1

Када је Румата прошао гроб светог Мике — седми по реду и последњи на том путу, већ се било сасвим смрачило. Много хваљени хамахарски ждребац, кога је од дон Тамеа добио на картама, био је обично ђубре. Био се ознојио, подбио ноге и кретао се лошим, кривудавим касом. Румата му је стезао бокове коленима, шибао рукавицом између ушију, али је овај само преморено одмахивао главом, не убрзавајући корак. Дуж пута се налазило жбуње, које је у предвечерје личило на облаке смрзнутог дима. Неподношљиво су зујали комарци. На мутном небу трепереле су ретке, нејасне звезде. У налетима је дувао слаб ветар, топао и хладан истовремено, као и увек ујесен у овој приморској земљи са загушљивим, прашњавим данима и леденим вечерима.

Румата се чвршће замотао у плашт и пустио узенгије. Није имало смисла да било куда жури. До поноћи је имао још један сат, а штуцава шума се већ појавила над хоризонтом као црн, изгубљен гребен. По страни су се пружала узорана поља, под звездама су светлуцале мочваре, које су заударале на мртву рђу, тамнели су се брежуљци и иструлели плотови из доба освајања. Далеко са леве стране појављивао се и гасио тмуран одсјај: према свему, горело је некакво село, једно од безбројних једноликих Мртвожора. Обешењака, Пљачкаша, која су недавно, царским указом променила имена у Жељена, Благодарна и Анђеоска. На стотине миља од обала Мореуза и до сајве Штуцаве шуме — простирала се та земља, прекривена облацима комараца, раздирана јаругама, пуна мочвара, поражена грозницама, поморима и смрдљивом кијавицом.

Крај саме кривине пута од жбуна одвојила се тамна фигура. Ждребац се тргао, подигавши главу увис. Румата је прихватио узенгије, навикнутим покретом повукао на десној руци чипку и ставио длан на дршку мача, загледавши се испред себе. Човек крај пута је скинуо капу.

„Добро вече, благородни доне”, тихо је рекао. „Извините, вас.”

„У чему је ствар?” упитао је Румата, ослушкујући. Нечујне заседе не постоје. Разбојнике издаје шкрипа тетива, сиви јуришници незадрживо штуцају и подригују од лошег пива, баронске дружине незасито дахћу и звекећу гвожђем, а монаси — ловци на робове — бучно се чешу. Овога пута у жбуњу је владала тишина. Према свему, овај човек није био њихов мамац. А он није ни личио на мамац — малени, набијени грађанин у бедној кабаници.

„Да ли ми дозвољавате да трчим крај вас?” упитао је клањајући се.

„Изволи”, рекао је Румата, повукавши дизгине. „Можеш да се ухватиш за стремен.”

Грађанин је кренуо поред њега. Држао је капу у руци, и на његовом темену се светлуцала велика ћела. Надзорник, помислио је Румата. Обилази бароне и сакупљаче соли, скупља лан или кудељу. Храбар надзорник, мора се признати… А можда и није надзорник. Можда је књигочатац. Бегунац. Изрод. Сада их има много на ноћним путевима, више него надзорника… А можда је и шпијун.

„Ко си, и одакле си?” упитао је Румата.

„Зовем се Киун”, тужно је рекао грађанин. „Идем из Арканара.”

„Бежиш из Арканара”, рекао је Румата, сагавши се.

„Бежим”, тужно се сложио грађанин.

Чудак некакав, помислио је Румата. Или је можда ипак шпијун? Требало би проверити… А зашто би у ствари требало? Коме је то потребно? Ко сам ја, да бих га проверавао? Па и не желим уопште да га проверавам! Зашто му једноставно не бих поверовао! Ето, иде грађанин, очигледно књигочатац, бежи спасавајући свој живот… Сам је, боји се, слаб је, тражи заштиту… Наишао је на аристократу. Аристрократи се из глупости или из обести у политику не разумеју, а мачеви су им дуги, и сиве они не воле. Зашто грађанин Киун не би искористио некористољубиву заштиту глупог и поносног аристократе? И то би било све. Нећу га ја проверавати. Немам зашто. Поразговараћемо, прекратити време, растати се као пријатељи…

„Киун…” рекао је. „Познавао сам једнога Киуна. Био је продавац хране и алхемичар из Металне улице. Јеси ли ти његов рођак?”

„На жалост, јесам”, рекао је Киун, „истина далеки рођак али за њих је то свеједно… До дванаестог колена уназад.”

„И где сада бежиш, Киуне?”

„Било где… Што даље. Многи беже у Ирукан. Покушаћу и ја у Ирукан.”

„Тако, тако”, рекао је Румата. „И мислиш да ће те благородни дон превести преко границе?”

Киун је оћутао.

„Или можда мислиш, да благородни дон не зна, ко је алхемичар Киун из Металне улице?”

Киун је ћутао. Не говорим оно што би требало да говорим, помислио је Румата. Дигао се на седлу и повикао, имитирајући гласника на Краљевском тргу:

„Оптужује се и крив је за ужасне, неопростиве злочине против бога, круне и мира!”

Киун је ћутао.

„А шта ако благородни дон безумно обожава дона Ребу? Ако је он свим срцем својим одан сивима и сивој идеји? Или можда сматраш да је то немогуће?”

Киун је ћутао. Из помрчине са десне стране пута појавила се изломљена сенка вешала. Под пречком се белело наго тело, обешено за ноге. Ехе, свеједно од свега тога, помислио је Румата. Затегао је узде, дограбио Киуна за раме и окренуо га лицем према себи.

