4

U kasnom sumraku Koordinator iziđe na površinu s Inženjerom da udahne svež vazduh. Seli su na gomilu izbačene zemlje zagledani u poslednji krajičak sunčevog diska, crvenog kao rubin.

„Nisam verovao”, promumla Inženjer.

„Ni ja.”

„Taj generator… dobra rabota, a?”

„Solidna, zemaljska rabota.”

„Zamisli, izdržao!” Malo poćutaše.

„Lep početak”, oglasi se Koordinator.

„Rade malo previše nervozno”, primeti Inženjer. „Ovo je trka na dugu stazu, znaš? Uradili smo, među nama rečeno, manje-više stoti deo onog što mora biti urađeno da bi…”

„Znam”, mirno odgovori Koordinator. „Uostalom, još se ne zna da li…”

„Gravimetrijski raspored, a?”

„Ne samo. Upravljačke mlaznjače, cela donja paluba.”

„Učinićemo to.”

„Da.”

Inženjerove oči koje su lutale po okolini, odjednom zapaziše — odmah iza vrha brežuljka, izdužen nevisok nasip — mesto na kome su zakopali ostatke stvorenja.

„Potpuno sam zaboravio”, reče začuđen. „Kao da je to bilo pre godinu dana, znaš?”

„Ja ne. Sve vreme sam mislio o tom, to znači o njemu. Zbog onog što je Doktor našao u njegovim plućima.”

„Šta? A stvarno, govorio je nešto. Šta je to bilo?”

„Igla.”

„Šta?!”

„Ili i ne-igla — možeš sam da vidiš. To je u tegli, u biblioteci. Komadić tanke cevčice s oštrim završetkom, koso zasečen kao lekarske igle za injekcije.”

„Kako to?”

„Ništa više ne znam.” Inženjer ustade.

„To je začuđujuće, ali… sam ne razumem zašto me to tako malo intrigira. Zapravo, gotovo uopšte ne, ako treba da budem iskren. Sad se osećam kao pred start, znaš? Ili kao putnik aviona koji je na nekoliko minuta sišao u stranoj luci, umešao se u gomilu domorodaca, bio svedok neke čudne, nerazumljive scene, ali zna da ne spada u to mesto, da će za trenutak poleteti, i sve iz okoline stiže do njega kao iz velike razdaljine, tuđe i ravnodušno.”

„Nećemo poleteti odmah…”

„Znam da nećemo, ali imam takvo osećanje.”

„Idemo k njima. Nećemo moći da legnemo dok ne pozamenjujemo sve privremene uređaje. I osigurače treba namestiti kako treba. Reaktor posle može da radi jalovo.”

„Dobro, idemo.”

Noć su proveli u raketi, ne gaseći mala svetla. Svaki čas se neko od njih budio, bunovno proveravao kako gore sijalice i, umiren, ponovo tonuo u san. Prvi je bio pokrenut najprostiji poluautomat za čišćenje, koji se svakih desetak minuta zaglavljivao, bespomoćno ukopan u gomilu ostataka što su sve prekrivali. Kibernetičar, koji je išao za njim s alatima, izvlačio ga je kao jazavičara iz lisičje jazbine, uklanjao starudije koje bi se pokazale prevelike za grlo njegovog hvatača, i ponovo ga puštao u pokret. Poluautomat je brzo strugao napred, besno se ugrizao u sledeću gomilu otpadaka, i sve se ponavljalo od početka. Posle doručka, doktor je isprobao svoj aparat za brijanje s takvim uspehom da se drugovima pokazao kao da ima na licu mrku masku — čelo i kožu oko očiju imao je pocrnele od sunca, a donji deo lica potpuno beo. Svi pođoše za njegovim primerom, i jedva su mogli sebe da prepoznaju u izgladnelim licima upalih obraza.

„Moramo se bolje hraniti”, zaključi Hemičar, gledajući sa zgražanjem sopstvenu sliku u ogledalu.

