1

Greška je bila u proračunima. Nisu nadleteli atmosferu, već su se sudarili s njom. Brod se zarivao uz grmljavinu od koje su pucale bubne opne. Spljošteni na ležajima, ljudi su osećali poslednje udare amortizera, plamen je liznuo preko prednjih ekrana i ugasio ih, udar usijanih gasova istopio je spoljne objektive na kljunu, kočenje je bilo nedovoljno i zakasnelo. Kabinu je ispunio smrad razgrejane gume, pod pritiskom usporavanja počinjali su da slepe i gluve. Bio je to kraj, ali niko nije mogao o tome ni da misli, nisu imali snage ni da udahnu vazduh, puštali su ubacivače kiseonika da ih pumpaju kao balone što pucaju. Odjednom, grmljavina prestade.

Upali se pomoćna rasveta, po šest svetiljki sa svake strane. Ljudi su se previjali, nad smrskanom pogonskom tablom crveneo se signal za uzbunu, komadi izolacije, krhotine pleksiglasa klizile su po podu, više nije grmelo već se sve pretvaralo u potmulo, sve jače zviždanje.

„Šta se…” zakrklja Doktor, odbacujući gumeni dovodnik kiseonika.

„Lezi!” opomenu ga Koordinator, koji je gledao u poslednji neoštećeni ekran.

Raketa se prevrte kao da je u nju udarila teška greda, uvijene najlonske mreže u kojima su ležali zabrujaše kao strune. Za trenutak se sve odvagavalo kao na vrhu ljuljačke zaustavljene u visini, a zatim zatutnja.

Mišići, napregnuti u iščekivanju poslednjeg udarca, omlohaviše. U okomitom stubu izlazne vatre, raketa se polako spuštala dok su mlaznjače brujale umirujući, ali za samo nekoliko minuta kroz zidove prostruja drhtaj. Treperenje postade jače, verovatno zbog rasklimanih kugličnih ležajeva u spojevima turbina. Putnici se zgledaše. Niko nije govorio. Znali su da sve zavisi od toga da li će rotori zaribati, da li će izdržati.

Kabina naglo zadrhta, kao da je neko spolja ludački udario po njoj čeličnim čekićem. Debelo, pupčasto sočivo poslednjeg ekrana u tren oka prekri gusta paučina naprslina, njegov fosforni štit zgasnu, u slabačkom blesku pomoćne rasvete što je dolazio odozdo, ljudi su videli svoje uvećane senke na krivim zidovima, tutnjanje pređe u otegnutu riku, pod njima je nešto krckalo, lomilo se, rascepljivalo uz metalni zvuk; trup broda, potresan besomučnim trzajima, leteo je, leteo, zaslepljen, mrtav. Ljudi su zgrčeni zadržavali dah. U potpunom mraku, haosu, njihova tela naglo poleteše duž najlonskih užadi prema pretećim šiljcima razmrskanih tabli i ostadoše da vise ukoso, polako se njišući kao teška klatna…

Raketa se usporeno prevali uz mukli udaljeni tutanj. Grumeni zamlje zabubnjaše po njenom oklopu.

Za tren sve stade. Onda pod njima zašištaše vodovi, nešto živo zaklokota, brzo, sve brže. Šum oticanja vode, pomešan s prodornim cvrčanjem delovao je kao da neka tečnost kaplje na usijani lim.

„Živi smo”, reče Hemičar odnekud iz mraka. Nije video ništa. Visio je u svom najlonskom ležaju kao u vreći začepljenoj sa četiri strane užadima. To je značilo da raketa leži na boku. Da je stajala, ležajevi bi visili vodoravno. Nešto prasnu. Na starom Doktorovom benzinskom upaljaču sinu bled plamen.

„Ekipa?” upita Koordinator. Jedno uže njegove vreće beše puklo i on se polako i bespomoćno komešao, bezuspešno pokušavajući da se kroz otvor najlonske mreže uhvati za nešto što bi visilo sa zida.

„Prvi”, reče Inženjer.

„Drugi”, oglasi se Fizičar.

„Treći”, glas Hemičarov.

„Četvrti”, završi prebrojavanje Doktor.

„Svi. Čestitam.” Koordinatorov glas bio je miran. „Automati?”

Nije bilo nikakvog odgovora.

„Automati?!”

Opet muk. Upaljač oprlji Doktoru prste. On ga ugasi. Ponovo zavlada mrak.

„Uvek sam govorio da smo od boljeg materijala”, reče u mraku Doktor.

„Ima li neko od vas nož?”

„Ja imam. Da presečem užad?”

„Ako možeš da se izvučeš bez sečenja, bolje će biti. Ja ne mogu.”

„Pokušaću.”

U komešanju koje nastade čulo se samo nečije ubrzano disanje. Nešto lupi, razleže se škripa stakla.

