2

Spuštao se mrak. Crna rupa tunela zjapila je u blagom obronku nevisokog brežuljka. Dalje, sve do horizonta nad kojim su treperile prve zvezde, pružala se široka ravnica. Ponegde samo, znatno udaljeni, uzdizali su se neki vitki oblici, nalik na drveta. Svetlosti koja je dolazila samo od tankog pojasa zalazećeg sunca, bilo je tako malo, da su se boje unaokolo slivale u jednolično sivilo. Na levoj strani od putnika što su nepomično stajali, ukoso se dizao u vazduh ogromni izbočeni trup rakete. Inženjer je njegovu dužinu ocenio na sedamdeset metara, što je značilo da se preko četrdeset metara rakete zarilo pri padu u brežuljak. U tom trenutku ipak niko nije obraćao pažnju na tu ogromnu cev što se crno ocrtavala prema nebu i završavala bespomoćno štrčećim tuljcima pokretačkih mlaznjača. Duboko su uvlačili u pluća vazduh s jedva uhvatljivim nepoznatim zapahom, gledali su pred sebe ćuteći. Tek sada ih je obuzelo osećanje potpune bespomoćnosti — železne drške motika kao da su im same poispadale iz ruku. Stajali su prelazeći polako pogledom po nepoznatom prostranstvu, pustom, s linijama vidika što su tonule u mrak, sa zvezdama što su lenjo, odmereno bleskale u visini.

„Polarna?” upita odjednom Hemičar, nesvesno utišanim glasom i pokaza na nisku zvezdu što je slabo titrala na tamnom istočnom nebu.

„Ne, ona se odavde ne vidi, sada smo… da, sada smo pod južnim polom Galaksije. Odmah… negde bi morao da bude Južni Krst.”

Podignutih glava svi su se zagledali u već gotovo sasvim crnu podlogu neba, sjajno ozarenu sazvežđima. Počeše da ređaju nazive zvezda, da ih jedan drugom pokazuju prstima, što ih je na trenutak oživelo. Zvezde su bile jedino što im nije bilo potpuno tuđe nad ovom mrtvom, pustom ravnicom.

„Postaje sve hladnije, kao u pustinji”, reče Koordinator.

„Nema šta, danas i onako ništa nećemo učiniti. Treba se vratiti unutra.”

„Šta, u onaj grob?!” ljutnu se Kibernetičar.

„Bez toga groba ovde bismo bili gotovi za dva dana”, hladno odgovori Koordinator. „Ne ponašajte se kao deca.”

Bez i reči više, on se okrete i pođe odmerenim laganim korakom prema otvoru, čija se crna mrlja jedva ocrtavala nekoliko metara više na obronku brežuljka i spustivši najpre noge, sav se uvuče unutra. Za trenutak se još videla njegova glava, pa se i ona izgubi.

Ostali se nemo zgledaše.

„Idemo”, promumla poluupitno, polupotvrdno Fizičar. Krenuše za njim s oklevanjem. Dok su se prvi uvlačili u tesni otvor, Inženjer, koji je kao poslednji stajao iza Kibernetičara, reče:

„Primetio si kakav čudan zapah ima ovde vazduh?”

„Da. Nekako gorak… Znaš li otkuda?”

„Sličan je zemaljskom, ali ima još neku primesu, mislim neškodljivu. Ne sećam se, podaci postoje u jednoj maloj zelenoj knjizi, na drugoj polici u biblio…”

Prekide, setivši se da je sam punio biblioteku gomilama laporca.

„Neka ga…” reče bez gneva, ali s velikom tugom, i poče da se uvlači u crni otvor. Kad ostade sam, Kibernetičar se odmah oseti nelagodno. Nije to bio strah, nego teško osećanje izgubljenosti, stravične otuđenosti predela tako da je ovaj povratak u dubinu gliničastog iskopa imao u sebi nečeg umirujućeg. „Kao crvi”, pomislio je, oborio glavu i uvukao se u tunel za Inženjerom. Nije ipak izdržao, nego je već gotovo do ramena unutra, podigao glavu, pogledao naviše i oprostio se sa zvezdama što su mirno treperile.

Sutradan su neki hteli da iznesu zalihe napolje, da tamo doručkuju, ali Koordinator se usprotivio, tvrdeći da bi to stvorilo posebnu brigu. Tako su jeli pri svetlu dveju lampi, pod klapnom otvora, pijući već sasvim ohlađenu kafu. Odjednom se oglasi Kibernetičar:

„Čujte, kako je to zapravo ispalo da smo sve vreme imali dobar vazduh?”

Koordinator se osmehnu. Na upalim obrazima imao je sive pruge.

„Boce s kiseonikom su cele. Gore je s pročišćavanjem. Samo jedan automatski filter radi normalno — pomoćni, hemijski, jer su svi električni, naravno, otkazali. Za nekih šest, sedam dana počeli bismo se gušiti.”

„Znao si to…?” polako upita Kibernetičar. Koordinator ništa ne odgovori.

„Šta ćemo sad?” upita Fizičar.

Posude su prali u vedru vode. Doktor ih je brisao jednim od svojih ubrusa.

„Ovde ima kiseonika”, reče Doktor, bacivši sa zveketom aluminijumski tanjir na gomilu drugih, „to znači da ovde postoji život. Šta znaš o tome?”

„Ništa. Sonda je pokupila odavde malo atmosfere za probu, i otuda sve naše znanje.”

„Kako? Nije čak ni aterirala?”

„Nije.”

„To je odista mnogo znanja”, reče Kibernetičar. Trudio se da umije lice špiritusom koji je sipao iz male bočice na komadić vate. Imali su vrlo malo vode pogodne za upotrebu, i nisu se umivali već drugi dan. Fizičar se ogledao pri svetlu lampe, koristeći kao ogledalo uglačanu površinu klimatizatora.

„To je veoma mnogo”, mirno odgovori Koordinator. „Da je sastav vazduha bio drugačiji, da nije u njemu bilo kiseonika, ubio bih vas.”

„Šta?” Kibernetičar umalo ne ispusti bočicu.

„I sebe takode, naravno. Ne bismo imali izgleda ni jedan prema milijardu. Sad ga imamo.”

Ućutaše.

„Da li prisustvo kiseonika pretpostavlja postojanje biljaka i životinja?” upita Inženjer.

„Ne obavezno”, odvrati Hemičar. „Na planetama alfe Malog Psa ima kiseonika, ali nema ni biljaka, ni životinja.”

„A čega ima?”

„Svetlovaca.”

„Lumenoida? Onih bakterija?”

„To nisu bakterije.”

„Nije važno”, dobaci Doktor. Sklonio je posude i zatvarao kutije s hranom. „Sad zaista imamo drugih briga. Branitelja je nemoguće pokrenuti, a?”

„Branitelja nisam čak ni video”, priznade Kibernetičar. „Ne može do njega da se stigne. Svi automati izleteli su iz postolja. Tamo izgleda tako, da bi samo dvotonska dizalica mogla rasplesti svu gvožđuriju. Branitelj leži na samom dnu.”

„Ali nekakvo oružje moramo imati!” podiže glas Kibernetičar.

„Postoje elektrojektori.”

„Pitam se čime ćeš ih napuniti?”

„Struje u elektrani nema? Pa, bilo je!”

„Nema, očevidno je došlo do spoja u akumulatorskoj kabini.”

„Zašto elektrojektori nisu napunjeni?”

„Uputstvo zabranjuje prevoženje napunjenih”, bezvoljno progunđa Inženjer.

„Nek' đavo nosi up…”

„Prestani!”

Na Koordinatorov glas Kibernetičar se okrete, sležući ramenima. Doktor iziđe. Inženjer je doneo iz svoje kabite laki najlonski ranac, i krenuo da stavlja u njegove džepove pljosnate kutije sa železnim porcijama hrane, kad se pojavi Doktor. Držao je u rukama kratki oksidirani cilindar koji se završavao pipkom.

„Šta je to?” zainteresova se Inženjer.

„Oružje.”

„Kakvo sad oružje?”

„Uspavljujući plin.” Inženjer se nasmeja.

„Otkud možeš znati da li će ono što živi na ovoj planeti dopustiti da bude uspavano tvojim plinom? I pre svega, kako hoćeš time da se braniš u slučaju napada, dajući narkozu u kapima?”

„U slučaju velike opasnosti, moći ćeš da daš narkozu barem sebi”, reče Hemičar. Svi se na smejaše, a Doktor se smejao najglasnije.