„Ако те благородни дон овога истога часа обеси поред ове шкитнице?” рекао је, загледавши се у бело иице са тамним јамама очију. „Сам. Брзо и вешто. На чврстом арканарском конопцу. У име идеала. Зашто ћутиш, писмени Киуне?”

Киун је ћутао. Зуби су му цвокотали, и он се слабо грчио под руком Румате, као стегнути гуштер. Наједном је нешто са пљеском пало у јарак крај пута, и тог истог часа, као због тога да би заглушио тај пљесак, он је очајнички повикао:

„Но, обеси ме! Обеси, издајниче.”

Румата је дошао до даха и пустио је Киуна.

„Нашалио сам се”, рекао је. „Не бој се.”

„Лаж, лаж…” јецајући, мрмљао је Киун. „Свуда само лаж!…”

„Добро, де, не љути се”, рекао је Румата. „Боље подигни оно што си тамо бацио — може да се навлажи…”

Киун је постојао мало, заносећи се и јецајући, без икаквог циља се лупкајући длановима по кабаници и спустио се у јарак. Румата је чекао, уморно се погуривши у седлу. Значи, тако и треба да буде, мислио је, значи да другачије једноставно и не може… Киун се извукао из јарка, стављајући у кошуљу свежањ.

„Књиге, разуме се”, рекао је Румата.

Киун је одмахнуо главом.

„Не”, рекао је промукло. „Само једна књига. Моја књига.”

„О чему то пишеш?”

„Бојим се да вас то неће интересовати, благородни доне.”

Румата је уздахнуо.

„Ухвати се за стремен”, рекао је. „Нашалио сам се. Не бој ме се.”

„Диван свет”, проговорио је Киун. „Весео свет. Сви се шале. И сви се шале на исти начин. Па чак и благородни Румата.”

Румата се запањио.

„Знаш како се зовем!”

„Знам”, рекао је Киун. „Препознао сам вас по обручу на челу. Одиста сам се обрадовао, када сам вас угледао…”

Но, разуме се, ето на шта је он мислио, када ме је назвао издајником, помислио је Румата. И рекао је:

„Видиш, а ја сам мислио да си шпијун. Шпијуне увек убијам.”

„Шпијуне…” поновио је Киун. „Да, разуме се. У наше доба је тако лако и добро бити шпијун. Обичан цинкарош у таверни ‘Сива Радост’. Како је то дивно, како то само људи поштују! У шест сати увече улазим у пивницу и седам за свој сточић. Власник хита ка мени, с мојом првом криглом пива. Могу да пијем колико хоћу, пиво плаћа дон Реба — или тачније, нико га и не плаћа. Седим, пијуцкам своје пиво и слушам. Понекад се правим да бележим шта ко разговара, и преплашени људи хитају ка мени нудећи ми пријатељство, своје новчанике. У њиховим очима видим само оно што желим: псећу оданост, страхопоштовање и стискам жене наочиглед њихових мужева, огромних људескара, а они ће се само услужно кикотати. Какво предивно расуђивање, благородни доне, зар не? Чуо сам то од петнаестогодишњег дечачића, студента Патриотске школе…”

„И шта си му рекао?” радознало га је упитао Румата.

„А шта сам па могао да му кажем? Он то не би схватио. И испричао сам му, да људи Ваге Точка, када ухвате цинкароша, отварају овоме желудац ножем и сипају бибер у њега… А пијани војници трпају цинкароша у врећу и бацају га у нужник. И то је сушта истина, али он у њу није поверовао. Рекао ми је да то у школи нису учили. Тада сам извукао папир и забележио цео наш разговор. То ми је било потребно за моју књигу, а он је јадник, закључио да је то потребно због пријаве, и умокрио се од страха…”

Пред њима, су кроз жбуње промакле светлости крчме ‘Скелета Бако’. Киун се спотакао и ућутао.

„Шта се десило?” упитао је Румата.

„Тамо је сива патрола”, промрмљао је Киун.

„Но, па шта?” рекао је Румата. „Слушај боље још једно расуђивање, драги мој Киуне. Ми волимо и ценимо те једноставне, грубе момке, нашу сиву, борбену стоку. Они су нам потребни. Од сада обичан човек мора да држи језик за зубима, ако не жели да га окаче на вешала!” зацерекао се, јер је то рекао одиста одлично — у најбољим традицијама сивих касарни.

Киун се скупио и увукао главу у рамена.

„Језик обичног човека мора да зна где му је место. Бог је дао обичном човеку језик не да би брбљао, већ да би лизао чизме свог господара, а такав господар је одређен обичном човеку од вајкада…”

Крај стуба за везивање коња испред крчме трупкали су оседлани коњи сиве патроле. Кроз отворени прозор чуле су се промукле псовке. Чула се лупа домина. У вратима, препречавајући пролаз огромном стомачином, стајао је лично Скелет Бако у исцепаној кожној јакни, засуканих рукава. У косматој шапи је држао тесак — према свему, управо је секао псето за чорбу, ознојио се и изашао да дође мало до даха. На степеницама је седео, скупивши се, сиви јуришник, ставивши борбену секиру међу колена. Дршка секире му је искривила лице на страну. Видело се само да му је мука од пића. Приметивши коњаника, прогутао је пљувачку и промукло заурлао:

„С-тој! Како се оно зва… Ти, благородни!…”

Румата је, истуривши браду, прошао поред њега не удостојивши га чак ни погледа.

„…А ако језик обичног човека лиже погрешну чизму”, гласно је говорио, „онда тај језик треба удаљити, јер је речено: ‘Језик твој — непријатељ је мој’…”

Киун се кретао иза коња широким корацима. Румата је ивицом ока видео како му се од зноја пресијава ћела.