„Dole sam. To znači, na zidu”, reče Hemičar. Njegov glas dopre iz mračne dubine. „Doktore, osvetli malo pa ću vam pomoći.”

„Samo požuri. Benzin je pri kraju.”

Upaljač ponovo sinu. Hemičar se motao pored Koordinatorove kukuljice. Mogao je da dohvati samo njegove noge. Najzad uspe delimično da povuče patentni zatvarač i Koordinator teško ispade. Udvoje su radili brže. Malo kasnije, sva četvorica su stajali na koso nagnutom, obloženom poluelastičnom masom, zidu kabine.

„Od čega počinjemo?” upita Doktor. Stisnu rubove rane na čelu Kibernetičara i stavi flaster preko nje. Imao ga je u džepu. Uvek je nosio u džepovima nepotrebne stvari.

„Od utvrđivanja da li ćemo uspeti da iziđemo”, odgovori Koordinator. „Najpre moramo rešiti svetlost. Šta… već je imamo? Doktore, osvetli mi ovde, možda ima struje u završnim cevčicama table, bar u delu alarmne signalizacije.”

Ovoga puta upaljač baci samo iskru. Doktor je kresao da je prosto zderao kožu s palca, sevkajući neposredno nad ostacima razbijene ploče, na kojoj su, klečeći poslovali, Koordinator i Inženjer.

„Ima?” upita Hemičar, stojeći iza njih, jer za njega već nije bilo mesta.

„Zasad ništa. Nema niko šibice?”

„Poslednji put video sam šibice pre tri godine. U muzeju”, promumla nerazgovetno inženjer, jer je pokušavao da zubima otrgne izolator s vrška voda. Odjednom mala plavičasta iskrica obasja Koordinatorove šake sklopljene u školjku.

„Ima”, reče. „Sad nekakvu sijalicu.”

Nađoše jednu neoštećenu u alarmnom signalu nad bočnom tablom. Oštra, električna svetlost obasja kormilarnicu, kao deo uzdignute tunelske cevi sa čunastim zidovima. Visoko nad njima, u onome što im je sad bilo tavanica, videla su se zatvorena vrata.

„Preko sedam metara”, reče melanholično Hemičar. „Kako do njih da stignemo?”

„Jednom sam u cirkusu video živi stub, pet ljudi jedan na drugom”, primeti Doktor.

„To je za nas previše teško. Stići ćemo donde po podu”, odvrati Kaordinator. Uze od Hemičara nož i poče da pravi široke useke u spužvastoj navlaci poda.

„Stepenice?”

„Da.”

„Zašto se ne čuje Kibernetičar?” začudi se odjednom Inženjer. Sedeo je nad ostacima razvodne ploče i pripajao voltmetar na izvučene kablove.

„Ostao udovac”, odgovori Doktor, smešeći se.

„Šta je Kibernetičar bez automata?”

„Još ću ja njih pokrenuti”, dobaci Kibernetičar. Zagledao je u otvore razbijenih ekrana. Električni plamičak polako je žuteo i postajao sve slabiji i bleđi.

„I akumulatori?” progunđa Fizičar.

Inženjer ustade.

„Tako izgleda.”

Posle četvrt časa, šestočlana ekspedicija krete u dubinu, tačnije u gornji deo broda. Najpre se probiše u hodnik, a iz njega — u pojedine prostorije. U Doktorovoj kabini pronađoše slepu džepnu lampu. Doktor je voleo da ima mnoštvo, obično suvišnih, stvari. Uzeše je. Svuda su se videli tragovi uništenja. Nameštaj pričvršćen za pod nije se raspao, ali od pribora, oruđa, pomoćnih vozila, zaliha, stvorila se neka neverovatna kaša po kojoj se gazilo do kolena.

„Da pokušamo sad izići”, reče Koordinator, kad se ponovo nađoše u hodniku.

„A skafandri?”

„Nalaze se u vazdušnoj komori. Trebalo bi da im se ništa nije desilo. Ali skafandri nisu ni potrebni, Eden ima podnošljivu atmosferu.”

„Zar je tu uopšte neko nekad bio?”

„Da, pre deset ili jedanaest godina, kosmička sonda iz istraživačke patrole, onda kad je nestao Alter sa svojim brodom. Sećate se?”

„Ali, od ljudi niko?”

„Ne, niko.”

Unutrašnja klapna brane nalazila se ukoso nad njihovim glavama. Čudan, prvi utisak, izazvan time što su po poznatim prostorijama išli u sasvim novom rasporedu — zidovi su sad bili podovi, a tavanice zidovi — polako se gubio.

„Ovde stvarno ništa nećemo moći bez živih lestava”, presudi Koordinator. Osvetli okolnu klapnu Doktorovom džepnom lampom. Svetla mrlja je obiđe ukrug. Klapna je bila hermetično priljubljena.

„Ne izgleda loše”, reče Kibernetičar. Stajao je zabačene glave.