„Svako stvorenje koje udiše kiseonik može se tim uspavati, a što se odbrane tiče, gledaj!”

Pritisnu revolverski obarač na završnoj cevčici cilindra. Tanak kao igla mlaz tečnosti, koja je odmah isparavala, šiknu u mračnu dubinu hodnika.

„No… u nedostatku nečeg boljeg…” reče neuvereno Inženjer.

„Idemo?” upita Doktor, gurnuvši cilindar u džep kombinezona.

„Idemo.”

Sunce je stajalo visoko; bilo je malo, ali i vrelije od zemaljskog. Nije ih to ipak iznenadilo, nego to što nije bilo sasvim okruglo. Posmatrali su ga kroz raširene prste, kroz tamnocrveni, po luprozirni papir, koji je služio za pakovanje individualnih paketa protiv zračenja.

„Spljošteno oko osovine zbog brzine okretanja, šta li?” upita Hemičar Inženjera.

„Da. To se mnogo bolje videlo za vreme leta. Ne sećaš se?”

„Možda me se tada, kako da kažem, to nije ticalo.”

Okrenuvši se od sunca, svi pogledaše raketu. Valjkast, beo trup ukoso je štrčao iz niskog brežuljka u koji se zario. Podsećao je na startni uređaj nekog divovskog oruđa. Navlaka, mlečne boje u senci, srebrnasta na suncu, izgledala je kao netaknuta. Inženjer pođe do mesta na kome je trup ulazio u zemlju, pređe preko grumenastog uzvišenja, koje je kao okovratnik okruživalo trup, i pređe rukom po ploči oklopa.

„Nije najgori materijal ovaj keramit”, reče, ne okrećući se.

„Bar kad bih mogao da zavirim u mlaznjače…” bespomoćno pogleda uvis prema izduvnim cevima koje su štrčale nad ravnicom.

„Još ćemo ih razgledati”, reče Fizičar. „Sad valja da pođemo u malo izviđanje, a?”

Koordinator se pope na vrh brega. Svi pođoše za njim. Suncem obasjana ravnica širila se na sve strane jednako glatka, plava. U daljini su se dizali vitki obrisi koje su zapazili prethodnog dana, ali na jakoj svetlosti videlo se da to nisu bila stabla. Nebo nad njihovim glavama, plavo kao iznad Zemlje, nad linijom horizonta dobijalo je izrazito zelenkastu nijansu. Mali, paperjasti oblačci išli su gotovo neopazivo prema severu. Koordinator je proveravao strane sveta na malom kompasu, učvršćenom na pregibu ruke. Doktor je nogom razgrtao teren.

„Zašto ovde ništa ne raste?” reče sa čuđenjem u glasu.

Svi su to uočili. Odista, ravnica je bila gola dokle god je oko sezalo.

„Čini se da je ovo kraj koji se pretvara u stepu”, reče nesigurno Hemičar. „Tamo dalje, vidite one mrlje, sve više je žuto, tamo, na zapadu. Pretpostavljam da je tamo pustinja, s koje vetar ovamo nanosi pesak, jer je ovaj breg glinast.”

„Dobro, u to smo se uverili”, reče Doktor.

„Moramo da načinimo makar najopštiji plan ekspedicije”, reče Koordinator. „Zalihe koje smo poneli dovoljne su nam za dva dana.”

„Ne baš, vode imamo malo”, dobaci Kibernetičar.

„Vodu moramo štedeti, sve dok je ne nađemo ovde. Ako postoji kiseonik, mora se naći i voda. Mislim da počnemo ovako: da od baze preduzmemo niz pravolinijskih izleta, idući samo toliko daleko odakle bezbedno i bez preterane žurbe možemo da se vratimo.”

„Najviše trideset kilometara u jednom pravcu”, reče Fizičar.

„U redu. Pitanje je samo šta prvo proveravamo.”

„Čekajte”, reče Inženjer, koji je dotle stajao nekoliko koraka dalje, kao udubljen u nevesele misli, „ne čini li vam se da postupamo pomalo suludo? Doživeli smo katastrofu na nepoznatoj planeti. Uspeli smo da iziđemo iz broda. Umesto da se prihvatimo onog što je najvažnije, umesto da sve snage uložimo u popravku, da pokrenemo ono što se može, da izvučemo raketu, i tako dalje, mi krećemo u nekakve izlete bez oružja, bez ikakvih odbrambenih sredstava, nemajući pojma šta nas ovde može zadesiti.”

Koordinator ga je slušao ćutke. Prelazio je pogledom s jednog na drugog. Čekinjasta, trodnevna brada davala im je pomalo divlji izgled. Inženjerove reči očito su snažno delovale, ali niko se ne odazva, kao da su čekali da čuju šta će on reći.

„Šestorica ljudi neće otkopati raketu”, reče Koordinator, oprezno odmeravajući reči, „to dobro znaš. U sadašnjem stanju, pokretanje i najmanjeg agregata traži vreme koje nismo kadri ni da odredimo. Planeta je nastanjena. Ne znamo ipak ništa o njoj. Nismo čak napravili nijedan krug oko nje pre katastrofe. Približili smo se njenoj severnoj polukugli, i zbog kobne greške upali smo u njen plinski rep. Padajući, stigli smo do linije terminatora. Ležao sam kraj ekrana koji se rasprsnuo poslednji. Video sam, ili mi se bar činilo da sam video, nešto što je podsećalo na grad.”

„Zašto nam to nisi rekao?” otegnuto upita Inženjer.

„Da, zašto?” ponovi za njim Fizičar.

„Jer nisam siguran. Čak ne znam ni na kojoj strani ga treba tražiti. Rakata se vrtela. Izgubio sam orijentaciju. I pored toga postoje izgledi, mada slabi, da dobijemo neku pomoć. Više bih voleo da o tom ne govorim ali, svi vi i tako dobro znate, naši su izgledi uopšte vrlo mali. Sem toga, potrebna nam je voda. Pretežni deo zalihe izlio se u donje delove broda i zagađen je. Zato smatram da možemo sebi dopustiti izvestan rizik.”

„Slažem se s tim”, reče Doktor.

„I ja se slažem”, dodade Fizičar.

„Neka bude”, progunđa Kibernetičar i udalji se nekoliko koraka, gledajući prema jugu, kao da nije hteo da čuje šta će reći ostali. Hemičar klimnu glavom. Inženjer se ne odazva, već samo siđe s brega, zabaci ranac preko ramena i upita:

„Kuda?”

„Na sever”, reče Koordinator. Inženjer krete smesta, drugi mu se priključiše. Kada se posle nekoliko minuta okrenuše, brežuljak se gotovo nije video — samo se trup rakete, kao cev poljskog topa, uzdizao na obzorju.

Bilo je veoma toplo. Njihove senke, dok su išli, skraćivale su se, cipele su im upadale u pesak, čuli su se tihi, odmereni koraci i ubrzano disanje. Približavali su se jednom od onih oblika za koje su u sumraku mislili da su stabla. Usporiše korak. Iz mrke zemlje dizalo se 'stablo', sivo kao slonova koža, sa slabim, metalnim sjajem. Pri dnu ne deblje od muške ruke, prelazilo je u gornjem delu u čašasto proširenje, koje se na vrhu, neka dva metra nad zemljom, ravno proširivalo. Nije se moglo videti da li je ta čaša otvorena ili nije. Stajala je potpuno nepomično. Ljudi zastadoše nekoliko metara pred tom neobičnom tvorevinom, ali Inženjer pođe prema njoj i već je podizao ruku da dotakne 'stablo', kad Doktor viknu:

„Stoj!”

Inženjer nagonski zastade. Doktor ga povuče za ruku, podiže sa zemlje kamičak ne veći od zrna pasulja, i baci visoko u vazduh. Kamičak opisa okomit luk i pade pravo na lako ustalasan, spljošten vrh čaše. Svi zadrhtaše, tako je nagla i neočekivana bila reakcija. 'Čaša' se zatalasala, skupila, razlegao se kratak šištaj kao od ispuštanog plina, i ceo sivkasti stub, koji je sad grozničavo drhtao, propade u zemlju, kao usisan u nju. Za trenutak stvoreni otvor ispunilo je mrko, penušavo mazivo, zatim po njegovoj površini počeše plivati zrnca peska, zatim je taj kajmak postajao sve deblji, i posle nekoliko sekundi od otvora ne ostade ni traga: površina peščanog terena bila je glatka, kao i svuda unaokolo. Još su stajali krajnje zapanjeni, kad Hemičar uzviknu:

„Gledajte!”

