvori u energetska polja koja ne može da probije nikakvo materijalno telo, da ih koncentriše u razorne zrake sa zvezdanom temperaturom, koji mogu da pretvore u prah planinski lanac ili da isuše more. A ipak je ovde poginuo taj čelični organizam, izgrađen na Zemlji, plod mnogovekovnog procvata tehnologije, i nestao je na nepoznat način, bez traga, bez signala SOS, kao da se rasplinuo na ovoj riđoj i sivoj pustinji.

I ceo ovaj kontinenat izgleda isto, pomislio je. Pamtio ga je dobro. Video je s visine kraste kratera i jedini pokret koji je tu zapazio — bilo je kretanje oblaka, koji su vukli svoje senke iznad beskrajno rasutih peščanih humki.

„Aktivnost?” upita ne okrećući se.

„Nula, nula i dva”, odgovori Džordan i diže se s kolena. Imao je crveno lice, oči su mu gorele. Maska je izobličavala boju njegovog glasa.

To znači manje nego ništa, pomisli Rohan. Uostalom, oni sa „Kondora” ne bi poginuli zbog tako grube neopreznosti automatski indikatori digli bi uzbunu čak i kada se niko ne bi pobrinuo za stereotip ispitivanja.

„Atmosfera?”

„Azota 78 procenata, argona 2 procenta, ugljen-dioksida nula, metana 4 procenta, ostalo je kiseonik.”

„Šesnaest procenata kiseonika!? Sigurno?”

„Sigurno.”

„Radioaktivnost vazduha?”

„Praktično nula.”

To je bilo čudno. Toliko kiseonika! Ta vest ga naelektrisa. Priđe robotu koji mu odmah podnese pred oči kasetu sa uzorcima. „Možda su pokušali da se kreću bez kiseoničkih aparata”, pomisli besmisleno, jer je znao da tako nije moglo da bude. Istina dešavalo se ponekad da je neki čovek, više od ostalih mučen željom za povratkom, uprkos zabrani skidao masku, jer mu je okolni vazduh izgledao tako čist, tako svež — i padao je otrovan. To je ipak moglo da se dogodi eventualno jednome, najviše dvojici.

„Imate li već sve?” upita.

„Da.”

„Vraćajte se”, reče im.

„A vi?”

„Još ću ostati. Vraćajte se”, ponovi nestrpljivo. Hteo je da ostane sam. Blank prebaci remen preko ramena na kome su visile kasete vezane za drške, Džordan pruži robotu sondu i udaljiše se, upadajući u pesak; arktan je šljapkao za njima, s leđa tako nalik na maskiranog čoveka.

Rohan pođe prema krajnjoj dini. Izbliza je ugledao pri kraju raširen vrh emitora uronjenog u pesak; na tome mestu je on stvarao zaštitno polje sila. Ne toliko da bi proverio njegovo delovanje, nego prosto iz detinjeg hira, zahvatio je šaku peska i bacio je pred sebe. Pesak polete i, kao da je naleteo na nevidljivo okomito staklo, sruči se ponovo za zemlju.

Prosto su ga ruke svrbele da skine masku. Znao je to dobro. Ispljunuti disaljku, strgnuti opasače, ispuniti cela pluća vazduhom, napiti ga se punim plućima…

Omekšavam, pomisli i krenu natrag prema brodu. Dizalica je čekala, prazna, s platformom meko utonulom u dinu, a vetar je stigao da je za nekoliko minuta njegovog odsustva prevuče slojem nanesenog peska.

U glavnom hodniku petoga sprata pogledao je na zidni informator. Komandant je bio u zvezdanoj kabini. Poveze se gore.

„Jednom rečju — idila?” reče astragator saslušavši ga. „Nikakvih radioaktivnosti, nikakvih spora, plesni, virusa, ničeg — samo taj kiseonik… Uzorke treba dati na ispitivanje.”

„Već su u laboratoriji. Možda ovde ima života na drugim kontinentima”, primeti Rohan neodlučno.

„Sumnjam. Insolacija van ekvatorijalng pojasa je slaba; niste videli debljinu kapa na polovima? Jamčim da tamo ima bar osam, ako ne i deset kilometara ledenog pokrivača. Možda pre okean, nekakve alge, morska trava — ali zašto život nije izišao iz vode na kopno?”

„Treba zaviriti u tu vodu”, reče Rohan.

„Prerano je pitati naše ljude, ali planeta mi izgleda stara. Takvo smežurano jaje mora da je preguralo nekih šest milijardi godina. Uostalom, sunce je takođe već poodavno prevalilo razdoblje svoga punog sjaja. Ono je već gotovo običan crveni patuljak. Da, ovo odsustvo života na kopnu je čudnovato. Naročita vrsta evolucije, koja ne može da podnese sušu. Jeste. To bi objasnilo prisustvo kiseonika, ali ne i problem „Kondora”.”