„A šta bi rekao o svežoj divljači?” upita ga Kibernetičar.

Hemičar se strese.

„Hvala, neću. Nemoj ni da mi pominješ. Tek sad sam se prisetio. Javljala mi se u snu ta — ta…”

„Životinja?”

„Đavo bi ga znao je li to životinja.”

„Nego šta je?”

„Kakva bi životinja bila kadra da pokrene generator?”

Svi su slušali taj razgovor.

„Utvrđeno je da svi stvorovi na višem razvojnom stepenu pronalaze ovakvu ili onakvu odeću”, reče Inženjer, „a ovo dvostruko stvorenje bilo je nago.”

„Kako kažeš? Nago?” dobaci Doktor.

„Šta hoćeš da kažeš?”

„Pa to, da o kravi ili majmunu ne bi rekao da su nagi.”

„Oni imaju krzno.”

„Hipopotam ili krokodil nemaju krzno, a ne bi rekao da su nagi.”

„Vrlo važno. Tako mi je omaklo.”

„Pa, dabogme.”

Malo poćutaše.

„Bliži se deset”, progovori Koordinator. „Odmorni smo, pa mislim da načinimo pohod u drugom pravcu nego prošli put. Inženjer je trebalo da pripremi elektrojektore, jesu li spremni?”

„Imamo pet komada, svi nabijeni.”

„Dobro. Išli smo na sever, pa sada da pođemo na istok. S oružjem, ali, naravno, trudićemo se da ga ne upotrebljavamo. Naročito ako sretnemo te — te duplaše, kako ih nazva Inženjer.”

„Duplaš? Duplaš?” ponovi nekoliko puta Doktor s nezadovoljstvom, kao da isprobava taj naziv. „Ne izgleda mi to srećan naziv i sigurno će se zato primiti. Tako nekako ispada.”

„Idemo li odmah?” upita Fizičar.

„Mislim da možemo. Samo ćemo osigurati klapnu, da izbegnemo nova iznenađenja.”

„A ne bismo li uzeli džip?” upita Kibernetičar.

„Pa… bolje ne. Trebalo bi mi najmanje pet časova da ga pokrenem”, reče Inženjer. „Sem ako pohod ne odložimo za sutra?”

Niko ipak nije imao volje da odlaže pohod te krenuše oko jedanaest, jer im je nešto vremena odnelo pripremanje opreme. Kao po dogovoru, mada niko to nije preporučio, išli su u parovima, u nevelikim razmacima, a jedini čovek bez oružja, Doktor, nalazio se u srednjoj dvojci. Da li je teren zaista stvarao povoljnije uslove za hodanje pešice, ili su išli življe, uglavnom pre no što je protekao jedan čas, izgubili su raketu iz vidnog polja. Predeo se polako menjao. Sve više je bilo vitkih sivih 'čaša', koje su obilazili, a u daljini se pojaviše uzvišenja, od severa sa blagim nagibima, kupasta, a padala su prema ravnici u dosta strmim gredama i strminama, i naspram linije marša behu pokrivena mrljama rastinja crnjeg od zemlje.

Pod nogama im je suho šuštalo rastinje, sivo, kao posuto pepelom, ali to je bila njegova prirodna boja; njegovi mladi izdanci imali su beličasto žiličaste cevčice, iz kojih su izrastali sićušni biserasti mehurići.

„Znate li šta ovde najviše nedostaje?” reče u jedan mah Fizičar. „Trave. Obične trave. Nikad nisam pomišljao da je tako…” malo je u mislima tražio reč, „potrebna…”

Sunce je sve više peklo. Kad se približiše bregovima, dopre do njih odmeren, dalek šum.

„Čudno, vetra nema, a tamo šumi”, primeti Hemičar koji je išao u prvom paru.

„To je odande”, pokaza rukom Koordinator koji je stupao iza njega. „Vidite tamo, gore, jeste vetar. Pogledajte, ta ono su sasvim zemaljska drveta!”