Osvrnuše se. Maločas su ih okruživale, na razdaljini od nekoliko desetina metara, tri ili četiri slične, visoke i tanke tvorevine — sad nije bilo nijedne.

„Sve propale?!” povika Kibernetičar.

Naprezao je pogled, ali od 'čaše' nije bilo ni najmanjeg traga. Sunce je peklo sve jače, i postajalo je nepodnošljivo. Krenuše dalje.

Posle jednog časa, ličili su na dugi istegnuti karavan. Prvi je išao Doktor, koji je sad nosio ranac, za njim Koordinator. Povorku je završavao Hemičar. Svi su bili raskopčali kombinezone, neki su podvili rukave, obliveni znojem, osušenih usta, i polako su se vukli ravnicom. Na horizontu se nazirao dug vodoravan pojas.

Doktor zastade i sačeka Koordinatora.

„Koliko misliš da smo prevalili?”

Koordinator pogleda unatrag, prema suncu, gde je bila ostala raketa. Više se nije videla.

„Planeta ima radijus manji nego Zemlja”, reče. Otpljunu, maramicom obrisa lice. „Prevalili smo oko osam kilometara.”

Doktor je jedva gledao kroz pukotine nabreklih očnih kapaka. Na crnoj kosi imao je platnenu kapicu. Svaki čas ju je vlažio vodom iz čuturice.

„To je ipak ludost, znaš?” reče i neočekivano se osmehnu. Obojica su gledali na onu stranu gde se još nedavno, kao kosa crtica ocrtavala nad samom linijom horizonta njihova raketa. Sad su se tamo videli, bledosivi u daljini, tanki obrisi 'čaša'! Opet su izronile, neznano kada. Priđoše im i drugi. Hemičar baci na zemlju zavijeno šatorsko platno i sede, zapravo se svali na njega.

„Nekako se ne vidi ni trag od ovdašnje civilizacije”, reče Kibernetičar, preturajući po džepu. Najzad nađe vitaminske pilule u zgužvanom pakovanju i počasti sve drugove.

„A na Zemlji ne bi našao ovakvu pustinju, je li?” dobaci Inženjer. „Ni puteva, ni nekih letećih mašina.”

„Ne misliš valjda da ćemo baš ovde naći vernu kopiju zemaljske civilizacije?” prasnu Fizičar.

„Ovaj sistem je postojan” poče Doktor, „i civilizacija je na Edenu mogla da se razvija duže no na Zemlji, i onda…”

„Pod uslovima da je to civilizacija čovekolikih stvorenja”, prekide ga Kibernetičar.

„Čujte, ne zadržavajmo se ovde”, reče Koordinator. „Pođimo dalje, za pola časa treba da stignemo do onog”, pokaza im na tanki ljubičasti pojas na vidiku.

„A šta je to?”

„Ne znam, ali nešto jeste. Možda ćemo pronaći vodu.”

„Hlad bi mi zasad bio dovoljan”, promuklo reče Inženjer. Oplaknuo je usta gutljajem vode.

Zaškripaše remeni tobolaca dok su ih pritezali na ramena. Grupa se opet rastegla u vrstu i išla ravnomerno po pesku. Prošli su pored nekoliko desetina 'čaša' i nekoliko većih tvorevina, koje kao da su bile poduprte lijanama ili puzavicama spuštenim do zemlje, ali nijedna nije bila bliže od dvesta metara, a oni nisu želeli da skreću. Sunce je stiglo do zenita, kad se predeo promenio.

Peska je bilo sve manje. U dugim, plitkim grebenima izranjala je iz njega riđa, suncem spržena zemlja. Tu i tamo rasle su hrpe sive, mrtve mahovine. Kad bi ih dotakli cipelama, mrvile bi se, raspadajući se u sasušenu trulež, kao izgoreli papir. Ljubičasti pojas sada se izrazito delio na pojedine grupe prizemnih oblika čije su boje postale svetlije. Bilo je to pre zelenilo, poprskano olinjalim plavetnilom. Severni dašak donosio je slab, lak miris koji su sa sumnjičavom radoznalošću uvlačili u nozdrve. Kad se nađoše blizu lako izuvijanog zida od tamnih isprepletenih oblika, oni što su išli napred malo usporiše, tako da su ostali mogli da im se pridruže, i u nesređenoj grupi prilazili su, pročelju čudnih oblika.

Sa razdaljine od sto koraka moglo im je izgledati kao šiprag, kao nekakvo žbunje u kome ima mnogo velikih, modrikastih ptičjih gnezda, ne toliko po stvarnoj sličnosti, koliko zbog napora očiju koje su se trudile da strane oblike slože u bilo šta poznato.

„To su nekakvi pauci?” nesigurno reče Fizičar, i tada se svima odjednom učini da vide neka paučinasta stvorenja s malim, vretenastim trupovima, pokrivena gustom, nakostrešenom čekinjom, nepomična sa neobično dugim i tankim nogama skupljenim pod sobom.

„Ma to je rastinje!” povika Doktor. Polako je prilazio sve bliže sivo-zelenkastom 'pauku'. U stvari, pokaza se da su 'noge' neka vrsta debelih stabljičica, čija su zadebljala i vlaknima pokrivena kolenca lako mogla da budu zglavci člankonožaca. Te stabljičice, izrastajući iz mahovinastog terena, po šest, sedam ili osam u grupi, sastavljale su se u visini u kvrgavo, debelo 'telo', koje je podsećalo na spljošteni trbuh, okružen paučinastim pojasevima što su bleštali na suncu. Biljni „pauci” rasli su dosta blizu jedan drugog, ali bilo je moguće proći između njih, tu i tamo stabljičice su puštale ogranke i ispuste koji su imali boju gotovo kao zemaljsko lišće i završavali se skupljenim pupoljcima. Doktor opet baci najpre kamen u 'trbuhe' što su visili nekoliko metara nad zemljom, a kad se ništa nije desilo, on pažljivo razgleda stabljičicu, i najzad je zaseče nožem. Iznutra je u sitnim kapima isticao svetložut, vodnjikav sok, koji je odmah počinjao da se penuša i da menja boju u narandžastu i riđu, a posle nekoliko trenutaka bi očvrsnuo u smesu nalik na smolu jakog mirisa, koji se svima najpre dopade, da bi ubrzo osetili u njemu nešto odvratno.

U dubini tog neobičnog gaja bilo je nešto hladnije nego u ravnici.

Samo su pupavi 'trbusi' davali malo hlada. Bilo ga je, uostalom, sve više što su se upuštali dalje u taj čestar, trudeći se koliko je bilo moguće, da ne dodiruju stabljičice, a naročito beličaste izdanke, kojima su se završavali najmlađi izdanci, jer su budili u njima neobjašnjivo gađenje.

Teren je bio spužvast, mek, ispuštao je vlažno isparenje u kome je teško bilo disati. Po licima, po rukama prelazile su im senke 'trbuha', čas viših, čas nižih, većih i manjih. Jedni su bili gipki i njihove bodlje su imale jaku narandžastu boju, drugi sasušeni, uveli, umrtvljeni, a i s njih su visili dugi, vitki pojasići paučine. Kad bi naišao vetar, ceo čestar bi ispuštao potmuo, neprijatan šušanj, ne onaj meki šum zemaljske šume, nego kao presipanja hiljada i hiljada krutih papirića. Mestimično su im pojedine biljke zatvarale put, spletene ograncima, pa su morali da traže prolaz i zbog toga su se kretali sporije nego po ravnici. Sve su češće bacali poglede uvis, prema bodljikavim 'trbusima', tražeći u njima sličnosti sa gnezdima, šišarkama ili čaurama.

Doktor, koji je išao napred, gotovo zakači licem crnu viseću vlas nalik na sjajnu, jaku nit ili na lakovanu žičicu, i već je hteo da je rukom odmakne u stranu, ali pošto ništa slično dotle nisu sreli, nagonski je podigao oči i na mestu se ukočio.

Nešto bledobiserasto, kvrgasto, obešeno preko zajedno sastavljenih vreža odmah kraj samog osnova jedne 'čaure', nepomično ga je gledalo. Taj pogled je osetio pre no što je razabrao gde su oči tog bezobličnog stvora. Nije mogao da pronađe ni njegovu glavu, ni ogranke, video je samo vrećasto ispuštenu, kao iznutra nabijenu balonastim cistama kožu, koja je slabo bleštala, a iz tamnog i izduženog levka, dugog oko dva metra, pomaljala se debela i crna dlaka.