„Nekakvi vidovi života, neka podvodna bića koja se kriju u okeanu, koja su tamo stvorila civilizaciju na dnu”, nabaci misao Rohan. Obojica su posmatrali veliku kartu planete u Merkatorovoj projekciji, nepreciznu, jer je izrađena na osnovu podataka dobijenih pomoću automatskih sondi iz prošlog veka. Pokazivala je samo obrise glavnih kontinenata i mora, linije do kojih su stizale polarne kape i nekoliko najvećih kratera. U mreži podnevaka i uporednika videla se crvenim kružićem ubeležena tačka pod osmim stepenom severne širine — mesto na kome su aterirali. Astrogator nestrpljivo pomeri papir na stolu za mape.

„Ni sami u to ne verujete”, žacnu se. „Tresor nije mogao biti gluplji od nas, ne bi se dao nikakvim podvodnjacima, glupost. A uostalom, kada bi čak i postojala razumna vodena bića, jedna od prvih stvari kojima bi se pozabavila, bilo bi ovladavanje kopnom. Eto, recimo, makar u skafandrima ispunjenim vodom… Čista glupost”, ponovi, ne da bi konačno uništio Rohanovu pretpostavku, nego zato što je već mislio o nečem drugom.

„Zadržaćemo se ovde neko vreme”, zaključi najzad i dotače donji rub mape koja se s lakim šuštanjem savi i nestade u jednom od vodoravnih regala velikog skladišta za mape. „Pričekaćemo i videćemo.”

„A ako ne?” upita Rohan oprezno. „Potražićemo ih?…”

„Rohane, budite razumni. Šesta zvezdana godina i takve…” astrogator je tražio pravu reč, nije je našao i samo je s omalovažavanjem mahnuo rukom. „Planeta je veličine Marsa. Kako da ih tražimo? Znači „Kondora”„, popravi se.

„Jeste, tlo je gvožđevito…” bezvoljno priznade Rohan. U stvari, analize su pokazivale veliku primesu ferooksida u pesku. Feroindukcijski pokazatelji, dakle, nisu vredeli ništa. Ne znajući šta da kaže, ućuta. Bio je ubeđen da će komandant na kraju naći nekakav izlaz. Neće se vratiti tek praznih ruku, bez ikakvih rezultata. Čekao je gledajući na nakostrešene Horpahove obrve, isturene ispod čela.

„Istinu govoreći, ne verujem da bi ovo čekanje od 48 časova moglo bilo šta da nam da, ali pravilnik to zahteva”, odazva se astrogator neočekivano poverljivim tonom. „Sedite, Rohane. Stojite mi nad glavom kao griža savesti. Regis je najidiotskije mesto koje se može zamisliti. Ne zna se zašto je tu poslat „Kondor” — uostalom nije važno, čim se tako dogodilo.”

Prekide. Bio je loše raspoložen kao i obično, postajao je tada razgovorljiv i lako se upuštao u diskusiju, čak poverljivu; što je uvek bilo pomalo opasno, jer je u svakom trenu mogao razgovor da preseče kakvom zajedljivošću.

„Rečju, ovako ili onako moramo nešto da radimo. Znate li šta? Izvešćete mi nekoliko malih fotoopservatora u ekvatorijalnu orbitu. Samo da bude pošteno kružna i tesna. Jedno sedamdesetak kilometara.”

„To je još u okviru jonosfere”, pobuni se Rohan. „Izgoreće nam nakon nekoliko desetina okruženja…”

„Neka izgore. Ali će pre toga snimiti šta se bude moglo. Savetovao bih vam čak da rizikujete i šezdeset kilometara. Možda će izgoreti već u desetom obilasku, ali samo fotografija s takve visine može nešto da nam pruži. Znate li kako izgleda raketa viđena s razdaljine od sto kilometara, čak i kroz najbolji teleobjektiv? Glava čiode je, u poređenju s njom, ceo planinski masiv. Učinite to odmah… Rohane!”

Na taj uzvik navigator se okrete, već kod vrata. Komandant je bacio na sto izveštaj sa rezultatima analiza.

„Šta je ovo?! Kakav je to opet idiotizam? Ko je to pisao?”

„Automat. O čemu je reč?” upita Rohan, trudeći se da sačuva mir, jer je i u njemu već kipeo gnev. Sad će početi da mi zanoveta! pomisli, približavajući se namerno polako.

„Pročitajte. Ovo. Da, ovo.”

„Metana četiri posto”, pročita Rohan. I sam se odjednom zapanji.

