ПРОЛОГ

Лежиште Анкиног самострела било је начињено од црне пластике, а тетива је била од хромираног челика и затезала се једним, јединим покретом ручице која се нечујно покретала. Антон, новотарије није признавао: он је имао добро старо борбено оружје у стилу маршала Тоца, краља Пица Првог, оковано потамнелим бакром са точкићем, на који се намотавала тетива од волујских жила. Што се тиче Пашке, он је понео пнеуматски карабин. Он је сматрао да су самострели детињство човечанства, пошто је био лењ и неспособан да било шта сам начини.

Пристали су уз северну обалу, где је из жуте пешчане стрмине штрчало изукрштано корење као стрела правих јела. Анка је бацила весло и осврнула се. Сунце се већ било дигло над шумом, и све је било плаво, зелено и жуто плавичаста измаглица над језером, тамнозелене јеле и жута обала на другој страни. И небо је над свим тим било прозрачно, беличасто плаво.

„Ничега тамо нема”, рекао је Пашка.

Седели су, нагавши се преко ивице чамца и гледали у воду.

„Огромна штука”, сигурним гласом рекао је Антон.

„Са оволиким перајима?” упитао је Пашка.

Антон је оћутао. Анка је такође бацила поглед у воду, али је тамо угледала само сопствени одраз.

„Ех, када би смо могли сада да се окупамо”, рекао је Пашка, спуштајући руку до лакта у воду. „Хладна је”, рекао је.

Антон је прешао на прамац и искочио на обалу. Чамац је почео да се њише. Антон се ухватио за ивицу чамца и упитно погледао Пашку. Тада је Пашка устао, ставивши весло на врат као обрамицу, и извијајући доњи део тела, почео да пева:

Антон је ћутке повукао чамац.

„Ехеј!” повикао је Пашка, хватајући се за ивицу.

„Зашто то препечених?” упитала је Анка.

„Не знам”, одговорио је Пашка. Изашли су из чамца.

„А није лоше? Јата препечених ајкула!”

Одвукли су чамац на обалу. Ноге су пропадале у влажан песак, који је био прекривен сасушеним јеловим иглицама и шишаркама. Чамац је био тежак и клизав, али су ипак успели да га извуку из воде до саме крме и тада су стали, тешко дашћући.

„Ногу сам пригњечио”, рекао је Пашка и почео да поправља црвени повез на глави. Пажљиво га је намештао, како би му се чвор нашао тачно над десним уветом, као у носатих ируканских пирата. „Живот нам се не мили, о-хај!” изјавио је.

Анка је усредсређено сисала прст.

„Трн?” упитао је Антон.

„Не, одрала сам га. Неко од вас има праве канџе…”

„Но, но, покажи?”

Показала је.

„Да”, рекао је Антон. „Права озледа. Но, шта да радимо?”

„На раме и поред обале”, предложио је Пашка.

„Па онда није требало ни да излазимо из чамаца”, рекао је Антон.

„Чамцем и кокошка може”, објаснио је Пашка. „А обалом: трска — то ти је број један, стрмине — два, вирови — три. Да. Пуни млади. Има и сомова.”

„Јата печених сомова”, рекао је Антон.

„А ти, јеси ли икада гњурао у вир?”

„Но, јесам.”

„Нисам видео. Некако нисам имао прилике да то видим.”

„Има пуно тога што још ниси видео.”

Анка је окренула леђа, дигла самострел и опалила у бор удаљен од њих једно двадесетак корачаји. Кора је почела да се осипа.

„Није лоше”, рекао је Пашка и тог истог часа опалио из карабина. Нишанио је у Анкину стрелу, али је промашио. „Нисам зауставио дисање”, објаснио је.

„А да си га зауставио?” упитао је Антон. Гледао је Анку.

Анка је јаким покретом повукла полугу тетиве. Мишиће је имала изузетно развијене. Антон је са задовољством посматрао како се под препланулом кожом померила чврста кугла бицепса.

Пажљиво је нанишанила и опалила још једном. Друга стрела се са треском забила у дебло нешто мало испод прве.

„Бадава то радимо”, рекла је Анка, спуштајући свој самострел.

„Шта?” упитао је Антон.

