10

Nekoliko minuta posle četiri, donja teretna klapna se zatresla i polako spustila naniže kao čeljusti proždrljivca. Zatim se zaustavila kao kos most u vazduhu. Do zemlje je od njenog ruba nedostajalo više od metra.

Ljudi pod raketom stajali su s obe strane otvora zabačenih glava. U zjapećoj unutrašnjosti najpre se ukazaše razmaknute gusenice koje su s rastućim brujanjem suljale pravo, kao da je velika mašina htela da skoči u vazduh i za tren još videše sivožuti donji deo. Onda se ta grdosija nad njihovim glavama zaljulja, silovito se naže napred, udari obema gusenicama o viseći ispust da samo zatutnja, onda na njima krete naniže, prekorači metarsku prazninu, zahvati pred njim vršcima gusenaca teren, trže ga, u deliću sekunde učini se da će obe polako meljuće trake profiliranih pločica stati, ali usledi trzaj, i dižući u vodoravni položaj svoje spljošteno čelo Branitelj pređe nekoliko metara po ravnom, dok ne zamre sa pevnim brujanjem.

„No, a sad, dragi moji”, Inženjer pomoli glavu kroz mali zadnji otvor, „sklanjajte se u raketu, jer će postati vruće, i ne izlazite jedno pola časa. Ili još bolje, najpre pošaljite Crnoga da proveri preostalu radioaktivnost.”

Klapna se zatvori. Tri čoveka se uvukoše u tunel i povukoše automat za sobom. Onda se na otvoru tunela pokaza iznutra postavljena ploča, koja je čvrsto ispunila ceo otvor. Branitelj je čekao. Inženjer je iznutra brisao ekrane, proveravao šta pokazuju satovi, dok mirno ne reče:

„Polazimo.”

Kratka i tanka, odozgo i odozdo učvršćena cilindričkim zadebljanjima, Braniteljeva njuška poče se polako kretati prema zapadu.

Inženjer je uhvatio zbijanu glazuru žive ograde na nišan, gledano postrance, loveći položaj triju štitova — belog, crvenog i plavog — i pritisnuo nogom pedalu.

Ekran je delić sekunde bio crn, kao zasut garom. Istovremeno je vazduh sa čudnim zvukom, kao da je neki div utisnuo usta u zemlju i izgovorio 'Umpf!' — udario u Branitelja tako da se sav zaljuljao. Ekran se ponovo očisti.

Vatreni oblak loptasto se širio na sve strane. Vazduh se oko njega silovito talasao kao tečno staklo. Ogledalska živa ograda nesta na površini od deset metara. U klanac sa izvijenim, višnjevo užarenim stranama, udarala je para. Pesak se na razmaku od nekoliko stotina koraka na površini zastaklio i iz njega su na suncu iskakale iskre. Na Branitelja je padao leteći beli pepeo, gotovo bez težine.

„Navalio sam malčice prejako”, pomisli Inženjer, ali reče samo: „Sve je u redu, idemo.” Zdepasti trup je zadrhtao i lako se uputio prema rovu. Tek se malo zanjihaše prelazeći preko njega, na dnu je ležalo malčice vatrene tečnosti — rastopljeni silicijum.

„Mi smo zapravo varvari”, promače Doktoru kroz glavu. „I šta ja tu radim?…”

Inženjer popravi pravac i ubrza. Branitelj je jurio kao po autostradi. Unutrašnja, meka površina gusenica tiho je mljackala na valjčićima. Prelazili su gotovo šezdeset kilometara na čas, uopšte to ne osećajući.

„Može li se otvoriti?” upita Doktor. Sedeo je nisko, na malom mekom sedištu, a nad ramenom je imao izbočen ekran, nalik na brodski iluminator.

„Naravno da može”, složi se Inženjer, „samo…”

Pokrete kompresor. Iz obruča pri dnu kule prsnu mlazevima oštrim kao igla bezbojan rastvor, ispljuskujući iz oklopa ostatke radioaktivnog pepela. Zatim postade vidno — oklopno čelo se otvorilo, njegov vrh skliznu unatrag, bokovi upadoše u dubinu trupa — i sad su vozili zaštićeni samo debelim, izvijenim staklom što je zaklanjalo sedišta, dok je kroz otvoreni gornji deo upadao vetar i mrsio im kosu.