„Metana četiri posto; a? A kiseonika šesnaest? Znate li šta je to? Praskavi plin! Možda ćete mi objasniti kako cela atmosfera nije eksplodirala kada smo se spuštali na borovodoniku?”

„Zaista… ne razumem”, promuca Rohan. Pritrča brzo pultu spoljne kontrole, pusti kroz optimetre usisivača malo spoljne atmosfre i dok je astrogator u zloslutnom ćutanju šetao po kabini, gledao je kako analizatori grozničavo kuckaju staklenim posudama.

„No?!”

„Isto. Metana četiri posto… kiseonika šesnaest”, reče Rohan. Nije shvatao kako je to moguće, ali je ipak osetio zadovoljstvo: Horpah sada bar neće moći da mu prebaci.

„Pokažite! Hm. Metana četiri, no, da me đavo… dobro. Rohane, sonde na orbitu, a zatim, molim vas, dođite u mali lab. Najzad, zbog čega imamo učenjake! Neka lupaju glavu.”

Rohan siđe dole, uze dva raketna tehničara i ponovi im astrogatorovo naređenje. Zatim se vrati na drugi sprat. Tu su bile smeštene laboratorije i kabine stručnjaka. Redom je prolazio pored vrata utisnuta u metal, sa tablicama od po dva slova „GI”, „GF”, „GT”, „GB” i celog niza drugih. Vrata male laboratorije bila su širom otvorena; kroz monotone glasove učenjaka s vremena na vreme se probijao astrogatorov bas. Rohan stade na pragu. Bili su tu svi „Glavni” — Glavni inženjer, Biolog, Fizičar, Lekar i svi Tehnolozi iz mašinske hale. Astrogator je sedeo, sada ćuteći, u krajnjoj fotelji pod elektronskim programistom priručne brojčane mašine, a maslinasti Moderon, ruku spletenih i malih kao u devojčice, govorio je:

„Nisam specijalista za hemiju gasova. U svakom slučaju, to verovatno nije običan metan. Energija spoja je drugačija; razlika samo u stotom mestu, ali postoji. Reaguje s kiseonikom tek u prisustvu katalizatora, a i to nerado.”

„Kakvog porekla je taj metan?” upita Horpah. Vrteo je palce jedan oko drugog.

„Ugljenik je u njemu u svakom slučaju organskog porekla. Nema ga mnogo, ali to je van svake sumnje…”

„Postoje li izotopi? Kolika starost? Koliko je star taj metan?”

„Od dva do petnaest miliona godina.”

„Kakav razmak!”

„Imali smo pola časa na raspolaganju. Ništa više ne mogu da kažem.”

„Doktore Kestleru! Otkuda dolazi taj metan?”

„Ne znam.”

Horpah redom pogleda svoje stručnjake. Moglo se misliti da će planuti, ali naglo se osmehnuo.

„Gospodo, pa vi ste iskusni ljudi. Letimo zajedno ne od juče. Molim vaše mišljenje. Šta da uradimo? Od čega da počnemo?”

Kako niko nije žurio da progovori, biolog Jope, jedan od malobrojnih koji se nisu plašili Horpahove razdražljivosti, reče, mirno gledajući komandantu u oči:

„Ovo nije obična planeta klase sub-Delta 92. Da je takva, „Kondor” ne bi propao. Pošto je imao na palubi stručnjake ni gore ni bolje od nas, jedino što znamo sigurno jeste to, da se njihovo znanje pokazalo nedovoljnim da bi sprečilo katastrofu. Sledi zaključak da moramo zadržati treći stepen procedure i ispitati kopno i okean. Mislim da treba početi sa geološkim bušenjima, a istovremeno pozabaviti se i ovdašnjom vodom. Sve ostalo bi bile hipoteze; u ovakvoj situaciji ne možemo sebi dozvoliti takav luksuz.”

„Dobro”, Horpah stisnu vilice. „Bušenja u perimetru polja sila nisu problem. Neka se time pozabavi doktor Novik.”

Glavni geolog klimnu glavom.

„Što se pak tiče okeana… koliko je udaljena linija obale, Rohane?”

„Oko dvesta kilometara…” odgovori navigator, ne čudeći se nimalo što komandant zna za njegovu prisutnost iako ga ne vidi: Rohan je stajao nekoliko koraka iza njegovih leđa, kraj vrata.

„Malo daleko. Ali nećemo više pomerati „Nepobedivog”. Uzećete onoliko ljudi koliko budete smatrali da je potrebno, Rohane, Ficpatrika ili još kojeg okeanologa, i deo energobota iz rezerve. Poći ćete s tim na obalu. Delovaćete samo pod zaštitom polja sila; nikakvih izleta po moru, nikakvih ronjenja. Automate takođe ne zloupotrebljavati — nemamo ih previše. Jasno? Dakle, možete da počnete. Da, još jedno. Da li je ovdašnja atmosfera pogodna za disanje?”