„Дрвеће уништавамо, ето шта је. Један клиња је јуче пуцао у дрво из лука, а, ја сам га натерала да зубима ишчупа стрелу.”

„Пашка”, рекао је Антон, „могао би да отрчиш, зуби су ти одлични.”

„А зуби су ми на раздељак”, одговорио је Пашка.

„Нека буде”, рекла је Анка. „Хајде да нешто радимо.”

„Не вере ми се нешто по тим урвинама”, рекао је Антон.

„Ни мени. Идемо право.”

„Где то?” упитао је Пашка.

„Где нас очи воде.”

„Но?” рекао је Антон.

„Значи, у сајву”, рекао је Пашка. „Тошка, хајдемо на Заборављени Булевар. Сећаш ли се?”

„Како да не!”

„Знаш, Ањечка…” почео је Пашка.

„Ја ти нисам никаква тамо Ањечка”, реско му је одговорила Анка. Није подносила да јој се обраћају другачије него са Анка.

Антон је то добро запамтио. Брзо је рекао:

„Заборављени Булевар. По њему се нико више не вози. Нема га ни на мапи. И где води, то се уопште не зна.”

„А јесте ли били тамо?”

„Јесмо. Али нисмо успели да га истражимо.”

„Пут из ниоткуда и у никуда”, издекламовао је Пашка, дошавши себи.

„Одлично!” рекла је Анка. Очи су јој постале налик на црне прорезе. „Идемо. Хоћемо ли стићи до вечери?”

„Шта ти је! До поднева ћемо бити тамо.”

Кренули су нагоре урвином. На рубу урвине Пашка се осврнуо. Доле се налазило плаво језеро са жућкастим плићацима, чамац на песку и велики кругови који су се концентрично ширили на води мирној као уље крај обале — то је вероватно излетела из воде она штука. Пашка је осетио уобичајено неодређено одушевљење, као и увек, када су Тошка и он бежали из интерната и када се пред њима налазио дан потпуне неизвесности на неистраженим местима са јагодама, врелим ливадама без иједног човека, сивим гуштерима, леденом водом и изненадним изворима. И, као и увек, зажелео је да заурла и високо поскочи, и то је тог истог часа и учинио, и Антон га је, смејући се погледао, и он је угледао у Антоновим очима потпуно разумевање. Анка је ставила два прста у уста и вешто зазвиждала, и ушли су у шуму.

Шума је била четинарска и ретка, ноге су клизиле по опалим иглицама. Коси сунчеви зраци падали су између правих стабала, и земља је била сва покривена златним мрљама. Мирисало је на смолу, језеро и јагоде; негде у небу цвркутале су невидљиве птице.

Анка је ишла испред свих, држећи свој самострел под мишком, и повремено се нагињала да узбере крваве, као лаком прекривене јагоде. Антон је ишао за њом са добрим старим оружјем маршала Тоца о рамену. Тоболац са добрим борбеним стрелама лупкао га је по стражњици. Ишао је и бацао поглед на Анкин врат — преплануо, готово црн, са пршљеновима који су се јасно истицали. Понекад се освртао тражећи Пашку, али се Пашка није видео, само се повремено, час десно, час лево видео на сунцу његов црвени повез. Антон је замислио како Пашка нечујно клизи међу јелама са карабином ‘на готовс’; испруживши напред своје грабљиво, мршаво лице са носем који се Ијуштио. Пашка се прикрадао по сајви, а сајва се не шали. Сајва пријатељу може изненада да ти постави питање — и треба јој одмах одговорити, помислио је Антон и повио се, али се пред њим налазила Анка и она је могла да се осврне, испало би глупо.

Анка се осврнула и упитала:

„А ви сте тихо киднули?” Антон је слегао раменима.

„А ко то кида бучно?”

„А ја сам, чини ми се, ипак дигла буку”, забринуто је рекла Анка. „Испустила сам лавор — и наједном у ходнику кораци. То је сигурно била Дева Каћа — она је данас дежурна. Морала сам да скочим у рунделу са цвећем. Шта мислиш, Тошка, какво то цвеће расте у тој рундели?”

Антон је намрштио чело.

„Под твојим прозором? Не знам. А зашто?”

„Упорно неко цвеће. Не савија га ветар, не обара бура. У њега сви скачу већ неколико година, а њему — ништа.”

