11

Put je krivudao. Nagib je bio sve blaži. Zidovi čestara povremeno bi stiskali Branitelja, čulo bi se šibanje granja o kulu. S vremena na vreme, poneki grozd bi pao na kolena Hemičara ili Doktora. Doktor prinese nerazvijeni grozd nosu i začudi se.

„Ovo ima vrlo prijatan miris”, reče.

Bili su odlično raspoloženi. Ozvezdano nebo dobijalo je plastičnost i dubinu, dok se Mlečni Put beleo u visini. Naleti vetra ispunjavali su čestar slabim šumom, Branitelj se valjao meko, ispuštajući jedva čujno, slabo zujanje.

„Zanimljivo je kako na Edenu nema nikakvih pipaka”, primeti Doktor. „U svim knjigama koje sam ikad pročitao, na drugim planetama uvek ima mnogo pipaka koji se viju i guše.”

„A njihovi stanovnici imaju po šest prstiju”, dodade Hemičar. „Gotovo uvek šest. Ne znaš možda zašto?”

„Šest je mističan broj”, odvrati Doktor. „Šest je dva puta tri a triput Bog pomaže.”

„Prestani s pričom, izgubiću put”, reče Inženjer, koji je sedeo više. Još nije mogao da se odluči da uključi svetla, mada već gotovo da ništa nije video. Noć je bila neobično lepa, i on je znao da će se taj utisak pokvariti čim uključi reflektore. Pomoću radara takođe nije imao volje da vozi jer bi tada najpre morao da zatvori kulu.

Jedva je zapažao svoje ruke na volanu, samo su pokazatelji i satovi pred njim tinjali, a strelice atomskih pokazatelja nežno su poigravale kao ružičaste zvezde.

„Možeš li da stupiš u vezu s raketom?” upita Doktor.

„Ne”, reče Inženjer. „Ovde nema Hevisajdove sfere, ili tačnije, postoji, samo je izbušena kao rešeto. Nema govora o vezi na kratkim talasima, a za instaliranje drugog predajnika nismo imali vremena, kao što i sam znaš.”

Ubrzo zatim gusenice zaštropotaše i vozilo se zaljulja. Inženjer za trenutak uključi svetla i vide da voze po belom, zaokrugljenom kamenju, a da su visoko nad rastinjem počeli da se naziru fantastični oblici krečnjačkih šiljaka. Vozili su po sasušenom dnu klisure.

To mu se donekle nije dopalo, jer nije znao kuda će ih taj put odvesti, a tako strme zidove ne bi uspeo da savlada čak ni Branitelj. Kamenja je bilo sve više, rastinje je prelazilo već u izdvojene hrpe, crne na svetlima reflektora. Put je krivudao, išao najpre uzbrdo, zatim gotovo po ravnom, stene su s jedne strane postale niže, najzad sasvim nestale, i sad su se našli na blago pognutoj livadi, pri vrhu obrubljenoj krečnjačkim pragovima. Od njih su išli omanji šljunčani useci. Među blokovima, lelujale su pri zemlji duge, na svetlu srebrnozelene, krivudave stabljičice.

Skoro pola časa vozili su s prevelikim skretanjem prema severoistoku i bilo je vreme da se počnu vraćati na pravi pravac, ali to im nije dopuštao krečnjački lanac, duž koga je prolazio Branitelj.

„Imali smo ipak sreće”, reče Hemičar, „mogli smo upasti u jezero ili pogoditi u stene — i sumnjam da bismo se iskobeljali.”

„U pravu si”, reče Inženjer i dodade, „čekajte no…”

Na putu je stajalo nešto dlakavo, kao mreža sa dugim dlakavim resama. Branitelj je polako stigao do te prepreke i zario se u nju prednjim delom. Inženjer je blago pritisnuo akcelerator i s tihim cepanjem čudna mreža se pokidala i nestala, ugnječena u tle gusenicama. Svetla izdvojiše iz mraka visoke crne oblike, čitavu njihovu šumu, kao neku skamenjenu vojsku u razvijenom rasporedu, koja se pojavila pred mašinom, tako da umalo ne udariše u šiljato postolje. Planu veliki, srednji reflektor, liznu crni stub i pođe po njemu uvis.

Bio je to orijaški kip u kome je uz izvestan napor bilo moguće prepoznati poprsje duplaša, tačnije samo malo njegovo poprsje, uvećano do ogromnih razmera. Imao je ukrštene, uvis podignute ruke, pljosnato, gotovo ugnuto lice sa četiri nepravilne jame, znači drugačaje od onih koja su poznavali. Naklanjao se u stranu, gledajući na njih s visine kroz svoje četiri očne duplje.