Lekari nešto prošaptaše međusobno.

„U načelu jeste”, najzad reče Stormon, ali kao da nilje bio potpuno uveren.

„Šta znači „u načelu”? Može ili ne može da se diše?”

„Tolika količina metana nije beznačajna. Nakon izvesnog vremena nastupiće prezasićenost krvi i to može da izazove izvesne lakše poremećaje na mozgu. Ošamućenost… ali tek posle jednog časa, možda posle nekoliko časova.”

„A nije li dovoljan kakav gutač metana?”

„Ne, gospodine astrogatore, to znači, ne isplati se proizvoditi gutače, jer bi ih trebalo često menjati, a osim toga, postotak kiseonika je ipak dosta nizak. Ja lično sam za aparate s kiseonikom.”

„Mhm. Ostala gospoda takođe?”

Vite i Eldžarn klimnuše glavama. Horpah ustade.

„Znači, počinjemo. Rohane! Šta je sa sondama?”

„Odmah ćemo ih izbaciti. Mogu li još da prekontrolišem orbitu, pre no što krenem?”

„Možete.”

Rohan iziđe, ostavivši za sobom žagor laboratorije. Kad uđe u kormilarsku kabinu, sunce je baš zalazilo. Tako tamno, da je rub njegovog diska, ispunjen gotovo ljubičastom purpurnom bojom, prosecao na horizontu natprirodno izrazito zubatu konturu kratera. Nebo, u tome kraju Galaktike osuto zvezdama, izgledalo je sada kao još više uvećano. Sve niže su prosijavala velika sazvežđa, upijajući u sebe pustinju koja se gubila u mraku. Rohan se povezao sa pramčanim satelitskim uređajem za izbacivanje. Upravo se izdavala komanda za izbacivanje prvog para fotosatelita. Naredni su imali da pođu uvis nakon jednog časa. Sutradan će dnevni i noćni snimci obeju polukugla planete morati da dadu sliku celoga ekvatorijalnog pojasa.

„Minut trideset i jedan… azimut sedam. Upravljam…” ponavljao je u zvučniku otegnut glas. Rohan ga pokretom utiša i okrenu fotelju prema kontrolnoj tabli. Ne bi to nikome priznao, ali ga je uvek zabavljala igra svetlosti pri izbacivanju sonde u orbitu oko planete. Najpre bi zasijale rubinskom, belom i plavom svetlošću kontrolne žarulje bustera. Zatim bi zazujao startni automat. Kada bi se njegovo kucanje naglo prekinulo, slab drhtaj bi prošao kroz ceo trup krstarice. Istovremeno bi se pustinja na ekranima ispunila fosfornim bleskom. S tankom, do krajnosti napetom grmljavinom, zasipajući matični brod bujicom plamena, minijaturni projektil bi izleteo iz pramčanog izbacivača. Blesak bustera u letu treperio bi na padinama dina sve slabije i slabije, dok se ne bi ugasio. Sada se više ne bi čula raketica, ali bi zato silina svetlosne groznice zahvatila celu tablu. Sa hektičnom žurbom iz mraka su iskakala izdužena svetlašca balističke kontrole, zatim bi im potvrdno odgovorile biserne lampice dirigovanog upravljanja, a onda bi se, u obliku šarene jelke, pojavili signali s postepenim odbacivanjem ispaljenih čaura i najzad bi nad celim tim mravinjakom duginih boja blesnuo beo, čist kvadrat, znak da je satelit uveden u orbitu. Na sredini njegove snežno-bele površine nazrelo bi se sivo ostrvce, koje bi, drhteći, pokazalo određenu cifru, npr. 67. To je visina leta. Rohan još jednom proveri elemente orbite: ali i perigej i apogej su se uklapali u zadate granice. Nije tu više imao šta da radi. Pogledao je na brodski časovnik koji je pokazivao 18, a zatim na sadašnji časovnik lokalnog vremena — već 11 časova u noći. Za časak je sklopio oči. Radovao se predstojećoj ekspediciji na okean. Voleo je da deluje sam. Osećao je pospanost i glad. Trenutno je premišljao da li da uzme tabletu za otrežnjenje. A onda je zaključio da je dovoljna sama večera. Ustao je, osetio koliko je umoran, začudio se i odmah kao da se malo otreznio. Sišao je dole u trpezariju. Tamo su već bili njegovi novi ljudi — dva upravljača jastučnim transporterima, među njima Jarg, koga je Rohan voleo zbog neumornog dobrog raspoloženja, bio je tamo i Ficpatrik s dvojicom kolega, Brozom i Kehlinom; oni su već završavali večeru kada je Rohan tek naručivao toplu supu i vadio iz zidnog podajnika hleb i flaše sa bezalkoholnim pivom. Koračao je, sa svim tim na poslužavniku, prema stolu, kada pod lako uzdrhta. „Nepobedivi” je izbacio novi satelit.