„Imaju drugu boju i blešte tako…”

„Ne, ona su dvobojna”, umeša se Doktor, koji je imao dobar vid.

„Dvobojna su na smenu. Čas više ljubičasta, a čas plava sa žutim prelivom.”

Ravnica je ostajala iza njih. Nasumce uđoše u široko rasprostrt prolaz klanca sa glinastim zidovima koji su se osipali, pokriveni u hladu finom maglicom, za koju su iz blizine utvrdili da je neka vrsta rastinja ili paučine. Mišljenja su bila podeljena. Te tvorevine podsećale su na malo labava klupka končića staklene vune, slabo pričvršćena uz obronke. Podigoše glave, jer su upravo prolazili pored prve grupe drveća što je raslo na rubu obronka, nekoliko desetina metara više.

„Ali, to uopšte nisu drveta!” povika razočarano Kibernetičar, koji je išao na kraju kolone.

Takozvana 'drveta' imala su debela, veoma sjajna, kao mašću pokrivena stabla, i višeslojne krošnje, koje su odmereno pulsirale, čas stamnjujući se, i tada su se ispunjavale, a čas bledeći, i tada su propuštale sunčevu svetlost s hiljadama svetlih razmaka. Te promene pratio je glas koji se pospano ponavljao, kao da je neko, sa ustima pokrivenim elastičnim materijalom, šapatom ponavljao: „fsss — haaa — fs… hhaaa.” Kad se dobro zagledaše u najbliže drvo, jasno videše kako iz njegovih pokretnih grančica izrastaju mehuri dugi kao banane, pokriveni grozdastim izbočinama, koje su se čas nadimale, i tada postajale tamnije, a čas splašnjavale, postajući svetlije i bledeći.

„To drvo diše”, promumla začuđeni Inženjer. Osluškivao je taj glas, koji je dopirući s visine ispunjavao celu jarugu.

„Ali obratite pažnju da svako diše u drugom ritmu”, povika Doktor gotovo srećan. „Što je koje manje, tim brže diše! To su, to su 'plućo drveta'!”

„Dalje! Idemo dalje!” dovikivao je Koordinator koji se od grupe što je stajala udaljio desetak koraka.

Krenuše za njim. Jaruga, u početku dosta široka, sužavala se, njeno dno je, ne mnogo strmo, vodilo uvis, dok ih nije izvelo na kupolast breg između dvaju bokora drveta, što su rasla niže.

„Ako sklopiš oči, činiće ti se da stojiš na morskoj obali, pokušaj!” reče Fizičar Inženjeru.

„Više volim da ne zatvaram oči”, gunđavo odgovori Inženjer. Stizali su do najviše tačke uzvišenja, malo skrećući u stranu od pravca marša. Pred njima je ležala talasasta oblast, raznobojna, sa raščlanjenim gajevima dišućeg drveća koje je treperilo maslinasto i riđe, sa svetlim kao međ padinama glinastih brežuljaka i pojasima zemlje pokrivene mahovinom koja je na suncu izgledala srebrnasto, a u hladu sivozelenkasto. Čitavu tu oblast presecale su u raznim pravcima tanke, uske linije. Proticale su dnom kotlina, zaobilazile zupčasto isturene brežuljke, a staze su bile riđe, druge gotovo bele, kao posute peskom, neke opet gotovo crne, kao posute ugljenom prašinom.

„Putevi!” viknu Inženjer, ali se sam odmah popravi, „ne, to je preusko za puteve… šta to može biti?”

„Iza one paučinaste šume otkrili smo nešto slično, onaj uski travnjak”, reče Hemičar. Prinese dogled očima.

„Ne, one su bile drugačije”, poče Kibernetičar.

„Gledajte! Gledajte!”

Na Doktorovu viku svi zadrhtaše.