„Стој, када ти се каже!” заурлао је јуришник.

Чуло се како, лупкајући секиром, трчи низ степенике, спомињући истовремено бога, ђавола и сву ту благородну стоку истовремено.

Једно петорица, помислио је Румата, савијајући манжете. Пијани месари. Глупости.

Прошли су поред крчме и скренули ка шуми.

„Могао сам да идем и брже, ако је потребно”, рекао је Киун неприродно чврстим гласом.

„Глупости!” рекао је Румата, зауздавајући ждребца. „Било би досадно проћи толико миља и ниједном се не потући. Зар никада не желиш да се потучеш, Киуне? Стално приче, приче…”

„Не”, рекао је Киун. „Никада нисам пожелео да се тучем.”

„У томе и јесте несрећа”, промрмљао је Румата, окрећући ждребца и лагано навлачећи рукавице.

Иза заокрета су се појавила два коњаника и, угледавши га, наједном су се зауставили.

„Ехеј, ти, благородни доне!” повикао је један. „Исправе покажи!”

„Фукаро”, проговорио је стакласто-звонким гласом Румата. „Неписмени сте, шта ће вам исправе?”

Гурнуо је ждрепца коленом и касом кренуо у сусрет јуришницима. Плаше се, помислио је. Праве се… Но, барем пар шамара! Не… Ништа од свега неће испасти. Толико желим да искалим мржњу, која се у мени накупила за овај један дан, али, чини се, ништа од свега тога неће испасти. Остаћемо хумани, све ћемо опростити и бићемо мирни, као богови. Нека они кољу и скрнаве, ми ћемо остати мирни, као богови. Богови никуда не морају да журе, пред њима је вечност…

Сасвим им се приближио. Јуришници су несигурно дигли секире и повукли се уназад.

„Но?” рекао је Румата.

„Шта значи то ‘но’?” збуњено је рекао први јуришник. „Па то је, значи, благородни дон Румата?”

Други јуришник је одмах окренуо коња и у галопу одјурио. Први се повукао, спустивши секиру.

„Молимо за опроштај, благородни доне”, брзо је почео да говори. „Нисмо вас препознали. У питању је мала грешка. Ствар је државна, грешке су увек могуће. Момци су мало попили, горе од жеље…” Почео је да га заобилази постранце. „И сами схватате, времена су тешка… Ловимо побегле учене људе. Не желимо да се жалите, благородни доне…”

Румата му је окренуо леђа.

„Благородном дону желимо срећан пут!” са олакшањем у гласу повикао је за њим јуришник.

Када се он удаљио, Румата је тихо позвао:

„Киуне!”

Нико му се није одазвао.

„Ехеј, Киуне!”

И поново се нико није одазвао. Ослушнувши мало, Румата је кроз зујање комараца зачуо шуштање жбуња. Киун се брзо пробијао преко поља на запад, тамо где се, удаљена двадесет миља налазила ируканска граница. То је све, помислио је Румата. Ето ти целог разговора. Увек једно те исто. Провера, опрезна размена двосмислених бајки… Читаве недеље трошиш душу на неважне разговоре са разним олошем, а када коначно сусретнеш правог човека, онда немаш времена да са њим поразговараш како треба; треба га прикрити, спасти, послати, на сигурно и безбедно место, и он одлази, тако и не схвативши да ли је имао посла са пријатељем или каприциозним изродом. Па и сам ништа нећеш сазнати о њему. Шта он хоће, шта може, зашто живи…

Сетио се јучерашњег Арканара. Чврсте камене куће на главним улицама, гостопримљиви фењер над улазом у таверну, доброћудни, сити трговци пијуцкају пиво за чистим столовима и дискутују о томе да свет уопште није лош, да цене житу падају, да цене одећи расту, да се завере откривају на време, да врачеве и сумњиве књигочатце набијају на колац, да је краљ, по обичају, величанствен и светао, а дон Реба безгранично паметан и увек на опрези. „Измислиће како да не!.. Свет је округао!…” „Од писмености, од писмености све долази браћо! Није у новцу срећа, сељак је наводно такође човек, а што даље — то више, увредљиви стихови, а онда и побуна…” „Све их треба на колац, браћо!.. А шта бих ја радио? Ја бих једноставно питао: писмен си? На колац! Стихове пишеш? На колац! Таблице знаш? На колац, сувише много знаш!” Бина, срце, још три кригле пива и порцију димљене зечетине. А по улици поплочаној камењем — грум, грум, грум — лупају поткованим чизмама набијени, руменог лица момци у сивим кошуљама, са тешким секирама о десном рамену. „Браћо! Ево их, то су заштитници! Зар ће они дозволити? Ни у ком случају! А мој, мој… На десном крилу! Још колико јуче сам га макљао! Да, браћо, то вам више није оно немирно доба! Стабилност престола, срећа, непоколебљиви мир и правичност! Ура, сиве чете! Ура, дон Реба! Нека је слава нашем краљу! Ех, браћо, како је диван сада живот!”

А по тамној равници краљевине Арканарске, осветљеној ватрама пожара и искрама бакљи, по путевима и стазама, изуједани комарцима, са подбијеним до крви ногама, покривени знојем и прашином, измучени, преплашени, утучени очајем, али чврсти као челик у свом убеђењу, беже, иду, лутају, заобилазећи мртве страже стотине несрећника, стављених ван закона само због тога, што умеју и желе да лече и уче свој изнурен болештинама и огрезао у незнању народ; због тога што, као богови, стварају од глине и камена другу природу за украшавање живота народа који не зна шта је то лепота; због тога што продиру у тајне природе, надајући се да ће успети да ставе те тајне у службу свом невештом, преплашеном старим враџбинама народу… Незаштићени, добри непрактични, који су далеко превазишли своје доба…

Румата је смакао рукавицу и замахнувши њом, треснуо ждрепца меду уши:

„Но, мрцино!” рекао је руски.

