3

Kasno noću stigoše do brežuljka na kome se visoko uzdizao trup broda. Da bi ubrzali marš, a i da bi izbegli susret sa stanovnicima gaja, presekli su ga na mestu gde su se čestari razdvajali na desetak metara, kao da ih je na obe strane razmaknuo neki ogromni plug. Samo se u mahovinama obraslim izoranim brazdama terena razmnožavalo baršunasto rastinje.

Nagli mrak prekrio je dolinu kad je obris rakete mogao već izrazito da se nazre, pa su se snašli i bez pomoći svetiljki. Bili su gladni, ali još više umorni, pa su odlučili da podignu šator napolju. Fizičar, koji je izgarao od žeđi — tokom povratka svu su vodu utrošili — osetio je takvu potrebu za pićem, da se kroz tunel uputio u brod. Dosta dugo se nije vraćao. Oni su već nameštali naduvani šator kad čuše njegov krik, još ispod zemlje. Priskočiše otvoru i pomogoše mu da se izvuče. Ruke su mu se tresle. Bio je tako uzbuđen, da je jedva govorio.

„Šta se desilo? Smiri se!” vikali su mu svi u glas. Koordinator ga uhvati čvrsto za ramena.

„Tamo”, pokaza na trup što se crneo nad njima, „tamo je bio neko.”

„Šta?”

„Po čemu znaš?”

„Ko je bio?”

„Ne znam.”

„Pa otkud znaš da je bio?”

„Po… Po tragovima. Greškom sam ušao u kormilarnicu — koja je pre toga bila puna zemlje — a sada je nema.”

„Kako nema?!”

„Nema. Gotovo sasvim je čisto.”

„I gde je ta zemlja?”

„Ne znam.”

„Pogledao si i u druge prostorije?”

„Da. To znači… bio sam zaboravio da je u kormilarnici bila zemlja, i najpre ništa nisam pomislio, jer sam hteo da pijem, pošao sam u magacin, našao vodu, ali nisam imao čime da je zahvatim, pa sam pošao u tvoju kabinu”, pogleda Kibernetičara, „a tamo…”

„Šta tamo, do đavola?!”

„Sve je bilo pokriveno sluzevinom. Sigurno je još imam na obući! Nisam video ništa, tek kasnije sam osetio da mi se đonovi lepe.”

„Ali, možda je isteklo nešto iz rezervoara, ili je došlo do neke hemijske reakcije. Sam znaš da je polovina posuda u laboratoriji porazbijena.”

„Ne govori gluposti! Bolje osvetli moje noge.”

Svetlost pođe naniže i pokazaše se Fizičarove cipele, koje su se mestimično presijavale, kao da su prevučene naslagom bezbojnog laka.

„To još nije dokaz da je tamo neko bio”, neubedljivo reče Hemičar.

„Ali, ja se čak ni tada nisam razabrao! Uzeo sam lonče i vratio se u magacin. Osetio sam da mi se đonovi lepe; ali nisam na to obratio pažnju. Napio sam se vode, i kad sam se vraćao, pade mi na um da zavirim u biblioteku, pojma nemam zašto. Bio sam nekako malo uznemiren, ali ni o čem sličnom nisam mislio. Otvorio sam vrata, osvetlio, a tamo prazno — ni traga od zemlje! A sam sam tamo ubacivao zemlju, pa se odmah setih da je i u navigacionoj kabini bila zemlja!”

„I onda?” upita Koordinator.

„Ništa, pobegao sam ovamo.”

„Možda je on još tamo, u navigacionoj kabini ili u drugom magacinu”, poluglasno reče Kibernetičar.

„Ne bih rekao”, progunđa Koordinator. Lampa koju je Doktor držao okrenutu sočivom naniže, obasjavala je komadić zemlje. Svi su stajali oko Fizičara koji je još ubrzano disao.

„Da pođemo tamo ili ne?” glasno je razmišljao Hemičar, ali videlo se da ne izgara od želje da ostvari tu nameru.

„Pokaži još jednom svoju obuću”, obrati mu se Koordinator.

Pažljivo je razgledao sasušen, sjajkast sloj koji se prilepio na kožu. Umalo se nije sudario glavom sa Doktorom kad se i ovaj sagnuo. Zgledaše se. Nijedan ništa ne reče.

„Moramo nešto učiniti”, očajnički reče Kibernetičar.

