12

Posle jednog časa već su jurili ravnicom. Bila je crna, zvezdana noć. Pored mašine što je ravmomerno zujala jurile su sve ređe hrpe žbunja, ubrzo su nestale i poslednje, i već više nje bilo ničega sem dugih blagih neravnina, koje su izgledale kao da oživljavaju pod reflektorom, talasajući se. Branitelj ih je prelazio u naletu, kao da je hteo da ih sravni sa zemljom, sedišta su se blago ljuljala, fijuk gusenica podsećao je na oštar zvuk burgije koja se useca u metal, strelice satava svetlele su ružičasto, narandžasto, zeleno. Inženjer je, takoreći priljubivši lice uz ekran, tražio svetla rakete.

Ono što je pre toga bilo očiglednost — da su krenuli ne osiguravši radio-vezu — sada je smatrao ludošću; jurili su kao da su jedan ili dva časa, neophodni za instaliranje drugog predajnika, bili neprocenjivo vredni. Kad je bio gotovo uveren da je u mraku zaobišao raketu i da sad vozi dalje na sever, ugledao ju je ili tačnije, ugledao je nastrano rasplinut svetlosni mehur. Branitelj je vozio sve sporije, i pod njegovim jedinim reflektorom srebrno i vatreno zableštaše pognuti zidovi rakete. Prizor je bio neobičan. Kad bi se blinkerska lampa palila, višespratna kupola, pri vrhu otvorena, plamtela bi, mnoštvom duga sa staklastim spletovima, a umnoženi sjaj obasjavao bi pesak na daljinu.

Ne želeći da puca, Inženjer je tup, oklopljeni prednji deo vozila upravio prema mostu na kome je pre toga prosekao put ali je ogledalski zid prekoračio proboj s obe strane, popunio ga, i jedini trag prolaza bila je samo ploča u šljunak pretvorenog peska u podnožju žive ograde.

Branitelj je težinom svojih šesnaest hiljada kilograma iz zaleta udario u zid, tako da oklop samo zastenja. Zid se ne pomeri.

Inženjer se polako povuče dvesta metara unatrag, upravi linije nišana najniže što je mogao, i u trenutku kad je svetli balon iskočio iz mraka, brzo pritisnu pedalu.

Nije čekao da se otvor s ključajućim rubovima zatvori već krete. Kula je vrhom češala o prepreku, ali ju je materijal omekšao od vreline propuštao. Jednooki Branitelj se zario u dubinu praznog proboja, i sa zamirućim brujanjem prišao raketi.

Pozdravio ih je samo Crni, ali i on odmah nestao. Usledilo je neophodno odlaganje silaska, valjalo je najpre očistiti oklop od radioaktivnog naleta, proveriti brojnost impulsa oružanja, i tek tada su mogli da napuste tesnu prostoriju mašine.

Lampa sinu. Koordinator, koji je prvi izišao iz tunela, jednim pogledom obuhvati prednji deo Branitelja pokriven crnim mrljama, ulegnuća na mestu dvaju reflektora, bleda lica povratnika, i reče:

„Tukli ste se.”

„Da”, odvrati Doktor.

„Silazite dole. Ovde je brojnost frekvencija još 0,9 u minutu. Crni će ostati na ulazu.”

Niko se više ne oglasi. Silazili su tunelom. Inženjer je zapazio drugi, manji automat koji je spajao vodove u prolazu za mašinsko odeljenje, ali nije nad njim ni zastao. U biblioteci su gorela svetla, na malom stolu stajali su aluminijumski tanjiri, a na sredini flaša vina. Koordiniator, stojeći, reče:

„Ovo je trebalo da bude mala svečanost, jer su automati pregledali gravimetrijski razvodnik — ceo je. Glavni reaktor je pred pokretanjem. Ako postavimo raketu u željeni položaj, možemo poleteti. Sad govorite.”

Za trenutak je zavladalo ćutanje. Doktor pogleda Inženjera, pa naglo shvati i progovori:

„Bio si u pravu. Na zapad se odista proteže pustinja. Prešli smo, u velikom luku, gotovo dvesta kilometara prema jugo-zapadu.”

Pričao je kako su stigli iznad nastanjene ravnice pored jezera i snimili je, kako su vraćajući se naišli u mraku na skupinu spomenika — i tu se pokoleba.

„Ličilo je sasvim na neko groblje ili na nastambu nekog kulta. Ono što se potom događalo, teško je predstaviti, jer nisam siguran šta je to označavalo — tu pesmu već znate. Gomila duplaša panično je bežala, izgledalo je kao da su se sakrili pa bili uplašani, ili su bili saterani među te nadgrobne spamenike — hajkom. Kažem da je tako izgledalo, više ne znam. Nekoliko stotina metara niže, jer to se dešavalo na padini, bila je omanja šuma, i tamo su bili skriveni drugi duplaši, nalik na onog srebrnog što smo ga ubili. Iza njih je stajala, možda maskirana, jedna od kružećih mašina — veliki bumbar. Ali njega tada još nismo videli, kao ni to da su ovi skriveni u šumi sproveli nad samom zemljom, gipki provodnik, neku vrstu plinovoda, iz koga je pod pritiskom izbijala otrovna supstanca, pena koja se pretvarala u suspenziju ili plin. Moći ćemo je istražiti, jer mora da se delimično zadržala u filtrima, zar ne?” obrati se Inženjeru, koji klimnu glavom.

„Hemičar i ja smo sišli da razgledamo te spomenike. Kula je bila otvorena i umalo nas to nije ugušilo. Najgore je bilo s Henrikom, jer je prvi talas toga gasa pošao na BraniteIja. Kad smo upali unutra i produvali kulu kiseonikom, Henrik je opalio u gasovod ili tačnije, u mesto gde se pre toga video, jer smo već bili u gustom oblaku.”

„Antimaterijom?” upita Koordinator u tišini.

„Da.”

„Nisi mogao upotrebiti mali bacač?”

„Mogao sam, ali nisam.”

„Bili smo svi…” Doktor je za trenutak tražio pravu reč, „razljućeni. Videli smo kako padaju. Ti duplaši nisu bili goli. Imali su na sebi neke krpe, činilo mi se da su bile sve iscepane, kao u borbi, ali nisam siguran. Na naše oči poginuli su svi ili gotovo svi. Pre toga, umalo se sami nismo potrovali. Tako je bilo. Posle je Henrik pokušavao da nađe nastavak tog plinovoda, ako se dobro sećam. Je li tako?”