„Šta je tamo?” upita Inženjer koji mu je upravo prišao. Daktor ništa ne reče, a Inženjer podiže pogled i ukoči se.

„Čime on gleda?” nagonski upita Inženjer i povuče se korak natrag, takvim gađenjem ga je ispunilo to stvorenje koje kao da se upijalo u njega požudnim, neobično usredsređenim pogledom — mada nije video i čak se nije ni domišljao njegovih očiju.

„Oh! Ta to je gadost!” skinu odnatrag Hemičar. Svi su sad stajali iza Inženjera i Doktora, koji se najpre bio povukao ispod stvora što je visio — drugi su se bili razmakli onoliko koliko su to dopuštale elastične vreže — izvadio je iz džepa kombinezona oksidirani cilindar i polako, odmerenim pokretom, upravio ga na, svetlije od biljnog okruženja, mehurasto telo i pritisnuo obarač.

Tada se, u deliću sekunda, dogodiše mnoge stvari odjednom.

Najpre nešto blesnu, tako jako da su svi potpuno obnevideli, sem Doktora koji je baš u tom trenutku bio trepnuo. Blesak nije trajao duže od njegovog treptaja. Tanušan mlaz još je šikljao uvis, kad se vreže poviše, zašuštaše, obavi ih gvalja crne pare i, istovremeno, stvor slete dole i teško, mokro pljesnu. Za trenutak je ležao bespomoćno kao sivi balon pun izraslina iz koga izlazi vazduh — samo se crna dlaka uvijala i poigravala nad njim kao luda, šibajući u munjevitim trzajima kroz vazduh. Zatim se dlaka izgubi, i po sunđerastoj mahovini kraj njihovih nogu na sve strane se razmileše puževim pokretima bezoblika, mehurasti udovi stvorenja — i pre no što iko stiže da se oglasi ili pomeri — bekstvo, ili tačnije rečeno, rastakanje se završi — poslednji delići stvora, sićušni kao guseničice, vredno su se uvlačili u dubinu podloge, u podnožja vreža, i putnici su pred sobom imali prazno mesto. Samo im je nozdrve prosto opekao nesnosan, sladunjav smrad.

„To je bila nekakva kolonija?…” nesigurno reče Hemičar, trljajući oči. I drugi su žmirkali dok su im u zasenjenim očima još kružile crne mrlje.

„E pluribus unum”, odgovori Doktor, „ili bolje rečeno, e uno plures — ne znam je li to dobar latinski, ali to je valjda baš takav mnoštven stvor, koji se po potrebi deli…”

„Užasno smrdi”, reče Fizičar. „Idemo odavde.”

„Idemo”, složi se Doktor.

Kad su odmakli dvadesetak metara od tog mesta, on neočekivano dodade:

„Pitam se šta bi se desilo da sam dodirnuo onu dlaku?”

„Zadovoljenje te radoznalosti moglo te je skupo stajati”, dobaci Hemičar.

„A možda baš ne. Dobro znaš da često sasvim nevina stvorenja evolucija zaodeva u, naizgled, opasne oblike.”

„Oh, pustite tu raspravu, tamo sa strane postaje nekako svetlije”, povika Kibernetičar. „Kog smo đavola uapšte ušli u ovu paučinastu šumu!?”

Začuše žubor potoka i zastadoše. Nešto dalje, žubor je postao glasniji, da bi zatim oslabio ili se sasvim gubio, i oni ne uspeše da ga otkriju. Čestar se proređivao, teren je postajao izrazito mekši, išlo se po njemu neprijatno, kao po tankoj kori močvare, ponekad bi nešto pod stopalom zapištalo, kao trava puna vode, ali od vode nigde nije bilo ni traga.

Odjednom se nađoše na rubu kružnog udubljenja, prečnika od više desetina metara. Nekoliko osmonogih biljaka raslo je u njemu, sve su stajale daleko jedna od druge i izgledale vrlo stare — stabljike su im se raspadale, kao da nisu bile kadre da podržavaju centralno zadebljanje, i podsećale su na velike, osušene pauke u još većoj meri nego bilo koja od onih što su ih dotle videli. Dno udubine mestimično su pokrivali riđasti komadi porozne mase, delimično zariveni u površinu, delimično opleteni ispustima rastinja. Inženjer se odmah spusti niz strmu, mada ne visoku padinu, ali tek kad se on tamo našao, ovima što su gledali odozgo udubljenje se učinilo nalik na krater, kao mesto neke katastrofe.

„Kao od bombe”, reče Fizičar. Stajao je na vrhu nasipa i gledao kako Inženjer dolazi do velikih ostataka u podnožju najvećeg 'pauka' i trudi se da ga podigne s mesta.

„Železo?!” viknu Koordinator.

„Nije!” odgovori mu Inženjer i nestade među strmim izgibima nečeg što je podsećalo na raspuknutu stranicu kupe.

Provukao se kroz vreže koje su se krckavo lomile kad ih je razgrnuo, i krenuo natrag sumorna lica. Pružiše mu ruke, on se pope gore i, gledajući u iščekujuća lica, sleže ramenima.

„Ne znam šta je to”, priznade. „Pojma nemam. To je prazno. Pod korom ničeg nema. Neka dalekosežna korozija, neki stari slučaj, možda od pre sto ili pre trista godina…”

Obidoše ćutke oko kratera i uputiše se prema čestaru, tamo gde je bio najniži. U jedan mah razdvojio se na dve strane — sredinom je išao usek, ali tako uzak, da se čovek ne bi u njemu mogao smestiti, neka vrsta idealno ravnog korita, sa čije su obe strane vreže stajale kao rasečene i smrvljene. Kvrgava, velika zadebljanja bila su im svaljena u stranu, na druge paučinaste izrasline, a delimično su bila utisnuta u zemlju. Potpuno spljoštene, suve kore su im pod cipelama pucale kao sasušene drvene ljuske. Putnici odlučiše da idu ovim usečenim putem, i to u redu jedan za drugim. Ostatke sasušenih vreža morali su da razmiču i razgrću pred sobom, ali čak i tako napredovali su brže nego pre toga. U velikom luku presek je vodio sve izrazitije prema severu, i posle samo nekoliko sasvim patuljastih, mrtvih raslinskih ostataka, našli su se na ravnici sa druge strane gaja.

Tamo gde je usek napuštao čestar priključio mu se drugi, plitki trag, koji oni u prvi mah primiše kao stazu, ali se ispostavi da to nije. U jalovom terenu bila je izorana brazda ili rović dubok dvadesetak centimetara i nešto širi od toga. Bio je pokriven zelenkastim, pri dodiru baršunastim lišajima. Taj čudni 'travnjak', kako ga nazva Doktor, vukao se u daljinu, u potpuno pravoj liniji, završavajući se kraj svetlog pojasa koji je, kao zid s kraja na kraj ravnice, zatvarao pred njima ceo vidik.

Nad tim pojasom svetleli su se šiljati nanosi koji su podsećali na vrhove gotskih tornjeva, pokrivenih srebrnim limom. Išli su brzo i gotovo pri svakom koraku uočavali nove pojedinosti. Kilometrima i kilometrima duž bokova useka išla je površina pokrivena pravilnim lukovima nalik na krovne pokrove hangara nadljudske veličine. Lukovi su bili okrenuti nadole i pod njima se migoljilo nešto sivkasto, kao da je s tavanica sipila sitna prašina ili mutna, raspršena voda. Kad stigoše još bliže, do njih dopre stran miris, gorkast ali prijatan, kao od nekog nepoznatog cveća. Išli su smanjivši razmak među sobom. Svodni krov kao da se uzdizao sve više, svaki luk je poput izokrenutog svoda na mostu imao raspon gotovo jedan kilometar. Tamo gde su se dva luka visoko, na pozadini oblaka, u vidljivoj oštrici spajala, nešto je snažno svetlelo, kao ogledala u kojima se odbijala sunčeva svetlost. Ta svetlost je ujednačeno migala.

Zid naspram kao da je bio pokretan. Stvoren od potočića ili konopaca sivo-plave boje, pokazivao je nešto poput peristaltičkog sažimanja organa za varenje — od leve strane prema desnoj prolazila su po njemu u jednakim razmacima talasasta zadebljanja. Izgledalo je to kao zastor načinjen od neobičnog materijala, iza koga u pravilnim vremenskim razmacima prolaze, tarući se o njega bokovima, slonovi ili neke životinje mnogo veće od slonova. Kad stigoše do te zavese, na mestu gde se slepo završavala ona uska, plišanim lišajima obrasla staza, gorki miris postao je nesnosan.