„Da, ne izgleda”, složi se Inženjer. Pomislio je kako je užasna bila snaga koja je ispresovala jake grede tako da se rasprsnula glavna razvodna tabla, ugrađena između njih, i zarila se u klapnu, ali zadrža tu misao za sebe. Koordinator baci pogled na Kibernetičara i već mu htede reći da se sagne i podmetne mu leđa pod zidom da se popne, kada se seti isavijane gvožđurije koju su videli u smeštaju za automate, i zamoli Hemičara:

„Stani u raskorak, ruke sastavi na kolenima, tako će ti biti lakše.”

„Oduvek sam sanjao da nastupam u cirkusu. Oduvek!” reče Hemičar i saže se. Koordinator mu se pope na ramena, uzdiže se, i hvatajući se za zid vrškovima prstiju doseže niklenu polugu, čiji je kraj postao zadebljan, poput budže.

On je povuče jedanput, zatim drugi put i najzad ostade da visi na njoj. Tada poluga sa škripom popusti; izgledalo je kao da je mehanizam zatvarača bio pun sićušnog stakla. Poluga se obrnu za četvrt i stade.

„Vučeš li na dobru stranu?” upita Doktor koji je odozdo osvetljavao džepnom lampom. „Raketa leži.”

„Uzeo sam to u obzir.”

„Ne možeš jače?”

Koordinator ne odgovori. Visio je priljubljen uza zid, držeći se jednom rukom za polugu. Polako je pokušavao da se uhvati i drugom rukom. To je bilo teško, ali je najzad uspeo. Viseći kao na trapezu, zgrčio je noge da ne bi udario savijenog Hemičara, i trgnuo nekoliko puta, podižući se na rukama i opuštajući se svom težinom, dok najzad ne zastenja, udarivši celim telom o zid.

Treći ili četvrti put, poluga malo popusti. Nedostajalo je još nekih pet centimetara do kraja njenog puta. Koordinator se napreže i još jednom svom težinom povuče naniže.

Poluga s jezivom škripom najzad udari u žljeb. Tako je unutrašnja prečaga bila uklonjena.

„Nije nam loše krenulo”, radovao se Fizičar.

Inženjer je ćutao. On je znao svoje. Trebalo je otvoriti klapnu, što je bio teži zadatak. Inženjer je pokušavao da je pokrene, pritiskajući držak hidrauličnog uređaja, ali unapred je znao da ništa od toga neće biti. Cevi su popucale na mnogim mestima i istekla je sva tečnost. Kad je Doktor upravio svetlost lampe uvis, ručni držak zasvetle nad njima svojim krugom kao oreolom. Ali, za njihove gimnastičke mogućnosti bio je previše visoko — više od četiri metra.

Počeše tada da iz svih prostorija donose polomljene aparate, jastuke, knjige. Kao pravo skladište pogodnih stvari pokazala se biblioteka i u njoj zvezdani atlasi neba, veoma veliki i debeli.

Pravili su od njih piramidu, kao od cigala. Za dva metra visine bio im je potreban skoro sat vremena. Jedna strana se bila srušila i otada su počeli da slažu sistematski, pod Inženjerovom komandom.

„Fizički rad je ipak strahota”, gunđao je Doktor. Lampa je stajala utisnuta u pukotinu klimatizatora i osvetljavala im put dok su trčali u biblioteku i vraćali se natovareni knjigama.

„Nikad nisam pomišljao da ovako primitivni uslovi mogu vladati na zvezdanim putovanjima”, soptao je Doktor. Ostali su ćutali. Najzad se Koordinator, koga su pridržavali, pažljivo pope na naslaganu piramidu i dotače prstima pokretač.

„Malo”, reče. „Nedostaje mi pet centimetara. Ne mogu da podskočim, jer će mi se sve pod nogama razleteti.”

„Upravo imam ovde Teoriju brzih letova”, reče Doktor, odmeravajući u rukama teški tom. „Mislim da će baš biti potaman.”

Koordinator se uhvati za pokretač. Osvetljavali su mu džepnom lampom. Njegova senka poigravala je na beloj površini od plastične mase koja je prekrivala ono što je sad bilo tavanica. Odjednom se brdo knjiga pomeri.

„Pazi!” siknu Fizičar.

„Nemam o šta da se oduprem”, dobaci im kroz stegnuto grlo Koordinator. „Držite, do sto đavola!” Pokretač mu iskliznu iz ruku, u trenutku se njihao tamo na vrhu, najzad povrati ravnotežu. Niko više nije gledao uvis, svi su, uhvativši se spletenim rukama, sa svih strana pridržavali kolebljivu naslagu knjiga da se ne bi razmakla.

„Samo ne psuj! Kad jednom počnemo, neće biti kraja”, upozori ga odozdo Doktor. Koordinator ponovo uhvati za pokretač. Razleže se otegnuta škripa, posle koje usledi muklo šuštanje teških tomova koji su klizili. Koordinator je visio nad njima u vazduhu, ali je pokretač, za koji se čvrsto držao, načinio pun zaokret.