Inženjer klimnu glavom.

„Tako smo sišli dole, u šumu, i ugledali one srebrne. Nosili su neku vrstu maski. Pretpostavljam da su pročišćavali vazduh. Pucali su na nas, ne znam čime, izgubili smo reflektor. Istovremeno je krenuo onaj veliki bumbar. Hteo nas je napasti sa strane. U svakom slučaju, stigao je iz žbunja. Tada je Henrik ispalio seriju.”

„Po šumi?”

„Da.”

„Po tim — srebrnima?”

„Da.”

„I po bumbaru?”

„Ne. On je udario u nas i razbio se o Branitelja. Izbio je, naravno, požar. Rastinje se sasušilo od termičkog udara u trenutku eksplozije, i gorelo je kao papir.”

„Pokušali ste da pregovarate?”

„Ne.”

„Gonili su vas?”

„Ne znam. Biće da nisu. Kružeći štitovi bi nas valjda stigli.”

„Na tom terenu ne bi. Tamo je mnoštvo jaruga, rupčaga, klisura, nešto kao zemaljska jura krečnjačke stene, pragovi odrona”, objasni Inženjer.

„Aha. I potom ste vozili pravo ovamo?”

„Gotovo pravo, s tim što smo bili skrenuli prema istoku.”

Nekoliko sekundi sedeli su u tišini. Koordinator diže glavu.

„Pobili ste ih — mnogo?”

Doktor pogleda Inženjera i, videći da ovaj ne namerava da odgovori, reče:

„Bio je mrak. Oni su se krili u čestaru. Čini mi se da sam video najmanje dvadeset srebrnih odblesaka odjednom. Ali dublje, to znači u daljim čestarima, još se nešto naziralo. Moglo ih je biti više.”

„Ti što su na vas pucali, bili su sigurno duplaši? Ne neko drugi?”

Doktor se pokoleba.

„Rekao sam da su na malim poprsjima imali neku vrstu pokrivača, šlemova. Ali sudeći po oblicima, veličini, načinu kretanja, to su bili duplaši.”

„Čime su pucali na vas?” Doktor je ćutao.

„Zrna, verovatno nemetalna”, reče Inženjer. „Ocenjujem, naravno, po osećanju. Mesta pogotka nisam razgledao. Mala probojna moć, takav sam imao utisak.”

„Da, mala”, složi se s njim Fizičar. „Reflektori, ovlaš sam pogledao, pre su udubljeni nego uništeni.”

„Jedan se razbio u sudaru s bumbarom”, objasni Hemičar.

„A sad o kipovima. Kako su izgledali?” upita Koordinator.

Doktor je pokušavao da ih opiše kako je umeo. Kad stiže red na bele figure, prekide i malo potom dodade s nelagodnim smeškom:

„Tu se opet, na žalost, može govoriti samo otprilike…”

„Četiri oka? Vrlo istaknuta čela?” ponavljao je polako Koordinator.

„Da.”

„To su bile vajarske statue? Kamen? Metal? Odlivi?”

„Ne mogu da kažem. Odlivi sigurno nisu. Veličina je bila natprirodna, ako je o tome reč. I još izvesna deformacija, promena dimenzija. Kao da…” pokoleba se.

„Šta?”

„Pridavanje uzvišenosti”, reče neodlučno Doktor. „Ali to je samo utisak. Uostalom, kratko vreme smo ih razgledali, a zatim se toliko toga dogodilo… I naravno, opet postoji polje za stvaranje lakih analogija. Groblje. Nesrećni progonjenici. Policijska hajka. Motopumpa s otrovnim gasom. Policija sa gas-maskama. Namerno upotrebljavam takve odredbe, jer se moglo samo činiti da je tako bilo, ali to ne znamo. Jedni stanovnici planete ubijali su na naše oči druge. To je činjenica — valjda neosporna. Ali ko koga… da li su to bila potpuno ista stvorenja, ili neka druga, koja su se međusobno razlikovala…”

„A ako su se razlikovala, onda je već sve jasno?” upita Kibernetičar.

„Nije. Ali, pomišljao sam i na takvu eventualnost. Priznajem, s našeg gledišta eventualnost je grozomorna. Kao što se zna, čovek najstrože ocenjuje ljudožderstvo. A ipak, pojesti majmunsku pečenicu, u očima naših moralista nije uopšte nešto strašno. A šta ako je biološka evolucija ovde proticala tako da su spoljne razlike između bića s inteligencijom kao ljudska, i bićima koja su ostala na životinjskom stepenu razvitka, neuporedivo manje nego između čoveka i čovekolikog majmuna? Mogli smo, u tom slučaju, biti svedoci, recimo — lova.”

„A onaj rov kraj grada?” dabaci Inženjer. „To su takođe lovački trofeji, je li? Divim se tvojim advokatskim smicalicama, Doktore.”

„Sve dok nismo sigurni…”

„Imamo još film”, prekide ga Hemičar. „Ne znam zašto, ali još nismo uspeli da vidimo normalni, obični život na ovaj planeti. Ovi snimci pokazuju baš tako nešto, nešto najsvakodnevnije, bar mi se tako čini…”

„Kako, niste ništa videli?” začudi se Fizičar.

„Nismo, previše smo žurili da iskoristimo poslednju svetlost. Razdaljina je bila povelika, preko osamsto metara, čak i veća, ali imamo dva kotura filma, snimke načinjene teleobjektivom. Koliko je sad? Nema još dvanaest! Mažemo ih odmah razviti.”

„Daj Crnome”, reče Koordinator. „Ali onaj drugi automat — Doktore, Inženjeru, vidim da vas je to zaista pogodilo, istina je da smo se u svemu ovom gadno zaglibili, ali…”

„Da li kontakti visokih civilizacija moraju da se završe na ovakav način?” reče Doktor. „Vrlo bih voleo da dobijem odgovor na to pitanje…”

Koordinator zaklima glavom, ustade i diže flašu sa stola.