Kibernetičar se zakašlja.

„To može da bude neko otrovno isparenje”, reče. Stajali su s kratkim, bezobličnim senkama kraj nogu, gledajući odmereno prevlačenje talasa. Kad opet krenuše i kad ih je već samo nekoliko koraka razdvajalo od 'zavese', učini im se jednorodna — kao da je ispletena od debelih vlakana zagasite boje. Doktor podiže sa zemlje kamičak i baci ga napred. Svi su videli kako je kamičak leteo. Ali je nestao, kao da se rastopio ili ispario, ne dotakavši pokretljivu površinu.

„Upao unutra?” s kolebanjem upita Kibernetičar.

„Otkud?” viknu Hemičar.” Nije čak ni dotakao taj… taj…”

Doktor podiže punu šaku kamičaka i grumenja zemlje i baci ih jedan za drugim. Svi su nestali ne dodirnuvši 'zavesu', na nekoliko centimetara ispred nje. Inženjer skide s male alke ključ i baci ga u površinu koja se upravo nadimala. Ključ zveknu, kao da je udario o lim, i nestade.

„Šta sad?” reče Kibernetičar, gledajući Koordinatora. Ovaj ne odgovori. Doktor zbaci ranac na zemlju, izvadi iz njega kutiju s hranom, odreza nožem kocku mesnatih pihtija i baci je u 'zavesu'. Komadić pihtija se zalepi za tu zagasitu površinu i ostade za časak da na njoj visi — zatim poče da nestaje — kao da se topio.

„Znate šta?” reče Doktor, sjajnih očiju, „to je nekakav filter, selektivna zavesa… tako nešto…”

Hemičar nađe u pojasnoj alci svoga ranca sasušen komadić 'paučinaste' grančice, koja je morala tamo zapasti kad su se provlačili kroz gaj. Bez premišljanja ga baci u talasasti zastor — i krhka vitica odbivši se, pade kraj njegovih nogu.

„Selektor…” izgovori nesigurno.

„Ali jeste! Sigurno!” Doktor se približi 'zavesi' tako da kraj njegove senke pade preko njenog ruba, podiže svoje crno oružje i pritisnu obarač. Tek što mlaz tanak kao igla dotače površinu što se nadimala, nastade na njoj otvor vretenastog oblika, pokazujući veliki mračan prostor sa iskrama što su promicale gore-dole. U dubini je leteo ceo roj beličastih i rumenih plamičaka. Doktor se naglo odmače, kašljući i gušeći se, nozdrve i grlo opekao mu je gorki miris, pa se i svi ostali odmakoše i stadoše malo dalje.

Sočivičasti otvor se sužavao. Nailazeći talasi usporavali su stižući do njega, zaobilazili ga odozgo i odozdo i žurno plovili dalje. Otvor je postajao sve manji. Iznutra se naglo pomoli nešto crno, što se završavalo prstastim vrškom, pređe munjevito po ivicama otvora koji se trenutno zatvori, te su opet stajali pred navlakom koja se odmereno ulegala i nadimala.

Inženjer predloži da održe savetovanje. Prema Doktorovim rečima to bi označavalo pokazivanje bespomoćnosti. Najzad odlučiše da idu dalje duž velike zgrade, pa podigoše rance i krenuše. Išli su tako oko tri kilometra. Putem su presekli dvadesetak uskih 'travnjaka' koji su vodili u ravnicu. Jedno vreme pitali su se šta su oni — hipoteza da imaju nečeg zajedničkog sa obradom zemlje otpala je kao neverovatna. Doktor se čak trudio da ispita nekoliko izdanaka iščupanih iz tamnozelenog pojasa, koji su donekle podsećali na mahovinu, ali na korenima su imali biserasta zadebljanja puna sićušnih tvrdih, crnih zrnaca.

Davno je već bilo prevalilo podne. Ogladneli zastali su da nešto pojedu na punom suncu, jer nigde nije bilo hlada, a do gaja, koji se protezao na razdaljini od nekih osamsto metara više su voleli da se ne vraćaju, jer paučinasti čestar nije nije na njih ostavio povoljan utisak.

„Prema pričama koje sam slušao kao dečak”, reče Doktor s punim ustima, „u ovoj prokletoj zavesi sada bi se stvorila rupa što bljuje vatru, i iz nje bi izišao tip sa tri ruke i jednom, ali zato vrlo debelom nogom, i imao bi pod pazuhom interplanetarni telekomunikator ili bi bio zvezdani telepat i dao bi nam do znanja da je predstavnik ludo razvijene civilizacije koja…”

„Bolje prestani”, reče Koordinator. Nasu iz termosa vodu u lonče, koje se odmah pokri rosom. „Bolje da razmislimo šta da činimo.”

„Ja mislim”, reče Doktor, „da treba da uđemo.” I ustade, kao da je hteo baš to da učini.

„Pitam se kroz koji ulaz”, lenjo dobaci Fizičar.

„Poludeo si!” visokim glasom povika Kibernetičar.

„Uopšte nisam. Naravno, možemo da lutamo ovako dalje, pod uslovom da nam tipovi na jednoj nozi dobace nešto za jelo.”

„Ne misliš to ozbiljno?” reče Inženjer.

„Bogme mislim, a znaš zašto? Jer mi je ovoga sasvim dosta.” On se okrete na peti.

„Stani!” viknu Koordinator.

Doktor je išao pravo na zid ne obraćajući ni najmanju pažnju na njihovu viku. Bio je na metar od zastora, kad oni potrčaše za njim. Začuvši njihove korake, on ispruženom rukom dotače zastor.

Ruka nestade. Doktor je stajao nepomično možda jedan sekund, zatim koraknu napred i prestade da postoji. Petorica njegovih prijatelja zaustaviše se, klonuli, na mestu gde se video trag njegove leve cipele. Odjednom u vazduhu nad zastorom pokaza se Doktorova glava. Vrat mu je bio odsečen ravno kao nožem, iz očiju su mu tekle suze, i glasno je kijao.

„Ovde unutra je malo zagušljivo”, reče, „i štipa u nosu do zla boga, ali nekoliko minuta može da se izdrži. Neki lakrimator, šta li. Uđite za mnom, to ne boli, uopšte se ništa ne oseća.”

I na visini gde bi moralo da se nalazi njegovo rame, pomoli se iz vazduha njegova ruka.

„Đavo da te nosi!” viknu Inženjer i zadivljeno, i ljutito, i uhvati Doktorovu ruku koja ga povuče, te i on nestade ostalima ispred očiju. Jedan za drugim prilazili su talasavoj zavesi. Poslednji je bio Kibernetičar. Malo se kolebao. Nešto mu zaigra u grlu, dok mu je srce snažno lupalo. Zatim sklopi oči i koraknu napred. Okruži ga trenutni mrak, a zatim postade svetlo.

Nalazio se pored ostalih, na dnu ogromnog prostora punog sipljivog, šumnog disanja. Odozdo koso naviše, i s visine okomito naniže, s jedne na drugu stranu prolazili su ogromni, međusobno ukršteni valjci nejednake debljine. Možda su to bile cevi ili stubovi, mestimično su se nadimali, ponegde sužavali, vrteći se istovremeno oko svoje duge osovine, uzajamno se zaklanjali, vibrirali, i iz dubine tog neprestanog kretanja šume sjajnih telesa, kretanja proširenog u svim pravcima, dopiralo je sve brže mlackanje neznano otkuda, pa se naglo prekidalo, posle čega bi sledilo nekoliko klokotavih zvukova, i ta serija glasova počinjala bi iznova.

Teško je bilo izdržati gorki miris. Jedan za drugim putnici su počeli kijati, iz očiju su im tekle suze. Pritiskujući maramice na lice, malo se odmakoše od zastora koji je iznutra izgledao kao vodopad crne, sirupaste tečnosti.

„No, najzad smo u kući! To je tvornica, automatska tvornica!” izbaci iz sebe Inženjer između napada kijanja. Pomalo kao da su se na vikavali na taj gorki zapah, kijanje prestade, i sad su gledali oko sebe žmireći, očiju punih suza.