Била је поноћ, када је ушао у шуму.

Сада нико не може тачно да каже одакле је дошао тај чудновати назив — Штуцава шума. Постојало је званично предање о томе, да су пре три стотине година гвоздене чете царског маршала Тоца који је касније постао први арканарски краљ, пробијајући се кроз сајву, прогањајући хорде варвара бакарне боје коже које су се повлачиле, овде, на одморишту кувале од коре белог дрвећа напитак, који је изазивао незадрживо штуцање. Према предању, маршал Тоц је, обилазећи једног јутра логор, изговорио, мрштећи свој аристократски нос: „Одиста, то је неподношљиво! Цела шума штуца и смрди на пиће”, Одатле је наводно и потекао чудновати назив.

Било како било, то ни у ком случају није била обична шума. У њој је расло огромно дрвеће са тврдим белим стаблима, каква се нису очувала ни на једном другом месту у Империји — ни у војводству Ируканском; а још мање у трговачкој републици Соан, која је одавно посекла све своје шуме и употребила их за изградњу бродова. Причало се да таквих шума има много иза Црвеног Северног гребена у земљи варвара, али зар се мало тога прича о земљи варвара…

Кроз шуму је пролазио пут, који је био просечен пре два столећа. Тај пут је водио у руднике сребра, и по наследном праву је припадао баронима Пампа; потомцима једног од сабораца маршала Тоца. Наследно право барона Пампа стајало је арканарске краљеве дванаест пудова чистог сребра годишње, јер је сваки краљ, ступивши на престо, кретао са армијом да освоји замак Бау, у коме су живели барони. Зидови замка су били чврсти, барони храбри, сваки поход је краљеве стајао тридесет пудова сребра, а после повратка потучене армије арканарски краљеви су изнова потврђивали наследно право барона Пампа заједно са другим привилегијама, као на пример: да чачкају нос за краљевском трпезом, да лове западно од Арканара и обраћају се принчевима директно по имену, без титула и звања.

Штуцава шума била је пуна најмрачнијих тајни. Дању су се путем на југ кретале кочије са обогаћеном рудачом, а ноћу је пут био пуст, јер би се ретко нашао храбар човек који би се усудио да крене њиме при светлости звезда. Говорило се да ноћу са Оца-дрвета виче птица Сиу, коју нико никада није видео и коју је немогуће и видети, јер то није обична птица. Говорило се да огромни, космати пауци скачу са грана на вратове коња и у једном трену пресецају коњима жиле, давећи се у крви. Говорило се да по шуми лута огромна, древна животиња Пех, прекривена крљуштима, која рађа потомство једаред у дванаест година и вуче за собом дванаест репова, који се зноје отровним знојем. А неко је видео како је усред белог дана преко пута прелазио, мрмљајући своје жалбе, голи вепар ‘Y’, кога је проклео свети Мика — свирепа животиња, којој гвожђе није могло ништа, али коју је зато као могла да пробурази кост.

Ту је могао да се сусретне и одбегао роб са жигом од смоле међу лопатицама — ћутљив и непоштедан, као длакави паук-крвопија. И згрбљени чаробњак, који је сакупљао тајне печурке за своје чаробне напитке, помоћу којих човек може да постане невидљив, може да се претвара у разне животиње или добије другу сенку. Покрај пута су се шеткале и ноћне јуначине грозног Ваге Точка, и бегунци из сребрних рудника са црним длановима и белим, прозрачним лицима. Врачеви су се овде скупљали на своја ноћна бдења, а разуларени ловочувари барона Пампе пекли су на ретким пољанама украдене бикове на ражњу.

Такорећи у најгушћој шуми, на једну миљу од пута, под огромним дрветом, сасушеним од старости, у земљу је била урасла нахерена колиба од огромних брвана, опкољена поцрнелом тарабом. На том месту се она налазила од вајкада, врата су јој увек била затворена, а крај полуиструлелог доксата видели су се искољени идоли, истесани од једног комада дрвета. Та изба је била најопасније место у Љтуцавој љуми. Говорило се да управо овамо долази једаред у дванаест година древни Пах, да би ту окотио потомка и да ту, завукављи се испод избе, умире, тако да је цео под у изби прекривен црним отровом, а када отров потече напоље — тада ће свему доћи крај. Говорило се да у ноћи непогода идоли сами почињу да се извлаче из земље, примичу се путу и дају знакове. И говорило се још, да се понекад у мртвим прозорима пали нељудска светлост, да се чују разни звуци и да се дим из димњака вије у стубу све до самога неба.

Не тако давно је сеоска будала што никада не пије, Ирма Шипак из села Благораствореније (а по народски — Смрдљивци), из глупости своје једне вечери навратио до избе и завирио кроз прозор. Кући се вратио сасвим поблесавео, а дошавши мало к себи, испричао је да је у изби горела јарка светлост, и да је за обичним столом седео на клупи човек и пио нешто из бачве, коју је држао једном руком. Лице човека било је опуштено готово до појаса, и било је све у некаквим мрљама. Био је то, очигледно, сам свети Мика још пре него што је пришао вери, многоженац, пијаница и развратник. Човек је могао да га посматра, савладавши само претходно страх. Из прозора је мирисало на нешто сладуњаво-опојно, и по дрветима око избе кретале су се сенке. Из целе околине долазили су људи да слушају причу будалине. А ствар се завршила тиме, што су стигли јуришници и, завивши му лактове на лопатице, отерали га у град Арканар. О колиби ни сада ипак не престају да причају, и не називају је другачије, до Пијани Брлог…

Пробивши се кроз жбуње гигантске папрати, Румата је сишао са коња пред доксатом Пијаног Брлога и обмотао поводац око једног идола. У изби је горела светлост, врата су била отворена и висила на једној шарки. У соби је јако заударало на алкохол, а на столу, међу оглоданим костима и комадима куване репе, уздизала се огромна глинена кригла.

