9

Više od dva časa teško su radili, iznoseći iz donje komore razbijene komade automata zarivene jedan u drugi, gotovo neraskidivo međusobno stopljene rezervne delove, koji su pri sudaru ispali iz ležišta i kao usov pokrili Braniteljev lafet. Najveće terete podizali su malim kleštastim dizačem, a sve što se nije dalo preneti kroz vrata, Inženjer i Koordinator su najpre rastavili na delove. Dva lista oklopnog lima, zabijena između Braniteljeva smeštaja i sanduka s olovnim ciglama koji ga je pritiskao, najzad su isekli električnim lukom, sprovevši iz mašinskog odeljenja vodove iz razvodne ploče reaktora. Kibernetičar i Fizičar su sortirali ono što je već izneseno iz pakleno škripeće gomile olupina. Nepopravljive delove bacali su u staro gvožđe. Hemičar je opet to staro gvožđe sortirao po vrsti materijala. S vremena na vreme, kad bi trebalo podići neki posebno masivni element konstrukcije, svi bi ostavljali svoj posao i priskakali upomoć 'nosačima'. Nekoliko minuta pre šest, dostup do spljoštenog Braniteljevog čela bio je otvoren toliko da su pristupili otvaranju njegove gornje klapne.

Kibernetičar je prvi skočio pruženim nogama u tamni smeštaj onda zatražio lampu, koju mu spustiše na kablu. Začuše njegov povik, kao da je stizao iz bunara:

„U redu su!” vikao je oduševljeno. „U redu su!”

Malo zatim promolio je glavu:

„Samo da sedneš i voziš! Čitava instalacija je u redu!”

„Jasno, pa Branitelj i mora mnogo da izdrži”, dobaci ozareno Inženjer. Imao je na podlakticama krvave ogrebotine od nošenja tereta.

„Dragi moji, šest je časova, ako moramo po vodu, treba krenuti odmah”, reče Koordinator. „Kibernetičar i Fizičar imaju pune ruke posla. Mislim da pođemo u istom sastavu kao juče.”

„Ne slažem se!”

„Pa, shvataš”, poče Koordinator, ali mu Inženjer ne dade da dovrši.

„Kadar si da učiniš isto koliko i ja. Danas ti ostaješ.”

Malo su se prepirali, najzad Koordinator popusti. U sastav ekipe koja je kretala po vodu ušli su Inženjer, Fizičar i Doktor. Kod Doktora ništa nisu pomogla ubeđivanja, hteo je da putuje.

„Zaista se ne zna gde je bezbednije, ovde ili tamo, ako to imaš na umu”, najzad reče oneraspoložen zbog Inženjerovih napada. I pope se uz čelične lestve.

„Bačve imate pripremljene”, reče Koordinator.

„Do potoka nemate više od dvadeset kilometara. Odmah se vraćajte s vodom, čujete?”

„Ako bude moglo, pravimo dve ture”, reče Inženjer, „to bi bilo oko četiri stotine litara.”

„Videćemo kako će biti s turama.”

Hemičar i Kibernetičar htedoše izići za njima, ali im Inženjer prepreči put.

„Ne, bez ispraćanja, opraštanja. To nema smisla. Držite se. Jedan mora biti napolju, taj može poći s nama.”

„To sam baš ja”, reče Hemičar, „vidiš da nisam zauzet.”

Sunce je stajalo dosta nisko. Proverivši kvačila, volan i zalihu izotopne mešavine, Inženjer sede napred. Tek što je Doktor seo u kola, duplaš, koji je sedeo pod raketom, ispuza ispod nje i uspravivši se u svoj svojoj visini zašljapa prema njima.

Džip krete. Veliki stvor zaječa i pojuri za njima brzinom koja Hemičara zapanji. Doktor nešto viknu Inženjeru i kola stadoše.

„Ama, šta hoćeš”, frknu Inženjer, „pa nećemo valjda i njega voziti.”

Ne znajući šta da preduzme, Doktor je zbunjeno gledao diva koji ga je nadvisio za dve glave, koji mu je odozgo zagledao u lice, premeštao se s noge na nogu i ispuštao kreštave zvuke.

„Zatvori ga u raketu. Poći će za tobom”, posavetova mu Inženjer.

„Ili ga uspavaj”, dodade Hemičar. „Može pojuriti za nama i dovući još kojeg.”

Doktor se složi s tim. Džip priđe raketi, duplaš pojuri za njim svojim neobičnim skokovima, zatim ga Doktor povuče u tunel, što nije bio baš lak poduhvat. Posle neka četvrt časa vrati se, ljut i iznerviran.

„Zatvorio sam ga u predsoblju svoje ordinacije”, reče, „tamo nema stakla ni oštrih predmeta. Ali, plašim se da ne napravi rusvaj.”

„De, de”, dabaci mu Inženjer. „Ne budi smešan.”

Doktor htede nešto da mu odgovori, možda i oštro, ali oćuta. Ponovo krenuše i u velikom luku obiđoše raketu. Hemičar im je mahao rukom čak i kad je video još samo visoku uskovitlanu perjanicu prašine. Zatim poče odmereno da šeta pored plitko ukopanog bacača.

Još je tako šetao i dva časa kasnije, kad se među vitkim peharima što su bacali duge senke, pojavio oblačak prašine. Jajast, jarko crven sunčev štit upravo je dotakao liniju horizonta, na severu su stajali sivi oblaci, nije se osećao uobičajeni za to doba dana nalet svežine — još je bilo zagušljivo. Hemičar istrča iz senke rakete i ugleda džip koji je upravo poskakivao na brazdama koje su načinili kružeći štitovi.

Stiže do kola i pre nego što su stala. Nije morao da pita za uspeh pohoda. Džip je stajao na teško spljoštenim gumama, čulo se pljuskanje vode u svim bačvama, pa je čak i na slobodnom sedištu stajao napunjen balon.

„Kako je bilo?” upita Hamičar. Inženjer skide tamne naočari i poče maramicom brisati s lica znoj i prašinu.

„Vrlo prijatno”, reče.

„Niste nikoga sreli?”

„Ha, kao obično, štitove, ali sve smo zaobilazili izdaleka. Prošli smo s druge strane onog gaja s vetrolomom, znaš? Tamo gotovo da uopšte nema brazda. Sem što je bilo malo nevolje s punjenjem bačvi. Dobro bi došla kakva pumpa.”

„Hoćemo da pođemo još jednom”, dodade Fizičar.

„Najpre morate presuti vodu…”

„Ne vredi gubiti vreme”, odvrati Fizičar. „Tu leži toliko praznih balona i rezervoara, uzećemo druge, a posle ćemo sve presuti odjednom, a?”

On i Inženjer se pogledaše, kao da su u tome imali neku skrivenu misao. Hemičar to nije zapazio, samo se malo začudio njihovoj žurbi. Istovariše kante i bačve i čim utovariše nove — uopšte ih nije bilo tako mnogo — popeše se i pojuriše iz mesta, dižući točkovima prašinu. Prašina se još nije slegla po ravnici obasjanoj crvenilom zalazećeg sunca, kad na površinu iziđe Koordinator.