„Pa, ništa se nije desilo. Neki primerak ovdašnje faune ušao je u unutrašnjost broda i ne našavši ništa što bi ga zanimalo, nestao je”, reče Koordinator.

„Sigurno kišna glista, a? Manje-više velika kao ajkula ili dve ajkule”, dobaci Kibernetičar. „Šta se desilo sa zemljom?”

„To je stvarno čudno. Možda…”

Ne završivši, Doktor poče da kruži po najbližoj okolini. Videše njegovu pojavu kako se udaljuje sa lampom. Svetlosna mrlja se čas zadržavala nisko na zemlji čas, bledeći, kružila po mraku.

„Hej!” viknu odjednom. „Hej! Našao sam!”

Potrčaše prema njemu. Stajao je na zemljanom nasipu dugom nekoliko metara. Zemlja je bila kao nabijena i ponegde pokrivena slojevima tanke sjajkaste sluzi.

„Izgleda da je to zaista bila neka kišna glista”, izmenjenim glasom promuca Fizičar.

„Prema tome, moramo ipak da prenoćimo u raketi”, odluči naglo Koordinator. „Najpre ćemo je pretražiti, radi sigurnosti, a onda zatvoriti klapnu.”

„Čoveče, to će potrajati čitavu noć! Pa, mi još nijednom nismo pogledali u sve prostorije!” jauknu Hemičar.

„Šta se tu može!” odvrati Koordinator. Prepustiše naduvani šator milosti sudbine i zaroniše u tunel.

Polako su se vukli kroz brod, osvetljavajući sve uglove i zakutke. Fizičaru se činilo da su u navigacionoj kabini ostaci tabli premešteni s mesta na mesto, ali niko to nije mogao sa sigurnošću da kaže. Zatim Inženjer posumnja da li je oruđa što su poslužila za izradu motika bio ostavio u stanju u kakvom su ih sada našli.

„Nije važno”, reče nestrpljivo Doktor, „nećemo se sad igrati detektiva, evo skoro je dva časa.”

Najzad, polegaše na madrace skinute s ležaljki. Bilo je već tri, a i to samo zahvaljujući tome što je Inženjer, umesto da pregleda oba sprata mašinskog odeljenja odlučio da prosto podupre vrata što su iz unutrašnjosti broda vodila u čeličnu tvrđavu. Vazduh u zatvorenoj prastoriji izgledao im je zagušljiv, osećao se u njemu neki neprijatan zapah, ali već su posrtali od umora i tek što su zbacili sa sebe obuću i kombinezone, čim ugasiše svetlost, utanuše u težak, nemiran san.

Doktor se probudio u potpunom mraku, namah svestan. Prineo je očima sat — za trenutak nije mogao da razabere koliko je časova jer mu se vreme nije slagalo s vladajućim mrakom. Zaboravio je da se nalazi u raketi, pod zemljom. Najzad je iz venčića zelenih iskrica zaključio da se bliži osam. Začudio se. Tako kratko spavati! Progunđa sa žaljenjem, i već htede da se prevrne na drugu stranu, kad se sledi.

U dubini broda nešto se dešavalo — više je to osećao, no što je čuo. Pod je lako podrhtavao. Negde vrlo daleko, zazujalo je nešto, bilo je to jedva čujno, ali dovoljno da se odmah uspravi na ležaju. Srce mu je počelo jače udarati.

„Vratilo se!” pomisli na stvorenje čije je sluzaste tragove otkrio Fizičar. „Pokušava da savlada ulaznu klapnu”, to je bila sledeća misao.

Brod se naglo zatresao kao da je ogromna sila htela da ga ugura još jače u zemlju. Neko od ljudi uznemireno zaječa u snu. Doktoru se za trenutak učinilo da mu se kosa pretvara u usijane iglice. Brod je bio težak šesnaest hiljada tona! Pod je zadrhtao — bio je to neritmični, trzajni drhtaj. Odjednom je shvatio.

Bio je to neki od pogonskih agregata! Neko je stavljao brod u pokret!

„Ustajte!” viknu, pipajući za lampom. Ljudi skočiše, sudariše se u gustom mraku, razleže se pomešana vika. Doktor najzad pronađe lampu i osvetli. U nekoliko reči im objasni šta se dešava. Inženjer, još bunovan, poče da osluškuje udaljeni odjek. Telo broda potresali su pojedinačni trzaji, pojačani jek ispuni vazduh.