Nad žutom crtom, koja je silazila s prostranog sedla između dvaju brežuljaka, na razdaljini od nekoliko stotina metara, kretalo se nešto prozirno. Ta tvorevina bledo se presijavala na suncu kao poluprovidan točak sa žbicama, koji se brzo okretao. Kada se za tren oka nađe na pozadini neba, tvorevina gotovo postade nevidljiva, i tek niže, u podnožju zemljanog nasipa, blesnu jasnije, kao uskovitlano klupko. U velikoj brzini skliznula je po pravoj liniji, zaobišla grupu dišućeg drveća, zasjala u kontrastu s njegovom tamnom grupom, i nestala na ušću dalekog klanca.

Doktor okrete prema drugovima malo prebledelo lice s očima koje su gorele.

„Pitam se šta je to?” reče. Pokuša da se nasmeši, ali u njegovim očima nije bilo veselosti.

„Do đavola, zaboravio sam dogled, dodaj mi tvoj”, obrati se Inženjer Kibernetičaru. „Operska stakla”, progunđa prezrivo i vrati mu dogled.

Kibernetičar uze staklasti kundak elektrojektora, odmeravajući njegovu težinu u ruci.

„Mislim da smo, zapravo loše naoružani”, promrmlja kolebljivo.

„Zašto odmah misliš na borbu?!” napade ga Hemičar.

Malo poćutaše, razgledajući kraj oko sebe.

„Idemo dalje, a?” s oklevanjem se oglasi Kibernetičar.

„Naravno”, odvrati Koordinator. „Hej, eno drugog! Gledajte!”

Drugi raspršeni blesak, koji je jurio mnogo brže od prvog, kretao se krivudavom linijom između brežuljaka. Nekoliko puta izgledalo je da lebdi sasvim nisko nad zemljom, a kad je za trenutak pojurio pravo u njihovom pravcu, sasvim ga izgubiše iz vida, i tek kad je skrenuo, opet se pojavio razmazan štit munjevitog kovitlanja koje je maglovito prosijavalo.

„Nekakvo vozilo, šta li…” progunda Fizičar. Ne okrećući oči od bleska koji se, sve manji, već gubio među talasastim gajevima, dotače Inženjerovo rame.

„Završio sam na Zemlji politehniku”, odgovori Inženjer, kao da je, ko zna zašto, odjednom osetio razdraženost. „U svakom slučaju…” dodade kolebljivo, „tamo u sredini ima nešto izbočeno kao stožer propelera.”

„Da, u samoj sredini nešto sasvim snažno blešti”, složi se Koordinator. „Koliko veliko to može da bude, šta misliš?”

„Ako su ona drveta dole iste visine kao ona u klancu… onda najmanje deset metara.”

„U prečniku? I ja tako mislim. Najmanje deset.”

„Oba su nestala tamo”, pokaza Doktor poslednju, najvišu liniju bregova, koja je zaklanjala dalji vidik. „Onda i mi idemo tamo, je li tako?”

Poče da silazi niz padinu, razmahujući praznim rukama. Ostali krenuše za njim.

„Moramo da se pripremimo za prvi kontakt”, reče Kibernetičar. Čas je grizao, čas oblizivao usne.

„Ono što će se desiti, nismo kadri da predvidimo. Mir, razboritost, ovladanost — to su jedine direktive za kakve smo kadri”, reče Koordinator. „Ali, možda će biti bolje ako promenimo poredak? Jedan izviđač napred, jedan u zaštitnici, na kraju. I rastegnućemo se malo više.”

„Treba li da istupimo otvoreno? Valjda će biti bolje ako se najpre postaramo da što je moguće više vidimo, neprimećeni!” brzo reče Fizičar.

„No… posebno se kriti ne treba, jer to uvek izgleda sumnjivo. Ali stvarno, što više vidimo, tim može za nas da bude povoljnije…”

Raspravljajući o taktici, siđoše dole, i posle nekoliko stotina koraka stigoše do prve zagonetne linije.