„Sklonićemo je”, reče, „za drugu priliku…”

Kad Inženjer i Fizičar iziđoše da pregledaju Branitelja, a Hemičar odluči da za svaki slučaj pripazi na razvijanje filma, Koordinator uhvati Doktora ispod ruke i, prilazeći s njim do nagnutih bibliotečkih polica, reče mu, snizivši glas:

„Čuj, je li moguće da ste vi, neočekivanom pojavom, izazvali to panično bekstvo i da su nastojali da napadnu samo vas, a ne one što su bežali?”

Doktor ga je gledao raširenim očima.

„Znaš, to mi uopšte nije palo na pamet”, priznade. Onda poćuta zamišljeno.

„Ne znam”, odazva se najzad. „Biće da nismo… sem ako to nije bio neuspeo napad, koji se odmah okrenuo protiv nekih od njih. Naravno”, dodade, ispravljajući se, „može se sve to izložiti i sasvim drugačije. Da, sada to jasno vidim. Recimo, stigIi smo na neki zabranjeni teren. Oni što su bežali, to je biIa, recimo, grupa hadočasnika, putnika, šta ih znam. Straža koja je čuvala to mesto, sprovela je oružje, onaj gasovod, između spomenika, u trenutku kad se Branitelj zaustavio. Da, ali prvi talas gasa najizrazitije je obuhvatio one druge, a ne nas… Dobro, pretpostavima da je to bio, s njihove tačke gledišta, nesrećni slučaj. Tada — jeste. Moglo je tako biti.”

„Znači, ne možeš to da isključiš?”

„Ne, ne mogu. I znaš, što duže o tome mislim, tim više mi takvo tumačenje izgleda ravnopravno s našim prvim. Mogli su postaviti razne straže u okolini kad se vest o nama proširila. Kad smo bili u onoj dolini, još ništa nisu znali i zato tamo nismo naišli na naoružane… Iste večeri, kružeći štitovi prvi put su se pojavili pored rakete.”

„Naša nesreća je u tome što dosad nismo naišli čak ni na delove njihove informacione mreže”, oglasi se iz dubine kabine Kibernetičar. „Telegraf, radio, pismo, fiksirani dokumenti, tako nešto… Svaka civilizacija stvara takva tehnička sredstva i pomoću njih učvršćuje svoju istoriju i iskustvo. Ova sigurno takođe. Kad bismo mogli da stignemo do grada!”

„Braniteljem možemo”, odvrati, okrećući se prema njemu, Koordinator. „Ali, započela bi bitka čiji tok ni rezultate ne možemo predvideti. Mislim da si toga svestan.”

„Pa onda, kad bismo mogli da se sretnemo s nekim njihovim razumnim stručnjakom, tehničarom iz njihovih redova.”

„Kako to da učinimo? Da pođemo u lov?” upita Doktor.

„Ha, kad bih ja znao kako! A to izgleda tako prosto. Stiže se na planetu sa čitavim naručjem interkomunikatora, elektronskih mozgova za prevođenje, crtaju se na pesku pitagorini trouglovi, izmenjuju pokloni…”

„Prestani s bajkama, čuješ li?”

To je rekao Inženjer. Stajao je na pragu.

„Dođite. Film je razvijen.”

Odlučiše da ga projektuju u labaratoriji, jer je to bila najizduženija prostorija na brodu. Kad tamo uđoše, traka je već bila fiksirana, ali još mokra, pa se vrtela u bubnju kroz koji je duvao topao vazduh. Otuda je išla odmah u projekcioni aparat. Koordinatar sede iza aparata tako da bi ga u svakom trenutku mogao zaustaviti ili vratiti sliku na ekran. Svi zauzeše mesta a automat, ugasi svetlo.

Prvi metri bili su potpuno crni. Nekoliko puta prođoše delovi površine jezera, zatim se pokaza njegova obala. Bila je pojačana. Na nekoliko mesta spuštale su se u vodu duge kosine, nad kojima su stajale raskrečene kule, povezane rupičastim trakama. Slika je za trenutak postala neoštra, a kad opet mogoše da zapažaju detalje, videše da svaka kula ima na vrhu dva propelera od pet krakova koji su se okretali u suprotnim pravcima. Okretali su se vrlo sporo, jer je snimanje vršeno s veIikim ubrzanjem. Po kosinama koje su se spuštale u dubinu jezera, išli su neki predmeti, kao potopljeni u vodu, ali se nisu videli njihovi obrisi. Sem toga, sve se dagađalo neverovatno polako. Koordinator vrati dvadesetak metara trake i pusti je ponovo, mnogo brže. Predmeti spuštani u vodu duž tankih pramenova, razigranih kao vibrirajuće debele strune, sad su brzo upali u vodu, na čijoj se površini počeše širiti krugovi. Na samoj obali stajao je, s leđa vidljiv duplaš. Samo je gornji deo njegovog poprsja virio iz bačvastog uređaja, nad kojim je štrčao tanak bič, koji se završavao lelujavom mrIjom.

Obale nestade. Sada su se preko ekrana pomerali predmeti pljosnati kao kutije, nabijene na rupičaste stubove. Na njihovom vrhu stajale su brojne bačvaste tvorevine, nalik na onu iz koje je virio duplaš na pristaništu. Sve su bile prazne, neke su se lenjo pomerale, po dve i tri u istu stranu, pa su se dizale i kretale natrag.

Slika se polako pomerala dalje. Pojavili su se bleskovi, vrlo brojni, ali kao spaljene, crne mrlje. Film je tu bio prejako osvetljen, i što je gore, mrlje su okruživale krugove koji su postali mutni. Iza tih maglovitih rubova videle su se neke priIike, tako male s visine. Duplaši su išli u parovima na razne strane, mala poprsja imali su okružena nečim pahuljastim, tako da im je virila samo glavica, ali slika nije bila dovoljno jasna da bi se mogao zapaziti izraz lica.