Samo što su zakoračili na podlogu koja se elastično ugibala kao napeta guma, u njoj se pojaviše crni bunari iz kojih su iskakali svetleći predmeti, ali tako brzo da je njihove oblike bilo nemoguće raspoznati. Bili su veličine ljudske glave, činilo se da gore, izletali su uvis a jedan iz celog niza lulasto nagnutih stubova usisavao ih je, ne prestajući da se vrti. Predmeti nisu odmah nestajali jer su kroz treperave zidove, kao kroz tamno staklo mogli da se naziru, zatim sve slabije i slabije, tako da se videlo kako unutrašnjošću stuba putuju nekud dalje.

„Serijska proizvodnja s trake”, promumla Inženjer iza maramice na nosu.

Obišao je bunar, oprezno stupajući. Otkuda je dolazila svetlost? Tavanica je bila poluprovidna. Siva, monotona posveta gubila se u moru gipkih tela što su izbijala kao potoci što teku kroz vazduh. Činilo se da sve te gipke tvorevine dejstvuju pod jednom komandom, u istom tempu. Vodoskoci raspaljenih predmeta šikljali su uvis. Isto se dešavalo i na velikoj visini. Pod tavanicom, takođe, videli su se lukovi ocrtani u vazduhu kao brojanice letećih grumena, samo su ti gore bili mnogo veći.

Inženjer sleže ramenima. „Pojma nemam.”

„Bojim se da gotov proizvod nećemo naći ni za godinu dana. Ova hala proteže se kilometrima u dužinu”, upozori ih Fizičar.

Ali čudno je bilo to što su ulazili dublje u halu, sve lakše su disali, kao da se gorki miris širio samo u blizini zavese.

„Nećemo li zalutati?” zabrinu se Kibernetičar.

Koordinator prinese očima kompas.

„Nećemo. Dobro pokazuje… nema tu valjda nikakvog železa, a nadam se ni elektromagneta.”

Više od jednog časa kružili su po treperavoj šumi neobične tvornice, dok oko njih ne postade malo prostranije. Mogao se osetiti dašak svežeg vazduha, hladan, tako reći rashlađen. Stubovi koji su išli u raznim pravcima, razmicali su se i zaustavljali pred ogromnim, kupasto nagomilanim zavojitim točkom. S visine su se prema njemu spuštale, uvijajući se u vazduhu kao bičevi, savijene grane koje su se završavale tupim zadebljanjima. Iz njih je izbijao kovitlac predmeta, crnih, kao pokrivenih sjajnim lakom, i upadao u dubinu turbine na mestu koje nisu mogli da vide, jer se nalazilo nekoliko metara iznad njihovih glava.

Sočivasto ispupčen, mrki zid turbine naspram njih naduo se, nešto ju je iznutra potresalo, nadimala se — oni se i nehotice odmakoše unatrag, tako je grozno izgledao prljavosivi mehur što se nadimao — a onda se odjednom bezglasno rasprsnuo, i iz okruglog otvora šiknuo je potok crnih tela. U istom trenutku, dole su iz širokog bunara izišle naćve sa izvijenim stranama, i predmeti su, bubnjajući kao da su udarali u debeo gumeni jastuk, upadali u njih, a naćve su podskakivale, bacane trzajima, koji su na zadivljujući način ređali crne predmete, tako da je već posle nekoliko sekundi njihov četvorougaonik počivao na plitkom dnu naćava.

„Gotova proizvodnja!” viknu Inženjer, pritrča rubu i bez razmišljanja se saže, hvatajući za ispust crnog predmeta koji se nalazio najbliže. Koordinator ga u poslednjem trenutku uhvati za pojas kombinezona, i samo zahvaljujući tome Inženjer nije upao glavačke u naćve, jer da ispusti teški predmet nije hteo, a sam da ga podigne nije mogao. Tek mu Fizičar i Doktor pomogoše — i veliki teret zajedničkim snagama bi izvađen.

Bio je veliki kao ljudski trup, imao svetlije, poluprovidne odsečke u kojima su bleštali, utopljeni u redove sitnijih, metalno sjajnih kristalića, otvori okruženi ušastim zadebljanjima. Na površini je imao hrapav mozaik izbočina od tamnoljubičaste, a na svetlu crne, neobično tvrde mase, rečju, bio je neobično komplikovan. Inženjer se saže, zagledajući s raznih strana u otvore, trudeći se da pronađe neke pokretne delove. Pipao je, kuckao i niko mu u tome nije smetao. Trajalo je to dosta dugo, a za to vreme Doktor je gledao šta se dešava u naćvama. Formiravši geometrijski paralelopiped istih onakvih tela kao onaj koji je proučavao Inženjer, na debelom, od napora drhtavom osloncu polako se digla uvis i odmah omekšala s jedne strane, menjajući oblik, ogromna kašika. Tada se ispružilo nešto poput velike surle, otvorilo se i izbio je vreli, gorki dim. Zjapeća čeljust je s jezivim mljackanjem usisala sve predmete, zatvorila se kao da ih guta, i odjednom je ta surlasta grdosija sinula iznutra. Doktor je mogao da vidi usijano jezgro žara. Predmeti koji su se rasplinjavali formirali su monolitnu, narandžastu goruću kašu, sjaj je oslabio, surlasta čeljust potamnela. Doktor, zaboravljajući na drugove, pođe duž dvaju velikih stubova u kojima su sad proticala kao u nakaznom jednjaku vatrena zrna mase. Uronjen u lavirint i podignute glave, svaki čas brišući suzne oči, pokušavao je da prati put usijane kaše. Povremeno mu se gubila iz vida, a zatim bi opet nailazio na njen trag, jer je prosijavala iz dubine crnih protoka što su zmijasto vijugali, dok odjednom nije zastao na mestu koje mu se učinilo poznatim — vide kako vatreno palacava tela, već delimično oblikovana, lete u nekakvu čeljust, dok su pored njih izletala druga, kao da su iz otvorenog bunara iskakala uvis. Gutali su ih redom debeli crni stubovi kao slonovske surle, u rumenim špalirima hlađenog žara proticala su dubinom tih stubova, smanjujući se na visini. Doktor je išao i išao dignute glave, ne pamteći ništa, tela su ga prestizala, ali to nije imalo značaja, jer su neprekidno kuljale gomile drugih a onda se umalo ne sruši, ispustivši pridavljeni krik.

Opet je stajao na praznom mestu, pred njim je rasla ogromna grdosija turbine, lava, u dugom putovanju već sasvim ohlađenih crnih predmeta kuljala je odozgo u njeno grotlo. Doktor obiđe bočnicu turbine, jer je već znao s koje strane treba očekivati porođaj — i nađe se ispred ljudi što su stajali pored Inženjera, koji je još proučavao crni predmet, dok je pucajući veliki mehur upravo bljuvao 'gotovu proizvodnju' u ponovo formirane naćve.

„Halo! Ne mučite se više! Sve već znam! odmah ću vam reći!” doviknu im Doktor.

„Gde si bio? Već sam se zabrinuo!” viknu na njega Koordinator. „Zaista si nešto otkrio? Inženjer ništa ne zna.”

„Bar da je ništa! To ne bi bilo takvo zlo!” frknu Inženjer. Diže se, besno odgurnu crni predmet i odmeri Doktora gnevnim pogledom.

„No, i šta si to otkrio?”

„To vam je ovako”, reče sa čudnim smeškom Doktor, „te stvari bivaju gutane tamo”, pokaza čeljust surle što se baš otvarala. „sad će se svi istopiti, izmešati, poći uvis u porcijama, tamo počinje njihova obrada. Dok su tek malo višnjaste boje od vreline, lete dole, pod zemlju, tamo mora da postoji još jedan sprat, i opet im se nešto tamo radi, vraćaju se kroz takav bunar ovamo sasvim bledi, ali još svetleći, prave izlet pod sam krov, upadaju u ovo grotlo”, pokaza na turbinu, „zatim u 'skladište gotove proizvodnje', iz njega idu ponovo u surlu, rastapaju se u njoj, i tako ukrug — neprekidno — formiraju se, oblikuju; rastapaju, formiraju…”

„Jesi li ti poludeo?” šapatom upita Inženjer. Na čelu mu se pojaviše krupne graške znoja.

„Ne veruješ? Možeš da proveriš sam.”

Inženjer je proverio — dva puta. Trajalo je to dobar čas. Kad se ponovo nađoše pored naćava u kojima je upravo bila nova, u paralelopiped formirana porcija 'završnog proizvoda', počeo je da se spušta mrak i u hali je postajalo sivo.

