13

Obilazak rakete trajao je dosta dugo. Duplaš se naročito zanimao za atomski reaktor i za automate. Inženjer mu je crtao mnoštvo skica na blokovima, ispunivši četiri bloka samo u mašinskom odeljenju. Automat je pobudio očito divljenje gosta. Pažljivo je razgledao mikromrežu i izuzetno se začudio videvši da je cela uronjena u spremište hlađeno tečnim helijumom. Bio je to kriotrionski mozak supraprovodnog tipa za naročito brze reakcije. Očevidno je ipak shvatio svrhu kojoj je služilo hlađenje, jer se neizmerno dugo nakašljavao i s velikim odobravanjem proučavao skice koje mu je crtao Kibernetičar. Činilo se da će o temi električnih veza moći da se sporazumeju pre no u pogledu toga kojim gestom ili simbolom označiti najprostije reči.

U pet ujutru, Hemičar, Koordinator i Inženjer pošli su na spavanje, a na stražu je posle zatvaranja teretne klapne, postavljen u tunelu Crni dok su ostala trojica prešli sa duplašem u biblioteku.

„Čekajte”, reče Fizičar kad su prolazili pored laboratorije, „još ćemo mu pokazati Mendeljejevu tablicu. Tamo su shematski crteži atoma.”

Uđoše. Fizičar je preturao po gomili papira pod ormanima, kad nešto poče tiktakati.

Fizičar izbaci iz ugla šušteće svitke i ništa ne ču, ali Doktor načulji uši.

„Šta je to?” reče Fizičar i uspravi se, pa i on ču kucanje. Pređe preko njih očima u kojima se čitao strah.

„To je onaj Gajger, tamo… stojte! Nekakav protok…”

Priskočiše brojaču. Duplaš je dotle stajao nepomično i prelazio pogledom preko aparata. Kad se približio stolu, brojač zaštekta na dugim serijama, kao dobošar koji lupa otegnutu sitnu bubnjavu.

„To je on!” viknu Fizičar. Dograbi oberučke metalni cilindar i upravi ga na diva. Brojač zagude.

„Radioaktivan! On? Šta to znaći?” upita ošamućeni Kibernetičar.

Doktor preblede. Priđe stolu, pogleda na strelicu koja je treperila, uze iz Fizičarovih ruku metalni cilindar i poče ga pomerati u vazduhu oko duplaša. Bubnjanje je slabilo kad bi njegov izlaz dizao više. Kad bi ga spuštao do debelih, nezgrapnih došljakovih nogu, membrana bi zazvučala. Na štitu aparata pojavi se crveni plamičak.

„Radioaktivna zaraženost…” dahnu Fizičar. Duplaš je prelazio pogledom s jednog na drugog, začuđen, ali neuznemiren neshvatljivom za njega operacijom.

„On se probio kroz otvor koji je spalio Branitelj”, reče tiho Doktor. „Tamo postoji radioaktivna mrlja… Prošao je njome…”

„Ne približavaj mu se!” viknu Fizičar. „On zrači najmanje milirentgen u sekundi! Čekaj, moraćemo ga nekako — ako ga omotamo keramitskom folijom, moći ćemo razlikovati…”

„Ali, čoveče, ovde nije reć o nama!” povišenim glasom reče Doktor. „U pitanju je on. Koliko li je dugo bio na mrlji? Koliko je rentgena dobio?”

„N… ne znam. Otkud mogu znati…” Fizičar je još gledao u štekćući brojač. „Moraš nešto učiniti! Kupanje u oktanu, obrazija pokožice… on, gledajte, on ništa ne razume!”

„Navuci rukavice!” viknu Fizičar Doktoru koji je golim rukama dodirivao kožu došljaka dok je ovaj Iežao.

„Da probudimo ostale?” upita nesigurno Kibernetičar. Stajao je kraj zida klonulih ruku. Doktor je navlačio rukavice.

„Zašto?” reče. Nisko se naže nad došljakom. „Zasad ništa… crvenilo će izbiti za nekih deset-dvanaest časova, ukoliko…”

„Kad bismo se mogli s njim sporazumeti”, progunđa Fizičar.

„Transfuzija, ali kako? Otkuda?” Doktor je gledao pred sebe ništa ne videći.

„Onaj drugi!” povika naglo, ali se odmah povuče. „Ne”, dodade tiše. „ne mogu. Trebalo bi najpre obojici proveriti aglutinaciju krvi. Mogu imati različite grupe…”

„Čuj”, Fizičar ga povuče u stranu, „ovo ne valja. Bojim se, razumeš? Morao je preći preko mrlje čim je temperatura spala. Na rubu mikro anihilacione reakcije uvek nastaje mnogo radio izotopa. Rubid, stroncijum, iperit i čitavo mnoštvo. Retke zemlje. On zasad još ništa ne oseća, najranije sutra — tako mislim. Ima li on bela zrnca u krvi?”

„Da, ali izgledaju sasvim drugačije no u ljudi.”

„Sve ćelije obilnog razmnožavanja uvek bivaju pogođene isto, bez obzira na vrstu. On mora imati nešto veću otpornost nego čovek, ali…”

„Otkud znaš?”

„Jer je normalna radioaktivnost tla ovde gotovo dvaput viša nego na Zemlji, pa su u izvesnoj meri prilagođeni. Tvoji antibiotici, naravno, neće ništa vredeti?”

„Ništa. Naravno ništa. Ovde moraju postojati neke sasvim drugačije bakterije…”

„Tako sam i mislio. Znaš li šta? Moramo se s njim sporazumeti pre svega u najširem obimu. Reakcija će nastupiti najranije za nekoliko časova…”

„Ah!” Doktor ga brzo pogleda i obori pogled. Stajali su na pet koraka od poluležećeg duplaša, koji nije s njih skidao svoj bledoplavi pogled.

„Da bismo iz njega izvukli što je moguće više, pre no što bude svršeno s njim.”

„Nisam to tako mislio”, reče Fizičar. Prisiljavao se da ostane miran. „Prepostavljam da će se ponašati kao čovek. Psihičku sposobnost sačuvaće nekoliko časova, zatim će uslediti apatija… znaš to — da se našao na njegovom mestu, svako od nas bi mislio pre svega na izvršenje zadatka!”

Doktor sleže ramenima, pogleda ga ispod oka, i naglo se osmehnu.

„Svako od nas, kažeš? Da, možda, znajući šta se desilo. Ali njemu smo opekotine naneli mi! Povrede je zadobio našom krivicom!”

„Pa šta s tim? Misliš na neku ekspijaciju? Ne budi smešan!”

Fizičar pocrvene.

„Ne”, reče Doktor.” Ne slažem se. Razumeš? Ovo je”, pokaza na ležećeg, „bolesnik, a ovo je”, pokaza na sebe, „lekar. A sem lekara niko tu sada nema nikakva posla.”