„Još ih nema?” upita.

„Bili su, zamenili pune bačve praznima i pošli još jednom.”

Koordinator se više začudi no što se ljutnu.

„Kako, odmah pošli?”

Reče Hemičaru da će ga odmah zameniti i siđe natrag u brod da prenese vest Kibernetičaru koji je radio na univerzalnom automatu, ali je s Kibernetičarom teško bilo govoriti. Imao je dvadesetak tranzistora u ustima, pljuckao ih je u ruku kao koštice, nekoliko stotina vodova izvučenih iz porcelitske utrobe prebacio je bio ako vrata, raščešljavao ih na grudima i spajao takvom brzinom da su mu prsti samo poigravali. Ponekad bi zastao nepomično i po čitav minut se, kao u nezemaljskoj zapanjenosti zagledao u veliku shemu raširenu neposredno pred licem.

Koordinator se vrati na površinu da zameni Hemičara, koji pođe da pripremi svima večeru. Dok je sedeo pored bacača, skraćivao je vreme time što je zapisivao praktične napomene u montažnu knjigu koju je zaveo Inženjer.

Već čitava dva dana lupali su glavu šta da učine sa devedeset hiljada litara zagađene radioaktivne vode, koja je ispunila ceo prostor nad teretnim ulazom. Bio je to jedan od začaranih krugova, prividno nerešivih, o koji su se svaki čas spoticali. Da bi se očistila ta voda, trebalo bi pokrenuti prečistače, a da se dopre do voda koji ih je pokretao, moglo je samo sa mesta pod vodom. Na brodu je čak i postojao skafander za ronjenje, ali bio je potreban onaj koji istovremeno štiti i od zračenja, a upravo takav nisu imali. Da ga sad prilagođavaju i oblažu olovom ne bi se isplatilo. Odlučili su da će radije čekati dok popravljene automate ne budu mogli da zarone u vodu.

Koordinator je sedeo pod krmom rakete, sa koje je od nastanka mraka svaki čas bacala svetlost blinkerska lampa, i najbrže što je mogao zapisivao ono što bi mu palo na um, jer je svetlo trajalo najduže tri sekunda. Sam se potom smejao gledajući žvrljotine u koje se njegov rukopis pretvarao u mraku. Kad je pogledao na sat, bilo je blizu deset.

Ustao je i krenuo okolo. Zagledao je, tražeći svetla džipa, ali ništa nije video. Osmatranje mu je ometala blinkerska lampa. Zato se uputi u onom pravcu otkuda je džip trebalo da naiđe.

Kao i obično kad bi bio sam, dizao bi pogled prema zvezdama. Mlečni Put se pružao okomito u mraku. Od Škorpiona, pogled mu skrete ulevo i začuđeno se zaustavi — najsjajnije zvezde Jarca jedva su se nazirale, gubile se u bledom tinjanju, kao da se Mlečni Put odjednom proširio i progutao ih — a ležale su van Mlečnog Puta. Odjednom shvati. To je bila rumen, upravo tamo, nad istočnim horizontom. Srce mu poče polako i snažno lupati. Oseti u grlu stezanje koje odmah prođe. Stisnutih vilica nastavi da korača. Rumen je bila beličasta, niska i neravnomerno je gasnula da bi se posle nekog vremena opet proširila, nekoliko puta zaredom. Koordinator zatvori oči i s najvećom napregnutošću poče osluškivati u tišini — ali čuo je samo šum krvi. Sada se sazvežđa već gotovo nisu videla, a Koordinator je nepomično stajao, zagledan u obzorje koje se ispunjavalo mutnim odbleskom crvene svetlosti.

Najpre htede da se vrati u raketu i pozove drugu dvojicu gore. Mogli su da pođu sa bacačem. Pešice bi to trajalo najmanje tri časa. Sem džipa, imali su i mali helikopter, ali on se nalazio u pregradi napunjenoj vodom, opkoljen sanducima. Pregledali su samo vrh koji je virio. Propeler je popucao u katastrofi, a kabina je morala izgledati još gore. Preostajao je ipak Branitelj. Pomisli da bi mogli prosto da sednu u Branitelja, da daljinski otvore tešku klapnu — njen pokretač nalazio se u mašinskom odeljenju — i siđu preko vode, koja će se, uostalom, izliti, čim se klapna odmakne. U Branitelju bi bili zaklonjeni od radioaktivnosti. Ali, bilo je neizvesno da li će se klapna uopšte otvoriti, a tek ono što bi kasnije trebalo preduzeti… Ceo teren oko rakete pretvorio bi se u jednu veliku radioaktivnu mrlju. Pa ipak, kad bi samo bio siguran da će klapna popustiti…

Rekao je sebi da će čekati još deset minuta, pa ako do tog vremena ne ugleda svetla vozila… Bilo je trinaest do deset. Spusti ruku sa časovnikom. Crvenilo od požara — jeste, nije se varao — polako se vuklo duž horizonta i stizalo već do alfe Feniksa. Kretalo se prema severu, nalik na pojas crvenkast odozgo, a mutno-beličast u donjem delu. Ponovo pogleda na časovnik. Nedostajalo je još četiri minuta. Tad ugleda reflektore.

Predstavljali su najpre migavo svetlašce, zvezdicu koja je brzo treperila, zatim su se razdvojili, skakali uvis i padali, da bi najzad počeli sve jače da zaslepljuju i već je čuo brzo kloparanje točkova po šljunku. Vozili su brzo, ali ne baš previše.

Znao je da džip može postići veću brzinu, i to što nisu toliko mnogo žurili, pomože mu da se potpuno smiri. Kao i obično u takvim okolnostima, oseti kako u njemu raste gnev.

Bio je udaljen od rakete dobrih trista koraka, ako ne i više. Džip naglo zakoči. Doktor viknu:

„Ulazi!”

Koordinator pritrča, skoči postrance na prazno mesto, odmičući kantu, i oseti da je prazna. Pogleda ljude u kolima — na izgled se nikom ništa nije dogodilo. Pognu se napred, dotače cev bacača — bila je hladna.

Fizičar na njegov pogled odgovori pogledom koji nije ništa govorio. Stoga je čekao, ne oglašavajući se, dok ne stigoše pod raketu. Inženjer skrenu oštro, inercija pritisnu Koordinatora uz sedište, prazni kanistri zazvečaše i kola stadoše tačno pred ulazom u tunel.

„Voda isparila?” upita Koordinator ravnodušnim glasom.

„Nismo stigli ni da zahvatimo”, reče Inženjer. Osvrnu se prema Koordinatoru na svom okretnom sedištu. „Nismo mogli da priđemo potoku.”

Ispruženom rukom pokaza na istok.