Komandant nije dopustio da se putuje noću. Krenuli su u pet časova po mesnom vremenu, pred sunačev izlazak. S obzirom na poredak marša diktiran neophodnošću, kao i na njegovu neprijatnu sporost, takav poredak je nazivan sprovodom. Na čelu i začelju nalazili su se eneregoboti, koji su elipsoidnim poljem sila štitili sve unutrašnje mašine — univerzalne jastučnjake, džipove s radiostanicama i radarom, kuhinju, transporter s hermetičnom stambenom barakom koja se sama namešta, mali laser neposrednog udara, vožen na gusenicama, od milja zvani „šilo”. Rohan se s trojicom učenjaka smestio u prednjem energobotu, što je doduše bilo neugodno, jer su jedva sedeli zbog stešnjenosti, ali se bar imala iluzija koliko-toliko normalnog putovanja. Brzinu je valjalo prilagođavati najsporijim mašinama iz sprovoda, baš energobotima. Putovanje nije bilo posebno prijatno. Gusenice su treštale i škripale po pesku, turbinski motori su zavijali poput komaraca slonovske veličine, odmah iza ljudi koji su sedeli izbijao je iz rešetkastih zaklona vazduh za hlađenje, a ceo energobot je išao kao teška šalupa na talasima. Crna igla „Nepobedivog” brzo se sakrila iza linije horizonta. Neko vreme su išli obasjani vodoravnim zracima hladnog i kao krv crvenog sunca kroz monotonu pustinju, peska je polako bivalo sve manje, i iz njega su se dizale kose kamene ploče koje je trebalo zaobilaziti. Kiseoničke maske i stalno zavijanje motora nisu podsticali na razgovor. Istraživači su pažljivo posmatrali horizont, ali prizor je bio stalno jednak — nagomilane stene, veliki, od vetra ispucani blokovi, na pojedinim mestima ravnica je počela da se spušta naniže, i na dnu blage kotline pojavio se tanak, poluusahnuo potok s vodom u kojoj se prelivalo bogatstvo boja crvenog osvita. Šljunak koji se poput lave širio duž obeju obala svedočio je da potok nekad nosi znatne količine vode. Kraće se zdržaše da ispitaju vodu. Bila je potpuno čista, s primesom ferooksida i malim dodatkom sulfida. Krenuše dalje, sada već nešto većom brzinom, jer su gusenice glatko puzile po kamenoj podlozi. Na zapadnoj strani su se dizali niski strmi useci. Poslednja mašina je održavala stalnu vezu s „Nepobedivim”, radarske antene su se okretale, radaristi su, popravljajući slušalice na glavama, dreždali pred svojim ekranima, grickajući mrvice koncentrata, ponekad bi ispod nekog jastučnjaka oštro izleteo kamen, kao izduvan malom vazdušnom strujom, i odskakao bi, kao iznenada oživljen, na šljunčane nanose. Zatim put preprečiše blagi brežuljci, sasvim ogoljeni. Ne zastajući, ispitivači uzeše nešto uzoraka, a Ficpatrik doviknu Rohanu da je kremenasta zemlja organskog porekla. Najzad, kada se u vidu crnosive linije ukaza pred njima vodeno ogledalo, naiđoše i na krečnjak. Spuštali su se ka obali, a pod njima su treštali sitni, pljosnati obluci. Vreo dah mašina, škripa gusenica, zavijanja turbina, sve se to odjednom utišalo kada se okean, izbliza zelenkaste boje i po izgledu savršeno zemaljski, našao sto metara ispred njih. Tada dođe do prilično komplikovanog manevrisanja, jer je, da bi se radna grupa zaklonila poljem sila, trebalo uputiti čeoni energobot u vodu, na dosta veliku dubinu. Mašina je najpre morala da bude čvrsto zatvorena, da u nju ne bi mogla prodreti voda, a zatim je, vođena sa drugog energobota, ušla u talase i peneći se postala jedva vidljivo, tamnije mesto u vodi; tek tada je, na signal poslat s centralnog položaja, potopljeni kolos isturio iznad površine vode Dirakov emitor, i tek kada se polje sila ustalilo, pokrivajući svojom nevidljivom polukuglom deo obale i priobalne vode, otpočela su prava ispitivanja.