Malo je podsećala na trag pojedinačnog, zemaljskog pluga, samo je teren bio plitko uzoran, kao smrvljen i izbačen na obe strane brazde, ne šire od dva pedlja. Obrasle mahovinom, udubljene linije na koje su bili naišli za vreme prvog pohoda, bile su sličnih razmera, ali je postojala i jedna, dosta suštinska razlika: tamo je okruženje brazde bilo golo, a ona sama obrasla mahovinom, ovde pak, naprotiv, kroz jednolični prekrivač beličastog rastinja vodio je pojas samlevene, ogoljene zemlje.

„Čudno”, progunda Inženjer, dižući se s kolena. Brisao je o kombinezon prste umazane glinom.

„Znate šta?” reče Doktor. „Mislim da one, na severu, mora da su vrlo stare, nekorišćene već duže vreme, i zato ih je pokrila ova ovdašnja, rajska mahovina…”

„To je moguće”, dobaci Fizičar, „ali šta je to? Točak sigurno nije. Trag točka je sasvim drugačiji.”

„Možda ipak neka poljoprivredna mašina?” poturi misao Kibernetičar.

„I šta, obrađuje zemlju u širini od deset centimetara?”

Prekoračiše brazdu i krenuše dalje, popreko, prema drugima. Upravo su išli pored jednog gaja, koji je svojim potmulim šumom otežavao i vođenje razgovora, kad začuše odnatrag prodoran, žalostan fijuk. Nagonski se skloniše iza drveća. Skriveni zapaziše uzdignut nad livadom uspravni, svetli kovitlac, koji je jurio u pravoj liniji brzinom ekspresnog voza. Rub mu je bio tamniji, a središte je svetlelo čas ljubičastom, čas narandžastom bojom. Prečnik toga lika, sočivasto proširenog na bokovima, oceniše na dva do tri metra.

Čim ih je treperavo vozilo preteklo i nestalo, krenuše dalje u istom pravcu. Gaj se završio, i sad su išli, po nuždi, široko otvorenim terenom, osećajući se dosta nesigurno, te su se stalno osvrtali iza sebe. Lanac brežuljaka povezanih plitkim sedlima bio je već sasvim blizu, kad opet začuše otegnuti zvižduk, te u nedostatku bilo kakvog zaklona popadaše na zemlju. Nekih dvesta metara od njih prolete uskovitlani disk, ovog puta s centralnim ispupčenjem nebesko plave boje.

„Ovaj je bio valjda dvadeset metara visok!” siknu uzbuđeno Inženjer. Podigoše se sa zemlje. Između njih i brežja prostirala se kotlina ulegnuta u sredini, čudno prepolovljena šarenim pojasom. Kad se nađoše sasvim blizu, zapaziše potočić sa svetlim, peščanim dnom što se naziralo ispod vode. Obe njegove obale prelivale su se od boja; tečna voda bila je uokvirena pojasom plavičastog zelenila, s njegove spoljne strane proticao je pojas bledog rumenila, a još dalje srebrnasto su se iskrile vitke biljke, gusto protkane paperjastim kuglama, velikim kao ljudska glava. Nad svakom se uzdizala trolatičasta čašica ogromnog cveta, belog kao sneg. Zagledani u tu neobičnu dugu, usporiše korak — a kad se približiše paperjastim kuglama, najbliži beli 'cvetovi' zadrhtaše i polako se vinuše u vazduh. Trenutak su u vidu ustreptalog jata visili nad njihovim glavama, ispuštajući slabo zujanje, a onda poleteše visoko, blesnuše na suncu zaslepljujućom belinom uskovitlanih 'čašica', i odleteše, da bi se spustili u čestar svetlih kugli na drugoj strani potoka. Tamo gde je do njega stizala brazda, obale je, kao mostić, povezivao luk od staklaste supstance, izbušen u pravilnim razmacima okruglim otvorima. Inženjer isproba nogom čvrstinu mosta, i polako pređe na drugu stranu, a čim se tamo nađe, ponovo mu prhnu ispred nogu mnoštvo belih 'cvetova' i poče uznemireno nad njim da kruži, kao uplašeno jato golubova.