Sad je u ekran uplovila velika masa koja se ravnomerno podizala i spuštala. Cedila se prema donjem uglu ekrana kao da iz nje ističe penušavi sirup, hodile su po njoj na eliptičnim podmetačima desetine duplaša. Izgledalo je kao da su nešto držali u svojim ručicama i dodirivali tu masu, gladili je ili skupljali. S vremena na vreme, iz mase se nadimao brežuljak na vrhu zaoštren, i otuda je štrčalo nešto nalik na sivi pehar. Slika se pomerala, ali pokretljiva masa i dalje ju je ispunjavala, pojedinosti postadoše izrazitije, hrpa međusobno neznatno razmaknutih vitkih pehara pojavila se kao da raste. Uz svaki su stajala dva ili tri duplaša i nisko im primicali lica. Malo bi tako postajali nepomični, zatim bi udaljavali lica, i to se tako ponavljalo. Koordinator ponovo vrati traku i pusti je brže — sada duplaši kao da su ljubili unutrašnjost ovih pehara. Drugi, na zemlji, na koje dotle nisu obraćali pažnju, stajali su sa dopola izduženim malim poprsjem i kao da su posmatrali šta oni gore rade.

Slika se ponovo pomerila. Video se sam kraj mase, obrubljen tamnom linijom. Odmah pored nje su se povlačili kružeći krugovi, mnogo manji od onih koje su znali. Njihovo kruženje bilo je lenjo i obavljalo se kao u skokovima — mogli su se zapaziti razmasi rupičastih ruku, ali to je bio efekat filma, izazvan pomeranjem kružećih elemenata u odnosu prema pojedinim kadrovima trake.

Ekran se polako ispunjavao sve življom kretnjom, mada se ona dešavala — usled usporenja — kao u vrlo gustom bezvazdušnom središtu. Pojavilo se ono što su snimajući primili kao 'centar grada'. Bila je to gusta mreža plitkih rovova kojima su prolazile u svim pravcima neobične, s jednog boka stesane, s drugog zaokrugljene bačvaste tvorevine. Na svakoj su se tesno pribijali duplaši, od njih pet do dvojice. Pretežno su se vozili po tri zajedno. Činilo se da njihova mala poprsja opasuje nešto što prelazi na spoljnu stranu 'bureta', ali to je mogao biti i odblesak. Senke zalazećeg sunca bile su vrlo duge i otežavale razlikovanje elemenata na slici. Nad rovčastim arterijama prolazili su rupičasti mostići zgodnih oblika. Na tim mostićima ponegde su stajali, kružeći u mestu, veliki bumbari, i opet se to kruženje raspadalo na serije komplikovanih kružeće-ispravljajućih pokreta, kao da su člankasti krakovi hvatali nešto nevidljivo iz vazduha. Jedan bumbar je nepomično zastao, a tada su iz njega počele izlaziti pojave omotane vrlo bleštavom supstancom. Film je bio crno-beli, te se nije moglo odrediti da li je srebrna. U trenutku kad je treći duplaš silazio vukući za sobom nešto maglovito, slika se pomerila. Sredinom je prolazilo debelo uže, nalazilo se mnogo bliže objektivu od onog što je bilo na podlozi. To uže, ili cevasti provodnik, lako se ljuljalo opterećeno tankom ciglom, iz koje se prelivalo nešto kao oblak lišća, ali ti prodmetići morali su biti teži, jer nisu poletali, već su padali kao tegovi dole gde su na izbačenoj površini stajali u više redova duplaši, i iz njihovih ručica su sitne iskre neprestano letele prema zemlji. Bilo je to sasvim nerazumljivo, jer oblak predmeta što su stizali s visine kao da je nestajao, ne dolazeći do onih što su stajali dole. Slika se pomerala polako. Na samom kraju ležala su nepomično dva duplaša, treći im se približavao i tada su se ova dva polako podigla. Jedan od njih se teturao. Izgledao je kao glava šećera, sa skrivenim malim poprsjem. Koordinator je vratio traku, pustio je još jednom, a kad se pokazaše tela što su ležala, zaustavi je, pokuša da izoštri sliku i priđe ekranu s velikim uveličavajućim staklom.

Kroz staklo vide samo velike mrlje što se rasplinjavaju.

Crnilo je označilo kraj prve trake. Početak druge pokazivao je istu sliku, samo malo pomerenu i zatamnjenu. Očevidno je već postalo tamnije, i to se nije moglo nadoknaditi punim otvaranjem objektiva. Dva duplaša lagano su odlazila, treći je dopola ležao na zemlji. Kroz ekran se protegnuše treperave pruge, objektiv je išao tako brzo, da se ništa nije videlo, zatim je u vidno polje ušla velika mreža s petougaonim otvorima. U svakome je stajao jedan duplaš, a u onima manjim po dva. Pod tom mrežom njihala se druga, zamućena, i po tome shvatiše da je prva bila stvarna, a druga — njena senka što je padala na podlogu. Podloga je bila glatka, kao obložena nekom supstancom sličnom betonu. Duplaši u otvorima mreže imali su na sebi naborane, tamne ukrase zbog kojih su izgledali, deblji i širi. Gotovo svi su činili iste pokrete — njihova mala poprsja, zaklonjena nečim poluprovidnim, polako su se povijala na jednu pa na drugu stranu, i ta neobična gimnastika obavljala se izuzetno sporo. Slika zaigra, iskrivi se i za trenutak se opet loše videlo, postajala je sve tamnija. Pokaza se i sam kraj mreže razvučene na užadima. Jedna se završavala kraj koso postavljenog, velikog, nepomičnog štita. Dalje se obavljao isti 'ulični' saobraćaj kakav su već videli — posvuda su prolazili bačvasti predmeti puni duplaša.

Kamera je još jednom naišla na mrežu, s druge strane, pomerila se u stranu i pokazaše se duplaši koji su išli pešice. Snimljeni u oštrom skraćenju odozgo, patkasto su se vukli u parovima. Dalje se pokaza čitava gomila, podeljena nadvoje dugom, uskom ulicom. Njenom sredinom vuklo se na zamagljenim točkovima uže, koje je produžavalo van okvira slike. To uže je vuklo nešto dugačko, što je ispuštalo oštre bleskove. Kao brušen, izdužen kristal ili ogledalskim pločama obložen kvadar, njihalo se na jednu i drugu stranu, i bacalo svetlosne odraze na one što su stajali. Onda se nakratko zaustavilo, postalo prozirno, i tada se pokaza ležeća pojava zatvorena u njemu. Začu se nečiji prigušen povik. Koordinator vrati traku i ponovo je pusti, a kad se posle već poznatog njihanja pokaza predmet zatvoren unutra, on zaustavi projektor. Svi priđoše samom ekranu. Okružen dvoredom duplaša, na sredini prazne uličice ležao je — čovek.