Niko nije silazio iz kola. Koordinator je ispitivački gledao čas Fizičara, čas Inženjera.

„Zapazili smo još prvi put da se tamo nešto promenilo”, reče Fizičar, „ali nismo znali šta i hteli smo da to proverimo.”

„A da se promenilo do te mere da više ne biste mogli da se vratite, šta bismo imali od takve opreznosti?” reče Koordinator. Više nije skrivao bes. „Hajde, napred, govori sve, ne cedi!”

„Oni tamo nešto rade duž potoka, ispred i iza njega, oko brežuljaka, u svim kotlinama, duž većih brazda, i to kilometrima”, reče Doktor.

Inženjer klimnu glavom.

„Ono prvi put, dok je još bilo vidno, samo smo primetili čitave povorke onih velikih bumbara. Kretali su se postrojeni u obliku slova V i izbacivali zemlju kao da su pravili neke rovove. Često smo ih videli tek na povratku, odozgo sa brežuljka, i nisu mi se dopali.”

„A šta ti se u njima nije dopalo?” upita blago Koordinator.

„To što su trouglasti, a vrh svakog trougla upravljen je u našem pravcu.”

„Divota! I ne govoreći o tom ni reči, povezli ste se tamo još jednom? Znaš li kako treba zvati takvo postupanje?”

„Možda smo načinili glupost”, reče Inženjer.” U stvari, sigurno da smo učinili, ali na pomisao da ćemo ovde većati treba li voziti drugi put, ko treba da izlaže opasnosti svoj dragoceni život i tako dalje, odlučismo da to obavimo brzo i sami. Računao sam na to da će u mraku morati nekako da osvetle mesto radova.”

„Nisu vas primetili?”

„Gotovo je sigurno da nisu. U svakom slučaju, nisam video nikakve oznake — nisu nas napali.”

„Kako ste sad vozili?”

„Skoro sve vreme brdskim grebenima, samo ne baš vrhovima, već nešto niže, da nas ne bi zapazili naspram neba. Naravno, bez uključivanja svetla. Zato je tako dugo potrajalo.”

„To znači da uopšte niste pošli da uzmete vodu, a kanistre ste poneli tek da zavarate Hemičara?”

„Ne, nije bilo tako”, umeša se Doktor. Još su sedeli u džipu, dok je na njih u ravnomernim razmacima padala svetlost lampe.

„Hteli smo da priđemo potoku mnogo dalje, s druge strane, ali nije se moglo.”

„Zašto?”

„I tamo rade, isto. Sada, to znači otkad je pao mrak, sipaju u te rovove neki svetleći plin. Davao je toliko svetlosti da se odlično moglo videti.”

„Šta je to?” Koordinator pogleda Inženjera.

Ovaj sleže ramenima.

„Možda nešto rastapaju. Iako je to previše retko da bi bilo rastopljeni metal.”

„Čime su to dovozili?”

„Ničim. Polagali su nešto duž brazda. Pretpostavljam da je gasovod, ali ne mogu da tvrdim.”

„Tečni metal su pumpali plinovodom?!”

„Govorim ti šta sam video u mraku kroz dogled, pri vrlo lošem osvetljenju. Sredina svakog rova svetli kao živin plamenik, a unaokolo je sve tamno. Uostalom, nigde se nismo približili na razdaljinu manju od sedamsto metara.”

Blinkerska lampa se ugasi. Za trenutak su sedeli ne videći se, a zatim je ponovo zasvetlela.

„Moraćemo je likvidirati”, reče Koordinator, dižući pogled. „I to odmah. Šta je tamo?” dodade.

Pri svetlu lampe ugledaše Hemičara koji se izvuče iz tunela i pritrča kolima. Izmešaše se žurna pitanja i odgovori. Inženjer je sišao i u mašinskom odeljenju isključio struju. Lampa sinu poslednji put i zavlada mrak. Odmah se izrazitije izdvojilo crvenilo požara, ali sada više prema jugu.

„Ima ih tamo kao pleve”, reče Inženjer koji se vratio na površinu i stao pored rakete, okrenut licem prema crvenilu. Lice mu je bilo sivo na nepomičnom odblesku.

„Onih velikih bumbara?”

„Ne, duplaša. Videle su se njihove pojave na podlozi tog svetlećeg testa. Mnogo su žurili. Očevidno se testo zgušnjavalo, hladeći se. Omotavali su ih nekim rešetkama, odnatrag i sa strane, Prednji deo, to znači onaj okrenut na našu stranu, ostajao je slobodan.”

„I šta? Sad ćemo sedeti skrštenih ruku i čekati”, poče povišenim glasom Hemičar.

„Nipošto”, reče Koordinator. „Odmah se prihvatamo provere ispravnosti Branitelja.”

Malo poćutaše, gledajući u crvenilo koje je nekoliko puta jače liznulo.

„Hoćeš da ispustiš vodu?” mračno upita Inženjer.

„Dokle god bude moguće neću. Već sam pomišljao na to. Pokušaćemo da otvorimo klapnu. Ako kontrolni aparati pokažu da mehanizam otvaranja dejstvuje, zatvorićemo ga ponovo i prosto čekati. Klapna će se prilikom probe pridići samo koji milimetar, što znači da će se u najgorem slučaju izliti nekoliko desetina litara vode. Takva mala radioaktivna mrlja nije problem, snaći ćemo se s njom. Ali, zato ćemo znati da u svakom slučaju možemo na Branitelju izići van i imati slobodu manevrisanja.”

„U najgorem slučaju mrlja će biti, ali od nas”, reče Hemičar. „Pitam se šta ćeš imati od tih ogleda ako napad bude atomski?”

„Keramit će izdržati do trista metara od tačke nula.”

„A ako eksplozija bude na sto?”

„Branitelj će izdržati eksploziju i na sto metara.”

„Ukopan u zemlju”, popravi ga Fizičar.

„Pa šta? Ako naiđe potreba, ukopaćemo se.”

„Ako eksplozija bude čak i na četiri stotine, klapna će se termički zatvoriti i nećeš izići! Skuvaćemo se kao rakovi!”

„Sve je to besmisleno. Zasad bombe ne lete a, recimo to sebi najzad, do đavola, raketu nećemo napustiti. Ako je unište, pitam se od čega ćeš načiniti drugu?”

Posle tih Inženjerovih reči zavlada ćutanje.

„Ama, čekajte!” priseti se odjednom Fizičar. „Pa Branitelj nije kompletan! Kibernetičar je izvadio iz njega diode.”

„Samo iz nišanskog automata. Može se nišaniti i bez automata. Uostalom, znaš, ako se puca antiprotonima, može se pogoditi pored, a rezultat će biti jednak…”

„Čujte, hteo sam nešto da upitam…” oglasi se Doktor. Svi se okrenuše prema njemu.

„Šta?”

„Ništa posebno, samo šta radi duplaš…”

Za tren svi zaćutaše, a onda prasnu salva smeha.