Zaustaviše se kraj potoka da uzmu vode u čuturice. Naravno, nisu je mogli piti, a nisu na licu mesta mogli izvršiti analizu, već su je poneli radi kasnijih ispitivanja. Doktor ubra jednu od biljčica što su stvarale pojas rumenila, i zataknu je u rupicu od dugmeta, kao cvet. Cela stabljičica bila je oblepljena providnim kuglicama telesne boje, čiji miris Doktor odredi kao opojan; mada to nisu govorili, svima je nekako bilo žao da se rastanu s ovim tako lepim mestom.

Blaga padina kojoj su prilazili bila je pokrivena mahovinom i pod nogama su osećali njeno šuštanje.

„Tamo je nešto na vrhu!” odjednom pokaza Koordinator. Prema nebu, ocrtavao se na jednom mestu neodređen oblik. U oči su im svaki čas udarali magloviti bleskovi, a na nekoliko stotina koraka od vrha raspoznaše u tom predmetu neku vrstu niske kupole, koja se okretala oko osovine. Njene strane pokrivali su ogledalski delovi, koji su prema njima bacali čas sunčeve zrake, čas odraze predela.

Prelazeći pogledom duž linije grebena, zapaziše drugu sličnu tvorevinu, ili bar zaključiše da vide to po pravilnom bleštanju i treperenju. Počeše da otkrivaju sve više tih iskričavih tačaka — redovno su se pojavljivale na svim vrhovima, dokle god je pogled sezao.

S malog prevoja pod vrhom uzvišenja mogli su najzad da pogledaju u dubinu prostora koji im je dotle bio nedostupan.

Blaga kosina prelazila je u talasasta polja, niz koja su išli dugi nizovi šiljatih jarbola. Najdalji su se gubili u podnožju plave konstrukcije, koja se jedva nazirala u treperavom vazduhu. Nad bližima je vazduh izrazito treperio u uspravnim stubovima, kao da je jako zagrejan. Između redova jarbola proticale su desetine brazda, skupljale se u čvorove, granale, ukrštale i vodile sve na jednu stranu — prema istočnoj granici vidokruga. Tamo se u bledom, pomućenom mozaiku nepravilnih zalomljenih linija, zlatastih i srebrnastih šiljkova, ocrtavalo mnoštvo građevina, sliveno zbog znatne udaljenosti u plavičasto sipeću masu. Nebo je na toj strani bilo nešto tamnije, a na nekim mestima dizala su se uvis mlečna isparenja i širila se gljivasto u tanak sloj ili magle ili oblaka u kome bi se, kad bi se pogled do krajnosti koncentrisao, pokazivale i gubile sitne tačkice.

„Grad…” šapnu Inženjer.

„Video sam ga, ono onde”, takođe tiho reče Koordinator.

Počeše se spuštati. Prvi red jarbola, odnosno stubova presekao im je put na kraju nagiba.

Iz zemlje su se dizali kupasti tuljci s površinom crnom kao smola. Ta crna površina završavala se na neka tri metra nad zemljom, a dalje se dizao poluprovidan stub, sa središnjom srčikom koja je prosijavala kao da je od metala. Vazduh u visini je snažno treperio, i čulo se ujednačeno, potmulo šištanje.

„To je neki propeler?” reče poluupitno Fizičar.

Najpre oprezno, a zatim sve smelije počeše da dotiču smolasti osnov jarbola. Nije se mogao osetiti ni najlakši drhtaj.

„Ne, tamo ništa ne kruži”, reče Inženjer, „ne oseća se nikakvo strujanje vazduha. To je nekakav otpremnik, šta li…”

Nastavili su put preko terena sa blagim, plitkim naborima. Grad su već davno izgubili iz vida, ali nisu mogli zalutati. Pravac su pokazivali ne samo dugi dvoredi stubova, nego i mnogobrojne brazde na poljima. S vremena na vreme, promaklo bi na jednu ili drugu stranu kovitlavo klupko, ali uvek na tolikoj razdaljini, da nisu ni pokušavali da se kriju.