Sav van sebe, Inženjer se tresao od ljutine, dok mu se lice neprestano grčilo. Ostali, ne manje začuđeni, nisu ipak čitavo otkriće preživljavali toliko snažno.

„Moramo odavde odmah da iziđemo”, reče Koordinator, „po mraku može da bude teško.” On uhvati Inženjera pod ruku. Ovaj se dade povući, bezvoljan, ali se odmah otrgnu, priskoči do crnog predmeta koji su ostavili i s naporom ga podiže.

„Šta ćeš sa tim?” upita ga Koordinator. „Dobro, momci, pomozite mu.”

Fizičar uhvati ušaste ispuste, te on i Inženjer ponesoše bezoblični crni predmet. Tako stigoše do ugnute granice. Doktor mirno krete na sirupasto sjajni zid 'vodopada' — i nađe se u ravnici na hladnom večernjem vazduhu. Sa uživanjem je duboko udisao svežinu koju je donosio vetar. I drugi stigoše za njim, a Inženjer i Fizičar s naporom doneše svoj teret do mesta na kome su ostavili rance, i baciše ga na zemlju.

Zapališe primus, zagrejaše malo vode, rastvoriše u njoj mesni koncentrat i prihvatiše se jela, prilično izgladneli. Jeli su ćutke. U međuvremenu postade vrlo mračno. Pojaviše se i zvezde, čiji se sjaj pojačavao svakog trenutka. Neodređeni čestar dalekog gaja izgubi se u mraku, i samo je još plavičasti plamen primusa, njihan blagim naletima vetrića, davao nešto svetlosti. Visoki zid hale iza njihovih leđa, utonuo u mrak, nije ispuštao ni najslabiji zvuk, čak se nije videlo ni to da li i dalje protiču vodoravni talasi.

„Ovde postaje mračno kao kod nas na tropima”, reče Hemičar. „Da li smo to pali u ekvatorski pojas?”

„Čini se da je tako”, odgovori Koordinator, „mada ne znam čak ni koliki je nagib planete prema ekliptici.”

„Kako? Ali to mora biti poznato?”

„Naravno. Podaci su na brodu.”

Ućutaše. Pojačavala se noćna hladnoća, pa se pokriše ćebadima, a Fizičar poče da podiže šator. Napumpao je plahtu dok nije postala slična spljoštenoj polukugli s nevelikim ulazom nad samom zemljom. Tražio je u blizini neki kamen kojim bi mogle da se pritisnu ivice šatora da ga ne odnese vetar — imali su kočiće, ali nisu imali čime da ih zabiju — ali okolo su bili rasuti samo sitni grumeni, pa se praznih ruku vrati onima što su sedeli kraj plavičastog plamena.

Odjednom, pogled mu pade na teški predmet koji su doneli iz hale, pa ga podiže i njime pritisnu ivicu šatora.

„Bar je za nešto pogodan”, reče Doktor koji je pratio šta Fizičar radi.

Inženjer je sedeo pogrbljen, oslonivši glavu na ruke. Bio je prava slika krajnje potištenosti. Stalno je ćutao, čak je i jelo zatražio nekim neodređenim mumlanjem.

„I šta sad, dragi moji?” naglo upita, uspravljajući se.

„Spavati, razume se”, mirno odgovori Doktor. Svečano izvadi iz kutije cigaretu, zapali je i duboko uvuče dim.

„A sutra šta?” nastavi Inženjer. Videlo se da je njegov mir kao tanka, do krajnosti zategnuta struna.

„Henriče, ponašaš se detinjasto”, reče Koordinator. Čistio je posudu smrvljenom zemljom. „Sutra ćemo istražiti naredni deo hale, danas smo razgledali oko četiri stotine metara.”

„I misliš da ćemo naći nešto drugo?”

„Ne znam. Imamo pred sobom još jedan dan. Popodne se moramo vratiti do rakete.”

„Baš se radujem”, progunđa Inženjer. Ustade, protegli se, zastenja. „Sav sam slomljen”, priznade.

„I mi”, dobrodušno mu dobaci Doktor. „Čuj, da li zaista ništa ne možeš da kažeš o onom?” pokaza užarenim vrškom cigarete na predmet što je pritiskivao ivice šatorskog krila.

„Mogu, što da ne? Sigurno da mogu. To je uređaj koji služi za to da ga najpre…”

„Ne, ozbiljno. Pa to ima nekakve delove. Ja se u to ne razumem.”

„A misliš da se ja razumem?!” planu Inženjer. „To je plod nekog ludaka”, pokaza prema nevidljivoj hali. „Ili bolje reći, nekih ludaka. Civilizacija bezumnika, eto šta je taj prokleti Eden! Ovo što smo dovukli proizvedeno je u čitavom nizu procesa”, dodade mirnije. „Presovanje, gnječenje svakojakih segmenata, termička obrada, glačanje. To su nekakvi visokomolekularni polimeri i nekakvi neorganski kristali. Za šta to može da služi — ne znam. To je deo, ne celina. Ali, čak izvađen iz toga poludelog mlina — taj deo, sam po sebi, izgleda mi lud.”

„Šta pod tim podrazumevaš?” upita Koordinator. Hemičar je slagao tanjire, pakovao zalihe, razvijao ćebe. Doktor je ugasio cigaretu i ostatak brižljivo vratio u kutiju.

„Nemam za to dokaza. Tamo unutra postoje neke karike, ne povezuju se ni sa čim. Kao zatvoreni krug, električni, ali presecan umecima izolatora. To — to ne bi moglo da dejstvuje. Tako mi se čini. Najzad, posle toliko godina, u čoveku se stvara neka profesionalna intuicija. Mogu, naravno, da se varam, ali… ne, više volim da o tome ne govorim.”

Koordinator ustade. Drugi pođoše za njegovim primerom. Kad ugasiše primus, obavi ih potpuna tama. Visoke zvezde nisu davale svetla, samo su snažno sijale na nebu koje kao da je bilo čudno nisko.

„Deneb”, oglasi se tiho Fizičar. Gledali su u nebo.

„Gde? Tamo?” upita Doktor. I nehotice su govorili šapatom.

„Da. A ona manja pored nje, to je gama Labuda. Đavolski sjajna.”

„Triput sjajnija nego sa Zemlje”, složi se Koordinator.

„Hladno je i od kuće daleko”, progunđa Doktor. Niko se više ne oglasi. Ušli su u šator. Bili su toliko umorni, da kad je Doktor rekao po svom običaju 'laku noć' — u mraku mu odgovori samo uspavano disanje.

On sam još nije spavao. Pomislio je da nerazumno čine — iz obližnjeg gaja mogla bi u noći izići neka gadost. Trebalo je da postave stražu. Zapita se ne bi li možda trebalo da on dobrovoljno pođe na stražu — ali samo se još jednom ironično osmehnu u mraku, okrete se na bok i uzdahnu. Nije ni znao kad je utonuo u čvrst san.

Jutro ih je pozdravilo suncem. Na nebu je bilo više belih, klupčastih oblaka. Pojeli su nešto malo za doručak, ostavljajući ostatak hrane za poslednji obrok. Po dalje zalihe morali bi već da se vrate u raketu.

„Da mi je bar jednom da se umijem!” požali se Kibernetičar. „Ovo mi se još nije desilo. Sav smrdim od znoja, grozota! Ali tu negde mora da bude voda!”

„Gde je voda, tu je i frizer”, vedro odgovori Doktor, zagledajući u ogledalce. Pravio je, pri tom, čitav niz najrazličitijih grimasa. „Samo se bojim da frizer na ovoj planeti najpre brije, a zatim ponovo počinje da ti sadi sve dlake na lice, što nije baš sasvim neverovatno, znaš?”

„Hoćeš li ti i u grobu praviti dosetke?” dobaci mu Inženjer, ali se zbuni i dodade, „Izvini, nisam hteo…”

„Ne smeta”, odgovori Doktor. „U grobu neću, ali praviću ih dokle god budem mogao. I šta, idemo dalje?”

Spakovaše stvari, ispustiše vazduh iz šatora i natovareni krenuše duž zastora što se odmereno talasao, dok se ne udaljiše za dobar kilometar od mesta gde su prenoćili.

„Ne znam, možda se varam, ali ona ovde izgleda kao da je viša”, reče Fizičar, gledajući kroz poluspuštene kapke prema lukovima što su proticali u oba pravca, dok su im vrhovi srebrnasto svetlucali u visini.