Vladala je mrtva tišina.

„Izgleda da nam ludilo ne gine”, razleže se u mraku nečiji glas.

„Ali najpre razgledajmo to lepo do kraja”, odvrati Koordinator. Vratiše se na svoja mesta, traka krenu i slika zaigra, ožive. Jedan za drugim mileli su uličicom kroz gomilu izduženi blokovi nalik na mrtvačke sanduke, ali su bili pokriveni nečim svetlim što je visilo sve do zemlje i vuklo se po njoj kao gruba tkanina. Na sledećoj slici pokaza se prazno mesto ograđeno s jedne strane pognutim zidom, pod kojim su štrčali bokori rastinja. Usamljeni duplaš išao je duž brazde što je proticala preko celog ekrana. Odjednom, on odskoči kao uplašen, a zatim usporenim, ogromnim skokom prolete kroz vazduh. Kružeći bumbar se prevuče duž brazde, nešto snažno blesnu, kao da je magla prekrila vidno polje, a kad se razišla, duplaš je nepomično ležao na boku, ispružen. Njegavo telo odjednom je postalo gotovo crno. Sve je to bilo utonulo u rastući mrak. Činilo se da je ležeći počeo da se trza, kao da je počeo puziti; na ekranu počeše poigravati tamne pruge, zatim blesnu belo. Tako se završio film.

Kad se upali svetlo, Hemičar pokupi koturove i pođe s njima u tamnu komoru da načini uveličane fotografije izabranih mesta. Drugi se zadržaše u laboratoriji.

„No, a sad analiza objašnjenja”, reče Doktor. „Odmah mogu da iznesem dva, pa čak i tri razIičita tumačenja.”

„Kanačno hoćeš da nas baciš u očajanje?” dobaci mu naglo razljućeni Inženjer. „Da si se čestito pozabavio fiziologijom duplaša, pre svega fiziologijom njegovih čula, sigurno bismo danas znali mnogo više.”

„Kad je trebalo to da učinim?” upita Doktor.

„Molim vas!” podiže glas Kordinator. „Počinjemo da ličimo na sudnicu kosmološkog instituta! Naravno, svi smo šokirani zbag one ljudske prilike. To je bila, bez sumnje, prilika, nepomičan lik, utopljen kako se čini u nekakvu masu. Potpuno je verovatno da su posredstvom svoje informacione mreže razaslali naše portrete u sva naselja planete gde su, oslanjajući se na primljene podatke, načinili čovekolike lutke.”

„Otkuda im naši portreti?” upita Doktor.

„Pa, kružili su dobrih nekoliko časova oko rakete pre dva dana, mogli su čak da obave detaljna posmatranja.”

„I šta bi im mogli značiti takvi 'portreti'?”

„Načinili su ih radi naučnih ili religijskih ciljeva. To, naravno, nećemo razrešiti ni u najdužoj raspravi. U svakom slučaju, to nije neki neobjašnjiv fenomen. Mislim da smo videli ne mnogo veliki centar u kome se obavljaju neki proizvodni radovi, a možda smo posmatrali i njihove razonode, možda funkcionisanje njihove 'umetnosti', prosečni 'ulični saobraćaj', dalje — radove na pristaništu i predmete koji se u njima sipaju, ne mnogo razumljive.”

„To je dobra odredba”, dobaci uporni Doktor.

„Bile su tamo još, kako se čini, 'scene iz vojnog života'. Imamo mnogo osnova za pretpostavku da oni što su obučeni u srebrne ogrtače čine vojsku. Scena pred sam kraj je nejasna. Moglo je to, naravno, biti neko kažnjavanje pojedinca koji je, idući putem namenjenom za bumbare, narušio zakon koji kod njih vlada.”

„Pogubljenje na mestu kao kazna za prelazak ulice, to je malo prestrogo, ne čini ti se?” upita Doktor.

„Zašto se trudiš da sve preokreneš u besmislicu?”

„Zato što i dalje tvrdim da smo videli tačno onoliko koliko bi mogli videti slepi.”

„Ima li još neko nešto da kaže?” upita Koordinator, „sem ispovedanja agnostičkog vjeruju?”

„Ja”, reče Fizičar. „Čini se da se duplaši pešice kreću samo u izuzetnim okolnostima, na šta bi, uostalom, ukazivala njihova velika debljina i nesrazmer udova, naročito ruku, u odnosu prema masi tela. Čini mi se da bi nabacivanje mogućeg evolucionog stabla, koje je izdalo tako oblikovane jedinke, bilo neizmerno instruktivno. Svi ste zapazili njihovo živo gestikuliranje. Tim svojim ručicama nijedan od njh ne podiže teren, ništa ne vuče, ne nosi, a takve su slike u zemaljskom gradu nešto najobičnije. Možda im onda ruke služe u druge svrhe?”

„U kakve?” radoznalo upita Doktor.

„Ne znam, to je tvoja oblast. Tu u svakom slučaju ima mnogo da se učini. Možda previše žurno nastojimo da odmah shvatimo arhitektoniku njihovog društva umesto da se prihvatimo proučavanja pojedinih njego”vih ciglica.

„Tu si u pravu”, reče Doktor. „Ruke su sigurno veoma važan problem. Evoluciono stablo takođe. Čak ne znamo ni da li su sisari. Prihvatio bih se da za nekoliko dana odgovorilm na takva pitanja, samo se bojim da neću objasniti ono što mi je u čitavom tom prizoru izgledalo najčudnije.”

„A to je?” upita Inženjer.

„To što nisam video nijednog samog prolaznika. Nijednog. Niste na to obratili pažnju?”

„Naprotiv, bio je jedan na samom kraju”, reče Fizičar.

„Da, zaista.”

Posle tih Doktorovih reči niko se duže vremena nije oglasio.

„Moraćemo još jednom da pogledamo taj film”, reče, kao kolebajući se, Koordinator. „Čini mi se da je Doktor u pravu. Usamljenih pešaka nije bilo. Išli su u najmanju ruku u parovima. Mada na samom kraju, jeste. Jedan je stajao na stanici.”