„I tako dalje, još jedanaest puta”, reče, spuštajući se na nesigurno brdo knjiga.

Posle dva časa, klapna je bila savladana. Kad je počela da se otvara, pozdravili su to jednoglasnim pobedničkim krikom.

Otvarajući se, klapna se zaustavila na polovini visine hodnika i načinila kao neku vodoravnu platformu po kojoj je bilo moguće bez većih teškoća ući u komoru brane.

Skafandere su u pljosnjatom zidnom ormanu našli netaknute. Orman je sad ležao vodoravno, i oni su gazili po njegovim vratima.

„Izlazimo svi ili kako?” upita Hemičar.

„Najpre ćemo pokušati da otvorimo kapak.”

Bio je nepomerljiv, kao da se slio s korpusom broda. Pokretače je bilo nemoguće pomeriti. Rame uz rame, gurali su sva šestorica, zatim su pokušavali da razmrdaju zavrtnje, i bacali se na smenu čas na jednu, čas na drugu stranu a zavrtnji ni da mrdnu.

„Pokazuje se da doleteti nije ništa, da je ponekad najteže izići”, zaključi Doktor.

„Čestitam na humoru”, progunđa kroz zube Inženjer. Znoj mu je pekao oči. Sedoše tada na vrata zidnog ormana.

„Ja sam gladan”, izjavi u opštem ćutanju Kibernetičar.

„Prema tome, treba nešto pojesti”, izjavi Fizičar i ponudi se da pođe u magacin.

„Bolje u kuhinju. U hladnjaku možda ima nečeg…”

„Sam neću moći. Treba prebaciti bar pola tone krša da bi se došlo do zaliha. Ko se javlja?”

Doktor je bio prvi. Hemičar ustade sa izvesnim oklevanjem. Kad se njhove glave izgubiše iza ivice odmaknute klapne, i kad se ugasi poslednji blesak lampe koju su poneli, Koordinator reče utišanim glasom:

„Više sam voleo da ne govorim. Uviđate manje-više u kakvoj smo situaciji?”

„Da”, reče Inženjer u crni mrak pred sobom. Dotače ispruženom rukom Koordinatorovo stopalo i ne povuče prste. Bio mu je potreban taj dodir.

„Misliš da nećemo uspeti da presečemo klapnu?”

„Čime?” upita Inženjer.

„Acetilenskim ili električnim plamenikom. Imamo autogen i…”

„A čuo si nekad za autogen koji bi presekao četvrt metra keramita? Čoveče!”

Ućutaše. Iz dubine broda, kao iz železnog podzemlja, dopirala je potmula buka.

„I šta? Šta?!” reče iznervirano Kibernetičar.

Začuše krckanje njegovih zglobova. Ustao je.

„Sedi!” blago ali odlučno reče mu Koordinator.

„Mislite da se… klapna stopila s oklopom?”

„Ne mora biti”, odgovori Inženjer. „Da li uopšte znaš šta se dogodilo?”

„Ne sasvim. Nadzvučnom brzinom smo ušli u atmosferu tamo gde nje nije trebalo da bude. Zašto? Automat se nije mogao prevariti.”

„Automat se nije prevario. Mi smo se prevarili”, reče Koordinator. „Zaboravili smo da izvršimo izmenu pravca u osnovi repa.”

„Kakvog rep? Šta to pričaš?”

„Gasni rep koji vuče za sobom svaka planeta koja ima atmosferu, u pravcu suprotnom njenom kretanju. Ne znaš za to?”

„A da, da. Upali smo u taj rep? Ali on mora da je veoma razređen.”

„Deset na minus šest”, odgovori Koordinator, „ili nešto približno tome, ali išli smo preko sedamdeset kilometara u sekundi, dragi moj. Zakočilo nas je kao zid. To je bio onaj prvi potres, sećate se?”

„Da”, prihvati Inženjer, „a kad smo ušli u stratosferu, brina nam je još bila deset ili dvanaest. Trebalo je da nam se raketa raspadne. Pravo je čudo što je izdržala.”

„Raketa?”

„Predviđena je na dvadesetokratno preopterećenje, a pre no što se ekran raspao, svojim očima sam video kako je strelica iskočila iz skale. Skala ima rezervu do trideset.”

„A mi?”

„Šta mi?”

„Kako smo mogli izdržati ako je konačno usporavanje iznosilo trideset g?”

„Ne konačno. Najveće svakako. Pa, kočnice su učinile sve. Zato je došlo do pulsacije.”

„Ali automati su izravnali i da nije kompresora…” reče pomalo jogunasto Kibernetičar. U dubini broda nešto se s treskom zakotrljalo, kao železni točkovi po limu.