„Sjajno!” povika Inženjer. Raspoloženje se promenilo, kao da je opasnost naglo nestala.

„Spava”, reče Koordinator. „Bar je spavao pred osam, kad sam zavirio u njegovu prostoriju. On uopšte može gotovo stalno da spava. Da li on nešto jede?” upita Doktora.

„Kod nas neće ništa da jede. Ne znam šta jede. Od onoga što sam mu poturao, ništa nije taknuo.”

„Da, svako ima svoje brige”, uzdahnu Inženjer. Smeškao se u mraku.

„Pažnja!” razleže se glas ispod zemlje. „Pažnja! Pažnja!”

Munjevito se okrenuše. Iz tunela je izlazio veliki taman stvor, blago zakreštao i stao. Za njim se pojavi Kibernetičar sa zapaljenom lampom na grudima.

„Naš prvi univerzalni!” predstavi ga s trijumfom u glasu. „Šta je to?…” dodade gledajući redom u osvetljena lica svojih drugova. „Šta se desilo?”

„Zasad još ništa”, odvrati mu Hemičar. „Ali može se desiti više no što bismo želeli.”

„Kako?… Imamo automat”, pomalo bespomoćno reče Kibernetičar.

„Da? Pa, onda mu reci da već može početi.”

„Šta?”

„Da kopa grobove!”

Posle tog povika Hemičar odgurnu ispred sebe okupljene i krupnim koracima se uputi napred, u mrak. Koordinator je za trenutak stajao nepomično, gledajući za njim, a zatim krete u istom pravcu.

„Šta mu je?” upita zabezeknuti Kibernetičar koji ništa nije shvatao.

„Šok”, objasni kratko Inženjer. „Pripremaju nešto protiv nas u onim doljama na istoku. Utvrdili smo to za vreme vožnje po vodu. Verovatno će nas napasti, samo ne znamo kako.”

„Napasti?…”

Kibernetičar je bio u mislima vezan za svoj rad i svoj uspeh i činilo se da to što Inženjer govori nikako ne dopire do njegove svesti. Gledao je raširenih očiju okupljene, zatim se okrete prema ravnici. Sa crvenilom u pozadini koje je postajalo srebrnasto-belo, vraćale su se dve pojave. Kibernetičar pogleda iza sebe — automat koji se uzdizao iznad ljudi stajao je odmah tu, nepomičan, kao isklesan od kamena.

„Treba nešto preduzeti…” prošapta kao za sebe.

„Moramo pokrenuti Branitelja”, reče Fizičar.

„Hoće li to nešto pomoći ili ne ko zna, u svakom slučaju treba se prihvatiti posla. Reci Koordinatoru da pošalje za nama Hemičara, idemo dole. Popravljaćemo filtre. Automat će spojiti kabl. Idemo”, klimnu Kibernetičaru. „Najgore je čekati skrštenih ruku.”

Uđoše u tunel. Automat je sekund čekao, zatim se okrete u mestu i pođe za njima.

„Pogledaj, već ima manevarsku kompresiju”, reče Inženjer Doktoru ne bez divljenja u glasu. „To će nam odmah dobro doći”, dodade, „poslaćemo Crnog pod vodu. Kad zaroni, ne bismo mu mogli izdavati naređenja glasom.”

„Nego kako? Preko radija?” reče Doktor rasejano, tek tako, ne želeći samo da se razgovor prekine. Pratio je tamne pojave svojih drugova naspram crveniia od požara. Ponovo su se vratili. Izgledalo je to kao noćna šetnja pod zvezdama.

„Mikropredajnikom, znaš…” poče Inženjer, zatim i on pođe očima za Doktorovim pogledom, i nastavi istim tonom. „To je zato što je bio već uveren da ćemo uspeti.”

„Da”, klimnu glavom Doktor. „Zato se toliko branio da ne napustimo rano Eden…”

„Ne smeta…” Inženjer je već kretao prema tunelskom ulazu. „Znam ga. Sve će ga proći, čim počnemo.”

„Da, tada će ga sve proći”, složi se Doktor, krenuvši za njim. Inženjer se trudio da u mraku sagleda Doktorevo lice, ne znajući da li se u tom ponavljanju njegovih reči nije krio podsmeh, ali ne vide ništa. Bilo je previše mračno.

Posle jedno četvrt časa, Koordinator i Hemičar siđoše u raketu. Pre no što su započeli posao, poslali su na površinu Crnoga, koji je izneo ispred tunelskog izlaza dvometarsku zemljanu branu, utvrđivao je i učvršćivao, zatim je uneo pod zemlju stvari što su bile ostavljene na površini. Sem ukopanog bacača, tamo je ostao još džip. Bilo im je žao vremena da ga rastavljaju, a uz to nisu hteli da se liše pomoći automata.

O ponoći su se čestito prihvatili posla. Kibernetičar je proveravao celokupnu Braniteljevu unutrašnju instalaciju. Fizičar i Inženjer su sređivali malu stanicu filterske radioaktivnosti, a Koordinator je u zaštitnom odelu stajao nad bunarom donjeg sprata mašinskog odeljenja. Automat je tu zaronio i radio dva metra pod vodom, na grananjima vodova.

Pokazalo se da čak i posle popravke filteri imaju umanjenu propusnost zbog nekoliko uništenih sekcija, pa se snađoše tako što su ubrzali cirkulaciju vode. Njeno čišćenje napredovalo je u dosta primitivnim uslovima. Hemičar je ispitivao stepen radioaktivnog zagađenja, uzimajući svakih deset minuta probe na analizu jer automatski pokazivač nije radio, a njegovo popravljenje oduzelo bi vreme koje nisu hteli da žrtvuju.

U tri posle ponoći, voda je bila praktično očišćena. Rezervoar iz koga se probila prsnuo je na tri mesta. Inercija ga je pomerila u temeljnim nosačima, te je udario čeonim štitom u jedno zbog glavnih rebara oklopa. Umesto da ga spajaju, zbog žurbe su vodu prosto pretočili u gornji prazni rezervoar. U normalnim uslovima takvo nesimetrično razmeštanje tereta bilo bi nezamislivo, ali raketa se zasad nije pripremala za put. Posle ispumpavanja vode produvali su donji smeštaj komprimiranim vazduhom. Na zidovima je ostalo nešto radioaktivnog taloga, ali odmahnuli su na to rukom — niko zasad nije nameravao da tamo ulazi. Pristupili su tada najvažnijem poslu — otvaranju teretne klapne. Kontrolna svetla pokazivala su punu ispravnost njenog mehanizma za zatvaranje, ali i pored toga pri prvom pokušaju nije htela da se otvori. Za trenutak su se kolebali da li da pojačaju pritisak u hidraulicima, ali Inženjer odluči da će bolje biti ako je istraže spolja, te iziđoše na površinu.