„Sedeo u onom kupastom aparatu”, reče Doktor. „Uštitovima takođe sede pojedinačno. Govorio sam o pešacima. Samo o pešacima.”

„Nije ih više bilo.”

„Nekoliko stotina svakako. Zamisli, viđenu iz ptičje perspektive, ulicu zemaljskog grada. Postotak usamljenih prolaznika sigurno će biti veliki. U nekim časovima čak čine većinu, a ovde ih nema uopšte.”

„Šta to treba da znači?” upita Inženjer.

„Na žalost”, zaklima glavom Doktor, „sad ja pitam.”

„Jedan usamljeni dovezao se s vama”, reče Inženjer.

„Ali znaš u kakvim okolnostima?”

Inženjer ne odgovari.

„Čujte”, oglasi se Koordinator, „ovakva diskusija odmah postaje jalav spor. Nismo vršili sistematska istraživanja, jer nismo naučno-istraživačka ekspedicija, već smo zapravo imali druge brige tipa 'borbe za opstanak'. Moramo načiniti dalje planove rada. Sutra će krenuti mašina za kopanje, to je već pouzdano. Imaćemo ukupno dva automata, dva poluautomata, mašinu za kopanje i Branitelja koji, uz primenu odgovarajuće opreznosti, može takođe da pomogne u izvlačenju rakete. Ne znam je li vam poznat plan koji smo Inženjer i ja načinili? Prvobitna koncepcija počivala je na spuštanju rakete do nivoa vode i uspravljanju putem podizanja i učvršćivanja trupa nabijenom zemljom. To je metod koji su koristili još graditelji piramida. Sad hoćemo da naš 'stakleni zid' posečemo na delove, odgovarajuće veličine i da od njih načinimo sistem skela. Materijala će biti dovoljno, a već znamo da je tu supstancu moguće taliti i spajati na visokoj temperaturi. Realizacija tog projekta, uz korišćenje građe koju su nam s nehotičnom naklonošću dostavili stanovnici Edena, omogućiće nam da radikalno skratimo ceo proces. Nije isključeno da ćemo za tri dana moći da krenemo. Čekajte”, reče, videći komešanje prisutnih, „hteo sam s tim u vezi da vas upitam da li ćemo krenuti?”

„Da”, reče Fizičar.

„Ne”, gotovo istovremeno se odazva Hemičar.

„Još ne”, dobaci Kibernetičar.

Nastade trenutak tišine. Inženjer i Doktor se još nisu izjasnili.

„Mislim, da treba da letimo”, reče na kraju Inženjer. Svi ga iznenađeno pogledaše.

Kad se ćutanje odužilo kao da se od njega očekuje neko objašnjenje, on reče:

„Ranije sam mislio drugačije. U pitanju je ipak cena. Naprosto cena. Mogli bismo bez sumnje još mnogo saznati, ali cena sticanja toga znanja može ispasti — prevelika. Za obe strane. Posle onog što se dogodilo, smatram da su pokušaji mirnog sporazumevanja, kontakta — nerealni. Sem onoga što smo govorili, svako od nas valjda, hteo to ili ne, ima svoju koncepciju ovdašnjeg sveta. Imam i ja takvu koncepciju. Činilo mi se da se ovde dešavaju grozne stvari i da u vezi s tim treba da intervenišemo. Sve dok smo bili Robinzoni i dok smo svaki komad ruševina otkidali rukom, ništa o tome nisam govorio. Čekao bih da više saznam i dok nam ne budu na raspolaganju naša tehnička sredstva. A evo sada, priznajem, dalje ne vidim uverljive razloge koji bi me prisilili da svoju koncepciju Edena odbacim, ali svaka intervencija u službi onog što smatramo dobrim i ispravnim, svaki takav pokušaj najverovatnije će se završiti kao naš današnji pohod. Upotrebom anihilatora. Naravno, uvek ćemo naći opravdanje da je to bila neophodna odbrana i tako dalje, ili umesto pomoći donećemo uništenje. Sad znate manje-više sve.”

„Kad bismo imali bolji uvid šta se ovde stvarno dešava…” reče Hemičar. Inženjer odmahnu glavom.

„Tada će se sigurno pokazati da svaka strana ima svoje pravo…”

„Pa šta s tim što ubice imaju 'svoje pravo'?” dobaci Hemičar. „Neće nas se ticati njihovo pravo, već spasenje.”

„Ali, šta im možemo ponuditi sem Braniteljevog anihilatora? Recimo da ćemo polovinu planete pretvoriti u perinu da bismo sprečili te nekakve rušilačke akcije, tu nerazumljivu 'proizvodnju', te hajke, trovanja — i šta dalje?”

„Odgovor na to pitanje našli bismo kad bismo stekli veće znanje”, s upornošću reče Hemičar.

„To nije tako jednostavno”, umeša se u spor Koordinator. „Sve što se ovde dešava jeste jedna karika dugotrajnog istorijskog procesa. Misao o pomoći dolazi iz uverenja da se društvo deli na 'dobre' i 'zle'.”

„Uopšte ne”, prekide ga Hemičar. „Reci: na progonjene i one koji progone. To nije isto.”

„Dobro. Zamisli da neka visoko razvijena rasa stigne na Zemlju u vreme religijskih ratova, od pre nekoliko vekova, i da hoće da se umeša u sukob — na strani slabih. Oslanjajući se na svoju moć, zabranjuju spaljivanje jeretika, progone inoveraca i tako dalje. Zar misliš da bi mogli proširiti na Zemlji svoj racionalizam? Gotovo celokupno čovečanstvo tada je verovalo, i morali bi postepeno potamaniti sve do poslednjeg čoveka. Ostali bi sami sa svojim racionalnim idealima!”

„Kako, zaista smatraš da nikakva pomoć nije moguća?!” ljutnu se Hemičar.

Koordinator ga je dugo gledao pre no što je odgovorio.

„Pomoć, Bože moj, šta znači pomoć? Ovo što se ovde dešava, što ovde vidimo, plodovi su određene društvene konstrukcije, trebalo bi nju slomiti i stvoriti novu, bolju — a kako mi to da učinimo? Pa, ovo su bića sa drugačijom fiziologijom, psihologijom, istorijom od nas. Ne možeš ovde uvesti našu civilizaciju. Morao bi da načiniš plan drugačije civilizacije koja bi dalje funkcionisala i posle našeg odlaska… Naravno, izvesno vreme sam pomišljao da se neki od vas nose sa sličnim mislima, kao Inženjer i Hemičar. Mislim da je i Doktor tako smatrao, zato je sipao hladnu vodu na vatru raznih analogija koje potiču sa zemlje, je li tako?”