„Šta hoćeš od kompresora?” reče Inženjer. „Kad pođemo u mašinsko odeljenje, pokazaću ti da su učinili pet puta više no što su mogli. To su samo pomoćni agregati. Najpre im je razlabavilo ležišta, a kad je naišla pulsacija…”

„Misliš na rezonancu?”

„Samo uzgred. Zapravo, moglo nas je biti na prostranstvu od nekoliko kilometara, kao onaj teretnjak na Neptunu, znaš? Sam ćeš se uveriti kad vidiš mašinsko odeljenje. Mogu unapred da ti kažem kako je tamo.”

„Uopšte ne izgaram od želje da vidim mašinsko odeljenje. Koji je sad đavo, što se oni toliko dugo ne vraćaju? Mrak je da prosto oči bole.”

„Svetlost ćemo imati, ne boj se”, reče Inženjer.

Još je, kao ovlaš, vrhovima prstiju dodirivao Koordinatorovo stopalo, a ovaj se nije micao i ćutao je.

„A u mašinsko odeljenje ćemo poći onako, iz dosade. Jer šta ćemo drugo imati da radimo?”

„Ozbiljmo misliš da se odavde nećemo izvući?”

„Ne, šalim se. Volim takve šale.”

„Prestani”, oglasi se Koordinator. „Prvo, postoji rezervni otvor.”

„Čoveče! Rezervna vrata su tačno pod nama. Brod mora da se propisno zario. Čak ne znam ni da li je ova klapna iznad zemlje.”

„Pa šta onda? Imamo alate, možemo iskopati tunel.”

„A otvor za terete?”

„Preplavljen”, objasni lakonski Inženjer. „Pogledao sam u kontrolni zdenac. Mora da se rasprsnuo neki od glavnih rezervoara, tamo ima najmanje dva metra vode. Verovatno zagađene.”

„Otkud znaš?”

„Otuda što je uvek tako. Prvo, popušta hlađenje reaktora, ne znaš to? Bolje zaboravi na otvor za teret. Moramo izići ovim, ako…”

„Iskopaćemo tunel”, ponovi tiho Koordinator.

„Teorijski je to moguće”, neočekivano se složi Inženjer. Začuše se koraci. U hodniku pod njima zasvetle i oni iznenađeni u mraku, zažmiriše.

„Šunka, dvopek, jezici ili šta tamo ima u kutiji, sve iz zaliha za krajnje potrebe! Ovde je čokolada, a ovde tarmosi. Dođite i vi gore”, obrati se Doktor ostalima i prvi se pope na klapnu. Osvetljavao im je dok su ulazili u komoru i razmeštali kutije. Doneli su čak i aluminijumske tanjire.

Pri svetlu džepne lampe jeli su ćutke.

„Termosi su celi?” odjednom se začudi Kibernetičar. Sipao je sebi kafu u lonče.

„Čudno, ali tako je. S konzervama nije loše. Ali zamrzivač, hladnjaci, pećnica, mali sintetizator, aparatura za pročišćavanje, filteri za vodu — sve je otišlo k vragu.”

„I aparatura za pročišćavanje?” uznemiri se Kibernetičar.

„I ona. Možda bi se mogla popraviti kad bi imali čime. Ali to je začarani krug: da bi se pokrenuo makar i najprostiji poluautomat, potrebna je struja, da bi se imala struja, trebalo bi popraviti agregat, a za to je opet potreban poluautomat.”

„Jeste li se izdogovarali, učeni u tehnici? I šta? Gde je zračak nade?” upita Doktor, mažući dvopake debelim slojem maslaca i stavljajući odozgo režnjeve šunke. Ne čekajući odgovor, nastavi:

„Kao klinac, pročitao sam valjda više knjiga o kosmonautici no što je teška naša pokojnica, a ipak nisam našao nijedan odgovor, nijedan slučaj, čak ni anegdotu o nečem sličnom ovome što je nas snašlo. Zato — neću shvatiti.”

„Jer je to dosadno”, našali se Kibernetičar.

„Da, to je nešto novo, međuplanetarni Robinzon”, reče Doktor. Zavrtao je termos. „Kad se vratim, postaraću se da to opišem, ukoliko mi dar dopusti.”

Zavlada nagla tišina. Kupili su kutije, dok Fizičaru ne pade na um da ih skloni u orman sa skafandrima, te se odmakoše do zida kako bi mogli otvoriti vrata na podu.

„Znate, čuli smo nekakve čudne glasove dok smo preturali po magacinu”, reče Hemičar.

„Kakve glasove?”

„Nekakva stenjanja i lupkanja, kao da je brod nečim pritisnut.”

„Misliš da se nekakva stena srušila na nas?” upita Kibernetičar.