„Tako misliš?” reče Fizičar muklim glasom. „Ali, to je naš jedini izgled. Nećemo mu učiniti nikakvo zlo. Nismo mi krivi što…”

„Nije tačno! Povređen je, jer je išao za Braniteljem! A sad dosta. Moram da mu uzmem krv.”

Priđe duplašu sa špricem. Stajao je nad njim trenutak, kao da se kolebao, zatim se vrati stolu po drugi špric. Na oba stavi igle izvađene iz gama-sterilizatora.

„Pomozi mi”, obrati se Kibernetičaru, i ponovo priđe duplašu. Pred njegovim pogledom obnaži ruku. Kibernetičar mu uvuče iglu u venu i izvuče malo krvi, pa se odmače natrag. Tada Doktor uze drugu i dotičući duplašu krvni sud, pogleda mu u oči, a zatim ubode iglu. Kibernetičar je stajao nad njima. Duplaš se čak i ne trže. Njegova krv svetlorubinske boje ispunila je staklenu cev. Doktor vešto izvuče iglu, pritisnu ranicu komadićem vate i iziđe sa špricem držeći ga visoko pred sobom.

Kibernetičar i Fizičar izmenjaše poglede. Kibernetičar je još držao u ruci špric sa Doktorovom krvlju. Položi je na sto.

„I šta sad?” upita Kibernetičar. „On bi nam mogao sve reći!” Fizičar je bio kao u groznici.

„A onaj… onaj!?”

Odjednom pogleda Kibernetičaru u oči.

„Možda da probudimo njih?…” reče Kibernetičar.

„To ništa neće pomoći. Doktor će im reći isto što i meni. Postoji samo jedna mogućnost on… mora sam odlučiti. Kad bi samo tako hteo. Doktor mu se neće moći usprotiviti.”

„On?” Kibernetičar ga začuđeno pogleda. „Pa dobro… ali kako će odlučiti? On ništa ne zna, a mi ne možemo da mu kažemo.”

„Naprotiv, možemo”, reče hladno Fizičar. Sad je gledao na stakleni cilindar šprica s krvlju, postavljen pored sterilizatora. „Imamo petnaestak minuta vremena, dok Doktor ne izbroji njegova krvna zrnca. Daj ovamo onu tablu!”

„Ama, to nema nikakvog…”

„Daj tablu!” viknu Fizičar i poče skupljati čitavu gomilu komadića krede.

Kibernetičar skide tablu sa zida i zajedno je postaviše ispred duplaša.

„Malo je krede! Donesi iz biblioteke i krede u boji!”

Kad Kibernetičar iziđe, Fizičar uze prvi komadić krede i poče brzo da crta veliku polukuglu u kojoj se nalazila raketa. Osećajući na sebi nepomičan pogled bledoplavog oka, crtao je sve brže. Kad je završio, okrenuo se duplašu, zagledao mu se snažno u oči, prstom udarajući po tabli, i nastavi da crta.

Zid polukugle — ceo. Zid — i pred njim Branitelj. Braniteljeva njuška — i zrno koje izleće iz nje. Potraži komadić ljubičaste krede i zamaza njome deo zida ispred Branitelja, prstima rastrlja kredu tako da je nastao otvor okružen ljubičastim tragom. Duplaševa figura. Prišao mu je dok je tako ležao, dotaknuo njegovo poprsje, vratio se tabli, kucnuo kredom po nacrtanoj figuri, zatim sve izbrisao tako da je voda prosto kapala na pod, onda u najvećoj brzini još jednom nabacio otvor u zidu, široko obrubljen ljubičastom bojom, u otvoru duplaša, a zatim izbrisao sve oko njega. Na tabli je ostao samo crtež velike prilike. Stojeći tako da bi duplaš mogao da vidi svaki njegov pokret, Fizičar poče polako da utrljava prah izmrvljene ljubičaste krede u noge uspravljene pojave. Okrete se. Malo duplaševo poprsje, koje je pre toga ležalo oslonjeno na gumeni jastuk koji je Doktor naduvao, polako se pridiže, njegovo lice, naborano, majmunsko, s razumnim očima, okrete se od table i počinu na Fizičaru, kao da mu nemo postavlja pitanje.

Tada Fizičar klimnu glavom, uhvati limenu kutiju, par zaštitnih rukavica i istrča žurno u laboratoriju. U tunelu se umalo nije sudario s automatom, koji mu se, prepoznavši ga, ukloni s puta. lskoči na površinu i navlačeći u trku rukavice, potrča naslepo na onu stranu gde se nalazio otvor koji je Branitelj načinio vatrom. Pred plitkom jamom pade na kolena, s najvećom brzinom zgrnu odozdo komadiće peska koji se na vrelini zastaklio i poče ga ubacivati u kutiju. Zatim se diže na noge i opet se trkom vrati kroz tunel u raketu. U laboratoriji je stajao još neko. Fizičar zažmiri na jakoj svetlosti. To je bio Kibernetičar.

„Gde je Doktor?” upita ga.

„Još se nije vratio.”

„Pomeri se. Najbolje sedi tamo, pored zida.”

Kao što se i nadao, staklasti pesak bio je bledo-ljubičaste boje, što znači da nije pogrešno izabrao upravo takvu kredu. Kad je ušao, duplaš okrete lice prema njemu. Očevidno da je čekao.

Fizičar sasu na pod ispred table čitavu sadržinu kutije.

„Poludeo si!” viknu Kibernetičar, skačući sa svog mesta. Brojač, odgurnut na drugi kraj stola, probudi se i poče žurno da kuca.

„Ćuti! Ne smetaj!”

U Fizičarovom glasu osećao se takav bes, da Kibernetičar ostade nepomičan kraj zida.

Fizičar baci pogled na svoj časovnik — proteklo je već dvanaest minuta. Svaki čas mogao je naići Doktor. Saže se, pokaza rukom na ljubičaste, magličaste grumenove poluistopljenog peska. Podiže šaku s peskom i prinese je na dlanu uvis, do mesta gde su obeležene ljubičastom kredom bile nacrtane duplaševe noge. Utrlja malo tog peska u crtež, pogleda duplašu u oči, istrese ostatke prašine na pod, povuče se u dubinu prostorije, kao da ide nekud daleko, onda stupi na sredinu ljubičaste mrlje, malo postaja, onda zatvori oči i polako pade, olabavivši mišiće. Njegovo telo potmulo je udarilo o pod. Ležao je tako nekoliko sekundi, onda skoči na noge, pritrča stolu, podiže Gajgerov brojač i držeći ga pred sobom kao lovački reflektor, priđe tabli. Tek što se vršak crnog cilindra približio kredom nacrtanim nogama, začu se njegovo snažno, alarmno dobovanje. Fizičar je nekoliko puta primicao i odmicao brojač od table, ponavljajući efekat pred pažljivo zagledanim duplašem, zatim se palako okrete prema njemu i poče primicati Gajgerov vršak prema njegovim obnaženim tabanima.