„Интересантно”, рекао је Антон дубокомисаоно. Сетио се да се под његовим прозором такође налази рундела са цвећем које ‘ветар не савија и не обара бура’. Али он на то никада није обраћао пажњу.

Анка се зауставила, сачекала га и пружила му прегршт јагода. Антон је пажљиво узео три плода.

„Узми још”, рекла је Анка.

„Хвала”, рекао је Антон, „волим да узимам по једну. А Дева Каћа није лоша, зар не?”

„Зависи”, рекла је Анка. „Када човеку свако вече изјављују да су му ноге час блатњаве, а час опет прашњаве…”

Ућутала је. Било је задивљујуће дивно шетати са њом удвоје по шуми раме уз раме, дотичући је голим лактовима, и посматрати је — како је лепа, вешта и необично добра и какве су јој дивне сиве очи са црним трепавицама.

„Да”, рекао је Антон, пружајући руку да смакне паучину која је заблистала на сунцу. „А њој ноге нису ни прашњаве. Ако те кроз баре носе на рукама, онда се, разумеш ли ме, нећеш; запрашити…”

„Ко је то носи?”

„Хенрих из метеоролошке станице. Знаш, онај огроман, са готово белом косом.”

„Одиста?”

„А зашто да не? Чак и свако дете зна да су заљубљени.”

Поново су ућутали. Антон је бацио поглед на Анку. Анкине очи су биле као црни прорези.

„А када је то било?” упитала је.

„Једне ноћи када је био пун месец”, одговорио је Антон преко воље. „Само пази, не причај много о томе.”

Анка се осмехнула.

„Нико те није вукао за језик, Тошка”, рекла је. „Хоћеш ли јагоде?”

Антон је махинално смакао јагоде са прљавог длана и стрпао их у уста. Не волим торокала, помислио је. Не подносим торокала. АИи, наједном је пронашао аргумент.

„Тебе ће такође једном носити на рукама. И, хоће ли ти бити пријатно, ако о томе почну да брбљају?”

„Одакле ти само идеја да ћу избрбљати?” расејано га је упитала Анка. „Не подносим торокала.”

„Слушај, а шта си то смислила?”

„Ништа нарочито”, Анка је слегла раменима. Нешто касније је рекла у поверењу: „Знаш, дојадило ми је да свако божје вече два пута перем ноге.”

Јадна Дева Каћа, помислио је Антон. То ти није сајва.

Изашли су на стазу. Стаза се спуштала низбрдо, и шума је постајала све мрачнија и мрачнија. Овде су бујно расли папрат и висока, влажна трава. Борова стабла била су прекривена маховином и белом пеном лишаја.

Али, сајва се не шали. Промукао глас, у коме није било ничег Ијудског, наједном је заурлао:

„Стој! Бацај оружје — ти, благородни доне, и ти, дона!”

Када сајва нешто захтева, треба умети одговорити. Прецизним покретом Антон је оборио Анку у папрат налево, а сам је скочио у папрат удесно, притајио се и сакрио иза трулог пања. Промукли ехо је још одзвањао међу боровим стаблима, а стаза је већ била пуста. Завладала је тишина.

Антон, је, претуривши се на страну, вртео точкић затежући тетиву. Одјекнуо је пуцањ, на Антона је почело да пада некакво труње. Промукао, нељудски глас је известио:

„Дон је погођен у пету!”

Антон је почео да стење и тргао је ногу.

„Ма не у ту, већ у десну”, исправио га је глас. Чуло се како Пашка пућка од смеха. Антон је опрезно промолио главу иза пања, али се у сумрачној зеленој каши ништа није видело.

У том моменту се зачуо продоран фијук и шум, као да је пало дрво.

„Јој!..” пригушено је кукао Пашка. „Поштедите ме, молим вас! Поштедите! Не убијајте ме!”

Антон је одмах скочио. У сусрет му је из папрати, повлачећи се уназад, изашао Пашка. Руке су му биле дигнуте над главом. Анкин глас је упитао:

„Тошка, видиш ли га?”

„Као на длану”, са одобравањем је одговорио Антон. „Не окрећи се!” подвикнуо је Пашки. „Руке на главу!”