Okean je bio nešto manje slan nego zemaljski okeani; analize ipak ne donesoše nikakve važnije rezultate. Posle dva časa znali su manje-više koliko i na početku. Poslaše zato daleko na otvoreno more dve dirigovane televizijske sonde, a sa centralnog punkta su na ekranima pratili njihov put. Ali tek pošto se udaljiše izvan vidika, signali poslaše prvu suštinsku vest. U okeanu su živeli nekakvi organizmi, po obliku nalik na ribe koštanih skeleta. Na pojavu sonde raspršavale bi se ipak ogromnom brzinom, tražeći spas u dubini. Dubinomeri utvrdiše da dubina okeana na tome mestu prvog susreta sa živim bićima iznosi sto i pedeset metara.

Broza se upeo da mora da uhvati makar jednu takvu ribu. Počeše dakle da love, sonde su gonile senke koje su uzmicale kroz zelenkasti mrak, sipala su se električna pražnjenja, ali ove tobožnje ribe ispoljavale su neverovatnu okretnost u manevrisanju. Tek nakon jednog od mnogobrojnih praženjenja uspeli su da pogode jednu. Sondu, koja ju je uhvatila u svoja klešta, odmah uputiše na obalu, a Kehlin i Ficpatrik su u međuvremenu manevrisali drugom sondom, skupljajući uzorke ustalasalih vlakana, što su se dizala iz dubine i ličila im na neku ovdašnju vrstu algi ili vodenih trava. Poslaše ih najzad na samo dno, na dubinu od četvrt kilometra. Jaka struja pri dnu ozbiljno je otežavala upravljanje sondom, koja je stalno bila bacana ka velikim skupinama podvodnih stena. Na kraju su ipak uspeli da nekoliko tih stena obore i, kao što je Kehlin pravilno pretpostavljao, ispod tog pokrivača nalazila se čitava kolonija gipkih malih stvorova, nalik na četkicu.

Kada se obe sonde vratiše pod orkilje polja i kada se biolozi prihvatiše posla, u baraci koja je u međuvremenu postavljena tako da su istraživači najzad mogli da zbace mrske maske, Rohan, Jarg i ostala petorica ljudi uzeše prvu toplu hranu toga dana.

Vreme do večeri proteklo im je u prikupljanju uzoraka minerala, u ispitivanju radioaktivnosti na dnu mora, u merenjima insolacije i stotinama sličnih, mučnih poslova, koje je ipak valjalo obaviti savesno, pa čak i pedantno, ako je trebalo da dobiju čestite rezultate. Do večeri je sve što je bilo moguće i obavljeno, te je Rohan mirne savesti mogao da priđe mikrofonu, kada ga je Horpah pozvao s „Nepobedivog”. Okean je bio pun živih oblika, koji su ipak, svi do jednog, izbegavali priobalni pojas. Organizam secirane ribe nije pokazao ništa posebno. Evolucija je, prema približnim procenama, trajala na planeti više stotina miliona godina. Otkrivena je znatna količina zelenih vodenih trava, što se dalo objasniti prisustvom kiseonika u atmosferi. Podela živih organizama na biljni i životinjski svet bila je tipična; tipične su bile i koštane strukture kičmenjaka. Jedini organ, oblikovan u ulovljene ribe, koji je biolozima bio nepoznat, bilo je naročito čulo, osetljivo čak i na najmanje promene magnetnog polja. Horpah je naredio da se cela ekipa što pre vrati i već na završetku razgovora je rekao da ima novosti: izgleda da su uspeli da odrede mesto prizemljenja nestalog „Kondora”.

I tako, mada su biolozi protestovali, tvrdeći da bi im čak i nekoliko nedelja daljih ispitivanja bilo malo, baraka je dignuta, motori su pokrenuti i povorka je krenula prema severo-zapadu. Rohan nije mogao drugovima da saopšti nikakve pojedinosti o „Kondoru”, jer ih ni sam nije znao. Hteo je što pre da se nađe na brodu, jer je pretpostavljao da će mu komandant dodeliti sledeći zadatak, koji će možda biti bogatiji otkrićima. Naravno, sada je pre svega trebalo ispitati mesto gde se, izgleda, spustio „Kondor”. Zato je Rohan gonio mašine svom snagom, i vraćali su se uz još pakleniju škripu i treštanje gusenica koje su mrvile kamen. Kad pade noć, zapalili su velike reflektore; bio je to prizor neobičan, pa čak i grozomoran — jer su svaki čas snopovi i svetlosti izdvajali u mraku neskladne, naoko pokretne obrise divova, a onda bi se pokazalo da su to samo stene-svedoci, ostaci ostataka planinskog lanca, raspadnutog na vetru. Nekoliko puta morali su da se zaustave pred dubokim pukotinama što su zjapile na bazaltnom tlu. Najzad ipak, uveliko posle ponoći, ugledaše sa svih strana osvetljenu, kao na paradi, gromadu „Nepobedivog”, koji je izdaleka bleštao poput metalne kule. U celom perimetru polja sila na sve strane su se protezali nizovi mašina; istovarane su zalihe, gorivo, ljudi su u grupama stajali pod svoznicom, u zaslepljujućoj svetlosti Jupitera. Već izdaleka do povratnika stigoše glasovi ovog mravljeg kretanja. Iznad pokretnih svetlosnih stubova uzdizao se ćutljivi trup krstarice, po kome su klizili plameni jezici. Zapališe se plave svetiljke, označavajući gde će biti otvoren put kroz zaklon sila, i vozila, pokrivena debelim slojem sitne prašine, stupiše jedno za drugim u kružni prostor. Rohan ne stiže još ni da skoči na zemlju, a već viknu jednoga od onih što behu najbliže, prepoznavši i njemu Blanka, i upita za „Kondora”.