„Nešto mi se čini da je Koordinator bio u pravu”, promrmlja posle izvesnog vremena Hemičar. Predeo se nije menjao. Vozili su preko mora peska dok se, teško vozilo blago njihalo, sekući preko perajasto izdubljenih dina, stalno u istom ritmu. Inženjer je pojaćao brzinu, ali tada osetiše podbacivanje. Gusenice su jezivo zviždale, prednji deo skakao je s jedne dine pravo na vrh sledeće, na tren se zarivao, izbacivao teške oblake peska, nekoliko puta, pesak je uleteo i unutra.

Posle pedeset kilometara, preterano ljuljanje je prestalo. Tako su vozili preko dva časa.

„Da, on je valjda bio u pravu”, reče Inženjer i neznatno promeni pravac od zapada prema jugo-zapadu.

Sledeći čas vožnje nije doneo nikakvih promena, pa još jednom skrenuše, vozeći već izrazito prema jugo-zapadu. Prevalili su dotle sto četrdeset kilometara.

Boja peska polako je postajala drugačija. Od gotovo belog, veoma sipkog, koji se dizao za njima kao dug, uskovitlan perčin, postao je crvenkast i teži, nije se više tako prašio, i kad bi ga gusenice izbacivale uvis, odmah bi padao. Dine su takođe postale razređenije i sve niže. S vremena na vreme, prolazili su pored štrčećih batrljaka potpuno zasutih žbunova. U daljini su se pojavili nerazgovetni, mali plamičci, malo po strani od pravca vožnje. Inženjer skrete prema njima. Brzo su rasli, a posle nekoliko minuta zapaziše kako se iz peska dižu visoke, okomite ploče, nalik na usamljene delove zidova. Usporiše vozeći kroz uski prolaz. S obeju strana stajali su nagnuti pod uglom ugaoni zidovi, izjedeni erozijom. Veliki kameni blok ležao je na sredini i preprečavao put. Branitelj pridiže čelo, pređe bez napora preko prepreke, i nađoše se kao u tesnoj uličici — kroz škrbotine i proboje među nedopasovanim pločama videli su se dalji delovi ruševina, svi duboko izjedeni vodoravnim slojevima erozije. Iz naselja od kamenih ruševina izvezoše se u slobodni prostor. Ponovo se pojaviše dine, ali su bile zbijene, kao ispresovane, i sa njih se nije dizala prašina. Teren se polako snižavao, vozili su blagom padinom dok su se daleko, u nizini, videle tupe močugaste stene i opet beličasti obrisi ruševina.

Nagib se završio i njegovim dnom, prošaranim plamenkastim stenama stigoše na protivpadinu, proširenu sve do linije horizonta. Gusenice već više uopšte nisu upadale. Teren je bio nabijen a pojavili su se i prvi, kolačasti bokori grozdastog rastinja, gotovo crnog, koje se samo, kada se gledalo prema niskom suncu, providelo višnjevom bojom, kao da je lišćaste mehuriće ispunjavala krv. Još dalje prema jugo-zapadu rastinje je postajalo više, tu i tamo isprečujući se na putu, ali je Branitelj jurio preko njega, zarivajući se do polovine gusenica, gotovo ne usporavajući brzinu, ispuštajući prilikom gaženja potmuo, neprijatan tresak, i glasove mnogih hiljada pucketajućih mehurova, iz kojih je prskalo lepljivo, crno mazivo, mrljajući keramitske ploče, tako da je ubrzo čitavo Braniteljevo telo sve do kule bilo kao poprskano mrko-riđom bojom.