„Kompresori levih mlaznjača!” siknu. Koordinator je ćutke zakopčavao prednji deo kombinezona, drugi su se žurno oblačili, a Inženjer onako kako je stajao, u košulji i gimnastičkim gaćicama, izlete na hodnik i u trku istrže Doktoru lampu iz ruke.

„Šta hoćeš da učiniš?” upita ga Doktor. Potrčaše za njim prema navigacionoj kabini. Pod kojim su trčali odzvanjao je, drhtao sve jače.

„Svaki čas može da otkine lopatice!” prokrklja Inženjer, upadajući u navigacionu kabinu koju je uljez bio očistio. Skoči do glavnih kočnica i prebaci polugu.

Jedno svetlo se zapali u uglu. Inženjer i Koordinator, sada već zajedno, izvadiše iz zidnog skrovišta elektrojektor, izvukoše ga iz futrole, zatim ga u najvećoj brzini priključiše u spojeve za punjenje; kontrolni merač bio je razbijen, ali produžna cevčica na cevi zasvetle plavo — bilo je struje za punjenje!

Pod je grozničavo drhtao, sve što nije bilo učvršćeno podskakivalo je, metalna oruđa tresla su se na policama, neki stakleni predmet pade i razmrska se, čuše odzvanjanje komadića. Ostaci plastične obloge počeše da rezoniraju — a onda naglo zavlada mrtva tišina, i jedina svetlost ugasnu. Doktor odmah upali svoju lampu.

„Napunjen?” upita Fizičar.

„Najmanje za dve serije. Dobro je i to”, viknu mu u odgovor Inženjer, više čupajući nego odvajajući spojeve. Dograbi elektrojektor, naže ga aluminijumskom cevi prema zemlji, pritisnu ruku na držak i krenu u pravcu mašinskog odeljenja. Bili su na pola puta, pored biblioteke, kad se razleže paklena, otegnuta škripa, dva-tri grčevita trzaja potresoše ceo brod, u mašinskom odeljenju se nešto sruši s jezivom lomljavom, i zavlada mrtva tišina.

Inženjer i Koordinator, rame uz rame, dođoše do oklopnih vrata. Koordinator skide polugu otvora za posmatranje i zaviri unutra.

„Dajte lampu”, reče.

Doktor mu je odmah tutnu u šaku, ali nije bilo lako baciti mlaz svetlosti unutra kroz uski, zastakljeni otvor, i istovremeno gledati. Inženjer odmače drugi otvor, primače mu oči, i uzdahnu, zadržavajući vazduh u plućima.

„Leži”, reče malo posle.

„Šta? Ko?” padoše povici iza njegovih leđa.

„Gost. Osvetli bolje, niže, niže — tako! Ne miče se. Ništa se ne miče.”

Načini pauzu.

„Veliki je kao slon”, reče potmulo.

„Dotakao sabirne šine?” upita Koordinator, koji ništa nije video, jer mu je izlaz reflektora koji je pritisnuo do otvora za nadgledanje zaklanjao ceo otvor.

„Pre je ušao u iskidane vodove. Vidim, krajevi vire ispod njega.”

„Krajevi čega?” postajaše nestrpljiv Fizičar.

„Kabela visokog napona. Da, ne mrda se. Otvaramo?”

„Treba”, odgovori prosto Doktor, i poče da skida glavnu polugu.

„Možda se samo pravi?” dobaci neko.

„Tako dobro da se pravi može samo leš”, odseče Doktor, koji je još uspeo da primakne lice drugom otvoru pre no što je Koordinator odmakao reflektor.

Čelične poluge meko se pomeriše u ležištima. Vrata behu otvorena. Jedno vreme niko nije prekoračivao prag. Fiičar i Kibernetičar gledali su iznad ramena onih što su stajali napred. U dubini, na razbijenim pločama ekraniranja, utisnuta među na silu razmaknute bokove zidova između odseka, ležala je slabo sjajeći na svetlosti, naga, grbava masa. Na trenutke su po njenoj površini prelazili laki drhtaji.

„Živ je”, šapnu pridavljenim glasom Fizičar.

U vazduhu je lebdeo oštar, odvratan smrad sagoretine, kao od spaljenih dlaka, a sitan, plav dim širio se u snopu svetlosti.