Nije bilo lako stići do klapne, jer se nalazila na donjem delu trupa, sada preko četiri metra nad zemljom. Na brzinu sagradiše skelu od metalnih odlomaka — što je išlo dosta lako jer je automat spojio čelične odlomke u nezgrapnu ali jaku platformu i pri svetlu svojih lampi i reflektora počeše pregled.

Nebo je na istoku već postalo sivo. Crvenilo se više nije zapažalo. Zvezde su polako bledele i krupne kapi rose klizile su niz keramitske ploče trupa što se dizao nad njima.

„Zanimljivo”, reče Fizičar, „mehanizam radi. Klapna izgleda, kao zlato i ima samo tu jednu malu manu što ne dopušta da se otvori.”

„Ne volim čuda”, dobaci Hemičar. Lupao je drškom turpije po metalu.

Inženjer ništa ne reče, bio je besan.

„Čekajte”, viknu Koordinator, „a možda starim metodom, koji su isprobala pokolenja?…”

On podiže čekić od osam kilograma koji je ležao na skeli kraj njegovih nogu.

„Može da se lupa duž celog ruba, ali samo jednom”, pristade Inženjer posle kraćeg kolebanja.

Koordinator iskosa pogleda na crni automat koji se ocrtavao kao ćoškast spomenik u sivilu osvita pa, naslonivši se grudima na stub skele, odmeri u rukama čekić, zamahnu ne mnogo snažno i udari. Lupao je odmereno, samom snagom razmaha. Oklop je odgovarao jakim, kratkim zvukom, svaki udar išao je za nekoliko centimetara dalje. Neugodno mu je bilo da udara po vrhu, ali bio mu je potreban fizički napor. Odjednom, niz odmerenih odzvuka se pomuti. Upao je u njega jauk u basu, kao da se pod njima oglasila sama zemlja. Čekić se opusti u Koordinatorovim rukama. Začuše otegnut, na vrhu narastajući zvižduk, zatim tupi lom, a skela se grčevito zatrese.

„Dole!” viknu Fizičar. Skakali su sa skele jedan za drugim, samo se automat nije ni trgnuo. Bilo je već uveliko sivo. Ravnica i nebo imali su boju pepela. Drugi potmuli lom, prodorni fijuk prosto ih prekri. Svi se nagonski zgrčiše, uvlačeći glavu među ramena — još su stajali pod zaklonom velikog tela rakete. Nekoliko stotina metara dalje iz terena šiknu okomit gejzir, a zvuk koji je to pratio, bio je čudno slab, prigušen.

Potrčaše u tunel. Automat krete za njima. Uskakali su u otvor, a Koordinator i Inženjer ostaše iza zemljanog grudobrana. Ceo vidik na istočnoj strani prolamao se od podzemnih gromova, tresak se valjao ravnicom, zvižduk se umnožavao, jačao. U njemu više nisu mogli da se razlikuju pojedinačni tonovi. Nebo je brujalo kao da sviraju orgulje, kao da čitava jata letelica nadzvučne brzine pikiraju sa zenita pravo na njih, a ceo pojas ispred njih šarenio se od kratkog prskanja peska, zemlje, tako da su se šikljanja ocrtavala gotovo sivo na olovnoj podlozi neba. Tlo je u razmacima podrhtavalo. Sa grudobrana su otpadali i kotrljali se sićušni grumeni zemlje i leteli na dno tunela.

„Potpuno normalna civilizacija”, začuše Fizičarov glas koji je dopirao iz dubine. „Šta kažete?”

„Sami prebačaji ili podbačaji”, progunđa Inženjer. Koordinator nije mogao da ga čuje, vazduh je neprekidno brujao, pesak je šikljao, ali fontane nisu stizali bliže do rakete. Nekoliko dugih minuta stajali su tako, uvučeni do ramena, a ništa se nije menjalo. Gromovita lomljava na vidiku slila se u jedan nizak, otegnut, gotovo nepromenjiv huk, ali eksplozije se više nisu čule. Zrna su padala gotovo bezvučno, munjevito izbacivana zemlja se osipala. Već se toliko razdanilo da su videli na njoj omanje humčice, kao krtičnjake što su okruživali pogođena mesta.

„Donesite dogled”, viknu Koordinator, naginjući se nad tunelom.

Malo kasnije držao ga je u rukama. Ništa nije govorio Inženjeru, samo se sve više čudio. Najpre je mislio da ta artiljerija što ih napada napipava cilj, ali zrna su padala stalno jednako. Prelazio je dogledom po okolini i video kako na sve strane izbijaju fontane od pogodaka, čas bliže, čas dalje, ali nijedan pogodak nije se bližio raketi ni na dvesta metara.

„Šta je tamo?! Nisu atomski, a?!” stiže do njega potmulo vikanje iz dubine tunela.

„Nisu! Mirujte!” odgovori im, naprežući glas. Inženjer primače lice njegovom uhu.

„Vidiš?! Sami promašaji!”

„Vidim!”

„Okružavaju nas sa svih strana!”

Koordinator ponovo klimnu glavom. Sad je Inženjer razgledao dogledom polje.

U svakom trenutku trebalo je da izgrane sunce. Nebo bledo, kao umiveno, ispunjavalo je razvodnjeno plavetnilo. U ravnici se ništa nije pomeralo sem perjanica pogodaka, koje su žbunastim krugom što se trenutno rasipao i odmah opet izrastao iz zemlje, poput neobične, treperave žive ograde okružavale raketu i brdo iz koga je štrčala.

Koordinator se odjednom odluči, ispuza iz tunela i u tri skoka pope se na vrh brdašca. Tu se pruži na zemlju i zagleda se na suprotnu stranu, koju iz tunela nije mogao da vidi. Slika je bila ista — prostran srp pogodaka izrastao je prašnjavim i raznjihanim žbunovima.

Neko se silovito baci na sasušenu površinu pored njega. Bio je to Inženjer. Ležali su glavu uz glavu, posmatrajući ono što se dešavalo. Gotovo da više nisu čuli neprestanu grmljavinu pod vidokrugom koja je plovila u železnim talasima i na trenutke kao da se udaljavala, ali to je bio efekat vetra probuđenog prvim sunčevim zracima.

„To nisu nikakvi promašaji!” viknu Inženjer.

„Nego šta?!”

„Ne znam. Sačekajmo…”

„Idemo unutra!”

Strčaše niz padinu. Iako pogoci nisu padali blizu, nije bilo prijatno pod kupolom od jezivog zavijanja i fijukanja. Jedan za drugim skočiše u ulaz. Postaviše u njega automat, a sami pođoše u unutrašnjost broda, povukavši za sobom ostale. U biblioteci, kuda su se uputili, malo se šta čulo, čak se ni podrhtavanja terena gotovo da nisu osećali.

„I, šta? Hoće ovako da nas drže? Izgladne?” upita začudeni Fizičar, kad su svi saopštili ono što su uspeli da zapaze.

„Đavo bi ga znao. Voleo bih da vidim izbliza takvo zrno”, reče Inženjer. „Ako načine pauzu, vredelo bi skočiti i doneti jedno.”