Bili su na dvestotom kilometru i sunce je već dodirivalo zapadnu liniju horizonta. Duga, preuveličana senka vozila talasala se, izvijala i sve više protezala. Odjednom pod Braniteljem nešto škripnu, on se za trenutak lako pridiže i zapade u nešto što se s otegnutim pucketanjem rasprsnu. Inženjer zakoči, ali prešli su još nekoliko metara pre no što vozilo stade. U širokoj, kroz čestar načinjenoj, kolotečini iza sebe ugledaše delove riđaste konstrukcije koju je Branitelj svojom težinom zgazio, i ti delovi behu pomešani s pocrnelim komadićima žbunja. Krenuše dalje i opet nagaziše, ovoga puta jednom gusenicom, na delove rešetke, komade izbušenog lima, pri vrhu obrasle bradavičavim žbunjem izvijenih, rupičastih krakova. Branitelj je sve to kidao gusenicama, gnječio zajedno s masnom masom što je isticala iz pucajućih grozdova u škripavo testo. Posle izvesnog vremena, zid od rastinja postade još viši. Ogavno treštanje i pisak zarđale gvožđurije prestade. Onda se šibajuće vreže sa bradavičastim zadebljanjima razmakoše na obe strane — i nađoše se u dubini nekoliko desetina metara širokog proseka. Na drugoj strani crneo se isti zid čestara kao ovaj kroz koji su se probili. Inženjer u mestu skrenu, i oni poteraše naniže prosekom nalik na šumski put. Njegovo gliničasto dno bilo je nabijeno, pokriveno ilovičastim tragovima koji su pokazivali da je nekad tuda tekla voda.

Prosek nije išao pravo. Ponekad je polovina velikog, skerletno usijanog sunčanog diska dolazila ispred mašine, bolno ih zaslepljujući, ponekad se na zaokretima krila i samo krvavim odsjajima prosecala mastiljasti čestar, koji se dizao i do dva i tri metra u visinu, zbijen. Put se sužavao, a nagib je istovremeno rastao, i odjednom pred sobom ugledaše čitav disk zalazećeg sunca. Pred njim se, nekoliko stotina metara niže, prostirao veliki, raznobojni prostor.

U dubini je plamtela površina vode, odslikavajući sunčevo crvenilo. Obala jezera, neravna, pokrivena mrljama tamnog rastinja, pokazivala je veštačka učvršćenja, mašine na raskrečenim nogama, a nešto bliže, gotovo nad samim obronkom urvine na čijem se rubu Branitelj naglo zaustavio, u nepravilnom mozaiku su se duž svetlih pruga širile zgrade, nizovi okomitih, oštro svetlećih jarbola, ne većih od šibica. Dole je vladao živ saobraćaj, na razne strane puzile su povorke sivih, beličastih i mrkih tačkica, međusobno se mešale, tu i tamo stvarale koncentrične skupine i opet se razilazile u vidu izduženih vrpci, a pri tom je ceo taj gusto naseljeni teren neprekidno bleštao sitnim iskricama, kao da su na desetinama kuća stanovnici neumorno zatvarali i otvarali prozore, čija su okna svetlela i odražavala sunčani blesak. Doktor ispusti oduševljeni povik.

„Henriče, najzad si uspeo! Najzad nešto normalno, običan život, i kakav položaj za osmatranje!”

Govoreći to, već je prebacivao noge preko ruba otvorene kule. Inženjer ga zadrža.

„Ama, čekaj! Vidiš sunce? Zaći će za nekih pet minuta i ništa više nećemo videti. Moramo snimiti na traku celu tu panoramu, i to s velikim ubrzanjem, inače nećemo stići.”

Hemičar je već izvlačio ispod sedišta kamere. Brzo mu pomogoše da stavi najveći teleobjektiv, nalik na cev kremenjače, bacajući stative u brzini na zemlju. Inženjer za to vreme razvi splet najlonskog užeta, zakači ga o ivicu kule vozila, a ostatak užeta baci preko prednjeg kraja, i skoči dole.

Druga dvojica su već postavljali stative i trčali na rub obronka, Inženjer je trčao za njima sa dva kraja užeta u rukama, povukao ih i prikačio za pojas obojici.

„U zanosu biste još sleteli!” reče im. Sunčev disk već se spuštao u usplamtelu vodu jezera kad su postavili kamere i kad je počeo brzi šum mehanizma, a veliki objektiv se zagledao u dolinu. Doktor kleče pridržavajući prednje noge stative, kojima je pretila opasnost da se sruše u provaliju. Hemičar primače oko kameri i iskrivi se.