Spustiše teret na jedno mesto i krenuše prema hali. Uđoše bez smetnje, kao i prethodnog dana. Fizičar i Kibernetičar zastadoše malo.

„Šta ti misliš, o tom nestajanju?” upita Kibernetičar. „Ovde se dešava toliko toga, da sam juče na to sasvim zaboravio.”

„To je nešto vezano s refrakcijom”, odgovori Fizičar ne baš uverljivo.

„A na čemu se drži tavanica? Ne drži se valjda na ovome”, i pokaza na talasasti zastor kome su prilazili.

„Ne znam. Možda su potpornji nekako sakriveni u sredini ili s druge strane.”

„Alisa u zemlji čuda”, pozdravi ih iznutra Doktorov glas. „Počinjemo? Danas kijam nekako manje. Možda je to adaptacija. Na koju stranu najpre idemo?”

Okolina je bila slična onoj koju su videli prethodnog dana. Sad su se kroz prostoriju kretali sigurnije i brže. U početku im se čak činilo da je i ovde sve potpuno isto. Stubovi, bunari, šuma iskošenih i uskovitlanih jednjaka, usijanja, treperenja, ceo kolovrat procesa proticao je u istom tempu. Tek kad se zagledaše u 'gotove proizvode', čiji su naćvasti basen pronašli posle izvesnog vremena, otkrili su da su ti proizvodi drugačiji, veći i drugačijeg oblika nego jučerašnji. To još nije bilo sve. Ovi 'proizvodi' (hvatani, inače, ponovo i vraćani u kružnu proizvodnju) podsećali su na deo polovine jajeta, sa usecima pri vrhu. Ta polovina nosila je razne tragove za spajanje sa drugim delovima, iz nje su štrčali izlazi cevi u kojima su se pokretale sočivičaste pločice, kao propusnici ili ventili. Ali kad su uporedili veću količinu tih predmeta pokazalo se da jedni imaju otvorene uglove, drugi da ih imaju po tri ili četiri, pri čemu su ovi dodatni istupi bili manji i često nezavršeni, kao da je njihovo završavanje prekinuto na polovini. Sočivasta pločica ponekad bi ispunila celo svetlo provodnika, ponekad samo jedan deo, a nekad je nije uopšte bilo. Samo jednom su našli nešto nalik na njen zametak, patuljast, jedva veći od zrna graška. Površina 'jajeta' bila je glatko politirana. U nekim primercima, hrapavi tuljak 'kalema' takođe se menjao, a u jednom su našli kao blizance delimično stopljene i povezane majušnim otvorom sočivaste pločice. Činile su kao neku 'osmicu' i Doktor ih nazva 'sijamskim blizancima'. Taj deo imao je povrh toga još osam različitih uglova, pri čemu se najmanji uopšte nisu prema spolja otvarali, kao što je bio slučaj kod svih drugih.

„I šta na ovo veliš?” upita klečeći Koordinator Inženjera koji je preturao po celoj kolekciji izvađenoj iz 'skladišta' u naćvama.

„Zasad ništa. Idemo dalje”, reče Inženjer ustajući, ali videlo se da mu se raspoloženje malo popravilo.

Već su shvatili da se hala deli kao na poređane sekcije neograđene jedna od druge ničim drugim sem unutrašnjom povezanošću ciklusa izvođenih procesa. Proizvodni uređaji, to jest, zmijasta, pipkasto zgrčavana, soptava šuma — posvuda su bili jednaki.

Nekoliko stotina metara dalje naiđoše na odsek koji je, čineći te iste pokrete kao i prethodni, vijući se, mljackajući, sopćući, nosio u svojim provodnicima, izbacivao u otvorene bunare, spuštao s visine, gutao, obrađivao, gomilao i topio — ništa.

Svuda gde je u prethodnim odsecima bilo moguće posmatrati užarene poluproizvode ili hlađene već obrađene predmete, svu tu složenu putanju na ovu ili onu stranu, naviše, naniže, tu je zamenjivala praznina.

Pomišljajući u početku da je proizvod toliko providan da je čak nevidljiv, Inženjer se saginjao ispod izbacivača, pokušavao da uhvati u ruke nešto što bi moralo da izleće iz grla, ali nije našao ništa.

„Ludo, zaista”, reče preneraženo Hemičar. Ali, Inženjer nekako uopšte nije bio potresen.

„Vrlo zanimljivo”, rekao je i pođoše dalje.

Približavali su se prostoru iz kojeg je dopirala rastuća buka. Bila je to meka buka, ali tim više zaglušujuća — kao da su milioni teških, vlažnih kožnih plahti padali na veliki, ovlaš rastegnuti bubanj. Odjednom posta svetlije.

Iz desetina močugastih sisaljki koje su se njihale u visini, sužene donjim krajevima ispod same tavanice, letela je prava kiša predmeta koji su na podlozi staklastog stropa izgledali crni, tukla o debele zidove prepreka što su im se postavljale čas na jednoj, čas na drugoj strani, rasprostrte okomito i nadimane odmereno, kao da ih je nadimao plin. Te prepreke bile su sivo-prozirne, kao mehurovi. O predmet se na polovini puta otimalo klupko zmijastih ruku koje su radile tako vredno, da su izgledale kao uzvitlane u virove, i on bi padao na samo dno. Tu su se postrojavali predmeti jedan pored drugog, u paralelopipediima, u pravilnim redovima, a sa druge strane svaki čas bi se pomaljala ogromna masa, spljoštena kao kitovska glava, i sa utegnutim uzdahom usisavala bi po nekoliko redova 'gotovog proizvoda' odjednom.

„Skladište”, hladnakrvno objasni Inženjer. „Odozgo stižu gotovi, a ono tamo je kao transporter — kupi ih i ponovo ubacuje u obrt.”

„Otkud znaš da ih ubacuje u obrt ponovo? Možda ovde ne?” upita Fizičar.

„Otuda što je skladište puno.”

Niko to, doduše, nije dobro shvatao, ali su ćutali, prolazeći dalje.

Bilo je blizu četiri kad Koordinator naredi da se vraćaju. Stajali su na dnu odseka koji se sastojao od dva odeljka. Prvi je proizvodio debele štitove snabdevene ušastim zahvatima, a drugi je odsecao drške i na njihovo mesto pričvršćivao delove eliptičnih prstenova, posle čega su štitovi putovali u podzemlje, otkuda su se vraćali glatki, 'obrijani' kako reče Doktor, da bi opet bili podvrgnuti procesu pripajanja ušastih hvataljki.

Kad izidoše u ravnicu i kada po još jakom suncu krenuše na onu stranu gde su ostavili šator i stvari, Inženjer reče:

„No, to postaje pomalo jasno.”

„Zaista?” s prisenkom ironije upita ga Hemičar.

„Da”, potvrdi Koordinator i obrati se Doktoru: „Šta o tome misliš?”

„To je lešina”, odgovori Doktor.

„Kako lešina?” upita Hemičar, koji nije shvatao ništa od onoga što su govorili.

„Lešina koja se kreće”, dodade Doktor. Išli su još malo ćutke.

„Mogu li najzad da saznam šta sve to znači?” viknu ne bez ljutnje Hemičar.

„Kkompleks za proizvodnju raznih delova kojim se upravlja iz daljine, koji se tokom vremena potpuno rastrojio, jer je ostavljen bez ikakvog nadzora”, objasni Inženjer.

„Ah! A otkada, šta misliš?”

„To ne znam.”

„S vrlo velikom približnošću i ne manjim rizikom može se pretpostaviti… najmanje od pre nekoliko desetina godina”, reče Kibernetičar.

„Ali moguće je i mnogo ranije. Kad bih čuo da se to desilo pre dvesta godina, takođe se ne bih začudio.”

„Ili pre hiljadu godina”, dodade flegmatično Koordinator.

„Nadzorni elektromozgovi se, kao što znaš, rastrojavaju u tempu saglasnom s koeficijentom”, poče Kibernetičar, ali ga Inženjer prekide:

„Mogu da deluju na drugačijem principu nego naši, a mi čak ne znamo ni da li su to elektronski uređaji. Ja lično sumnjam. Sirovina je nemetalna, polutečna.”

„Nisu važne podrobnosti”, reče Doktor, „ali šta mislite o tome? To jest, kakva su vam predviđanja? Moja su dosta sumorna.”

„Misliš o stanovnicima planete?” upita Hemičar.

„Mislim o stanovnicima planete.”