„Automat će skočiti”, reče hladno Koordinator.

„Automat?!” gotovo jauknu Kibernetičar.

„Ne boj se, ništa mu se neće desiti.”

Osetiše vrlo slab, ali drugačiji potres tela broda.

„Dobili smo!” viknu Hemičar i skoči s mesta.

„Prenose vatru?…” s kolebanjem reče Koordinator i pohita u tunel. Gore se naizgled ništa nije promenilo. Horizont je hučao, ali pod krmom rakete ležalo je na osunčanom pesku nešto rasprsnuto, crno, kao raspadnuta vreća sačmi. Koordinator pokuša da odredi mesto na kome se čudno zrno rasprslo o oklop — keramit ipak nije nosio ni najmanji trag. Pre nego što oni otpozadi uspeše da ga zadrže, priskočio je krmi i počeo obema rukama ubacivati rasprsnute ostatke u praznu futrolu od dogleda. Bili su još topli.

Kad se vratio s plenom, svi počeše na njega vikati, a najglasnije Hemičar.

„Ti si stvarno lud, da znaš. To može biti radioaktivno!”

Potrčaše u unutrašnjost broda. Pokaza se da ostaci nisu radioaktivni. Merač impulsa, kada ga do njih primakoše, ćutao je. Izgledali su vrlo osobeno — ni traga od oklopa ili neke grube navlake zrna, naprosto mnoštvo izuzetno sitnih grumena koji su se u prstima rasipali u zrnaste, masnosjajne metalne opiljke.

Fizičar uze taj prah pod lupu, podiže obrve, izvadi iz ormanića mikroskop, pogleda i uzviknu. Ostali mu umalo silom ne odmakoše glavu od okulara.

„Šalju nam časovničiće…” slabim glasom reče Hemičar, kad se najzad i on odvoji od mikroskopa.

U vidnom polju ležale su, rasute u zavojčićima i lančićima, desetine i stotine malih zupčanika, vansredišnih kolutića, opruge, svijenih osovinica. Pomerali su mikroskopski pokazivač, sipali pod objektiv nove primerke i stalno videli isto.

„Šta to može biti?!” vikao je Inženjer. Fizičar je trčao po biblioteci od zida do zida sav razbarušen, gledao ih mutnim pogledom i nastavljao da trči.

„Neki nečuveno složen mehanizam. Ima u tome nečeg prosto nakaznog”, Inženjer je odmeravao na dlanu malo tog metalnog praha, „ima valjda na milijarde, ako ne i na bilione tih prokletih kružića! Idemo gore”, odluči se naglo, „pogledajmo šta se dešava.”

Kanonada je trajala bez ikakvih promena. Automat je nabrojao hiljadu sto devet pogodaka od trenutka kad je izišao na položaj.

„Oprobajmo sada klapnu”, seti se odjednom Hemičar kad se vratiše u raketu. Kibernetičar je sedeo nad mikroskopom i pregledavao ostatke zrna, porciju za porcijom. Nije odgovarao kad bi ga oslovili.

Zapravo im je bilo teško da sede i ništa ne rade pa se uputiše u mašinsko odeljenje. Kontrolna svetlašca mehanizma za zatvaranje još su sijala. Inženjer lako pokrete držak i indikator poslušno zaigra — klapna se pokrenula. Odmah je zatvori i reče:

„U svakom trenutku možemo otputovati Braniteljem.”

„Klapna će visiti u vazduhu”, primeti Fizičar.

„Ne smeta, imaće najmanje metar i po do zemlje. Za Branitelja to nije ništa, proći će.”

Zasad ipak nije bilo preke potrebe da kreću, pa se vratiše u biblioteku. Kibernetičar je još sedeo za mikroskopom. Bio je kao u transu.

„Ostavite ga, možda će nešto ispasti”, reče Doktor. „A sad… moramo nešto raditi. Predlažem da se naprosto prihvatimo daljeg remonta broda…”

Polako se digoše na noge. Šta im je drugo preostajalo? Sva petorica siđoše u mašinsko odeljenje, u kome je ostalo najviše tragova uništenja. Pri razradi je bilo mnogo pipavog, gotovo časovničarskog čačkanja, svaki protok proveravali su najpre sa isključenim osiguračima, zatim pod naponom, Koordinator je svaki čas izlazio na vrh i ćutke se vraćao. Već ga niko ni za šta nije pitao. U kormilarnici, zarivenoj petnaest metara pod zemlju, osećalo se blago treperenje okolnog terena. Tako im prođe podne. Posao je i pored svega napredovao. Napredovao bi mnogo brže uz pomoć automata — ali osmatranje je bilo neophodno. Do jednog časa automat je nabrojao preko osam hiljada pogodaka.

Iako niko nije bio gladan, pripremili su ručak i pojeli ga — na silu i radi zdravlja — kao što reče Doktor. Sada su s tim imali malo briga. Ni posuđe nisu morali da peru, prosto su ga ubacivali u ždrelo mašine za pranje. Dvanaest minuta posle dva podrhtavanje je naglo prestalo. Svi odmah napustiše posao i pohitaše kroz tunel prema površini. Oblačak je zaklanjao sunce, sva zlatno raspaljena ravnica ležala je u zagrejanoj tišini. Laka prašina koju su podigle eksplozije polako se slegala. Vladao je potpun mir.

„Kraj?” reče nesigurno Fizičar. Glas mu je zvučao čudno snažno, tokom svih prethodnih časova bili su naviknuti na neprestano hučanje.

Poslednji pogodak koji je automat registrovao imao je redni broj deset hiljada šest stotina četiri.

Polako iziđoše iz tunela. Ništa se nije dešavalo, ali i do trista kilometara protezao se oko rakete pojas pooranog i samlevenog terena, a mestimično su se pojedinačne rupe slile u proširene uvale.

Doktor se pope na grudobran.

„Još ne”, zadrža ga Inženjer. „Sačekajmo.”

„Koliko dugo?”

„Bar pola časa, a možda i čas.”

„Detonatori sa usporenjem? Pa, tarno nema eksplozivnih zrna!”

„Ne zna se.”

Oblak skliznu sa sunca, postade bleštavo. Stajali su i osvrtali se. Vetar je gotovo prestao, postajalo je sve vrelije. Koordinator prvi začu šušanj.

„Šta je to?” upita šapatom.

Napregnuše sluh. Sada se svima učinilo da nešto čuju.

Šušanj je bio takav kao da vetar pomera lišće žbunja. Ali dokle je pogled sezao nije bilo ni žbunja, ni lišća, ničeg sem izrivenog pojasa peska. Vazduh je postao mrtav, zagrejan i daleko, nad dinama, treperio je od jare. Šuštanje se nastavljalo.

„To je odande?”

„Da.”

Govorili su tiho. Sada je šušanj dopirao ravnomerno sa svih strana — da li se to presipao taj pesak?