Ali Bocman ništa nije znao o tobožnjem otkriću. Rohan od njega nije čuo mnogo. Pre no što su izgoreli u gustim slojevima atmosfere, četiri satelita su dostavila jedanaest hiljada snimaka primljenih radio-putem, koji su odmah tokom primanja prenošeni na specijalno preparirane ploče u kartografskoj kabini. Da ne bi gubio vreme, Rohan je pozvao Ereta, kartografskog tehničara, k sebi i, dok se tuširao, ispitivao ga je o svemu što se događalo na brodu. Eret je bio jedan od onih što su na dobijenom fotografskom materijalu tražili „Kondora”. To zrnce čelika u okeanu peska tražilo je tridesetak ljudi istovremeno, sem planetologa mobilisani su u tu svrhu kartografi, radarski operatori i svi palubni piloti. Ravno dan i noć na smenu su pregledali foto-materijal onako kako je stizao, upisujući koordinate svakog sumnjivijeg punkta planete. Ali pokazalo se da je vest koju je komandant saopštio Rohanu bila pogrešna. Ono što im se učinilo da je brod, bila je jedna izuzetno visoka stubna stena, koja je bacala senku začuđujuće sličnu pravilnoj senci rakete. Prema tome i dalje je bila neizvesna sudbina „Kondora”. Rohan htede da se javi komandantu, ali ovaj već beše otišao na počinak. Rohan tada pođe u svoju kabinu. Mada je bio umoran, nije mogao da zaspi. A kada je ujutro ustao, astrogator mu je po Balminu, starešini paleontologa, predao poruku da sav prikupljeni materijal pošalje u glavnu laboratoriju. U deset ujutro Rohan je osetio takvu glad — još nije bio doručkovao — da se spustio na drugi sprat u malu trpezariju radarskih operatora i tu ga, dok je s nogu ispijao kavu, nađe Eret.

„Šta je, pronašli ste!?” viknu kad ugleda uzbuđeno kartografovo lice.

„Ne. Ali smo pronašli nešto veće. Pođite odmah — zove vas astrogator.”

Rohanu se činilo da se zastakljeni cilindar dizalice kreće krajnje sporo. U zamračenoj kabini vladala je tišna, čuo se samo šum električnih predajnika, a iz aparature prijemnika izlazile su stalno nove, od vlage sjajne fotografije, na koje niko više nije obraćao pažnju. Dva tehničara izvukoše iz otvora u zidu neku vrstu epidijaskopa i ugasiše ostala svetla baš u trenutku kad je Rohan otvorio vrata. U grupi je opazio belu astrogatorovu glavu. U sledećem trenu blesnu srebrnom svetlošću ekran, spušten s tavanice. U tišini, narušavanoj samo usredsređenim disanjem, Rohan priđe, koliko je mogao, velikoj obasjanoj površini. Snimak nije bio najbolji, uz to samo crno-beli, u okruženju omanjih, neskladno razbacanih kratera isticala se gola visoravan, s jedne strane prekinuta linijom tako pravom, kao da je na tome mestu stene presekao neki ogroman nož; bila je to obalska linija, jer je ostatak fotografije ispunjavalo nepomućeno crnilo okeana. U izvesnoj razdaljini od toga useka širio se mozaik ne mnogo izrazitih oblika, na dva mesta zaklonjen pramenovima oblaka i njihovih senki. Ali i tako nije podlegalo sumnji da ta izuzetna, u pojedinostima pomućena formacija nije geološka tvorevina.

„Grad…” pomisli uzbuđeno Rohan, ali ne reče to glasno. Svi su i dalje ćutali. Tehničar pri epidijaskopu uzalud je pokušavao da izoštri sliku.

„Je li bilo smetnji u prijemu?” naruši tišinu glas astrogatora.

„Nije”, odgovori iz mraka Balmin. „Prijem je bio čist, i to je jedan od poslednjih snimaka trećeg satelita. Osam minuta pošto ga je poslao, prestao je da odgovara na signale. Snimak je verovatno načinjen kroz objektive već oštećene povećanom temperaturom.”