Brojač poče da prede.

Duplaš ispusti slab glas, kao da se gušio. Čitavih nekoliko sekundi, koji su Fizičaru izgledali kao večnost, gledao mu je u oči dubokim, bledim pogledom. Zatim, Fizičaru su graške znoja počele da klize niz čelo — duplaš naglo olabavi poprsje, sklopi oči i bespomoćno klonu na uzglavlje, istovremeno čudno naprežući čvoraste prstiće obe ruke. Trenutak je ležao tako kao mrtav, zatim otvorio oči, seo i zagledao se u Fizičarovo lice.

Ovaj klimnu glavom, odnese aparat na sto, gurnu nogom tablu i potmulim glasom dobaci Kibernetičaru.

„Razumeo je.”

„Šta je razumeo?…” promuca ovaj, potresen ovom nemom scenom.

„Da mora umreti.”

Uđe Doktor, pogleda na tablu, na rasute staklaste otpatke, na njih.

„Šta se tu dešava?” upita. „Šta to znači?!” povisi gnevno glas.

„Ništa posebno. Imaš već dva pacijenta”, reče ravnodušno Fizičar, a dok ga je Doktor zapanjeno gledao, uzeo je sa stola brojač i upravio njegov kraj prema sopstvenom telu. Radioaktivna prašina prodrla je u materiju kombinezona — i Gajger stravično zazvrja.

Doktorovo lice planu. Trenutak je stajao nepomično, činilo se da puca u pod špricem koji je držao u ruci. Onda mu se boja polako poče vraćati u lice.

„Tako?”, reče. „Dobro. Hodi.”

Tek što iziđoše, Kibernetičar obuče zaštitni mantil i poče žurno da skuplja radioaktivne ostatke. Izvukao je iz ležišta poluautomat za pročišćavanje i pustio ga na mrlju što je ostala na podu. Duplaš je nepomično ležao, gledao njegovo poslovanje i nekoliko puta slabo kašljucnuo. Posle nekih deset minuta Fizičar se vrati sa Doktorom. Imao je na sebi belo platneno odelo, a ruke i vrat bili su mu obmotani zavojima.

„Gotovo”, reče veselo Kibernetičaru. „Ništa naročito, prvi stepen, možda čak ni to.”

Doktor i Kibernetičar počeše da podižu duplaša, koji je, shvativši šta je u pitanju, ustao i poslušno izišao sa Doktorom iz laboratorije.

„I zbog čega je bilo sve to?” upita Kibernetičar. Nervozno je hodao po prostoriji, tutkajući u sve pukotine crni vršak Gajgerova aparata. S vremena na vreme, štektanje bi se nešto ubrzalo.

„Videćeš”, mirno mu odgovori Fizičar. „Ako on ima glavu na svome mestu, videćeš.”

„Pa zašto nisi obukao zaštitno odelo? Žao ti je bilo tog minuta vremena?”

„Morao sam to da mu pokažem najprostije što je moguče”, reče Fizičar. „Što prirodnije, bez ikakvih izmotavanja, razumeš?”

Ućutaše. Skazaljka zidnog časovnika polako se pomerala. Kibernetičara najzad poče da muči pospanost. Fizičar je, manipulišući prstima što su virili iz zavoja, nevešto zapalio cigaretu. Upade Doktor u umrljanom mantilu, i besno povika na Fizičara:

„Ti, ti?! Šta si s njim učinio?!”

„A šta?” podiže glavu Fizičar.

„Neće da leži! Jedva je dopustio da ga previjem, i odmah se gura u vrata, i evo, već ga imaš tu…” dodade tiše.

Duplaš uđe. Nezgrapno je šantucao. Po podu se vukao za njim odmotan kraj zavoja.

„Ne možeš da ga lečiš protiv njegove volje”, hladno reče Fizičar. Baci cigaretu na pod, ustade i ugasi je nogom. „Uzećemo valjda onaj kalkulator iz navigacione, a? Ima najveći domet ekstrapolacije”, reče Kibernetičaru. Ovaj se trže probuđen, skoči na noge, pogleda ih malo bunovno i brzo iziđe. Ostavio je otvorena vrata. Doktor je s pesnicama u džepovima mantila stajao na sredini laboratorije. Na slabo kašljucanje, okrete se. Gledao je diva koji se polako približavao, pa odahnu.

„Već znaš?” upita ga.” Već znaš, a?”

Duplaš kašljucnu.

Druga trojica spavali su čitavog dana. Kad su se probudili spuštao se sumrak. Pođoše pravo u biblioteku. Predstavljala je stravičnu sliku. Stolovi, pod, sve slobodne fotelje bile su natovarene gomilama knjiga, atlasa, pootvaranih albuma, stotine iscrtanih listova bili su razbacani pod njihovim nogama, pomešani s knjigama ležali su delovi aparata, tabele u boji, kutije od konzervi, tanjiri, optička stakla, aritmometri, cevčice. Na zid je bila naslonjena tabla s koje se slivala voda pomešana s krednim prahom. Rapavi sloj sasušenog krednog praha pokrivao im je prste kao kora, belo su im bili umrljani i rukavi, pa čak i kolena. Sedeli su naspram duplaša zarasli u bradu, zakrvavljenih očiju, i pili kafu iz velikih šolja. Na sredini, tamo gde se ranije nalazio sto, na slobodnom prostoru dizao se kostur velikog elektronskog kalkulatora.

„Kako ide?” upita Koordinator s praga.

„Sjajno. Već smo ustalili hiljadu šeststo pojmova”, odvrati Kibernetičar. Doktor ustade. Još je imao na sebi beli mantil.

„Prisilili su me na ovo”, reče. „On je ozračen”, pokaza na duplaša.

„Ozračen?!” Koordinator uđe unutra. „Šta to znači?”

„Prošao je kroz radioaktivnu mrlju na otvoru”, objasni Fizičar. Vrati na sto nedopijenu kafu i kleče pored aparata.

„Ima već deset posto belih krvnih zrnaca manje nego pre sedam časova”, reče Doktor. „Hijalinska degeneracija, sasvim kao u čoveka. Hteo sam ga izolovati, mora da ima mir, ali on ne dopušta da ga lečimo, jer mu je Fizičar rekao da to i onako neće pomoći.”

„Je li to istina?” obrati se Koordinator Fizičaru. Ovaj, ne odmičući se od zviždećeg aparata, klimnu glavom.

„I on se… ne može spasti?” upita Inženjer.

Doktor sleže ramenima.

„Ne znam! Da je čovek, rekao bih da ima izgleda trideset posto. Ali to nije čovek. Postaje malo apatičan. To može da bude zamor i nespavanje. Kad bih ga mogao izolovati…”

„Šta imaš na umu? Pa i ovako činiš s njim sve što hoćeš”, reče Fizičar. Nije čak ni okrenuo glavu. Rukama u zavojima i dalje je poslovao na aparatu.