„Nema vetra…” tiho se oglasi Hemičar. „Ne, to nije vetar. To je tamo, gde su ona zrna…”

„Idem tamo.”

„Poludeo si?! A ako su to detonatori sa usporenim paljenjem?”

Hemičar poblede. Povuče se kao da htede uskočiti u tunel. Ali bilo je tako vidno, vladala je takva nepomičnost — svi su stajali — pa stisnu zube i pesnice, i ostade. Šušanj je trajao, odmeren, brz, dopirao je odasvud. Stajali su pogrbljeni, napregnutih mišića, bez pokreta, kao da su nesvesno očekivali udarac. To je bilo hiljadu puta gore od kanonade! Sunce je stajalo u zenitu, senke klupčastih oblaka polako su klizile preko ravnice. Oblaci behu nagomilani, sa spljoštenim osnovima i ličili su na bela ostrva.

Na vidiku se ništa nije pomeralo. Svud je bilo potpuno pusto, čak su i sivi pehari, čije su se linije ranije nerazgovetno uzdizale na pozadini dalekih dina, bili nestali. To su tek sada zapazili.

„Gledajte!” viknu Fizičar. Ispruženom rukom pokazivao je pred sebe. Ali to se dogodilo gotovo istovremeno — sa svih strana odjednom. Svuda se videlo isto.

Teren izriven jamama počeo se pomerati. Pokrenuo se. Pomaljalo se iz njega nešto što se iskrilo na suncu, svuda gde su pale granate. Gotovo ravna, grebenasta linija bleštavih klica, tu i tamo u četiri, ponekad u pet, šest redova. Nešto je iz zemlje raslo tako brzo da je, ako se pogled napregne, mogao da se vidi napredak tog rastenja.

Neko istrča iz tunela i pojuri kao da ne vidi svoje, prema izbočenoj liniji ogledalskih plamičaka. Kibernetičar. Drugovi povikaše i potrčaše za njim.

„Znam!” vikao je. „Znam!”

Pao je na kolena pred staklastim strojem klica. Izrasle su već za čitav palac iz zemlje, u donjem delu debele kao pesnica. Pesak je nežno migoljio oko svake od tih klica, u dubini je nešto grozničavo podrhtavalo, komešalo se, radilo. Ličilo je na istovremeno presipanje čitavih milijardi najsićušnijih zrnaca.

„Mehanički spermatozoidi!” vikao je Kibernetačar. Pokušavao je rukama da potkopa teren oko najbliže klice. Nije uspevao. Pesak je bio previše vreo. Kibernetičar diže ruke uvis. Neko otrča po lopate, počeše da kopaju, tako da je zemlja samo izletala u vazduh. Pomešane s njom zablistale su raščlanjene, duge, međusobno spletene kao korenje, žile ogledalske mase. Bila je tvrda, zvonila pod udarima lopate kao metal, a kad je jama iskopana čitav metar u dubinu, pokušaše da iščupaju tu čudnu tvorevinu. Ona se čak i ne pomače — toliko je bila srasla sa drugima.

„Crni!” viknuše svi uglas. Automat pritrča, pesak mu je prskao ispod nogu.

„Istrgni to!”

Čvrsta klešta zatvoriše se na ogledalskim žilama debelim kao muška ruka. Čelično telo se napregnu. Videše kako stopala počinju polako da mu upadaju u teren. Iz trupa je dopiralo najtiše zujanje kao od krajnje napete vibrirajuće strune. Automat se uspravljao, upadajući u zemlju.

„Pusti!” viknu mu Inženjer. Crni se teško izvuče iz zemlje i umiri se.

Sada su svi stajali nepomično. Svetlucava živa ograda imala je već gotovo pola metra visine. U donjem delu — nad samom zemljom polako je dobijala nešto tamniju, mlečno-plavu boju, a gornjim delom je još rasla.

„Znači tako”, reče mirno Koordinator.

„Tako.”

„Hoće da nas zagrade.”

Malo poćutaše.

„Da li to ipak nije primitivno? Uostalom sad bismo mogli izići”, reče Hemičar.

„I ostaviti raketu”, odvrati Koordinator.

„Ona njihova izvidnica mora da ju je dobro razmotrila! Pazite, pucali su gotovo tačno duž one brazde koju su izrili njihovi štitovi.”

„Zaista.”

„Neorganski spermatozoidi”, reče Kibernetičar smireno. Otresao je ruke od peska i gline. „Neorganska zrna, semena, razumete? Zasejali su ga svojom artiljerijom!”

„To nije metal”, reče Hemičar. „Crni bi ga savio. To je nešto kao supranit ili keramit, s omotačem koji se stvrdnjava.”

„Ama, ne, ta to je naprosto pesak!” povika Kibernetičar. „Ne razumeš? To je neorganski metabolizam! Katalitički pretvaraju pesak u nekakav visokomolekularni derivat silicijuma i tvore od njega te žile, pošto biljke crpu iz podloge soli.”

„Misliš?” upita Hemičar i kleče, dotakavši sjajnu površinu. Podiže glavu.

„A kad bi pogodili u drugu vrstu terena?” upita.

„Prilagodili bi se. Uveren sam u to! Upravo zato su tako đavolski složeni. Njihov je zadatak da uvek proizvedu što tvrđu, što otporniju supstancu od onoga što imaju na raspolaganju.”

„Oh, ako to nije ništa više, Branitelj će ga razgristi i neće slomiti zube”, osmehnu se Inženjer.

„Da li su nas oni to napali?” upita tiho Doktor. Začuđeno ga pogledaše.

„A šta je ovo? Nije napad?”

„Nije. Pre bih rekao — pokušaj odbrane. Hoće da nas izoluju.”

„I šta? Treba da sedimo i čekamo dok ne postanemo kao crvi pod cilindrom?”

„A šta će vam Branitelj?”

Pokolebaše se.

„Voda nam više nije potrebna. Raketu ćemo, verovatno, uspeti tokom nedelje da popravimo. Za deset dana, recimo. Atomski sintetizatori stupiće u pokret kroz najviše nekoliko časova. Ne mislim da će ovo biti stakleno zvono. Pre — visoki zid. Prepreka za njih neprobojna, pa misle da je i za nas. Zahvaljujući sintetizatorima imaćemo hranu. Nije nam od njih potrebno ništa, a oni… valjda nam nisu mogli izrazitije staviti do znanja da nas ne žele.”

Slušali su te reči namrgođeni. Inženjer pogleda oko sebe. Ogledalske oštrice stizale su mu već do kolena. Cepale su se. Srastale. Šušanj je sad bio tako jak, kao da je iz zemlje dopiralo zujanje stotina nevidljivih košnica. Modri koreni pri dnu iskopa bili su nabrekli, postajući nalik na stabla.

„Molim te, dovedi ovamo duplaša”, neočekivano se Koordinator obrati Doktoru, koji ga pogleda kao da ga nije dobro čuo.