„Astenzija kamere nad epicentrom nije bila veća od 70 kilometara”, dobaci drugi glas, koji je, kako se Rohanu učinilo, bio glas jednoga od najsposobnijih planetologa, Maltea. „Pravo da kažem, ocenio bih je na pedeset pet do šezdeset kilometara… Pogledajte, molim vas…” Njegova silueta delimično zakloni ekran. Stavio je na sliku proziran šablon od plastike sa urezanim kružićima i redom ga je stavljao na dvadesetak kratera u drugoj polovini snimka.

„Izrazito su veći nego na prethodnim snimcima. Uostalom”, dodade, „to nema većeg značaja. Ovako ili onako…”

Nije dovršio, a svi su shvatili šta je hteo da kaže: da će preciznost fotografija biti odmah ispitana, jer će ispitati taj deo planete. Još izvesno vreme su svi udubljeno posmatrali sliku na ekranu. Rohan nije mogao da razluči da li ona pokazuje grad ili njegove ruševine. O tome da je pravilna geometrijska tvorevina odavno napuštena svedočile su tanušne, talasaste senke peščanih dina koje su sa svih strana zapljuskivale komplikovane oblike, a neki od njih su gotovo tonuli u poplavi pustinjskog peska. Sem toga, geometrijsku konstelaciju tih ruševina delila je na dva jednaka dela crna, izlomljena linija, koja se proširivala idući u dubinu kopna — seizmička pukotina koja je nadvoje rascepila neke od velikih „zgrada”. Jedna, sasvim očevidno oborena, stvorila je neku vrstu mosta, koji je svojim krajem stizao do suprotnog kraja pukotine.

„Molim svetlost”, razleže se astrogatorov glas. Kad svetlost sinu, on pogleda na brojčanik zidnog sata.

„Za dva sata startujemo.”

Razlegoše se zbunjeni glasovi; najenergičnije su se bunili ljudi glavnog biologa, koji su tokom probnih bušenja stigli sa svojim bušilicama na dvesta metara u dubinu tla. Horpah dade rukom znak da nikakve diskusije neće biti.

„Sve mašine se vraćaju na palubu. Dobijeni materijal obezbediti. Pregled fotografija i ostale analize imaju da idu svojim tokom. Gde je Rohan? Ah, tu ste? Dobro. Čuli ste šta sam rekao? Za dva sata svi ljudi imaju da budu na startnim položajima.”

Operacija ukrcavanja istovarenih mašina išla je užurbano, ali sistematski. Rohan je bio gluh za Balminova preklinjanja; ovaj je preklinjao da mu se dopusti makar još petnaest minuta bušenja.

„Čuli ste šta je komandant naredio?” ponavljao je levo i desno, požurujući montažere koji su na velikim dizalicama stizali do iskopanih rovova. Aparature za bušenje, provizorne rešetkaste skele, cisterne sa gorivom ulazile su redom u tovarne otvore; kada je već samo raskopano zemljište svedočilo o obavljenim radovima, Rohan i Vestergard, zamenik glavnog inženjera, obiđoše još, za svaki slučaj, mesta napuštenih radova. Zatim ljudi nestadoše u unutrašnjosti broda. Tek tada se pomeri pesak na udaljenom perimetru, pozvani radio-putem vraćali su se postrojeni energoboti, sakrivši se u unutrašnjost broda, koji je uvlačio unutra, pod oklopne ploče, svoznicu i okomiti cilindar dizalice za ljude, jedno vreme je stajao nepomično, a zatim jednolično zavijanje vetra zagluši metalni zvižduk kondenzovanog vazduha koji je duvao kroz otvore. Uskovitlana prašina diže se oko krme, probi se kroz nju zeleni blesak, mešajući se s crvenom sunčanom svetlošću, i u galopadi neprestanih gromova koji su potresali pustinju i u umnoženom ehu vraćali se odbijeni od kamenih blokova, brod se polako diže u vazduh da bi, ostavljajući za sobom spaljeni krug na steni, zastakljene dine i ostatke sagoretina, nestao, uvećavajući brzinu, na ljubičastom nebu. Dugo posle toga, kada se i poslednji trag njegovog puta obeleženog beličastom linijom pare, rasplinuo u atmosferi, i kad peščani nanos poče da pokriva ogoljenu stenu i da ispunjava opustele iskopane rovove, od zapadne strane stiže crn oblak. Ploveći nisko, raširio se, okružio mesto sletanja i nepomično zastao. Stajao je tako neko vreme. A kada se sunce poprilično nagnulo prema zapadu, na pustinju poče iz oblaka da pada crna kiša.