„A šta je s tobom?” upita Koordinator.

„Objasnio sam mu na koji način je povreden zračenjem.”

„Tako tačno si mu to objasnio?!” viknu Inženjer.

„Morao sam.”

Malo poćutaše.

„Desilo se što se desilo”, polako reče Koordinator. „Dobro ili loše, ali — desilo se. Šta sad? Šta već znate?”

„Mnogo.”

Kibernetičar uze reč.

„Savladao je već mnoštvo naših simbola, naročito matematičkih. Teoriju informacija imamo već zapravo prokrčenu. Najgore je s njegovim električnim pismom, bez posebnog aparata ne bismo mogli da ga naučimo, a nemamo takav aparat i nemamo vremena da ga načinimo. Sećate se onih komadića cevčica što su ulazile u dubinu tela? To je naprosto uređaj za pisanje! Kada duplaš stiže na svet, odmah mu se nakalemi takva cevčica, kao što su se nekad kod nas devojčicama bušile uši… Imaju na obema stranama tela, onog velikog, električne organe. Zato je trup toliko veliki! To je kao mozak i istovremeno plazmatska baterija koja predaje punjenja neposredno 'provodniku za pisanje'. Kod njega se on završava ovim žicama na okovratniku, ali to je individualno različito. Pisanje, naravno, moraju da uče. Ta početna operacija koja se primenjuje već hiljadama godina, samo je pripremni korak.”

„Znači da on stvarno uopšte ne govori?” upita Hemičar.

„Govori. Onaj kašalj koji ste čuli, to je govor. Jedno nakašljavanje je cela rečenica. Izbačena velikom brzinom. Snimili smo ga na traku. Razlaže se na spektar učestalosti.”

„Aha! Znači, to je govor na principu modulovane mnogokratnosti zvučnih treptaja?”

„Pre se može reći šumova. Bezvučan je. Glasovima izražavaju isključivo osećanja, emocionalna stanja.”

„A oni električni organi, je li to njihovo oružje?”

„Ne znam. Ali možemo ga upitati.”

Naže se, izvuče iz papira veliki dijagram na kome se video shematski, okomit presek duplaša, ukaza na dve izdužene segmentirane tvorevine u njegovoj unutrašnjosti, i približivši usta mikrofonu, reče:

„Oružje?”

Zvučnik smešten na drugoj strani, naspram duplaša, zakrešta. Duplaš, koji je neznatno pridigao malo poprsje kad su ušli novi ljudi, malo je ostao nepomičan, zatim se nakašlja.

„Oružje, ne”, zaškripa zvučnik. „Brojni planetarni obrti — nekad — oružje.”

Duplaš kašljucnu.

„Organ-rudiment — biološke — evolucije sekundarna — adaptacija — civilizacija”, odškripa zvučnik mrtvo, bez ikakve intonacije.

„No, no”, progunđa Inženjer. Hemičar je stajao poluzatvorenih očiju i pažljivo slušao.

„A, stvarno!” ote se Koordinatoru. Zatim se savlada. „Kako izgleda njihova nauka?” upita.

„S naše tačke gledišta, čudno”, reče Fizičar. Diže se s kolena. „Ne mogu da eliminišem ovo prokleto škripanje”, dobaci Kibernetičaru. „Imaju velika znanja u oblasti klasične fizike”, poče im objašnjavati. „Optika, elektricitet, mehanika, u specifičnoj povezanosti s fizikom, neka vrsta mehanohemije. U tome imaju velika dostignuća.”

„Zbilja?!” povi se napred Hemičar.

„Podrobnosti kasnije. Imamo sve na traci, ne boj se. U drugom pravcu pošli su sa onih polaznih postavki u teoriji informacija. Ali studiranje je kod njih, van specijalističkih ustanova, zabranjeno. Najgore izgleda njihova atomistika, naročito nuklearna hemija.”

„Čekaj, kako zabranjeno?” začudi se Inženjer.

„Jednostavno, nije slobodno vršiti takva istraživanja.”

„Ko zabranjuje?”

„To je složeno pitanje i vrlo malo još shvatamo”, dobaci Doktor. „Najgore se još razabiramo u njihovoj društvenoj dinamici.”

„Čini se da im je za atomska istraživanja nedostajalo podstreka”, reče Fizičar. „Ne osećaju nedostatke u energetici.”

„Ali završimo najpre s jednim! Kako je s tim zabranama u istraživanjima?”

„Sedite, ispitivaćemo dalje”, reče Kibernetičar. Koordinator približi lice mikrofonu, ali ga Kibernetičar zadrža.

„Čekaj. Teškoća je u tome što, ukoliko je složenija konstrukcija rečenice, kalkulatoru se utoliko više rasipa gramatika. Izgleda, sem toga, da je analizator zvukova premalo selektivan. Često dobijamo naprosto rebuse, uostalom, sami ćete videti.”

„Na planeti vas je mnogo”, polako i razgovetno reče Fizičar. „Kakva je dinamična struktura — vas mnogih — na planeti?”

Zvučnik zakrešta dvaput i prekide. Duplaš se dosta dugo ne odazva. Zatim promuklo kašljucnu.

„Dinamična struktura — dvojna. Odnos — dvojni”, zamrmlja zvučnik. „Društvo — upravljano — centralno — cela planeta.”

„Odlično!” viknu Inženjer. Kao i ostala dvojica novih učesnika ispitivanja pokaza veliko uzbuđenje. Oni prethodni, možda zbog premorenosti, sedeli su nepomično, ravnodušnih lica.

„Ko upravlja društvom? Ko je na vrhu, jedna individua ili grupa?” upita Koordinator prinevši usta mikrofonu. Zvučnik je treštao, razleglo se otegnuto hučanje i crvena skazaljka je nekoliko puta zaigrala na ploči aparata.

„Tako se ne može pitati”, pohita s objašnjenjem Kibernetičar. „Ako kažeš 'na vrhu', to je metafora i nema ekvivalenta u kalkulatorovom rečniku. Čekaj da ja pokušam.”

Nagnu se napred.

„Koliko vas je mnogo na kormilu društva? Jedan? Nekoliko? Veliki broj?”

Zvučnik brzo otkrešta.

„A kormilo nije metafora?” upita Koordinator. Kibernetičar odmahnu glavom.

„Termin iz oblasti teorije informacija”, stiže da odgovori u trenutku kad se duplaš odazvao, a zvučnik je prevodio, izbacujući ravnomerno: „Jedan — nekoliko — mnogo — kormilo — nepoznato. Nepoznato.”

„Kako nepoznato? Šta to treba da znači?” upita iznenađeno Koordinator.

„Odmah ćemo saznati. Nepoznato tebi — ili — nepoznato — ikom — na nlaneti?” reče u mikrofon. Duplaš je odgovorio i kalkulator je, prevodeći, izbacivao preko zvučnika:

„Odnos — dinamični — dvojni. Poznato — jedno — jeste. Poznato — drugo — nije.”