„Ovo je sasvim nešto drugo”, umeša se Inženjer. „Spoljna obloga je pri prodoru u atmosferu dobila vrlo visoku temperaturu, na kljunu se možda čak malo otopila, a sad se delovi konstrukcije hlade, pomeraju se, stvara se unutrašnja napetost i otuda ti glasovi. Evo i sad se čuju, pazite…”

Zaćutaše. Samo su im lica bila osvetljena lampom što je ležala na pljosnatom krugu iznad ulazne klapne. Unutar broda razleglo se otegnuto stenjanje, serija kratkih, sve slabijih lupkanja i iza tog je nastala tišina.

„Možda je to neki automat?” reče s nadom u glasu Kibernetičar.

„Pa, sam si video.”

„Da, ali nismo zavirivali u otvore za rezerve.”

Kibernetičar se naže u mrak hodnika i stavši na sam rub klapne, viknu:

„Automati iz rezerve!”

Glas zabruja u zatvorenom. Odgovori mu tišina.

„Hodi ovamo, ispitajmo valjano otvor”, reče Inženjer. Kleče pred blago udubljenom pločom i, razgledajući sam rub, osvetljavaše je centimetar po centimetar. Pomerao je svetlosni snop duž hermetički zatvorenog kruga, oko koga se ocrtavala sićušna mreža naprslina.

„Iznutra ništa nije istopljeno, što nije ni čudo, keramit vrlo loše provodi toplotu.”

„Da pokušamo još jednom?” predloži Doktor, stavljajući ruku na otvarač.

„Ne vredi”, reče Hemičar.

Inženjer stavi ruku na klapnu i diže se na noge.

„Momci, potrebna nam je voda. Mnogo hladne vode!”

„Zašto?”

„Pipnite klapnu. Topla, a?”

Dotače je nekoliko ruku istovremeno.

„Gotovo peče”, reče neko.

„To je naša sreća!”

„Kako?”

„Trup broda je zagrejan, proširio se, i klapna isto. Ako je budemo hladili, skupiće se, i možda ćemo uspeti da je otvorimo.”

„Vode je malo. Možda još ima leda. Trebalo bi da ga ima u zamrzivačima”, reče Koordinator.

Jedan za drugim poskakaše na dno hodnika, koji zatutnja od njihovih rastrčanih koraka. Koordinator je ostao pored klapne sa Inženjerom.

„Popustiće”, reče tiho, kao za sebe.

„Ukoliko se nije stopila”, odbrunda Inženjer. Rukama je prelazio po samom krugu, proučavajući njegovu temperaturu. „Keramit počinje da se topi na više od tri hiljade i sedam stotina stepeni. Nisi zapazio koliko je navlaka imala na kraju?”

„Na kraju su svi časovnici pokazivali datume od prošle godine. Kad smo kočili, bilo je preko dve i po, ako se ne varam.”

„Dve i po hiljade stepeni, to još nije strašno.”

„Da, ali potom?”

Odmah nad vodoravno izvijenom klapnom pokaza se zagrejano Hemičarovo lice. Svetlost lampe koja mu je visila o vratu poskakivala je po kockama leda što su štrčale iz vedra. On ga pruži Koordinatoru.

„Čekaj malo… kako ćemo mi, zapravo, hladiti…” zabrinu se Inženjer. „Odmah…”

Njegovi koraci se udaljiše u mraku. Doktor je doneo dva vedra vode u kojoj je plivao led. Hemičar je osvetljavao. Doktor i Fizičar počeše zajedno da polivaju klapnu vodom. Isticala je na pod, u hodnik. Kad su polivali klapnu po deseti put, učini im se da iz nje dopire nešto nalik na slabačko škripanje. Oni uzviknuše radosno. Pojavi se i Inženjer. Nosio je veliki reflektor od skafandra koji je trakom pričvrstio na grudi. Odmah postade svetlije. Inženjer baci na pod pregršt plastičnih ploča iz kormilarnice. Počeše brižljivo da pokrivaju klapnu pločicama i ledom, pritiskujući to plastikom, naduvanim jastucima, knjigama koje je u međuvremenu dovukao Fizičar. Najzad, kad su jedva mogli da isprave leđa, od ledene naslage je malo šta ostalo, tako se brzo topila u dodiru s razgrejanom pločom otvora. Kibernetičar uhvati oberučke otvarač i pokuša da ga okrene.

„Čekaj, još ne!” gnevno viknu Inženjer, ali pokretač se okrenuo začuđujuće lako. Svi skočiše. Okretao se sve brže. Inženjer uhvati držak trostruke poluge koja je osiguravala klapnu i trže je. Razleže se prasak kao od pucanja debele šine, i otvor poče da se pomera prema njima, najpre polako, a onda naglo i iz crnog ždrela sunu crna lavina, zasuvši do kolena one što su stajali na suprotnoj strani. Hemičar i Koordinator, koji su stajali najbliže, padoše od udara. Klapna je Inženjera pritisnula uz bočni zid tako da je jedva mogao da se pomeri ali nije bio povređen. Koordinator stiže da odskoči u poslednjem trenutku, umalo ne oborivši Doktora. Bili su zapanjeni. Doktorova džepna lampa, zasuta, ugasila se, i svetleo je samo reflektor na Inženjerovim grudima.