„Mnogo zaslepljuje!” viknu. „Daj blende!” Inženjer otrča i donese najjači protivsunčani zaklon, te opet počeše snimati najvećom brzinom. Sunce je već do polovine bilo pod linijom horizonta. Inženjer je, držeći oberučke vodilicu, odmereno pomerao kameru ulevo i udesno. Hemičar je povremeno zaustavljao to pomeranje, upravljao objektiv na mesta u kojima bi u malom vidnom polju vizira zapažao pojačanu cirkulaciju mrlja i oblika, pomicao transfokator, menjao fokusno rastojanje. Doktor je i dalje klečao, kamera je tiho zujala, traka je letela iz bubnjeva. Jedna se završila, oni je zameniše kao da je požar i već je išla druga. Tek je jedan komadić sunčanog diska stajao nad vodom što je postajala tamnija, kad se objektiv sasvim spusti naniže, upravljen na najveću pokretnu skupinu. Doktor je, nagnuvši se gotovo polovinom tela, visio na napetom užetu jer inače ne bi uspeli da načine snimak. Video je pred sobom riđaste nabore gliničastog zida, obasjanog sve bleđim crvenilom. Pri poslednjim metrima druge trake, crveni sunčev disk se ugasio, nebo je bilo još puno sjaja, ali ravnicu i jezero već je prekrila sivoplava senka. Sem bleskova svetlosti, ništa se više tamo nije videlo.

Doktor se diže, hvatajući se za uže. Kameru su nosili utroje, oprezno, kao blago.

„Misliš da su snimci uspeli?” upita Hemičar Inženjera.

„Bar jedan deo. Nešto trake moglo je biti prejako osvetljeno. Uverićemo se kad stignemo na brod. Najzad, uvek se ovamo možemo vratiti.”

Ubaciše kamere, koture i stative u kola i još jednom se vratiše na rub obronka. Tek sad opaziše da se na istoku obala jezera strmo naspraćivala, prelazeći u dubini predela u nepravilni kameni zid, na vrhovima obasjan poslednjim crvenim odsjajem. Nad njim, daleko, dizao se u plavetnilo s prvim zvezdama stub dima, čiji je gljivasto završeni vrh stajao trenutak nepomično i onda zapao za planinski zaklon, nestavšii im na očigled.

„A, tamo je, znači, ta dolina!” povika Hemičar Doktoru. Opet se zagledaše dole. Povorke belih i zelenkastih iskrica polako su puzile na razne strane duž jezerskih obala, skretale, slivale se u neravno izvijane potočiće, mestimično se gasile ili su se pojavljivale druge, veće. Polako je tamo postajalo sve tamnije i broj svetala je rastao. Nad njima je mirno šumeo visok čestar, potpuno crn, pa se nerado okrenuše, tako je lep bio prizor. Poneše u pogledima sliku jezera prepunog odslikanih mlečnobelih zvezda.

Stupajući po ilovičastom tlu proseka, Doktor upita Hemičara:

„Šta si video?”

Ovaj se zbunjeno osmehnu.

„Ništa. Uopšte nisam razmišljao šta je to što vidim, samo sam se trudio da sve vreme sačuvam oštrinu, a Henrik je tako brzo vozio na jednu i drugu stranu, da ni u čem uopšte nisam stizao da se razaberem.”

„Ne smeta”, reče Inženjer i nasloni se na ohlađeni oklop Branitelja, „pravili smo dvesta snimaka u sekundi. Sve što je tamo bilo videćemo kad se razvije film — a sad se vraćamo!”

„Potpuno idiličan pohod”, promrmlja Doktor. Popeše se u vozilo. Inženjer prebaci vizire teleekrana natrag a uključi kretanje unazad. Jedno vreme vozili su tako uzbrdo, onda na širem prostoru zaokrenuše i pojuriše pravo na sever.

„Ne vraćamo se istim putem”, reče Inženjer, „nepotrebno bismo natovarili sebi stotinak kilometara. Poteraću prosekom koliko se bude moglo, i bićemo na mestu za dva časa.”