„Ništa ne razumem”, Koordinator je gledao ostale, „a vi?”

„Pričekaj!” reče Kibernetičar, zagledan u duplaša, koji je polako još jednom približio lice svome mikrofonu i nakašljao se dva puta. Kalkulator objavi:

„Mnogo obrtaja planete — nikad — centralno upravljanje podeljeno. Pauza. Jedan duplaš — jedno kormilo. Pauza. Sto trinaest obrtaja planete tako jest. Pauza. Sto jedanaesti obrtaj planete — jedan duplaš — kormilo — smrt.” Pauza. „Drugi jedan — kormilo — smrt.” Pauza. „Jedan — jedan — smrt.” Pauza. „Potom — jedan duplaš kormilo — nepoznato — ko — kormilo. Poznato — centralno — kormilo.” Pauza. „Nepoznato — ko — kormilo.” Pauza.

„Da, to je zaista rebus”, reče Koordinator.” I šta s tim radite?”

„To nije nikakav rebus”, odvrati Kibernetičar. „Rekao je da su do godine sto trinaeste, računajući od danas, imali centralnu upravu od više jedinki. Centralno upravljanje podeljeno. Zatim je nastupila uprava jedinki — pretpostavljam da je to nešto poput monarhije ili tiranije. U godini 112. i 111. Oni broje od sadašnjeg trenutka, sada je godina nulta — počeli su neki siloviti dvorski prevrati. Promenila su se četiri vladaoca za dve godine, završavajući vladavinu smrću, naravno, ne prirodnom smrću. Zatim se pojavio novi vladalac i ne zna se ko je on bio. Poznato je bilo da postoji, ali nisu znali ko je.”

„Kako to anonimni vladalac?” začudi se Inženjer.

„Izgleda. Postaraćemo se da saznamo više. Okrete se prema mikrofonu.”

„Sad je poznato da je jedna individua na kormilu društva, ali ne zna se ko je to? Je li tako?” upita. Kalkulator zatrešta nerazgovetno, duplaš otkašlja kao da se pokolebao, onda se opet nekoliko puta nakašljao i glasnik odgovori:

„Ne. Nije tako.” Pauza. „Šezdeset obrtaja planete — poznato, jedan duplaš centralno kormilo. Zatim poznato, nijedan.” Pauza. „Niko. Niko centralno kormilo. Tako poznato. Niko kormilo.” Pauza

„Sad ovo ni ja ne razumem”, priznade Fizičar.

Kibernetičar je sedeo povijen pred aparatom, pogrbio se, grizao usne.

„Čekajte.”

„Informacija sveopšta — jeste takva — da nema centralne vlasti? Je li tako?” reče u mikrofon. „A realnost je takva da postoji centralna vlast. Je li tako?”

Kalkulator se sporazumevao sa duplašem smenjujući kreštave zvukove. Čekali su okrenuti prema zvučniku.

„Takva istina. Da.” Pauza. „Ko informacija — jeste centralna uprava, taj — jeste, nema. Ko informacija — takva — taj jeste, nema. Taj, nekad jeste, potom nema.”

Pogledaše jedan drugog ćutke.

„Ko govori da postoji vlast, sam prestaje postojati. Je li tako rekao?” upita tišim glasom Inženjer. „Jer vlast ima svoje sedište mora izdavati zapovesti, zakone, moraju postojati njeni izvršni organi, po hijerarhiji niži, vojska — pa sreli smo ih naoružane.” Fizičar mu stavi ruku na rame. Inženjer ućuta. Duplaš je pokašljavao duže vreme. Zeleno kalkulatorovo oko brzo je treperilo. Brundao je. Struja je u njemu brujala. Zvučnik se oglasi:

„Informacija — dvojna.” Pauza. „Jedna informacija ko — taj jeste.” Pauza. „Druga informacija — ko — taj nekad jeste, potom nema.” Pauza.

„Postoji informacija, koja je blokirana?” upita u mikrofon Fizičar. „Je li tako? Ko postavlja pitanja iz oblasti te informacije — tome preti smrt, je li tako?”

Opet se na drugoj strani aparata čuo zvučnik koji je treštao, i pokašljavanje daplaša.

„Ne. Ne tako.” Pauza. Kalkulator je odgovarao svojim ravnodušnim zvukom. Ravnomerno je odvajao reči jednu od druge. „Ko nekad jeste, potom nema — taj ne smrt.” Pauza.

Odahnuše. „Znači, ne smrtna kazna!” povika Inženjer. „Upitaj ga šta se dešava s takvima”, obrati se Kibernetičaru.

„Bojim se da se to ne može učiniti”, reče Kibernetičar, ali Koordinator i Inženjer su uporno ostajali pri tom pitanju, te im dobaci:

„Kako hoćete. Ali ne odgovaram za rezultat.”

„Kakva je budućnost takvog ko širi blokiranu informaciju?” upita u mikrofon.

Promukao dijalog Kalkulatora sa bespomoćno izvaljenim duplašem trajao je dosta dugo. Najzad se zvučnik oglasi:

„Onaj ko takva informacija — inkorporirani — samoupravna grupa — nepoznat stepen — verovatnoća — degeneracija — obim.” Pauza. „Efekat kumulativni — nedostatak termina adaptacija — takva nužnost borba — usporenje — sile potencijal — nedostatak termina.” Pauza. „Neveliki broj — planetarni obrtaji — smrt.” Pauza.

„Šta je rekao?” Hemičar, Koordinator i Fizičar istovremeno se obratiše Kibernetičaru. Ovaj sleže ramenima.

„Pojma nemam. Rekao sam vam da se to ne da učiniti. Previše je složen problem. Moramo se pomerati postepeno. Pretpostavljam da je sudbina takve individue prilično žalosna. Čeka je prerana smrt, poslednja rečenica bila je potpuno jasna, ali kakav je mehanizam čitavog procesa, ne znam. Nekakve samoupravne grupe, naravno, mogu se o tome iznositi hipoteze, ali meni je proizvoljnih kombinacija zaista dosta.”

„Dobro”, reče Inženjer, „onda ga upitaj za onu fabriku na severu.”

„Već smo pitali”, reče Fizičar. „To je takođe vrlo složena stvar. O tome imamo teoriju…”

„Kako teoriju?! Nije vam jasno odgovorio?” umeša se Koordinator.

„Ne, jer i to je neka pojava višeg reda. Što se tiče same fabrike, pokrenuta je u razdoblju kad je trebalo da otpočne s proizvodnjom. To znamo sasvim tačno. Gore je sa uzrocima zbog kojih se tako dogodilo. Pre blizu pedeset godina, uveden je kod njih plan biološke rekonstrukcije. Prerade telesnih funkcija — možda i oblika — to je sve nejasno. Gotovo čitavo stanovništvo planete tokom godina je podvrgnuto nizu postupaka. Kako se čini nije bila u pitanju samo prerada pokoljenja živih, koliko sledećih pokoljenja upravljanjem mutacijom ćelija za razmnožavanje. Tako bar mi sebi objašnjavamo. U oblasti biologije sporazumevanje je veoma teško.”