„Jeste”, reče Doktor. „Bojao sam se da u nastupu plemenitosti ne poželite da zavedete ovde 'red', što bi u praksi 'značilo' teror.”

„Možda ovi progonjoni znaju kako hoće da žive, samo su još previše slabi da to ostvare”, reče Hemičar. „A kad bismo spasli život samo jedne grupe osuđenih, i to bi već bilo mnogo…”

„Ali mi smo već spasli jednoga”, odvrati nestrpljivo Koordinator. „Možda znaš šta s njim da se čini dalje?”

Odgovori mu ćutanje.

„Ako se ne varam, i Doktor je za start?” upita Koordinator. „Dobro. Pošto sam i ja za, znači da smo u većini.”

Prekide. Pogled mu se ukoči od zapanjenosti. On je jedini sedeo licem prema odškrinutim vratima. U mrtvoj tišini, iz mraka je dopiralo samo slabo klokotanje vode, svi se okrenuše za njegovim pogledom.

U otvorenim vratima stajao je duplaš.

„Kako se on ovde…” poče Fizičar i reči mu zamreše na usnama. Shvatio je svoju grešku. To nije bio njihov duplaš. Onaj je bio zaključan u prostoriji prve pomoći. Na pragu je stajao ogroman pojedinac crnkaste kože, s nisko ugnutim malim poprsjem, glavom gotovo dodirujući davratak. Bio je pokriven zemljastom materijom odozdo do gore, pri čemu je okružavala malo poprsje kao okovratnik; oko njega se omotavao debeo splet zelene žice. Kroz izrez na boku video mu se širok, metalno sjajan pojas, čvrsto opasan na telu. Stajao je nepomično. Njegovo pljosnato, naborano lice sa dva krupna plava oka bilo je pokriveno prozirnim plaštom levkastog oblika koji se širio naniže. Iz njega su se izdvojile tanke pruge što su više puta obmotavale malo poprsje i bile ukrštene napred, što je činilo kao neko gnezdašce u kome su počivale njegove, isto tako zavojima obmotane, ruke. Samo su se isticali čvorasti prsti koji su se dodirivali lako suženim vrhovima.

Svi su sedeli onako kako ih je iznenadio svojom pojavom. Duplaš se pognuo još više, otegnuto nakašljao i polako stupio napred.

„Kako je on ušao?… Crni je u tunelu…” šapnu Hemičar.

Duplaš se polako povlačio unatrag. Trenutak je išao, pa stao u polumraku hodnika i po drugi put ušao unutra, ili tačnije provukao samo glavu, pod samim dovratkom.

„Pita može li da uđe…” reče šapatom Inženjer. I planu: „Ali izvolite izvolite!”

Ustao je i povukao se pod suprotni zid. Svi pođoše za njim, a duplaš je gedao na ispražnjenu sredinu kabine, sasvim bezizražajno. Polako je ušao i pogledao oko sebe.

Koordinator je prišao ekranu, povukao štap na kome je bio razapet, a kad je materijal frknuo i svinuo se, otkrivši tablu, rekao je:

„Razmaknite se.”

Uzeo je u ruku kamad krede, nacrtao mali krug, oko njega opisao elipsu, izvana veću, još jednu, pa još jednu — svega četiri. Na svakoj je upisao mali kružić, prišao divu što je stajao na sredini i tutnuo kredu u njegove čvornovate prstiće.

Duplaš je nespretno prišao, pogledao kredu, zagledao se u tablu, polako prišao zidu. Morao je da se pogne malim poprsjem, koje je ukoso virilo iz kragne da bi rukom zarobljenom zavojima dotakao tablu. Pronašao je treći kružić na elpsi i s naporom, nezgrapno kucnuo u njega nakoliko puta, a zatim kredom još gotovo ispunio kružić.

Koordinator klimnu glavom. Svi odahnuše.

„Eden”, reče Koordinator.

Pokaza na kručić.

„Eden”, ponovi.

Duplaš se zagledao u njegova usta s vidnom zainteresovanošću.

Kašljucnu.

„E d e n”, posebno razgovetno i polako reče Koordinator. Duplaš kašljucnu nekoliko puta.

„On ne govori”, obrati se Koordinator drugovima. „To je sigurno.”

Stajali su jedan naspram drugog, ne znajući šta da počnu. Duplaš se pokrete. Ispusti kredu koja lupi o pod. Ču se prasak kao kad se otključava brava. Zemljasta materija se odmače kao rasparana odozgo do dole i oni ugledaše širok, zlatast pojas koji je bio priljubljen uz njegove bokove.

Kraj pojasa odmotao se i zašuštao poput metalne folije. Malo duplaševo poprsje se naže kao da je htelo iskočiti iz tela, gotovo se previ nadvoje i uhvati prstićima kraj folije. Razmotala se kao duga plahta koju je držao pred sobom i činilo se da ju je njima davao. Koordinator i Inženjer istovremeno ispružiše ruke. Obojica se trgoše. Inženjer ispusti slab povik. Duplaš je izgledao iznenađen, nekoliko puta je kašljucnuo, a prozirni veo na njegovom licu se zatalasa.

„Električno punjenje, ali ne mnogo jako”, objasni Koordinator ostalima, i po drugi put uhvati za rub folije. Duplaš je pusti. Razgledaše pažljivo zlatastu površinu, bila je savršeno glatka i prazna. Koordinator je ovlaš dotače na nekom mestu i opet oseti lak električni udar.

„Šta je to?!” progunđa Fizičar i primače se, prevlačeći rukom po foliji. Još su ga tukla električna punjenja, da su mu stegna prosto poigravala. „Dajte grafitni prah!” viknu. „Stoji tamo na ormanu!”

Raširi foliju po stolu, ne mareći što mu mišići ruku neprijatno podrhtavaju od trnućih uboda, brižljivo je posu prahom koji mu je dodao Kibernetičar, i oduva suvišan nanos.