„Šta je ovo?” reče Kibernetičar tuđim glasom. Stajao je iza svih, poslednji, na rubu male platforme.

„Ogled površinskog sastava planete Eden”, odgovori Koordinator. Pomože Hemičaru da iziđe ispod klapne odbačene u stranu.

„Da”, dodade Inženjer. „Ceo je otvor zasut, mora da smo se duboko zarili u teren.”

„Ovo je prvo ateriranje ispod površine nepoznate planete, zar ne?” upita Doktor. Svi se nasmejaše. Kibernetičar se čak zaceni da mu suze udariše na oči.

„Dosta sad!” viknu oštro Koordinator. „Nećemo tek ovako stajati do zore. Po alate, momci, moramo se otkopati.”

Hemičar se saže i podiže težak, zbijen grumen sa humke što je narasla na podu. Iz ovalnog otvora padala je zemlja, a s vremena na vreme su se masno-sjajni, crnkasti grumeni skotrljavali čak u hodnik.

Svi su se povukli u hodnik, jer na platformi više nije bilo ni toliko mesta da bi seli. Koordinator i Inženjer poslednji skočiše dole.

„Koliko smo se duboko mogli zariti?” upita Kaordinator poluglasno Inženjera. Išli su jedan kraj drugog hodnikom. Daleko pred njima bleštala je svetlosna mrlja koja se brzo prevlačila preko zidova. Inženjer dade reflektor Hemičaru.

„Koliko duboko?… To zavisi od mnogih činilaca. Tagersen se zario u teren do dubine od osamdeset metara.”

„Da, ali šta je ostalo od rakete i od njega?”

„A ona sonda s Meseca? Morali su da probijaju okno kroz stenu da bi je otkopali. Kroz stenu!”

„Na Mesecu je plavac…”

„A otkud možemo znati šta je ovde?”

„Pa, video si. To mi liči na glinicu.”

„Pri samom otvoru. A dalje?”

S alatima je bilo vrlo loše. Brod, kao i svi brodovi dugog radijusa, imao je dvostruk pribor automata i dirigovanih poluautomata za sve radove, među kojima i površinsko-terenska, kakve bi mogli zahtevati raznorazni planetarni uslovi. Ti uređaji su sad bili u kvaru, i bez struje se nije moglo ni misliti o njihovom puštanju u rad. Jedina veća jedinica kojom su raspolagali, bager pokretan atomskom mikrobaterijom, takođe je zahtevao struju da bi proradio. Mogle su im pomoći samo stare, primitivne alatke, pijuk i lopata. A i za to su postojale neverovatne teškoće. Posle pet časova napornog rada, ekipa se vraćala hodnikom prema komori, noseći tri pljosnate i na kraju savijene motike, dve čelične motike i široke limene ploče koje je trebalo da posluže za učvršćenje zidova prokopa. Sem vedara, pripremili su i nekoliko velikih plastičnih kutija za nošenje zemlje. Drške na kutijama napravili su od kratkih aluminijumskih cevi.

Osamnaest časova je prošlo od katastrofe i svi su već posrtali od umora. Doktor je odlučio da moraju odspavati makar nekoliko časova. No, najpre je valjalo pripremiti kakve-takve ležajeve, jer su viseći kreveti u prostorijama za spavanje, stalno pričvršćeni uz podove, sad stajali uspravno. Njihovo odvrtanje bi zahtevalo mnogo posla, pa su u biblioteku koja je najmanje stradala, a gotovo polovinu knjiga su pre toga izneli u hodnik, preneli madrace na naduvavanje i polegali kako su stigli.

Brzo se pokazalo da sem Hemičara i Inženjera niko nije mogao da zaspi. Zato je Doktor opet ustao i sa svetiljkom pošao da traži tablete za spavanje. Utrošio je na to skoro ceo sat, jer je do sale za previjanje morao da probija sebi put kroz njeno predvorje, pretrpano gomilama raskomadanih aparata i analitičkog pribora. Sve je to bilo poispadalo iz ormana i sprečavalo da se stigne do vrata. Najzad, njegov ručni časovnik pokazivao je četiri ujutro prema brodskom vremenu, tablete za spavanje bile su podeljene, lampa ugašena, i uskoro je neravnomerno disanje ispunilo mračnu prostoriju.

Neočekivano brzo su se probudili svi sem Kibernetičara koji je progutao previše veliku dozu pilula i bio kao pijan. Inženjer se opet tužio na jak bol u ramenu. Doktor mu je na tome mestu otkrio bolnu oteklinu, pa je pretpostavio da se Inženjer morao povrediti kad su se naprezali da podignu otvarač na izlazu.