„Kakva je to trebalo da bude prerada? U kome pravcu?” upita Koordinator.

„To nismo uspeli da utvrdimo”, odvrati Fizičar.

„Pa, nešto ipak znamo”, ne složi se s njim Kibernetičar. „Biologija, a naročito proučavanje životnih procesa, ima kod njih osoben karakter, nekako kao doktrinaran, drugačiji no u drugim oblastima nauke.”

„Možda religijski”, dobaci Doktor. „S tim što su njihova verovanja pre neki sistem zapovesti i pravila, koji se tiču ovozemaljskog života, sistem lišen transcendentalnih elemenata.”

„Nikad nisu verovali u nekog Stvoritelja?” upita Koordinator.

„Ne zna se. Shvati, takvi apstraktni pojmovi kao što su vera, Bog, moral, duša, ne mogu uopšte da se jednoznačno odrede u okviru kalkulatora. Iz mnoštva stvarnih pitanja i iz čitavog mnoštva odgovora, nesporazuma, delimičnog podudaranja značenja, tek nastojimo da izvedemo smisaonu i uopštenu ekstrapolaciju. Meni se čini da to što Doktor naziva religijom jeste naprosto tradicija, istorijski naslojeni običaji, rituali.”

„Ali šta religija ili tradicija mogu da imaju zajedničko sa biološkim istraživanjima?”

„Upravo to nismo uspeli da utvrdimo. U svakom slučaju veza, i to vrlo čvrsta, postoji.”

„Možda su pokušavali da neke biološke činjenice prilagode svojim verovanjima ili predrasudama?”

„Ne, to je neki mnogo složeniji slučaj.”

„Vratimo se na stvar”, reče Koordinator. „Kakve su bile posledice uvođenja u život tog biološkog plana?”

„Takve da su počele dolaziti na svet jedinke bez očiju ili s promenjivim brojem očiju, nesposobne za život, nakazne, kao i znatan broj psihički nerazvijenih.”

„Ah, naš duplaš i oni drugi!”

„Da. Očevidno je teorija, na koju su se oslanjali, bila pogrešna. Tokom dvadesetak godina pojavile su se desetine hiljada unakaženih, deformisanih mutanata. Tragičnu žetvu toga ogleda ubiraju još i danas.”

„Plan je, očigledno, odbačen?”

„Za to nismo čak ni upitali”, priznade Kibernetičar. Okrete se mikrofonu.

„Plan biološke rekonstrukcije — postoji li i dalje? Kakva je njegova budućnost?”

Kalkulator za trenutak kao da se kreštavo prepirao sa duplašem, koji je slabo pokašljavao.

„Je li njemu loše?” upita tiho Koordinator Doktora.

„Pa, bolje mu je no što sam se nadao. Iscrpen je, ali nije hteo da iziđe odavde. Čak ni transfuziju ne mogu da dam, pošto krv našeg duplaša potire njegova krvna zrnca, očigledno…”

„Psst!” siknu Fizičar. Zvučnik se oglasio.

„Plan — jeste, ne jeste.” Pauza. „Sada plan — nekad — ne bio.” Pauza. „Sada mutacije — bolest.” Pauza. „Informacija istinita — plan bio — sad ne jeste.”

„Ne mogu da uhvatim smisao”, priznade Inženjer.

„Kaže da se sad poriče postojanje toga plana — kao da ga uopšte nikad nije bilo, a da su mutacije tobože vrsta bolesti. U stvari, plan je bio uveden u život, a zatim su ga odbacili, ne priznavši pred zajednicom poraz.”

„Ko?”

„Ta njihova tobože nepostojeća vlast.”

„Čekate”, reče Inženjer, „kako je to onda? Od vremena kad je poslednji anonimni vladalac prestao postojati, zavladalo je neko 'doba anarhije', je li tako? Pa ko je uveo u život plan?”

„Sam si čuo. Niko ga nije uveo, nikakvog plana nije bilo. Tako danas tvrde.”

„No, dobro, ali tada, pre pedeset ili koliko tamo godina?”

„Tada su proglašavali nešto drugo.”

„Ne, to je nemoguće razumeti!”

„Zašto? Znaš da i na Zemlji postoje neke pojave koje se ne imenuju javno, iako se za njih zna. Na primer, u oblasti društvenog života koji bi bio nemoguć bez izvesne doze dvoličnosti. Ono što je kod nas uzak isečak, margina, kod njih predstavlja glavni pravac.”

„Sve je to šepavo i neverovatno”, reče Inženjer. „A kakvu vezu s tim ima fabrika na severu?”

„Trebalo je da proizvodi nešto što je bilo vezano s ostvarivanjem plana, možda aparaturu za postupke ili objekte koji njima samima nisu bili potrebni, ali koji je, navodno, trebalo da budu potrebni 'rekonstruisanim' pokoljenjima. Ali to su samo moje ideje”, naglasi Kibernetičar, „a šta je trebalo da proizvode, ne znamo.”

„Moralo je sigurno biti više takvih fabrika?”

„Fabrika, podignutih prema biološkom planu, broj mali — ili veliki? Koliko mnogo?” upita Kibernetičar. Duplaš otkašlja i Kalkulator gotovo odmah odgovori:

„Ne zna se. Fabrike, verovatno, mnogo.” Pauza. „Informacija — nikakve fabrike.”

„To je ipak nekakvo stravično društvo!” povika Inženjer.

„Zašto? Zar nisi nikad čuo za tajnu, vojnu ili neku sličnu?”

„Kakva energija pokreće te fabrike?” obrati se Inženjer Kibernetičaru, ali rekao je to tako blizu mikrofona, da je Kalkulator odmah preveo pitanje. Zvučnik je malo treštao, zatim je odgovorio:

„Inorgan — nedostatak termina bio…” pauza, „…entropija konstans bio sistem”, ostatak je utonuo u rastućem treštanju. Crveno svetlašce treperilo je na ploči.

„Praznine u rečniku”, objasni Kibernetičar. „Slušaj, uključimo ga polivalantno”, reče mu Fizičar.

„Zašto? Da počne pričati kao šizofrenik?”

„Možda ćemo uspeti više da razumemo.”

„O čemu je reč?” upita Doktor.

„On hoće da smanji selektivnost Kalkulatora”, objasni Kibernetičar. „Kad pojmovni spektar neke reči nije oštar, Kalkulator odgovara da mu nedostaje termin. Kad bih uključio polivalentno, počeo bi da kontaminira, da proizvodi spojeve reči, kakvih nema ni u jednom ljudskom jeziku.”