Пашка је покорно ставио руке на главу и изјавио:

„Ништа нећу рећи.”

„Тошка — шта да се уради са њим?” упитала је Анка.

„Сада ћеш видети”, рекао је Антон и сместио се што је удобније могао на пањ, ставивши самострел на колена. „Име!” Дрекнуо је гласом Хексе Ируканског.

Пашка је леђима показао свој презир и непокорност. Антон је опалио. Тешка стрела се бучно забила у грану над Пашкином главом.

„Охо!” проговорио је Анкин глас.

„Ја сам Бон Скакавац”, преко воље је признао Пашка. „И овде ће он, према свему издахнути — један од оних што бејаху са њим.”

„Чувени силеџија и убица”, објаснио је Антон. „Али, он никада ништа не ради тек онако. Ко те је послао?”

„Послао ме је дон Сатарина Непоштедни”, слагао је Пашка.

Антон је презриво рекао:

„Ова рука овде је прекинула нит смрдљивог живота дона Сатарине пре две године у Кањону Тешких Мачева.”

„Да опалим стрелу у њега?” упитала је Анка.

„Потпуно сам заборавио”, брзо је рекао Пашка, „У ствари, послао ме је Арата Лепи. Обећао ми је сто златника за ваше главе.” Антон се лупио по коленима.

„Какав лажљивац!” повикао је. „Па зар ће Арата да се повезује са таквим ништавилом као што си ти!”

„Како би било да ипак опалим стрелу у њега?” крвожедно је упитала Анка.

Антон је почео демонски да се смеје.

„Узгред буди речено”, рекао је Пашка”, погодио сам те у десну пету. Време би било да ти истече крв.”

„Шипак”, успротивио се Антон. „Као прво, све време жваћем кору белог дрвета, а као друго, две предивне варварке су већ превиле моје ране.”

Папрат је почела да се помиче, и Анка је изашла на стазу. На образу јој се видела огреботина, колена су јој била измазана земљом и лишћем.

„Време је да га бацимо у блато”, рекла је. „Када се непријатељ не предаје, њега треба уништити.”

Пашка је спустио руке.

„Све у свему, не придржаваш се правила игре”, рекао је Антону. „Код тебе стално испада да је Хекса добар човек.”

„А много ми па ти знаш”, рекао је Антон и такође изашао на стазу. „Сајва се не шали, прљави најамниче.”

Анка је вратила Пашки карабин.

„А шта, јер ви увек тако пуцате један у другога?” упитала је са завишћу.

„Него шта!” зачудио се Пашка. „А шта је, је л’ би можда требало да вичемо: ‘Пу! — пу!’ — шта ли? У игри је неопходан елеменат ризика.”

Антон је немарно рекао:

„Ми се на пример често играмо Виљема Тела.”

„Наизменично”, прихватио је Пашка. „Данас ја стојим са јабуком на глави, а сутрадан он.”

Анка их је погледала.

„Тако значи?” рекла је лагано. „Било би интересантно видети то.”

„Са задовољством бисмо ти показали” саркастично је рекао Антон, „али немамо јабуку.”

Пашка се смејуљио. Тада му је Анка смакла са главе повез и брзо смотавши га направила од њега лопту.

„Јабука — то је условност”, рекла је. „Ево одличне мете да се играмо Виљема Тела.”

Антон је узео црвени смотуљак и пажљиво га прегледао. Погледао је Анку — очи су јој биле као уски прорези, а Пашка се забављао — било му је весело. Антон му је пружио смотуљак.

„На тридесет корачаји нећу промашити карту”, рекао је мирним гласом, „разуме се, из добро ми познатог пиштоља.”

„Одиста?” рекла је Анка и обратила се Пашки: „А ти, драги мој, да ли ћеш ти погодити карту на тридесет корачаји?” Пашка је намештао смотуљак на глави.

„Једном ћемо покушати”, рекао је, кезећи зубе. „Својевремено нисам лоше пуцао.”

Антон се окренуо и кренуо стазом, гласно одбројавајући кораке:

„Петнаест… шеснаест… седамнаест…”

Пашка је нешто рекао — Антон га није чуо, и Анка се гласно насмејала. Некако чак превише гласно.