Pred njima se kao maslinastožuta mrlja ocrtao gaj. U početku htedoše da ga zaobiđu, kao što je to činila linija jarbola, ali pošto se ipak širio podaleko i na jednu i drugu stranu, i morali bi da prevale mnogo veći put, odlučiše da idu preko njega, probijajući se kroz čestar.

Okružiše ih dišuća drveta. Suho, mehurasto lišće, s površinom koja je neprijatno škripala pod potplatama pri svakom koraku, pokrivalo je zemlju obraslu cevastim rastinjem i beličastom mahovinom. Tu i tamo su se između debelog korenja pomaljale njuškice bledih, mesnatih cvetova sa bodljama što su iz sredine štrčale kao šila. Niz grubu koru stabala klizile su kaplje mirisne smole.

Inženjer, koji je išao napred, odjednom uspori korak i nezadovoljno reče:

„Do đavola, nije trebalo ovuda ići.”

Među drvećem se otvarala duboka jama od iščupanog drveta. Njeni glinasti zidovi bili su pokriveni girlandama dugog, zmijastog rastinja. Ušli su previše duboko da bi se sad vraćali, pa se spustiše niza zid pokriven gipkim lijanama na dno, kojim je curkala sitna nit vode. Suprotna strana jame bila je previše strma, te pođoše niz njeno dno, tražeći mesto gde bi se lakše popeli. Pređoše tako stotinak koraka. Uvala se proširivala, obale su joj se snizile, i postalo je malo svetlije.

„Šta je ovo?” povika odjednom Inženjer i stade. Dašak vetra doneo je bljutav, slatkast miris paljevine. Zaustaviše se. Namah ih obasu pljusak sunčanih kaplji, pa se mrak pojača. U visini su u potmulim talasima šumele krošnje drveća.

„Tamo nešto ima”, šapnu Inženjer. Mogli su već da se popnu na drugu stranu jaruge, spljoštenu i nisku, ali držeći se blizu jedan drugoga, lako pognuti napred, nastavili su da idu prema zidu rastinja, kroz koji se na trenutke, kad bi nalet vetra pravio na njemu tanke pukotine, nazirala neka izdužena, bleda masa. Teren je postajao glibav, mljackao im pod nogama. Oni ne obratiše na to pažnju. Razmaknute stabljičice, pokrivene grozdastim naraslinama, pokazaše poljanu obasjanu suncem, drveta su se povlačila i ponovo se sastajala u daljini, razdeljena samo uskim prosekom, iz koga je na poljanu izlazila brazda. Završavala se kraj pravougaonog rova, okruženog izbačenom glinom, i oni kao ukopani stadoše u ivičnom čestaru. Slobodno uvijane stabljičice su sa šuštavim zvukom strugale po njihovim kombinezonima, grozdastim izraslinama lenjo im dodirivale stopala i isto tako lenjo se povlačile. Oni su stajali i gledali.

Voštani bedem na rubu rova u prvi mah im se učinio kao monolitan, nabrekao blok. Strašan smrad jedva im je dopuštao da dišu. S teškoćom su uspevali da razaberu pojedine oblike, onako kako su ih prepoznavali. Neki su ležali grbama naviše, drugi na boku, između gomila grudnih mišića pomaljala su se slabačka, bela poprsja sa okrenutim lišcima, priljubljenim uz druga. Veliki trupovi, zbijeni, prignječeni, ispremešani s tuđim ručicama čvorastih prstiju — puno ih je opušteno visilo duž naduvenih bokova — pokrivali su žute tragove curenja.

Doktor je tako snažno stiskao ruke ljudi što su stajali kraj njega, da bi sigurno viknuli, samo da su stezanje osećali.

Polako stupiše nekoliko koraka napred.