Utisak je bio toliko jak, da se poduže niko nije oglasio. Zatim jezičak reflektora napusti kip, kliznu vodoravno u dubinu mraka, udarajući u druga postolja, jedna visoka i uska, druga niska, na kojima su se dizala poprsja crne, plamene boje, ponegde i mlečnobelo, kao da je izvajano od slonovače. Sva lica su imala četiri oka, neka su bila čudno deformisana, kao natečena, s ogromnim bedemom čela, a još dalje, valjda na dvesta metara od mesta na kome se Branitelj zaustavio, prolazio je zid, iz koga su štrčale uvis razmaknute, spletene ili ukrštene ruke natprirodne veličine — i činilo se da sve pokazuju na razne strane zvezdanog neba.

„To… to kao da je groblje”, reče Hemičar, spustivši glas do šapata.

Doktor je već silazio na zadnji oklop. Hemičar požuri za njim. Inženjer okrete reflektor na drugu stranu, tamo gde je pre toga štrčala krečnjačka barijera — i umesto nje ugleda redak dvored figura sa zatrtim, kao ispranim linijama. Bili su to složeni spletovi oblika u kojima se pogIed bespomoćno gubio i, tek što bi počinjao da zapaža nešto poznato, celina bi ponovo izmicala razumevanju.

Hemičar i Doktor su polako išli između kipova, Inženjer im je osvetljavao put iz kule. Već duže vreme pričinjavalo mu se da čuje, dalek, plačni zveket, ali udubljen u neobični prizor nije obraćao pažnju na te glasove, tako slabe i nerazgovetne, da nije mogao ni pomisliti otkuda stižu.

Reflektor je istraživao nad glavama Doktora i Hemičara, izdvajajući sve dalje i dalje figure kad se, već sasvim blizu, razleže jetko pištanje. Izmedu kipova polako se počeše valjati siva maglena klupka, a kroz njih je, skačući s otegnutim ječanjem, kašljem, cviljenjem, jurilo krdo duplaša. Nekakve krpe, rite lepršale su nad njima dok su naslepo jurili, gurajući se i sudarajući.

Inženjer se baci u sedište, uhvati za pokretač i htede da poveze prema svojima — to je bila njegova prva misao. Video je stotinak koraka dalje, bleda na svetlosti, lica Doktora i Hemičara koji su zapanjeno gledali rastrčane pojave. Ne mogade ipak da krene, jer begunci nisu uopšte obraćali pažnju na mašinu i pretrčavali su neposredno ispred nje, nekoliko velikih tela je palo, a stravično šištanje čulo se odmah tu, kao da dopire ispod zemlje.

Između najbližih spomeničkih postolja obasjanih Braniteljevim reflektorima ispuzao je gibak kraj cevi vukući se nekoliko centimetara iznad zemlje i izbacivao mlaz pene koja je u vazduhu ključala. Rasipajući se po zemlji, počinjala je silno da se dimi i obavila okolinu maglovitim sivilom.

Kad je prvi talas sive magle obavio Braniteljevu kulu, Inženjer je osetio kao da mu hiljade bodlji razdiru pluća. Zaslepljen, s potocima suza što su mu tekli niz lice, ispustio je potmuo krik i gušeći se, jecajući od ljutog bola, snažno pritisnuo ubrzivač. Branitelj je skočio napred kao iz topa, oborio crni kip, u trenu se popeo na njega i prevaljao ričući. Inženjer nije mogao da diše, strašan bol ga je raspinjao, ali nije zatvarao kulu. Znao je da najpre mora da pokupi dvojicu svojih, pa je vozio dalje. Zaslepljen, jedva je video kipove što su se s treskom rušili i koje je Branitelj gazio. Vazduh je postao čistiji i više je čuo no što je video kako Hemičar i Doktor iskaču iz čestara i penju se na oklop. Htede da vikne 'upadajte' ali samo se krkljanje probilo iz njegovog spaljenog grla. Ova dvojica, teturajući se od kašlja, uskočiše u vozilo. Inženjer pipajući pokrete polugu, metalna kupola se nad njima zatvori, ali magla što je kidala grlo još je visila u vazduhu. Ječao je, dok se ostatkom snage rvao sa zahvatom čeličnog voda. Kiseonik prosto huknu, izlećući malo pod visokim pritiskom iz reduktora, i… on oseti na Iicu njegov udar. Gas je bio tako sabijen, da mu se učini kao da ga je pesnica lupila među oči.