„Тридесет”, рекао је и окренуо се.

Са тридесет корачаји раздаљине Пашка је изгледао сасвим мали. Црвени троугао смотуљка на глави изгледао је као капа дворске луде. Пашка се смејуљио. Он се још играо. Антон се сагао и почео лагано да затеже тетиву.

„Нека си благословен, оче мој Виљеме!” повикао је Пашка. „И захваљујем ти се за све, ма шта да се десило.”

Антон је ставио стрелу и исправио се. Пашка и Анка су га посматрали. Стајали су близу једно другога. Стаза је личила на таман, влажан ходник међу високим, зеленим зидовима. Антон је дигао свој самострел. Борбено оружје маршала Тоца постало је некако необично тешко. Руке ми дрхте, помислио је Антон. То је већ лоше. И непотребно. Сетио се како су зими Пашка и он читав један сат бацали грудве у металну шишарку на стубу ограде. Бацали су их са двадесет корачаји раздаљине, са петнаест и са десет — никако нису могли да је погоде. А после, када им је све то већ дојадило и када су се спремали да крену, Пашка је немарно, не гледајући, бацио последњу грудву и погодио. Антон је свом снагом забио кундак у згиб рамена. Анка стоји сувише близу, помислио је. Хтео је да јој повиче да се удаљи, али је схватио да би то било глупо. Више. Још мало… Још… Наједном је постао уверен да ће се стрела, тешка једну фунту, чак ако им окрене и леђа, забити тачно у Пашкину преконосицу, између веселих, зелених очију. Отворио је очи и погледао Паљку. Паљка се виље није смејуљио. Анка је лагано-лагано дизала руке са раљиреним прстима и лице јој је постало напето и некако превиље одрасло. Тада је Антон дигао самострел јољ виље и повукао ороз. Није видео где је стрела отиљла.

„Промаљио сам”, рекао је гласно. Кренуо је стазом ногама које се нису савијале. Пашка је обрисао црвеним смотуљком лице, затресао га, раширио и почео да повезује главу. Анка се сагла и дигла свој самострел. Ако ме том стварчицом лупне по глави, помислио је Антон, рећи ћу јој хвала. Али, Анка га није чак ни погледала.

Окренула се Пашки и упитала га:

„Идемо?”

„Одмах”, рекао је Пашка.

Погледао је Антона и ћутке лупио самога себе савијеним прстом по челу.

„А ти си се већ преплашио”, рекао је Антон.

Пашка се још једном лупио прстом по челу и кренуо за Анком. Антон је ишао за њима и трудио се да потисне сумње у себи.

А љта сам ја то у ствари и урадио, потиљтено је мислио. Заљто су се само надули! Но, Паљку разумем, преплаљио се. Само се јољ не зна ко се виље преплаљио — Виљем— тата или Тел-син. Ах, љта је онда са Анком? Према свему, преплаљила се за Паљку. А шта је па требало да радим? Ето, вучем се за њима, као непотребни рођак. Најбоље ће бити да одем. Сада ћу скренути улево, тамо је једна мочвара. Можда ћу још и сову успети да уловим. Али, он није успорио чак ни корак. То је значи заувек, помислио је. Читао је да се то често дешава.

На забачени пут стигли су чак и раније него што су мислили. Сунце је већ стајало високо, било је ужасно вруће. За оковратником су боцкале јелове иглице. Пут је био од бетона састављен од два низа сиво-зарђалих, испуцаних бетонских плоча. Кроз пукотине међу спојевима пробијала се густа, сува трава. По ивици пута растао је густ, прашњав коров. Над путем су брундали бумбари, и један је безобразно лупио Антона право у чело. Било је тихо и спарно.

„Погледајте”, рекао је Пашка.

Над средином пута, на зарђалој жици, затегнутој попреко, висила је округла метална плоча, прекривена испуцалом бојом. Судећи по свему, на диску је био приказан жути правоугаоник на црвеној позадини.

„Шта је то?” упитала је без неког-посебног интересовања Анка.

„Аутомобилски знак”, рекао је Пашка. „Улаз забрањен.”

„Цигла”, објаснио је Антон.

„А шта она значи?” упитала је Анка.

„Значи да тамо не сме да се иде”, рекао је Пашка.