„Za svaki slučaj”, reče Inženjer, podiže elektrojektor, pritisnu prozirni kundak uz bedro, i upravi ga uz bok ogromne mase. Siknu. Neiskričavo pražnjenje je pogodilo u široki, na sredini strmo uzdignuti trup, odmah ispod grbe. Ogromno telo se skupi, napreže, i kao da upade u sebe, spljoštavajući se još više. Gornje ivice belih odeljenjskih zidova pri tom se zatresoše, ugnute velikom silom.

„Kraj”, reče Inženjer. Pređe preko visokog čeličnog praga.

Uđoše svi. Uzalud su pokušavali da zapaze noge, pipke, glavu toga stvora. Bespomoćna masa ležala je na istrgnutom delu transformatora, bezoblična. Grba se cela prevalila na jednu stranu, kao labava vreća puna pihtija. Doktor dotače mrtvo telo. Saže se.

„Sve je to pre…” progunđa. „Pomirišite.”

Podiže prema njima ruku — na vršcima prstiju bleštalo je nešto kao kaplja ribljeg lepka. Hemičar prvi savlada nagonsko gađenje. Ote mu se začuđeni uzvik.

„Poznaješ to?” upita ga Doktor.

Svi su sad mirisali i — prepoznavali gorki zapah koji je ispunjavao hale 'tvornice'.

Doktor pronađe u uglu polugu koju je bilo moguće skinuti, podmetnu njen širi kraj pod telo i pokuša da ga prevrne na drugu stranu. Odjednom se okliznu, kraj poluge probi kožu i čelik se zari gotovo do polovine u tkivo.

„No, sad smo gotovi! Ne samo olupina, nego i groblje!” frknu besno Kibernetičar.

„Bolje bi bilo da pomogneš!” gnevno mu dobaci Doktor, koji se sam mučio da prevrne telesinu.

„Ama, čekaj, čoveče”, reče Inženjer. „Kako je moguće da je ta stoka pokrenula agregat?”

Svi ga zapanjeno pogledaše.

„Stvarno”, složi se Fizičar. „I šta sad?” dodade priglupo.

„Makar popucali, moramo ga preokrenuti, kažem vam!” prasnu Doktor. „Hodite svi, ne, s ove strane. Tako! Ne gadite se! De, šta je tamo?”

„Čekaj”, reče Inženjer. Iziđe i malo kasnije se vrati sa čeličnim motkama koje su koristili za kopanje tunela. Poturiše ih kao nosače pod mrtvi trup, i na Doktorovu komandu podigoše ih. Kibernetičar zadrhta kad mu ruka, odmaknuvši se po klizavom čeliku, dotače golu kožu ovog stvora koje se s groznim pljeskom prevrte na bok. Odskočiše. Neko kriknu.

Kao iz gigantske, vretenasto izdužene ostrige pomoli se iz krilato skupljenih, debelih, naboranih mesnatih navlaka dvoruko telašce, suljajući sopstvenom težinom naniže, dok čvorastim prstićima ne dotače pod. Nije bilo veće od detinjeg poprsja dok je tako visilo na rastegnutim opnama bledožutih žila, klimajući se sve sporije i sporije, dok najzad ne zamre. Doktor se prvi odvaži da mu priđe, uhvati za kraj meke, mnogopregibne ručice, i malo poprsje, pokriveno bledim žilicama, ispruži se, pokazujući plosnato lišce bez očiju, sa otvorenim nozdrvama i nečim iskidanim, kao razgrizenim jezikom na mestu gde su u čoveka usta.

„Stanovnik Edena…” reče potmulim glasom Hemičar. Inženjer, previše potresen da bi nešto rekao, sede na rub generatora, i potpuno nesvesno poče da briše ruke o tkaninu kombinezona.

„Pa dobro, je li to jedno stvorenje ili dva?” upita Fizičar. Gledao je izbliza kako Doktor dotiče nežne grudi nepokretnog trupa.

„Dva u jednome ili jedno u dvoma, ili su to možda simbionti. Nije isključeno da se u nekim razdobljima razlučuju.”

„Da, kao ona maškara s crnom dlakom?” dodade Fizičar. Doktor klimnu glavom ne prekidajući pregledanje.

„Ali onaj veliki nema nogu, ni očiju, ni glave, ništa!” reče Inženjer. On zapali cigaretu, što nikad nije činio.