„Sada? Ovamo? Zašto?”

„Ne znam. To znači… hteo bih da ga dovedeš. Hoćeš?”

Doktor klimnu glavom i pođe. Ostali su stajali ćutke na suncu. Pojavi se Doktor. Nagi div s naporom je ispuzao za njim iz tunela i preskočio preko zemljanog bedema. Izgledao je živahan i kao zadovoljan — držao se blizu Doktora i tiho gukao. Odjednom se njegovo pljosnato lišce stisnu. Plavo oko je nepomično gledalo pred sebe. Samo je dahnuo i okrenuo se čitavim trupom. Jezivo je zacvileo. U velikim skokovima bacio se do ogledalske ograde kao da je hteo na nju da nasrne, trčao je duž nje, šepavo sedao. Protrčao je oko celog kruga, neprestano ječeći. Ispuštao je čudan, bučan kašalj, dotrčao do Doktora i počeo štipkati čvornovatim prstićima njegov kombinezon na grudima, pokazivao na elastični materijal, zagledao mu se u oči. S njega je lio znoj. Onda je gurnuo Doktora, odskočio pa se naglo vratio, još jednom se osvrnuo oko sebe, uvukao uz neprijatan zvuk malo poprsje u trup, i bacio se u crni otvor tunela.

Za sekund su još videli spljošten, zadebljan taban njegovog stopala kad je upuzao unutra. Ljudi su poduže ćutali.

„Nadao si se tome?” upita Doktor Koordinatora.

„Ne… ne znam. Zaista. Mislio sam samo da mu, možda, to nije strano. Očekivao sam nekakvu reakciju. Recimo, nerazumljivu. Ovakvu — ne…”

„Treba li to da znači da je razumljiva?” mračno upita Fizičar.

„U izvesnom smislu, da”, odvrati Doktor. „On to poznaje. U svakom slučaju, poznaje nešto slično, i boji se toga. Za njega je to neka strašna, sigurno smrtno opasna pojava.”

„Pogubljenje… tipa Eden?” doreče tiho Hemičar.

„Ne znam. U svakom slučaju to nam kazuje da 'živi zid' ne upotrebljavaju samo za planetarne došljake. Moguće ga je, uostalom, posaditi i bez artilerije.”

„A možda se duplaš naprosto boji svega što svetli?” reče Fizičar. „Prosta asocijacija. To bi objasnilo i slučaj s onim ogledalskim pojasom.”

„Ne, pokazivao sam mu ogledalo, nije se ni bojao, niti se za njega zanimao”, reče Doktor.

„Prema tome, on nije ni tako glup, ni nerazvijen”, dobaci Fizičar. Stajao je sasvim pored staklaste pregrade. Stizala mu je već do pojasa.

„Pas u koga se pucalo, boji se puške.”

„Čujte”, reče Koordinator, „čini mi se da je ovo mrtva tačka. Nalazimo se u ćorsokaku. Šta preduzeti dalje? Popravke, dobro, to se razume samo po sebi, ali hteo bih…”

„Nova ekspedicija?” natuknu Doktor. Inženjer se neveselo smeškao.

„Je li? Uvek sam s tobom. Kuda? U grad?”

„To bi značilo siguran sukob”, brzo dobaci Doktor. „Jer nećeš otići drugačije, no na Branitelju. A na nivou civilizacije koji smo uspeli da dostignemo zajedničkim naporom — kad imaš pri ruci antiprotonski top, nećeš se ni obazreti, a počećeš da pucaš. Moramo izbegavati borbu po svaku cenu. Rat je najgori način prikupljanja znanja o tuđoj kulturi.”

„Uopšte nisam mislio na rat”, odvrati Koordinator. „Branitelj je baš odličan zaklon i tako mnogo može da izdrži. Čini se da sve ukazuje na to da je stanovništvo Edena duboko raslojeno i da sa slojem koji preduzima razumna dejstva, nismo zasad uspeli da uspostavimo kontakt. Razumem da bi ispad u pravcu grada mogli da shvate kao protivudar. Ostao nam je ipak neistraženi zapadni pravac. Dva čoveka potpuno su dovoljna za opsluživanje kola, ostali mogu ostati i raditi u raketi.”

„Ti i Inženjer?”

„Ne mora baš tako. Možemo se povesti Henrik i ja, ako hoćeš.”

„U tom slučaju biće mi potreban neko treći, vešt sa Braniteljem”, reče Inženjer.

„Ko želi?”

Želeli su svi. Koordinator se i nehotice osmehnu.

„Tek što su topovi prekinuli paljbu, izjeda ih otrov radoznalosti”, izdeklamova.

„Onda krećemo”, izjavi Inženjer. „Doktor, naravno, hoće da bude s nama, kao predstavnik razuma i blagosti. Odlično. Dobro je što ti ostaješ”, reče Koordinatoru, „jer znaš poredak radova. Najbolje je da odmah postavite Crnoga na jedan teretnjak, ali ne počinjite kopanje pod raketom pre no što se mi vratimo. Hteo bih da još proverim statička izračunavanja.”

„Kao predstavnik razuma hteo bih upitati koji je cilj ovog pohoda?” reče Doktor. „Čim probijemo blokadu, stupamo u fazu konflikta hteli mi to ili ne.”

„Daj protivpredlog”, odvrati Inženjer. Stajali su u tihom, gotovo pevnom šumu rastuće žive ograde, koja je trebalo brzo da im izraste iznad glava. Sunce se prelamalo u bele i raznobojne iskre kroz njene žilaste spletove.

„Nemam nikakav”, priznade Doktor. „Događaji nas neprestano prestižu, a dosad su omanjivali svi planovi unapred načinjeni. Možda bi najrazumnije bilo uzdržati se od bilo kakvog izlaska. Za nekoliko dana raketa će bita osposobljena za let. Kružeći oko planete na maloj visini možda ćemo moći doznati više i slobodnije no sada.”

„Ne veruješ valjda u to”, usprotivi mu se Inženjer. „Ako ne možemo ništa da saznamo kad sve istražujemo izbliza, šta nam može reći let na nadatmosferskoj visini? A razum, Bože moj… Da su ljudi bili razumni, nikad se ne bi našli ovde. Čega ima razumnog u raketama koje lete na zvezde?”

„Demagogija”, progunđa Doktor. „Znao sam da vas neću uveriti”, dodade. Pođe polako duž staklaste prepreke.

Ostali su se vraćali u raketu.

„Ne računaj na senzacionalna otkrića. Pretpostavljam da se prema zapadu proteže teren sličan ovome ovde”, reče Koordinator Inženjeru.

„Otkud znaš?”

„Nismo mogli pasti baš na sredinu pustinjske mrlje. Na severu fabrika, na istoku grad, na jugu visoravan s 'naseljem' u kotlini, što znači da se najverovatnije nalazimo na kraju pustinjskog jezička koji se širi prema zapadu.”

„Moguće. Videćemo.”