Na zlatastoj površini ostaše sićušne crne tačke rasute haotično, bez smisla.

„Lacerta”, viknu odjednom Koordinator.

„Alfa Labuda!”

„Lira!”

„Cefej!”

Okrenuli su se prema duplašu koji ih je mirno gledao. U njihovim očima blistao je trijumf.

„Zvezdana mapa”, reče Inženjer.

„Naravno!”

„No, sad smo kod kuće”, Koordinator se široko osmehnu. Duplaš kašljucnu.

„Imaju električno pismo?”

„Tako izgleda.”

„Kao fiksirana punjenja?”

„Ne znam, možda je to elektret.”

„Mora da imaju električno ćulo!”

„Moguće.”

„Mir, narode! Moramo postupati sistematično”, reče Koordinator. „Od čega počinjemo?”

„Nacrtaj mu otkuda smo.”

„U pravu si.”

Koordinator izbrisa brzo tablu, nacrta zvezde Kentaura, pokoleba se, jer je projekcija trebalo da bude načinjena po sećanju — onako kako se taj deo Galaksije video s Edena, nacrta krupnu tačku koja je označavala Sirijus, dodade još dvadesetak manjih zvezda, i na podlozi Velikog Medveda načini krstić koji je označavao Sunce, posle čega dotače rukom svoje grudi i svih ostalih, obuhvati pokretom ruke čitavu prostoriju i opet kucnu kredom po krstiću.

Duplaš kašljucnu. Uze od njega kredu, s naporom primače malo poprsje tabli i sa tri kucaja dopuni Koordinatorov crtež projekcijom alfe Orla i dvostrukog sistema Prokiona.

„Astronom!” viknu Fizičar. I tiše dodade: „Kolega…”

„Vrlo moguće!” odvrati Koordirnator.” Sad idemo dalje!” Poče veliko crtanje. Planeta Eden — i put broda. Ulazak u gasni rep. Karambol (nije bilo sigurno da li crtež dovoljno objašnjava slučaj katastrofe, ali trenutno za to nije bilo pomoći). Zarivanje rakete u teren (crtež je predstavljao presek brega sa zarivenom raketom) Dalje je već bilo teško i oni se zaustaviše.

Duplaš je gledao crteže i kašljao. Približavao je i odmicao lice od table. Zatim je prišao stolu. Iz zelenog namotaja ogrlice izvukao je tanku, gipku žicu, nagnuo se i počeo njome s neobičnom brzinom prelaziti po zlatastoj foliji. To je trajalo izvesno vreme. Zatim se odmaknuo od stola. Oni posuše foliju grafitom. Pokaza se nešto vrlo čudno. Još tokom oduvavanja suvišnog praha ocrtane konture počeše se micati. Najpre ugledaše veliku polukuglu, u čijoj je unutrašnjosti stajao iskošen stub. Zatim se pojavi mala mrlja, koja je puzala po ivici polukugle. Postajala sve veća. Poznali su obris shematski i netačno nacrtanog Branitelja. Deo boka polukugle je nestao. Kroz nastali otvor Branitelj je ušao unutra. Sve je nestalo, foliju je pokrivao samo rasut grafitni prah. Odjednom se prah skupio u zvezdanu mapu. Na njenoj podlozi pojavila se, nabačena u dugim potezima, prilika duplaša. Onaj što je stajao iza njih, zakašlja se.

„To je on”, reče Koordinator.

Mapa je nestala, video se samo duplaš. Zatim je nestao njegov crtež i mapa se ponovo pokazala. Ponovilo se to četiri puta. I opet se grafitni prah složio kao vođen nevidljivim daškom, u obris polukugle s otvorenim bokom. Mala pojava duplaša, koji kao da je puzio spljošten, približavala se otvorenom boku polukugle. Ušla je u nju. Polukugla se razvejala. Iskošeni stub rakete bio je veći. Spreda, pod trupom, video se otvoren ulaz. Duplaš se pod njim uspravio i ušao unutra, nestavši u raketi. Grafitni prah se rasuo i ležao u haotičnim skupinama. To je bio kraj saopštene poruke.

„Na taj način je stigao do nas — kroz teretnu klapnu!” reče Inženjer. „A i mi smo šeprtlje ostavili smo je otvorenu!”

„Čekaj, znaš šta mi pade na um?” naglo dobaci Doktor.” Da oni možda i nisu hteli toliku nas da zatvore onim zidom, koliko da onemoguće svojima, svojim naučnicima, recimo, da uspostave s nama kontakt!”

„Stvarno!”

Okrenuše se duplašu. On se nakašlja.

„Dobro, dosta s tim”, reče Koordinator. „Ovo je vrlo prijatan, hm, društveni skup, ali imamo važnija pitanja u vidu! S partizanskom akcijom je — kraj. Moramo stvar rešiti sistematski. Počećemo od matematike. Time će se pozabaviti Fizičar. Matematika, naravno, i matematematika. Teorija materije. Atomistika, energetika. Dalje, teorija informacije, informacione mreže. Načini komunikacije, fiksiranja. Istovremeno — funktori tvorbe rečenica, rečenične funkcije. Gramatički kostur, semantika. Sklonost pojmova. Tipovi upotrebljavanih logika. Rečnik. Sve to pripada tebi”, obrati se Kibernetičaru. „I, kad budemo imali takav povezujući most, stići će red na ostalo. Metabolizam, način hranjenja, tip proizvodnje, forme skupnih odnosa, reakcije, navike, podele, grupni konflikti, i tako dalje. S time već nećemo toliko hitati. Zasad”, obrati se Kibernetičaru i Fizičaru, „počnite vi. Valjaće na odgovarajući način prilagoditi kalkulator. Naravno, imate za pomoć filmove tu je biblioteka, uzmite sve što se pokaže potrebnim.”

„Za početak, možemo ga provesti kroz brod”, reče Inženjer. „Šta misliš? To mu može mnogo šta reći, a sem toga znaće da ništa od njega ne krijemo.”

„Naročito je važno to drugo”, složi se Koordinator. „Ali, dok ne možemo s njim da se sporazumevamo, ne puštajte ga u prostoriju za ukazivanje pomoći. Bojim se nekog nesporazuma. Idemo sad na obilazak broda. Koliko je sati?”

Bilo je tri posle ponoći.