„To će se tek pokazati”, odvrati Doktor. „Mislim da nećete imati ništa protiv toga da obavim seciranje? Ovako ili onako moramo ga raščerečiti, jer ga drukčije ne možemo odavde izneti. Uzeo bih nekog da mi asistira, ali to može da bude neprijatno. Ko se javlja dobrovoljno?”

„Ja.”

„Mogu ja”, javiše se gotovo istovremeno Koordinator i Kibernetičar.

Doktor se diže na noge.

„Dvojica, to je još bolje. Idem da potražim oruđa, to će malo potrajati. Moram reći da se naš boravak ovde komplikuje; još malo i čoveku će biti potrebna nedelja dana da očisti jednu cipelu, ne možeš da završiš ništa što započneš.”

Inženjer i Fizičar iziđoše na hodnik. Koordinator, vraćajući se iz dvorane za previjanje, već opasan gumenom keceljom i sa zavrnutim rukavima, zastade kraj njih. Nosio je niklenu tacnu punu hirurškog oruđa.

„Znate kako deluje pročišćivač”, reče. „Ako hoćete da pušite, idite gore.”

Tako pođoše prema tunelu. Hemičar im se pridruži, a za svaki slučaj uze elektrojektor, koji je Inženjer ostavio u mašinskom odeljenju.

Sunce je stajalo visoko, malo, spljošteno, zagrejani vazduh je kao pihtije treperio nad peskom u daljini. Sedoše u hlad koji je bacao pognuti trup rakete.

„To je vrlo čudna životinja, i zaista je neobično što je mogla da pokrene generator”, reče Inženjer. Protrlja obraz, brada je već prestala da bocka. Svi su već bili zarasli, stalno su ponavljali kako treba da se obriju, ali nekako nikad za to nisu imali vremena.

„Pravo da kažem, najviše se radujem što je taj generator počeo uopšte da daje struju. To znači bar da su kalemovi čitavi”, reče Inženjer.

„A ovaj spoj?” primeti Fizičar.

„To ne smeta, iskočio je automatski osigurač, sitnica. Mehanički deo se potpuno raspao, ali za to ćemo naći izlaz. Imamo rezervine komplete ležišta, treba ih samo potražiti. Naravno, navoj takođe može da se dovede u red, ali golim rukama i mi bismo osedeli radeći na tom. Sad mislim da mi se nije dalo da sve valjano razgledam, što sam se bojao da je tamo potpun prah, a tada znate šta bi s nama bilo.”

„Reaktor…” poče Hemičar i iskrivi lice.

„Reaktor — polako. Na reaktor će doći red. Najpre moramo da imamo struju. Bez struje se ništa ne da učiniti. Protok hlađenja može da se ukloni za pet minuta, ali treba spojiti sve vodove. Za to opet moram da imam struju.”

„Misliš li da se prihvatiš mašina sada?” s nadom u glasu upita Fizičar.

„Da. Napravićemo plan kojim redom da vršimo remont. Već sam o tome govorio s Koordinatorom. Najpre moramo da imamo bar jedan ispravan agregat. Naravno, bez rizika se ništa ne da učiniti, jer agregat valja pokrenuti bez atomske energije — đavo bi ga znao kako! Konjskom vučom valjda… Oh… sve dok ne deluje električna distribucija, pojma nemam šta se dešava u reaktoru.”

„Pa dobro, neutronske blende dejstvuju čak i bez daljinskog upravljanja”, reče Fizičar, „reaktor je automatski prestao da radi. U najgorem slučaju, za vreme početnog puštanja u rad mogla bi nastati malo previsoka temperatura, ako hlađenje…”

„Baš ti hvala! Reaktor može da se istopi, a ti veliš 'pa dobro'?”

Poneti žarom prepirke, jedva se vratiše na miran i konstruktivan razgovor, a kako nijedan nije imao volje da se vraća u raketu, crtali su sheme na pesku, kad se na izlazu tunela pomoli Doktorova glava. On ih pozva.

Poskakaše na noge.

„No, šta je tamo?”

„Sa izvesne tačke gledišta malo, a s druge opet mnogo”, odgovori im Doktor, koji je izgledao dosta neobično tako dok mu se samo glava dizala nad zemljom.