Nije mario za to puštajući da ga šiba oživljujući mlaz. Dvojica drugova prebacili su mu se preko ramena, snažno udišući. Filtri su radili, kiseonik je potiskivao otrovnu maglu. Još su osećali jak bol u grudima, svaki udisaj kao da im je vređao žive rane dušnika, ali taj osećaj je prolazio. Proteklo je jedva dvadesetak sekundi od zatvaranja kule kad je Inženjer čestito progledao. Uključio je ekran.

Među osnovima trouglastih spomeničkih postolja, u bočnoj aleji, do koje nije stigao, još se trzalo nekoliko spljoštenih tela. Većina se nisu uopšte micala, pomešane ručice, mala poprsja, glave, čas su nestajali, čas se pojavljivali ispod sivih kolutova što su se sporo valjali. Inženjer uključi spoljno osluškivanje. Čula su se sve udaljenija i udaljenija kašljucanja, skičanja, nešto zatrupka odnatrag, hor iskidanih, zbijenih glasova začu se još jednom od strane spletenih belih figura, ali nije se videlo ništa sem valjanja sive magle. Inženjer proveri da li je kula hermetički zatvorena i stisnutih vilica pokrete volan. Branitelj se polako okretao u mestu, gusenice su treštale na razbijenom kamenju. Tri reflektorska snopa pokušavala su da probiju oblak. Krenuše pored razbijenih kipova tražeći onaj šištavi ispust. Inženjer se domišljao da mora biti tamo gde, desetak metara dalje, pena izbija uvis i na stranu. Kolebljiv talas dima već je obavijao uzdignute ruke sledeće figure.

„Ne!” viknu Doktar.” Ne pucaj! Tamo mogu biti živi!”

Bilo je prekasno. Ekran je za delić sekunda pocrneo, Branitelj je poskočio kao da ga je pogodila nakazna pesnica i pao na mesto s jezivim treskom, upravljajući talasi se odvojiše od oštrice generatora smeštenog u njušci, i posle nekoliko stotina metara već su pogodili u ono što je izbacivalo šištavu penu. Antiprotonsko punjenje spojilo se sa istovrednom količinom materije.

Kad je ekran sinuo, među daleko razbacanim ostacima spomeničkih postolja zjapio je vatreni krater.

Inženjer ga nije ni pogledao. Naprezao se nastojeći da vidi šta se desilo s ostacima tog provodnika i gde je nestao. Još jednom je okrenuo Brantitelja u mestu za devedeset stepenii i polako ga pustio da puzi duž spomenika koje je nalet udara oborio. Sive magle bilo je sve manje. Prođoše pored tri-četiri krpama pokrivena tela. Inženjer zakači levu gusenicu da ne bi pregazio najbliže. Veliki nepomični oblik nazirao se u gustišu nešto niže. Tamo se otvarala izdužena poljanica. Na njenom kraju blesnuše srebrom pojave koje su skakale u čestar. Umesto malih poprsja imale su neverovatno duge, uske pakrivače ili šlemove, sa strane spljoštene, koji su se pri vrhu završavali nekom vrstom kljuna.

Nešto se tupo zari u prednji deo Branitelja, ekran se zamrači i opet sinu. Levo svetlo se ugasilo.

Inženjer pređe preko tamnog ruba šumice drugim, središnjim svetlom, napipa među granama brojne srebrne odbleske iza kojih je nešto počelo sve brže i brže kružiti. Na sve strane se razleteše grane, čitavi komadi posečenog žbunja i velika uskovitlana masa, meljući vazduh u blesku reflektora krete u stranu. Inženjer upravi Braniteljevu njušku u središte najveće gužve i pritisnu pedalu. Gluho, snažno Umpf! uzdrma kulu. Tek što ekran blesnu, okrete kulu u stranu.

Moglo se pomisliti da je izišlo sunce. Stajao ie na sredini poljane. Niže, gde je pre toga bila šumica, peti deo horizonta pretvorio se u belo more vatre. Zvezde su nestale, vazduh je grozničavo treperio. Od tog dimovima izgužvanog zida valjala se prema njemu golema, vatrenim iskrama obavijena kugla. Nije se čulo ništa sem hučanja požara. Branitelj je izgledao kao mrvica prilepljena za zemlju naspram te grdosije što je sve jače kružila, pretvorena u, kao vazdušna planina, visok kovitlac, pregrađen po sredini crnkastom izlomljenom linijom. Već ga je imao na krstiću nišana, kad nekoliko stotina koraka dalje opazi požarom posvetljeme blede pojave begunaca.

„Držite se!” dreknu s osećanjem da mu se ekseri zarivaju u grlo.