„Добро вече, оче Кабани”, рекао је Румата, прекорачивши праг.

„Поздрављам вас”, одазвао се отац Кабани промуклим, као борбена труба гласом.

Румата је, звецкајући мамузама, пришао столу, бацио на клупу рукавице и поново погледао оца Кабанија. Отац Кабани је седео непокретно, наслонивши опуштено лице на дланове. Чупаве, полуседе веђе су му висиле на образима, као ватрава над провалијом. Из ноздрва његовог огромног носа, са сваким издахом са звиждуком је излетао ваздух; засићен алкохолом.

„Сам сам га измислио!” проговорио је наједном, са напором подигавши десну обрву, и бацивши на Румату поглед замученог ока. „Сам! А зашто?..” Ослободио је испод образа десну руку и почео да маше маљавим прстом. „А ипак, ја са свим тим немам никакве везе!.. Ја сам га измислио… а ја са свим тим немам никакве везе, а? Тачно — никак-ве… И све у свему, ми не измишљамо, већ радимо ђаво ће га знати шта!”

Румата је скинуо опасач и пребацио преко главе каишеве са мачевима.

„Но, но”, рекао је.

„Сандук!” дрекнуо је отац Кабани и за дуже време заћутао правећи чудновате покрете образима.

Румата је, не спуштајући погледа са њега, пребацио преко клупе ноге у прекривеним прашином, високим чизмама и сео, ставивши мачеве покрај себе.

„Сандук…” поновио је отац Кабани потиштеним гласом. „То ми говоримо, као да измишљамо. У ствари, све је већ одавно измишљено. Неко је одавно-одавно све измислио, стрпао све у сандук, провртео на поклопцу рупу и отишао… Отишао да спава… А шта се тада десило? Дошао је отац Кабани, затворио очи, завукао руку у рупу.” Отац Кабани је погледао своју руку. „Дограбио, измислио! Ја сам, каже, управо ово и измислио!.. А ко не верује, тај је будала… Трпам руку унутра — један! Шта? жица са бодљама: Зашто? Стаја од вукова да се заштити. Јуначина! Трпам руку — два! Шта? Паметна ствар — воденица за месо. Зашто? Нежно, млевено месо… Јуначина! Трпам руку — три! Шта? Вода која гори… Како и зашто? Да се влажна дрва запале… А?!”

Отац Кабани је ућутао и почео да се нагиње напред, као да га је неко савијао, стегавши га за врат. Румата је узео криглу, завирио у њу, после излио неколико капи на спољну страну длана. Капље су биле плавкасте и мирисале на алкохол. Румата је чипкастом марамицом пажљиво обрисао руку. На марамици су остале масне мрље. Неочешљана глава оца Кабанија додирнула је сто и истог часа се тргла.

„Ко је ставио све то у сандук — он је знао за шта је све то измишљено… Бодље против вукова? То сам ја, будала, од вукова… Руднике, руднике ограђивати тим жицама… Да не беже из рудника државни злочинци. А ја не желим! И ја сам државни злочинац! А да ли су ме питали? Питали су ме! Бодљикава жица, кажу? Бодљикава жица. Против вукова, кажеш? Против вукова… Одлично, кажу јуначина! Оплешћемо руднике… Лично их је дон Реба и опојасао. И воденицу моју за месо је узео. Јуначина, каже! Имаш главу, каже!.. И сада, значи, у Веселој Кули нежно млевено месо прави… Јако, кажу, помаже…”

Знам, мислио је Румата. Све знам. И како си ти викао код дон Ребе у кабинету, како си му пузао пред ногама, молио: „Дај, не треба!” Било је прекасно. Почела је да се врти твоја воденица за месо…

Отац Кабани је дограбио криглу и принео је маљавим устима. Гутајући отровну смесу; урлао је као вепар ‘Y’, после је бацио криглу на сто и почео да жваће комад роткве. По образима су му текле сузе.

„Вода која гори!” рекао је коначно, стегнутим гласом. „За паљење ватри и извођења веселих шала. А каква је то вода која гори, ако она може да се пије? Ако се у пиво сипа — пиво је онда одиста добро! Не дам! Сам ћу то попити… И пијем. Дању пијем. Ноћу. Сав сам отекао. Падам стално. Данас сам, дон Румата, да ми не верујеш огледалу пришао — преплашио сам се… Гледам — помогао ми господ! — где је то отац Кабани?! Морска звер октопод — сав сам у разнобојним флекама. Час сам црвен. Час опет модар. Измислио сам, како се то каже, воду за разне чаролије…”

Отац Кабани је пљунуо на сто и почео да трља ногом под испод клупе, бришући га, а онда је наједном упитао:

„Који је данас дан?”

„Дан уочи Кате Праведног”, рекао је Румата.

„А зашто нема сунца?”

„Зато што је ноћ.”

„Поново ноћ…”# тужно је рекао отац Кабани и сручио се лицем у огриске.