„А шта ће онда овде пут?”

Пашка је слегао раменима.

„То је јако стари пут”, рекао је.

„Анизотропан пут”, изјавио је Антон. Анка му је била окренута Иеђима. „Кретање само у једном правцу.”

„Мудри су били наши преци”, замишљено је рекао Пашка. „Возиш се тако једно две стотине километара, и наједном — ето ти на! — ‘цигла’. Нити можеш даље да идеш, нити имаш кога да приупиташ.”

„Шта ли може да буде иза тог знака!” рекла је Анка. Осврнула се. Унаоколо, на много километара налазила се потпуно пуста без и једног јединог човека шума, и нису имали уопште кога да упитају шта би могло да буде иза тог знак. „А можда то уопште и није ‘цигла’?” рекла је. „Боја је сва отпала…”

Тада је Антон пажљиво нанишанио и опалио. Било би одиста фантастично, да је стрела прекинула жицу, и да је знак пао пред саме Анкине ноге. Али, стрела је погодила горњи део знака, пробила зарђали плех, и на земљу је почела да отпада само сасушена боја.

„Будало”, рекла је Анка, не окренувши се.

То је била прва реч, са којом се обратила Антону после игре Виљема Тела. Антон је почео да се некако натмурено смешка.

„Анд ентерприсес оф греат питцх анд момент”, изговорио је, „Wитх тхис регард тхеир цуррент турн wаy анд лоасе тхе наме оф ацтион.” Тако подухвати велики, што успех обећавају, пропадају од одлагања сталних. Шекспир, (‘Хамлет’).

Верни Пашка је наједном повикао.

„Момци, овуда су прошла кола! И то после непогоде! Ево, овде је трава изгажена! И овде…”

Има среће Пашка, помислио је Антон. Почео је да разгледа трагове на путу и угледао изгажену траву и црни траг гума на месту, где је аутомобил прикочио пред рупом у бетону.

„Аха!” рекао је Пашка. „Пролетео је испод знака!”

То је било јасно свакоме, али се Антон побунио:

„Ни помена, ишао је са оне стране.” Пашка га је запањено погледао.

„Зар си ослепео, шта ли?”

„Ишао је са оне стране”, био је упоран Антон. „Идемо по трагу.”

„Лупеташ будалаштине! Лупеташ!” побунио се Пашка. „Као прво, ни један иоле васпитан возач не би кренуо испод ‘цигле’. Као друго, погледај: ево рупчаге, ево трага коћења… Но, одакле је онда ишао?”

„Шта ме се тичу ти твоји ‘васпитани’! Васпитан сам и идем испод знака.”

Пашка је позеленео од беса.

„Иди где хоћеш!” рекао је, лако муцајући. „Незрели створе. Сасвим си полудео од спатине!”

Антон се окренуо и, гледајући право преда се, кренуо испод знака. Хтео је само једно: да се испред њега нађе некакав мост дигнут у ваздух и да мора да се пробија у том правцу. Шта ме се тичу твоји васпитани! — мислио је. — Нека иду, где хоће… са својим Пашком. Сетио се како је Анка одрезала Павлу, када јој се овај обратио са ‘Ањечка’; и осетио се нешто лакше. Осврнуо се.

Пашку је одмах угледао: Бон Скакавац, сагавши се над самом земљом, кретао се трагом тајанствених кола. Зарђали диск над путем лагано се њихао и кроз рупу се назирало модро небо. А на ивици пута је седела Анка, ослонивши лактове на гола колена и ставивиши браду на стегнуте песнице.

…Враћали су се тек предвече. Момци су веслали, а Анка је седела на крми. Над црном шумом дизао се пурпурни месец, неподношљиво су крекетале жабе.

„Како је све било дивно смишљено”, рекла је тужно Анка. „Ех, ви!…”

Дечаци су оћутали. Тада је Пашка полугласно упитао:

„Тошка, шта је било тамо, под знаком?”

„Мост дигнут у ваздух”, одговорио је Антон. „И скелет фашисте, прикован ланцима за митраљез.” Замислио се још мало и додао: „Митраљез је буквално зарастао у земљу…”

„Да…” рекао је Пашка. „Дешава се. А ја сам тамо једноме помогао да поправи кола.”