Paklena škripa, tresak, lomljava, sve odjednom.

U deliću sekunde učini mu se da kula leti na njega. Branitalj sav zastenja, riknu svim amortizerima, oklop zabruja kao zvono i opali kao da se raspada. Ekran za tren potamne i opet blesnu. Lomljava nije prestajala, kao da je stotine paklenih čekića besno lupalo po gornjem pokrivaču. Taj zaglušujući tresak je slabio, udarci su postajali sve sporiji, još nekoliko puta je ćoškasta ruka s fijukom prosekla vazduh, onda se duž oklopa, uz otegnutu lupu, obruši gomila gvožđurije, i nekoliko ruku, lenjo grčeći paučinaste članke i ponovo ih ispravljajući, leže pred samim Braniteiljevim čelom. Jedna je još odmereno mlatila po oklopu, kao da ga ispravlja. Taj pokret bio je već jedva uočljiv, dok i on ne prestade. Inženjer pokuša da se pokrene s mesta, ali gusenice načiniše samo kratak pokušaj obrtanja i uz lomljavu se zakočiše. Tada Inženjer ubaci u rikverc i uspe. Polako, izvlačeći se, rijući zemlju vučenim krhotinama, Branitelj je išao kao rak, onda kočenje popusti, metal zazveča i oslobođena mašina odskoči unatrag.

Na podlozi zida još goruće šume, olupina je izgledala kao tridesetmetarski zgažen pauk. Jedan batrljak ruke još je grozničavo kopao zemlju. Između končastih, dugih krakova videla se nazubljena gondola, sad provaljena. Iz nje su iskakale srebrne pojave.

Inženjer nagonski proveri nema li koga na liniji vatre, i pritisnu pedalu.

Grmnu. Novo sunce rascepi poljanu. Paramparčad olupine su fijučući i zviždeći letela na sve strane. Na sredini buknu stub usijane gline, peska, ugljenisanih, kao slama lakih otpadaka gara. Inženjer oseti naglu slabost. Ledeni znoj mu se slivao niz vrat. Skočanjenu ruku pruži ka menjaču, kad začu Doktorov povik:

„Vraćaj! Čuješ li! Vraćaj!”

Iz goruće provalije buktao je crveno iznutra osvetljeni dim, kao da se tamo, gde je prethodno stajala šuma, otvorio vulkan, ključala šljaka slivala se i dalje niz padinu, šireći vatru u ostacima oborenog, ispremešanog krša.

„Ta vraćam”, reče Inženjer, „vraćam…” Ali nije se kretao. Graške znoja još su mu klizile niz lice.

„Šta ti je?” začu kao iz velike daljine Doktorov glas, ugleda nad sobom njegovo lice. Protrese glavom, široko otvori oči.

„Šta? Ne, ništa”, promrmlja. Doktor se ponovo vrati na svoje mesto.

Inženjer uključi motor. Branitelj se trže, okrete se u mestu — ne čuše ništa, sve glasove je gutao ogromni požar koji je hučao kao okean — i krete uzbrdo istim putem kojim je sišao.

Jedini reflektor, središnji su izgubli u sudaru, ponovo im pokaza kipove oborene na zemlju, izmešane s mrtvim telima. I jedne i druge pokrivao je sivi metalni pepeo. Provezoše između dveju slomljenih belih figura i skrenuše na sever. Branitelj je kao brod kad ulazi u vodu prosekao i razbacao u stranu gustiš što je pod gusenicama pucketao. Nekoliko bledih pojava panično pobeže van dometa svetla. Povezoše dalje sve većom brzinom. Vozilo se ljuljalo na neravninama. Inženjer je teško disao, sve jače stežući vilice da se ne bi onesvestio. Još je video samo uskovitlane latice gara — sve što je ostalo od iskačućih srebrnih pojava — i širom je otvarao oči. Na svetlu se zažute glina na koso pogrbljenoj padini, Branitelj je pridigao čelo i gurao naviše, elastične grančice šibale su po oklopu, gusenice su škripale po nečem nevidljivom, jurili su sve brže, čas naviše, čas naniže. Teren je bo ispresecan malim klancima. Vozili su preko izuvijenih jaruga, obarali drvenasto, isprepleteno rastinje, mašina je prašila kao bojna greda preko gaja paučinastog drveća, bodljikavi ogranci bombardovali su oklop bespomoćnim, mekim udarima, stravično je bilo pucketanje i šištanje samlevenih stabljika i grana. Na zadnjim ekranima još se videlo crvenilo od požara. Polako se gasilo i najzad je posvuda zavladao mrak.