„Na taj način približićemo se njegovom jeziku”, navaljivao je Fizičar.

„Molim lepo. Možemo probati.”

Kibernetičar prebaci utičnice. Koordinator pogleda na duplaša koji je sad ležao sklopljenih očiju. Doktor mu priđe, malo ga pregleda, i bez reči se vrati na svoje mesto.

Koordinator reče u mikrofon:

„Na jug od ovog mesta — ovde — ima dolina. Tamo su — velike zgrade, u zgradama kosturi, unaokolo, u zemlji — grobovi. Šta je to?”

„Čekaj, grobovi ništa ne znače.”

Kibernetičar privuče k sebi gipku ručku mikrofona.

„Na jugu — arhitektonska konstrukcija, kraj nje — u otvorima zemlje, mrtva tela. Mrtvi duplaši. Šta to znači?”

Ovoga puta Kalkulator je duže vreme izmenjivao škripave zvuke sa duplašem. Zapaziše da mašina prvi put kao da je od svoje strane pitala za nešto još jednom, i najzad je zvučnik, okrenut prema njima, izjavio monotono:

„Duplaši fizički rad ne.” Pauza. „Organ električni rad da, ali akceleroinvolucija degeneracija zloupotreba.” Pauza. „Jug to egzemplifikacija prokrustike samoupravljane.” Pauza. „Biosociospoj antismrt.” Pauza. „Društvena izolacija ne sila, ne prisila.” Pauza. „Dobrovoljnost.” Pauza. „Mikroadaptacija grupe — centrosamovoz — proizvodnja tako ne.” Pauza.

„Eto ti na.” Kibernetičar gnevno pogleda na Fizičara. „'Centrosamovoz', 'antismrt', 'biosociospoj'. Rekao sam ti. Izvoli, učini nešto s tim sada.”

„Polako”, reče Fizičar. „To ima nečeg zajedničkog s prisilnim radom.”

„Nije istina. Rekao je 'ne sila, ne prisila'. 'Dobrovoljnost'.”

„Dobro, pitajmo još jednom”, Fizičar privuče k sebi mikrofon.

„Nerazumljivo”, reče. „Reci — vrlo prosto — šta je na jugu u dolini? Kolonija? Kaznena grupa? Izolacija? Proizvodnja? Kakva proizvodnja? Ko proizvodi? Šta? I zašto? U koju svrhu?”

Kalkulator se opet sporazumevao sa duplašem. Trajalo je to oko pet minuta, zatim se oglasio:

„Izolomikrogrupa dobrovoljnost interoadhezija — prisila ne.” Pauza. „Svaki duplaš protivigra — izolomikrogrupa.” Pauza. „Odnos glavni — samovoz centripetalni.” Pauza. „Spoivo gnevist.” Pauza. „Ko krivica taj kazna.” Pauza. „Ko kazna taj izolomikro grupa — dobrovoljnost.” Pauza. „Šta je to izolo mikrogrupa?” Pauza. „Interrelacije povratne — polu individualna sprega — gnevist samosvrha — gnevist samosvrha.” Pauza. „Cirkulacija sociopsiho — unutrašnja antismrt.” Pauza.

„Čekajte!” viknu Kibernetičar, videći da se drugi uznemireno komešaju, „Šta to znači 'samo svrha'? kakva svrha?”

„Samospas… enje”, promuca Kalkulator, koji se ovog puta nije ni obratio duplašu.

„A! Instinkt samoočuvanja!” viknu Fizičar, a Kalkulator žurno izjavi:

„Nagon samoočuvanja. Da. Da.”

„Hoćeš reći da razumeš šta on govori?!” skoči s mesta Inženjer.

„Ne znam da li razumem, ali domišljam se. Reč je o nekim ograncima njihovog sistema kažnjavanja. To su očito neka mikrodruštva, autonomne grupe, koje se, da tako kažem, uzajamno drže u šahu.”

„Kako? Bez straže? Bez čuvara?”

„Da. Rekao je jasno da nikakve prisile nema.”

„To je nemoguće!”

„Uopšte nije. Zamisli dvojicu ljudi, jedan ima šibice, drugi kutiju. Mogu se mrzeti, ali vatru će ukresati samo zajedno. Gnevist je, gnev i nenavist ili nešto približno. Koordinacija u grupi, prema tome, potiče zahvaljujući povratnim spregama, kao u mome primeru ali, naravno, ne tako prosto! Prisila se rađa nekako sama od sebe — proizvodi je unutrašnja situacija grupe.”

„Dobro, de, dobro, ali šta oni tamo rade? Šta tamo rade? Ko leži u onim grobovima? Zašto?”

„Čuo si šta je rekao Kalkulator? 'Prokrustika'. Očevidno od Prokrustovog kreveta.”

„Ma nemoj! Otkuda je duplaš čuo za Prokrusta?!”

„Kalkulator, ne duplaš! Izrazi najbliži pojam po rezonanci u semantičkom spektru! Tamo, u tim grupama, obavlja se iscrpljujući rad. Moguće je da taj rad nema nikakve svrhe ni smisla. Rekao je 'proizvodnja da ne', znači da postoji proizvodnja, da moraju to da rade, jer je to kazna.”

„Ama, kako moraju? Ko ih na to prisiljava, ako nema bilo kakve straže?”

„Baš si uporan! S tom proizvodnjom mogu se varati, ali prisilu stvara situacija. Kako, zar nisi slušao za prisilne situacije? Na brodu koji tone, recimo, imaš veoma malo puteva za izbor. Možda imaju palubu takvog broda pod sobom kroz ceo život… Pošto im fizički rad, posebno iscrpljujući, šteti, nastaje neki 'biospoj', možda u okviru tog električnog organa.”

„Rekao je 'biosiciospoj'. To mora biti nešto drugo.”

„Ali nešto blisko. U grupi postoji athezija, uzajamno privlačenje, ili je grupa nekako osuđena sama na sebe, izolovana od društva.”

„To je strašno maglovito. I šta oni tamo najzad rade?”

„Kako hoćeš da ti kažem? Znam isto koliko i ti. Nastaju nesporazumi i dvostruka pomeranja značenja i ne samo s naše strane, već isto tako između Kalkulatora i duplaša s druge! Možda imaju posebnu naučnu disciplinu 'prokrstriku', teoriju dinamike takvih grupa! Planiraju odozgo tip dejstvovanja, konflikata i uzajamnih privlačenja u okviru nje, funkcije su tako raspoređene i isplanirane da bi nastala svojevrsna ravnoteža, razmena, kruženje gneva, straha, mržnje, da bi ih ta osećanja spajala i istovremeno, da ne mogu da nađu zajednički jezik bilo s kim izvan grupe…”

„To su tvoje privatne varijacije na temu shizofreničnih mućenja Kalkulatora, a ne nikakvo objašnjenje!” viknu Hemičar.