Једно време га је Румата, звиждучући кроз зубе, посматрао. После се извукао иза стола и отишао у оставу. У остави се међу гомилама репе и брдом опиљака пресијавао стакленим цевима незграпан агрегат оца Кабанија за производњу алкохола — зачуђујуће дело урођеног инжењера, инстинктивног хемичара и мајстора— стаклара. Румата је два пута обишао паклену машину, после је у помрчини напипао гвоздену шипку и неколико пута насумице ударио, никуда специјално не нишанећи. У остави је почело да одзвања, клокоће. Одвратан задах прокисле комине ударио му је у нос.

Док му је стакло крцкало под потпетицама, Румата се завукао у удаљени угао и укључио електричну лампицу. Тамо се под гомилом разноразног ђубрета, у јаком силикатном сефу налазио мали пољски синтезатор ‘Мидас’. Румата је разбацао ђубре, окренуо на точку комбинацију цифара и подигао поклопац сефа. Чак је и обасјан белом електричном светлошћу синтезатор изгледао чудновато међу разбацаним ђубретом. Румата је убацио у отвор неколико лопата опиљака, и синтезатор је тихо почео да певуши, аутоматски укључивши индикатор светлости. Румата је врхом своје високе чизме примакао излазном отвору зарђалу кофу. И тог истог часа — звек, звек, звек! — на улубљено метално дно почели су да падају златни кружићи са аристократским профилом Пица Шестог, краља Арканарског.

Румата је пренео оца Кабанија на шкрипутаве палаче, смакао му ципеле, окренуо га на десни бок и прекрио кожом неке одавно изумрле животиње. При томе се отац Кабани за трен пробудио. Он није могао да се покреће, а исто тако ни да размишља. Ограничио се на то, што је отпевао неколико стихова из забрањене световне романсе ‘Ја сам као цветић црвени на длану твом маленом’, после чега је одмах почео громко да хрче. Румата је расклонио све са стола, помео под и обрисао стакло једног прозора, које је било поцрнело од прљавштине и хемијских експеримената, што је отац Кабани изводио на рагастову. Иза руиниране пећи нашао је буре са алкохолом и садржину излио у пацовску рупу. После је напојио хамахарског ждрепца, сипао му овса из мреже испод седла, умио се и сео да чека, посматрајући пламичак жишка. Већ пуних шест година је живео тим чудноватим, двоструким животом и, чинило се да се већ сасвим навикао на њега; али му је повремено, као на пример сада, наједном падало на памет да у ствари нема никаквог организованог зверства и сивила које надире, већ да се одиграва чудновата позоришна представа са њим, Руматом, у главној улози. Да ће ето сада, после посебно успешне реплике, одјекнути аплаузи и да ће поштоваоци из Института експерименталне историје усхићено повикати из ложа: „Одлично, Антоне! Одлично! Јуначина, си, Тошка!” Чак се и осврнуо, али није било препуњене сале, постојали су само поцрнели, маховином прекривени зидови од голих брвана, прекривених слојевима чађи.

У дворишту је тихо зарзао и почео да лупка копитама хамахарски ждребац. Зачуло се ниско, уједначено брундање, до суза познато и потпуно невероватно овде. Румата је ослушкивао, отворивши уста. Брундање се смирило, језичак пламена над жишком је почео да се њише и засјао је још јаче. Румата је почео да устаје и тог истог часа из поноћне тмине у собу је ушао дон Кондор, генерални судија и чувар великих државних печата трговачке републике Соан, потпредседник Конференције дванаест негоцијаната и каваљер царског Ордена Деснице Милосрдне.

Румата је скочио, умало не претуривши клупу. Био је спреман да се баци, да га пољуби у оба образа, али ноге су му се, придржавајучи се етикеције саме од себе подвиле у коленима, мамузе су свечано звекнуле, десна рука му је описала широки полукруг од срца у страну, а глава се повила тако, да је брада нестала у пенасто— чипкастим оковратницима. Дон Кондор је смакао сомотску беретку са обичним, путним пером, брзо је њом, као да тера комарце махнуо у страну Румате, а после је, бацивши је на сто, обема рукама раскопчао крај врата копче своје кабанице. Кабаница је још лагано падала за његовим леђима, а он је већ седео на клупи, раширивши ноге, ослонивши леву руку на кук, а десном се ослањајући на дршку позлаћеног мача, забијеног у труле даске пода. Био је мали, мршав, са огромним, мало исколаченим очима на узаном, бледом лицу. Његова црна коса је била обухваћена истим као и у Румате, масивним златним обручем са огромним зеленим каменом над преконосницом.

„Јесте ли сами, дон Румата?” одсечно је упитао.

„Јесам, благородни доне”, тужно је одговорио Румата.

Отац Кабани је наједном гласно и потпуно трезно рекао:

„Благородни дон Реба!.. Ви сте обична хуља и ништа више.”

Дон Кондор се није ни покренуо.

„Долетео сам”, рекао је.

„Надајмо се”, рекао је Румата, „да вас нису видели.”

„Легенда виље или мање”, љутито је рекао дон Кондор. „Немам времена за јахање. Љта се десило са Будахом? Где је нестао? Па седите, дон Румата, молим вас! Боли ме врат.”

Румата се послуљно спустио на клупу.

„Будах је нестао”, рекао је. „Чекао сам га у Прашуми Тешких Мачева. Али, дошао је само једнооки одрпанац, изговорио лозинку и предао ми врећу са књигама. Чекао сам га још два дана, а после сам се повезао са доном Хугом, и дон Хуго ме је обавестио да је испратио Будаха до саме границе и да Будаха прати неки благородни дон, коме се може веровати јер је овај прокоцкао све на картама и продао се дон Хугу и телом и душом. А то значи, да је Будах нестао негде овде, у Арканару. То је све што сам успео да сазнам.”