„Malo”, nastavi on, „jer kako god to čudno zvučalo, i dalje nisam siguran da li je to jedno stvorenje ili su dva. U svakom slučaju, to je životinja. Ima dva krvna sistema, ali nisu sasvim razdvojeni. Ono veliko — nosilac — pokretalo se, kako mislim, skokovima ili koracima.”

„To je velika razlika”, reče Inženjer.

„I jeste i nije”, objasni Doktor. „Ono što je izgledalo kao grba — tamo je trakt za varenje.”

„Na leđima?”

„To nisu bila leđa! Kad ju je struja pogodila, pala je zapravo na leđa!”

„Kako, hoćeš da kažeš da ono manje, nalik na…” Inženjer prekide, ne dovršivši rečenicu.

„Na dete”, mirno doreče Doktor, „da, nekako je jahalo na tom nosiocu, u svakom slučaju, to je moguće. Dobro, nije jahalo na vrhu”, popravi se, „najčešće je, verovatno sedelo unutar toga većeg trupa. On ima tamo takvo torbasto gnezdo, i jedino sa čime mogu to da uporedim jeste kengurska torba, ali sličnost je veoma mala i nefunkcionalna.”

„I pretpostavljaš da je to stvorenje inteligentno? No, valjda jeste”, reče Fizičar.

„Sigurno je moralo biti inteligentno, čim je umelo da otvori vrata, da ih iza sebe zatvori, a i da ne govorim o puštanju u pokret mašina”, reče Doktor, koji nekako nije pokazivao volje da iziđe na površinu. „Problem je samo u tom što ono nema nervni sistem po našem shvatanju.”

„Kako?!” skoči na njega Kibernetičar. Doktorova glava diže obrve.

„Šta da radimo, tako je. Postoje organi čiju namenu ne umem ni da zamislim. Postoji kičma, ali u lobanji, u onoj maloj lobanji, nema mozga. To znači, ima tamo nešto, ali svaki anatom bi me nazvao neznalicom kad bih pokušao da ga ubedim da je to mozak… Neke žlezde, ali kao limfne, a između pluća — jer ono ima troja pluća — pronašao sam nešto najčudnije na svetu. Nešto što mi se veoma nije dopalo. Stavio sam to u špiritusni rastvor, kasnije ćete razgledati. Za sad ima hitnijih poslova. Mašinsko odeljenje izgleda, na žalost, kao klanica. Treba odmah izneti i sve zakopati, jer je u raketi toplo i žurba je zaista poželjna — naročito pri ovoj žezi. Možete da stavite crne naočari, da povežete lica, jer zadah nije prijatan, ali tolika količina sirove materije…”

„Šališ se?” slabašnim glasom upita Fizičar.

„Ne.”

Doktor tek tada iziđe iz tunela. Preko gumene kecelje imao je drugu, belu, odozgo do dole umrljanu crveno.

„Zaista, to može da izazove mučninu, žao mi je. Ali šta da se radi, treba. Hajdete odmah.” Doktor se okrete i nestade. Ovi se samo zgledaše i jedan za drugim krenuše u tunel.

Grobarska rabota, kako je nazva Hemičar, završila se tek kasno po podne. Radili su polugoli, da ne bi umazali kombinezone, iznoseći ogromni teret čime god se dalo — vedrima, na limenim nosiljkama, zakopali su raščerečene ostatke dvesta metara daleko od rakete, na vrhu brega, i pored Koordinatorovih upozorenja da štede vodu, utrošili su pet vedara na pranje. Dok se ne bi usirila, krv velikog stvorenja podsećala je na ljudsku, ali brzo je menjala boju u narandžastu, da bi osušena prešla u žućkastu i rasipala se u prah.

Mrtvi umorni članovi ekipe posedali su na niskom suncu pored rakete. Niko nije čak ni pomišljao na jelo, svi su samo pohlepno pili vodu i kafu, i jedan za drugim zadremali, iako je trebalo valjano da pretresu šta kao prvo preduzeti od radova na popravci. Kad su se prenuli, bila je već noć. Opet je trebalo sići u magacin po hranu, otvarati kutije s konzervama, grejati hranu, posle prati posuđe, a o ponoći iznenada odlučiše, pošto su svi bili ispavani, da ne ležu nego da pristupe prvim poslovima.