Raspoloženje je bilo sumorno. Niko nije govorio, čak ni Doktor. Do ostataka zaliha u komori nisu mogli da se probiju, jer je na vrata ormana sa skafandrima bila nalegla velika gomila odronjene zemlje, pa Fizičar i Hemičar ponovo krenuše u kuhinjski magacin, otkuda se vratiše s konzervama. Bilo je devet časova kad su pristupili prokopavanju tunela.

Roboti su se pomerali sporo i teško. U ovalnom otvoru ulaza nije bilo moguće dobro se razmahnuti, ljudi su čapkali motikama zbijene gomile zemlje, a oni što su stajali iza njih uklanjali su je u hodnik. Posle kraćeg razmišljanja, odlučili su da zemlju ubacuju u navigacionu kabinu jer je bila najbliža i u njoj nije bilo ničeg što bi im uskoro moglo postati potrebno.

Posle četiri časa, navigaciona kabina bila je zasuta zemljom u visini kolena, a tunel probijen u dužini od dva metra. Laporac je bio glibav, nije da je bio tvrd, nego su oštrice motaka i motika ostajale u njemu, a železne drške koje su ljudi, koji su žestoko radili, čvrsto pritiskali, savijale su se i još je najbolje radila čelična motika u Koordinatorovim rukama.

Inženjer je brinuo neće li zemljana tavanica početi da se uleže, i pazio je da se podupiranje obavlja brižljivo. Predveče, kada su umazani glinom seli za večeru, tunel što je vodio od klapne uvis, s nagibom od gotovo sedamdeset stepeni, bio je dug jedva pet i po metara.

Još jednom je Inženjer zavirio u otvor kroz koji su mogli da se provuku u niže spratove, gde se trideset metara prema krmi od glavnog ulaza nalazila u oklopu teretna klapna, ali je video samo crno ogledalo vode; nivo je bio viši nego prethodnog dana, što je značilo da je još neki rezervoar imao otvor, i da se njegova sadržina tu polako cedila. Voda je — otkrio je to pomoću malog Gajgerovog aparata — bila radioaktivno zagađena, pa je brzo zatvorio bunar i vratio se drugovima, ne govoreći im ništa o svom otkriću.

„Ako krene dobro, sutra ćemo se probiti, a ako ispadne loše, probićemo se za dva dana”, izjavi Kibernetičar, ispijajući treće lonče kafe iz termosa. Svi su, uopšte, mnogo pili kafu.

„Otkud znaš?” začudi se Inženjer.

„Tako nekako osećam.”

„On ima intuiciju koje su lišeni njegovi automati”, nasmeja se Doktor. Kako je dan proticao, bio je u sve boljem raspoloženju. Kad su ga drugi zamenjivali u radu na čelu prokopa, silazio je u niža odeljenja broda i tako obogatio ekipu sa još dve elektromagnetne svetiljke, mašinom za šišanje kose, vitaminiziranom čokoladom i čitavim paketom ručnika. Svi su bili umazani glinom, kombinezoni su im bili potpuno uprljani i umazani, naravno, nisu se ni brijali zbog nedostatka struje, a mašinu za šišanje, koju je Doktor doneo, prezirali su. Uostalom, nije je ni on sam koristio.

Ceo sledeći dan protekao im je u kopanju tunela. Navigaciona kabina je tako reći bila već ispunjena zemljom, tako da se u nju više nije moglo unositi. Došao je red i na biblioteku. Doktor se za čas malo kolebao ali Hemičar, s kojim je vukao nosiljke načinjene od lima, bez kolebanja je izručio gomilu laporca na knjige.

Tunel se otvorio sasvim neočekivano. Teren je, doduše, od nekog vremena postajao suvlji i nekako manje zbijen, ali tu Fizičarovu opasku drugi nisu potvrđivali. Laporac koji su unosili u raketu izgledao im je stalno isti. Samo što su smenu na čelu preuzeli Inženjer i Koordinator i alatom, još toplim od ruku njihovih prethodnika, zamahnuli po grumenju što je štrčalo iz hrapavog zida, kad jedan grumen naglo nestade, a kroz nastali otvor probi se laki dašak vazduha. Mogli su da osete njegovo blago strujanje — spoljni pritisak bio je nešto viši no u tunelu — pa samim tim i u raketi. Motika i čelična motka počeše da rade grozničavo, zemlju niko više nije iznosio. Ostali članovi ekipe, pošto nisu mogli da pomažu onima napred, jer je bilo malo mesta, stajali su zbijeni pozadi. Posle nekoliko nestrpljivih udara, Inženjer htede da ispuzi napolje, ali ga Koordinator zadrža. Hteo je najpre da proširi izlaz. Naredio je zato da se poslednja količina zemlje snese u raketu, kako im ništa ne bi stajalo na putu u tunelu, pa je proteklo još nekoliko minuta pre no što se sva šestorica ne izvukoše kroz nepravilni otvor na površinu planete.