„Није баш много”, рекао је дон Кондор.

„Ствар није у Будаху”, побунио се Румата. „Ако је он жив, пронаћи ћу га и извући. То умем. Али, нисам о томе хтео да говорим са вама. Желео бих још једном да скренем вашу пажњу на то, да ситуација у Арканару превазилази границе базне теорије…” Лице дон Кондора је постало киселкасто. „Не, саслушајте ме пажљиво”, чврстим гласом је рекао Румата. „Осећам да се радио-везом са вама никада нећу објаснити. А у Арканару се све измешало! Појавио се некакав нови фактор, који систематски делује. И испада, као да дон Реба потпуно свесно напујдава на научнике сво сивило у краљевини. Све, што се и најмање уздиже изнад просечности сивила, у опасности је. Слушајте, дон Кондоре, то нису емоције, то су чињенице! Ако си паметан, образован, ако сумњаш, говориш неуобичајене ствари — ако једноставно барем не пијеш вино! — у опасности си. Било који трговчић има права да те, ако то само хоће, убије. Стотине и хиљаде људи стављене су ван закона. Њих лове јуришници и вешају дуж путева. Голе; за ноге… Јуче су у мојој улици чизмама убили старца, сазнавши да је писмен. Газили су га, причају, два сата, тупоглавци, са готово животињским њушкама…” Румата се уздржао и завршио је мирно: „Једном речју, у Арканару такорећи да више нема ни једног јединог писменог човека. Као и у Области Светог Ордена после Барканског покоља.”

Дон Кондор га је пажљиво посматрао, стегавши усне.

„Не допадаш ми се, Антоне”, рекао је руски.

„Мени се такође много што-шта не допада, Александре Васиљевичу”, рекао је Румата. „Не допада ми се што смо везали сами себи и руке и ноге самом поставком проблема. Не допада ми се што се тај проблем назива Проблем Бескрвног Деловања. Зато што у мојим условима та научно заснована неактивност… Знам шта ћете ми све рећи против тога! И ја знам теорију. Али, овде нема никаквих теорија, овде је типично фашистичка пракса, овде звери сваког трена убијају људе! Овде је све потпуно бескорисно. Знања нема довољно, а злато губи вредност, јер касни.”

„Антоне”, рекао је дон Кондор. „Не падај у ватру. Верујем, да је ситуација у Арканару одиста изузетна, али сам исто тако убеђен, да немаш ни један једини конструктиван предлог.”

„Да”, сложио се Румата, „конструктивних предлога одиста немам. Али ми је јако тешко да се уздржавам.”

„Антоне”, рекао је дон Кондор. „На овој планети нас има две стотине и педесет. Сви се уздржавају, и свима је то јако тешко. Најискуснији живе овде већ пуне двадесет и две године. Они су овамо долетели као обични посматрачи. Њима је било забрањено да било шта уопште предузимају. Замисли то за трен: за-бра-ње-но у потпуности. Они не би имали права чак ни да спасу Будаха. Чак ако би Будаха газили ногама пред њиховим очима.”

„Не треба говорити са мном као са дететом”, рекао је Румата.

„Нестрпљиви сте као дете”, рекао је дон Кондор. „А потребно је да будете јако стрпљиви.”

Румата се тужно осмехнуо.

„А док будемо чекали”, рекао је, „одмеравали и оклевали, звери ће сваког тренутка уништавати људе.”

„Антоне”, рекао је дон Кондор, „у васиони има хиљаде планета, на које још нисмо стигли и на којима историја тече својим током.”

„Али ми смо ипак овамо стигли.”

„Да, стигли смо. Али зато, да бисмо помогли овом човечанству, а не због тога да бисмо утолили свој правични гњев. Ако си слаб — иди. Врати се кући. На крају крајева, ти одиста ниси дете и знао си на шта овде долазиш.”

Румата је ћутао. Дон Кондор, некако опуштен и наједном остарео, вукући мач за дршку, као штап, прошетао се поред стола, тужно климајући носем.

„Схватам све”, рекао је. „И сам сам све то преживео. Било је доба — то осећање немоћи и сопствене подлости ми се чинило најстрашнијим. Неки, слабији, лудели су од тога, њих су послали на Земљу и сада их лече. Петнаест година ми је било потребно, драги мој, да бих схватио шта је то најстрашније. Страшно је изгубити људски лик, Антоне. Упрљати душу, побеснети. Ми смо овде богови, Антоне, и морамо бити паметнији од богова из легенди, које овдашњи народ ствара некако по свом лику и подобљу. А крећемо се по ивици мочваре. Ако погрешимо — и паднемо у блато, читавог живота се нећемо опрати. Горан Ирукански је у ‘Историји Доласка’ написао: ‘Када је бог, спустивши се са неба, дошао народу из Питанских мочвара, ноге су му биле блатњаве’.”

„А за то су Горана и спалили”, мрачно је рекао Румата.

„Да, спалили су га. А то је речено о нама. Ја сам овде петнаест година. Ја сам, голупчићу мој, престао чак и да сањам Земљу. Некако сам, претурајући некакве папире, пронашао фотографију једне жене и дуго нисам могао да се сетим ко је она. Понекад са страхом постајем свестан тога да већ одавно нисам сарадник Института, да сам експонат музеја тог Института, генерални судија трговачке феудалне републике, и да у музеју постоји сала, у коју ме треба сместити. Ето то је оно најстрашније — удубити се у улогу. У сваком од нас се благородни нитков бори са комунаром. И све унаоколо помаже ниткову, а комунар је сам самцат — Земља је удаљена хиљаду година и хиљаду парсека.” Дон Кондор је заћутао, гладећи колена. „Тако је то, Антоне”, рекао је гласом, који је постојао све одлучнији. „Да останемо комунари.”