Srca su im življe tukla dok su odgrtali plastične i metalne starudije s poklopca havarisanog reaktora. Radili su ručnim čekrcima, podizačima, trošili silne časove na prekopavanje čeličnog krša, u traženju svakog rezervnog dela, svake sitnice, libele ili ključa. Najzad postigoše da bočni generator bude u celini pregledan, da smrvljeno ležište bude zamenjeno novim, a da lopatice najmanjeg kompresora budu dovedene do upotrebljivosti. Inženjer je to, uostalom, učinio na isto tako prost, koliko i primitivan način: pošto je rezervnih lopatica bilo premalo, prosto je isekao svaku drugu lopaticu — rotor je očevidno morao raditi s manjim kapacitetom, ali je bar bio osposobljen za rad. U pet ujutro, Koordinator oglasi završetak radova.

„Ovako ili onako”, reče, „moraćemo da preduzmemo još dosta pohoda, makar radi pronalaženja novih zaliha vode. Razloga ćemo, uostalom, naći više, ali ne možemo izokrenuti ritam spavanja i bdenja. Odspavaćemo do svanuća i opet prionuti na posao.”

Ostatak noći prošao im je mirno. Ujutro niko nije pokazivao volju da izlazi na površinu, svi su bili spremni da rade dalje — i to odmah.

Inženjer je već stvorio nešto poput prvog kompleta alata, i nije trebalo zbog svake sitnice trčati i pretraživati po svim kabinama. Najpre su proverili centralu za komutaciju, tako prepunu kratkih spojeva, da ju je trebalo graditi gotovo iznova. Ostatke su zamenjivali delovima nemilosrdno skidanim sa drugih agregata koji nisu radili, a zatim su pristupili pravom pokretanju generatora. Plan koji je inženjer prethodno bio načinio, bio je dosta rizičan. Dinamo su okretali kompresorom, koji je pretvoren u turbinu, pokretanu kiseonikom iz boce. U normalnim uslovima je havarijski komplet pokretala komprimirana vodena para iz reaktora — jer se reaktor, kao srce broda, smatra najotpornijim od svih mehanizama — ali sada, zbog potpunog demoliranja električne instalacije, nisu mogli o takvom nečem ni da pomišljaju. I tako su morali da upotrebe železnu rezervu kiseonika, no najdragoceniji plin se upropašćivao samo prividno, jer su računali na to da će, kad celo mašinsko odeljenje bude pokrenuto, moći ponovo da napune ispražnjene boce kiseonikom iz atmosfere. Drugog puta nije bilo, pokretanje atomskog generatora bez elektriciteta označavalo bi ludost. Doduše, Inženjer je, nikome ne govoreći, bio spreman i na taj ludački korak — kad bi plan s kiseonikom propao. Jer, nije se znalo neće li se komprimirani kiseonik istrošiti pre no što se baterija osposobi. Doktor je stajao u maloj galeriji pod podom gornjeg sprata mašinskog odeljenja i glasno javljao brojeve opadajućeg pritiska na kiseoničkim manometrima. Ostala petorica radili su gore, naprežući se kao ludi. Fizičar je stajao kraj provizorne razvodne table baterije, montirane tako da bi se svakom stručnjaku na zemlji kosa digla na glavi kad bi je video. Inženjer je, viseći glavom naniže pod telesinom generatora, pritezao četke prstenova, crn od maziva kao crnac. Koordinator je stajao pored Kibernetičara, obojica su gledali na zasad slepi štit neutronskog brojčanika, a Hemičar je izigravao potrčka između njih dodajući alat.

Kiseonik je šištao, kompresor u ulozi plinske turbine gnevno je šumeo, olako pozujkujući i podrhtavajući. Rotor s kojim je Inženjer varvarski postupio, nije bio tačno odmeren, obrti generatora su rasli, njegovo zavijanje prelazilo je u sve viši pev, lampe što su visile na preko reda razapetim kablovima pod tavanicom, već su davale snažnu, belu svetlost.

„Dvesta osamnaest, dvesta dva, sto devedeset pet”, čuo se jednoličan glas nevidljivog Doktora, izobličen usled odbijanja o metalne delove broda.

Inženjer se izvuče ispod dinamo-mašine, brišući mast i znoj sa bradatog lica.

„Može”, reče teško.

Ruke su mu se tresle od tako velikog napora, da se čak nije ni uzbudio kad Fizičar reče:

„Uključujem prvu.”