„Vrlo je iscrpen”, reče Doktor. „Najviše još jedno, dva pitanja. Ko hoće da ih postavi?”

„Izvoli, možeš da zauzmeš moje mesto. Možda ćeš bolje uspeti.”

Malo poćutaše.

„Ja”, reče Koordinator. „Otkuda si znao za nas?” dobaci u mikrofon.

„Informacija — meteorit — brod”, odgovori malo posle kalkulator, izmenivši nekoliko kratkih promuklih zvukova sa duplašem. „Brod — druge planete — kosmički zraci — degeneracija bića.” Pauza. „Nanose smrt.” Pauza. „Staklasto okruženje u cilju likvidacije.” Pauza. „Opservatorija. Huk. Obavio sam — merenja — pravac zvuka — izvori huka — žarište pogodaka raketa.” Pauza. „Pošao sam kad noć.” Pauza. „Čekao sam — Branitelj otvorio okruženje. Ušao sam. Jesam.” Pauza.

„Objavili su da je pao brod s nekim nakazama, je li tako?” upita Inženjer.

„Da. Da smo degenerisani pod uticajem kosmičkog zračenja. I da nameravaju da nas zatvore tom staklastom masom. Obavio je slušna merenja pravaca bombardovanja, utvrdio njihov cilj i na taj način nas našao.”

„Nisi se bojao nakaza?” dobaci Koordinator pitanje u mikrofon.

„Nisi se bojao, to ništa ne znači. Odmah, kakva je to bila reč? Aha, gnevist. Možda će tako prevesti. Kibernetičar ponovi pitanje na čudnom žargonu Kalkulatora.”

„Da”, odgovori gotovo odmah zvučnik. „Da. Ali — prilika — jedan na milion planetarnih obrtaja.”

„Razume se. Svako od nas bi pošao”, klimnu s razumevanjem Fizičar.

„Hoćeš li da ostaneš s nama? Mi — izlečićemo te. Smrti neće biti”, reče polako Doktor. „Ostaćeš kod nas?”

„Ne”, odgovori zvučnik.

„Hoćeš da odeš? Da se vratiš svojima?”

„Povratak — ne”, odvrati zvučnik. Zgledaše se.

„Zaista nećeš umreti! Izlečićemo te, zaista!” povika Doktor. „Reci, šta hoćeš da učiniš kad budeš izlečen?”

Kalkulator zatrešta, duplaš odgovori jednim zvukom, tako kratkim da je jedva bio čujan.

„Nula”, reče kao s kolebanjem zvučnik. I malo zatim dodade, kao u nesigurnosti da li su ga dobro razumeli:

„Nula. Nula.”

„Neće da ostane, da se vrati takođe neće”, progunđa Hemičar. „Možda on bunca?…” Pogledaše duplaša. Njegove bledo-plave oči nepomično su počivale na njima. U tišini se čulo njegovo sporo, potmulo disanje.

„Dosta je bilo”, reče Doktor ustajući. „Iziđite svi!”

„A ti?”

„Doći ću za trenutak. Dva puta sam progutao psihodrin, mogu kraj njega još malo da posedim.”

Kad ljudi ustadoše i krenuše prema vratima malo duplaševo poprsje, podržavano kao nevidljivim osloncem, odjednom klonu. Oči mu se sklopiše, glava mu se bespomoćno zabaci unatrag.

„Čujte, ali samo smo mi ispitivali njega, zašto on nas nije ništa pitao?” priseti se na hodniku Inženjer.

„Jeste, pre vašeg dolaska je pitao”, odgovori mu Kibernetičar. „O odnosima koji vladaju na Zemlji, o našoj istoriji, o razvitku astronautike. Samo pola časa pre no što ste vi došli, govorio je mnogo više.”

„Mora da je mnogo onemoćao.”

„Sigurno. Upio je jaku dozu zračenja, prelazak preko pustinje mora da ga je mnogo izmučio, utoliko pre što je već dosta star.”

„Koliko dugo oni žive?”

„Oko šezdeset obrtaja planete, znači nešto manje od naših šezdeset godina. Eden se oko Sunca okreće brže nego Zemlja.”

„Čime se hrane?”

„To je dosta čudno. Čini se da je evolucija ovde proticala drugačije nego na Zemlji. Oni mogu neposredno da primaju neke neorganske supstance.”

„To je stvarno čudno”, reče Inženjer.

„Ah, ona zemlja koju je izneo onaj prvi”, naglo se doseti Hemičar.

„Da, ali na taj način su se hranili pre više hiljada godina. Sada normalno tako ne postupaju. Oni tanki pehari na ravnici, znate, to su kao njihovi 'akumulatori hrane'.”

„Jesu li to živa bića?”

„To ne znam. U svakom slučaju izvlače selektivno iz tla supstance koje duplašima služe za hranu i skladište je u 'peharu'. Ima mnogo različitih vrsta.”

„Da, očevidno, mora da ih gaje ili obrađuju”, reče Hemičar. „Na jugu smo videli čitave njive tih pehara. Ali zašto se onaj što je stigao u raketu, ukopavao u glinu?”

„Jer se pehari, kad padne mrak, uvlače u zemlju.”

„Ali i tako je svuda imao dosta zemlje, a uvukao se baš u raketu.”

„Možda zato što je bila usitnjena, a on gladan. Nismo o tom govorili s našim astronomom. Mada je onaj stvarno pobegao iz doline na jugu…”

„Dragi moji, idite sad na spavanje”, obrati se Koordinator Fizičaru i Kibernetičaru, „a mi se prihvatamo posla. Blizu je dvanaest.”

„Ponoć?”

„Nego šta. Vidim da si već sasvim izgubio račun o vremenu.”

„Pa, u ovim uslovima…”

„Začuše iza sebe korake. Iz biblioteke je izašao Doktor.” Pogledaše ga upitno.

„Spava”, reče. „Loše je. Kad ste izišli, već mi je izgledalo…” ne dovrši.

„Nisi više s njim govorio?”

„Govorio sam. To znači — činilo mi se da to već razumete — upitao sam ga da li bismo mogli nešto za njih da učinimo. Za sve.”

„I šta je rekao?”

„Nula”, ponovio je polako Doktor, a njima se učinilo da čuju mrtvi Kalkulatorov glas.

„Pođite sad svi i lezite”, reče Koordinator malo zatim, „ali još ću iskoristiti to što smo zajedno i upitaću vas — da li krećemo?”

„Da”, reče Inženjer.

„Da”,Fizičar i Hemičar odgovoriše gotovo istovremeno.

„Da”, dodade Kibernetičar.

„A ti? Čutiš sada?” upita Koordinator Doktora.

„Razmišljam. Ja, znate, nikad nisam bio ovoliko radoznao…”

„Znam, misliš na to kako im se može pomoći. Ali sada već znaš da…”

„Ne. Ne znam”, tiho reče Doktor.