Он то не схвата. А како би и могао да схвати? Он је имао среће, он не зна шта је то сиви терор, шта је то дон Реба. Све, чему је он био сведок за петнаест година рада на овој планети, на овај или онај начин уклапа се у оквире базне теорије. И када му говорим о фашизму, о сивим јуришницима, о нацији малограђанштине, он то прихвата као емоције. „Не шалите се са терминологијом, Антоне! Терминолошка збрка може да има опасне последице.” Он никако не може да схвати, да је нормални ниво средњовековног зверства — срећан јучерашњи дан Арканара. Дон Реба је за њега — нешто налик на војводу Ришељеа, паметан и далековиди политичар, који брани апсолутизам од феудализма. Једино ја на целој планети видим страшну сенку, која се надноси над земљом, али управо ја и не могу да схватим чија је то сенка и зашто… И како да га убедим, када ће ме он, по очима му се то види, послати на Земљу да се лечим.

„Како живи поштовања достојни Синда?” упитао је. Дон Кондор је престао да га бургија погледом и прогунђао је: „Добро, захваљујем вам се.” После тога је рекао:

„Потребно је, на крају, да схватиш да ни ти, ни ја, и нико од нас неће видети опипљиве плодове свога рада. Ми нисмо физичари, ми смо историчари. Наша јединица времена није секунда, већ столеће, а дела наша — то чак није ни сетва, ми тек припремамо терен за сетву. А долазе ето понекад са Земље… ентузијасти, ђаво их однео… Спринтери краткога даха…”

Румата се саркастично осмехнуо и без неке посебне потребе почео да навлачи чизме. Спринтери. Да, спринтери су одиста постојали.

Пре десет година је Стефан Орловски, он је истовремено и дон Капада, командир чете самострелаца његовог императорског величанства, за време јавног погубљења осамнаест есторских вештица наредио својим војницима да отворе паљбу по џелатима, убио је царског судију и два судска пристава и дворска стража га је дигла на копља. Грчећи се у самртним мукама, викао је: „Па ви сте људи! Удрите их, удрите”, али га је мало ко чуо због урлања масе: „Ватре! Још ватре!…”

Отприлике у то исто доба, на другој хемисфери је Карл Розенблум, један од најистакнутијих зналаца сељачких ратова у Немачкој и Француској, а он је истовремено био и трговац вуном Пани-Па, дигао устанак муријских сељака, на јуриш је заузео два града и био убијен стрелом у потиљак, покушавајући да онемогући пљачке. Он је био још жив, када су по њега долетели хеликоптером, али није могао да говори и само је гледао око себе, са изразом кривца и ништа не схватајући, својим огромним плавим очима, из којих су непрекидно текле сузе…

А кратко време пре доласка Румате је одлично замаскиран пријатељ-конфидент кајсанског тиранина (Џереми Тариат, стручњак за историју земљишних реформи), наједном из чиста мира извршио дворски преврат, узурпирао власт, током пуна два месеца покушавао да наметне Златни Век, упорно не одговарајући на бесна питања суседа и Земље, стекавши на тај начин славу лудака, срећно избегао осам атентата, а на крају га је ухватила хитна служба сарадника Института и подморницом пребацила на острвску базу крај самог Јужног пола…

„Помисли само!” прогунђао је Румата. „Земља још уображава, да се најсложенијим проблемима бави нулта физика…”

Дон Кондор је дигао главу.

„Ох, коначно!” рекао је полугласно.

Почела су да топћу копита, бесно и продорно је зањиштао хумахарски ждребац, зачула се енергична псовка са јаким ируканским акцентом. У вратима се појавио дон Хуго, старији креветник његове светлости војводе Ируканског, дебео, румен, са кицошки уфитиљеним увис брковима, осмејком до ушију, малим, веселим очицама под коврџама кестењасте перике. И поново је Румата начинио покрет да појури, и загрли га, јер је то био Пашка; али се дон Хуго наједном упреподобио, на његовој задриглој физиономији појавио се сладуњав осмејак, лако се повио у појасу, принео капу грудима и истегао усне напред. Румата је бацио кратак поглед на Александра Васиљевича. Али, Александра Васиљевича није било. На клупи је седео Генерални судија и Чувар великих печата — раширивши ноге, ослонивши леву руку о бок, а десном се држећи за дршку свог позлаћеног мача.

„Јако сте закаснили, дон Хуго”, рекао је непријатним гласом.

„Извињавам се хиљаду пута!” повикао је дон Хуго елегантно се приближавајући столу. „Кунем се рахитисом мога војводе, одиста потпуно непредвиђене околности! Четири пута ме је заустављала патрола његовог величанства краља арканарског, и два пута сам морао да се тучем са неким пробисветима.” Кицошки је дигао леву руку, обавијену окрвављеном крпом. „Узгред буди речено, благородни донови, чији се то хеликоптер налази иза колибе?”

„То је мој хеликоптер”, свадљиво је рекао дон Кондор. „Немам времена за туче на путевима.”

Дон Хуго се пријатно осмехнуо и, узјахавши клупу као коња, рекао:

„И тако, благородни донови, принуђени смо да констатујемо да је високоучени доктор Будах на тајанствени начин нестао негде између ируканске границе и Прашуме Тешких Мачева…”

Отац Кабани је наједном почео да се мешкољи на свом лежају.

„Дон Реба”, рекао је прозуклим басом, не будећи се.

„Оставите Будаха мени”, очајнички је рекао Румата, „и ипак покушајте да ме схватите…”