„Sto sedamdeset, sto šezdeset tri, sto šezdeset” odmereno je recitovao Doktor, nadvikujući zavijanje dinama, koji je već počinjao da šalje struju u reaktor, i svakog trenutka tražio više kiseonika za održanje obrtaja.

„Puno opterećenje!” prostenja Inženjer, posmatrajući električne brojače.

„Uključujem sve!” očajničkim, izdišućim glasom izusti Fizičar, i nagonski se grčeći, kao u očekivanju udarca, obema rukama pritisnu crne drške.

Čekao je otvorenih usta. Potpuno nesvesno, Koordinator je sve snažnije stezao njegovu ruku. Gledali su na pravougaone štitove, koji su bili bez zaštitnih stakala, sa na brzinu ispravljenim, isavijanim skazaljkama: brojčanik gustine strujanja brzih neutrona, kontrolu cirkulacije elektro magnetnih pumpi, pokazivač izotopskih zagađenja i unutrašnje spojene termoparne baterije. Dinamo-mašina je ječala, zavijala, iskre su sipale ispod prstenova što su bili u lošem kontaktu. U unutrašnjosti generatora, ispod debelog sjajnog oklopa vladao je nestvarni mir. Skazaljke ni da mrdnu. Odjednom se u Fizičarovim očima sve pomutiše, rasplinuše, on stisnu oči, a kad ih otvori pune suza, vide ih na radnim položajima.

„Prešao kritičnu tačku!” viknu prodornim glasom Fizičar i zajeca, ne ispuštajući obe drške. Osećao je kako mu se mišići opuštaju, jer je sve vreme iščekivao eksploziju.

„Skazaljke su sigurno zapele”, reče mirno Koordinator, kao da ne vidi šta se dešava s Fizičarom. Jedva je govorio, toliko je dotad imao stegnute vilice.

„Devedeset, osamdeset jedan, sedamdeset dva…” odmereno je dovikivao Doktor.

„Sad!” riknu Inženjer, i rukom u velikoj crvenoj rukavici prebaci glavni prebacivač. Generator jeknu i poče da gubi obrtaje.

Inženjer se baci do kompresora i zatvori oba dovodna ventila.

„Četrdeset šest, četrdeset šest, četrdeset šest”, odmereno je ponavljao Doktor.

Turbina prestade da uzima kiseonik iz boce. Lampe su brzo bledele, postajalo je sve tamnije.

„Četrdeset šest, četrdeset šest…” dovikivao je sa galerije Doktor.

Odjednom, lampe snažno sinuše. Dinamo se jedva okretao, ali struje je bilo i svi uključeni satovi pokazivali su rastući napon.

„Četrdeset šest… četrdeset šest…” ponavljao je Doktor koji u svom čeličnom bunaru ništa nije znao.

Fizičar sede na pod i pokri lice rukama. Bilo je gotovo tiho. Rotor generatora šumeo je u basu, okretao se sve sporije, još malo se kolebao, zaljuljao i stao.

„Četrdeset šest… četrdeset šest…” stalno je ponavljao Doktor.

„Kakav je protok?” upita Koordinator.

„U normi”, odvrati Kibernetičar. „Očevidno je pustio pre toga, na vrhuncu usporenja, automat je stigao da je cementira pre no što je došlo do spoja.”

Ne reče ništa više, ali svi su shvatili koliko se ponosi tim automatom. Pokušavao je da umiri ruke koje su mu se tresle.

„Četrdeset šest…” zapevao je Doktor.

„Čoveče, prestani!” dreknu najzad Hemičar u dubinu bunara, „ne treba više! Generator daje struju!”

Zavladao je muk. Generator je radio kao uvek — bezglasno. U čeličnoj luburi pojavi se bledo, uokvireno tamnom bradom, Doktorovo lice.

„Zaista?” upita.

Niko mu ne odgovori. Gledali su na satove kao da nisu mogli da se nagledaju skazaljki, koje su bez podrhtavanja stajale na radnim položajima.

„Zaista?” ponovi Doktor. Smejao se bez glasa.

„Šta je sad ovom!” ljutito reče Kibernetičar. „Prestani!”

Doktor se uspentra gore, sede pored Fizičara i, kao i drugi, zagleda se u satove.

Niko nije znao koliko je to trajalo.

„Znate šta?” reče jednim novim glasom Doktor. Svi ga pogledaše, kao probuđeni.

„Nikad nisam bio ovako srećan”, prošapta i okrete lice.