Rame uz rame, približavali su se sve više, s očima zarivenim u ono što je ispunjavalo iskop.

Krupne kapi vodnjikave tečnosti koja je prosijavala na sunčanim mrljama, slivale su se niz voštana leđa, niz bokove, gomilale se u udubljenjima lica bez očiju, ljudima se činilo da čuju kako kapi odmereno padaju.

Dalek, nailazeći zvižduk napreže im mišiće. U tren oka baciše se prema čestaru, razgrnuše ga i priljubiše se uza zemlju, a ruke su im same hvatale kundake elektrojektora. Stabljičice su se još njihale nad njima kad uspravni krug slabo osvetli vazduh između naspramnog drveća i ukotrlja se na poljanicu.

Dvadesetak koraka ispred rova usporio je, ali se njegovo zviždanje još više pojačalo, besno prosecani vazduh zasvetluca, okruži rov, približi mu se, od čega glina odjednom šiknu uvis, riđast oblak gotovo do polovine zakloni svetli štit. Grad otpadaka osu na čestar, na ljude, priljubljene uz zemlju. Začu se tup glas, kao da je divovska mamuza cepala komad mokrog platna. Uskovitlani štit je bio već na drugom kraju poljane, opet se približio, za trenutak zastao na mestu, njegov drhtavi stub se ljuljao čas desno, čas levo, kao pogođen, onda ubrza, i druga strana rova pokri se oblakom s treskom izbačene gline. Krug je zujao, tresao se u mestu i izgledalo je kao da se nadima. Opaziše ogledalske kupole s obeju njegovih strana. U njima su se odslikavala umanjena drveta i žbunje. Unutra se nešto kretalo, medvedasta senka, onda treperav zvuk naglo oslabi, i krug pojuri natrag istom onom brazdom kojom je stigao.

Na poljani se sada dizao visok bedem sveže gline, kroz koji je išla gotovo metar duboka brazda.

Doktor prvi pogleda u oči svojim drugovima. Polako su se podigli, mahinalno stresli s kombinezona ostatke rastinja i paučinastih končića. Zatim, kao po dogovoru, počeše se vraćati istim putem kojim su stigli. Ostavili su daleko iza sebe jarugu, drveće i nizove jarbola, i taman dođoše do polovine padine nad kojom je svetlucala ogledalska kupola, kad Inženjer reče:

„Možda su to ipak samo životinje?”

„A šta smo mi?” istim tonom, kao odjek, odvrati mu Doktor.

„Ne, ja mislim…”

„Jeste li videli ko je sedeo u tom uskovitlanom točku?”

„Nisam uopšte video da je tamo neko bio”, reče Fizičar.

„Bio je. Nego šta. To u sredini, to je kao gondola. Površina je politirana, ali propušta malo svetlosti. Video si?” obrati se Koordinator Doktoru.

„Video sam, ali nisam siguran. To znači…”

„To znači — više voliš da ne budeš siguran?”

„Da.”

Išli su dalje. Ćutke prevališe lanac najviših bregova, ali već na drugoj strani, kraj potoka, kad videše kako se od narednog gaja približavaju svetli štitovi, baciše se na zemlju.

„Kombinezoni imaju dobru boju”, reče Hemičar kad ustadoše i nastaviše put.

„Ipak je čudno što nas još nisu zapazili”, dobaci Inženjer.

Koordinator, koji je dotle ćutao, naglo zastade.

„Donji vod RA je neoštećen, je li tako, Henriče?”

„Jeste, ceo je. Na šta misliš?”

„Generator ima rezervu. Moglo bi da se ispusti malo rastvora.”

„Čak i dvadeset litara!” reče Inženjer i lice mu se ozari pakosnim osmehom.

„Ne razumem?” obrati im se Doktor.

„Oni hoće da ispuste rastvor obogaćenog urana, da napune bacač”, objasni Fizičar.

Doktor preblede.

„Ne mislite valjda…”

„Ništa ne mislimo”, odvrati Koordinator. „Od trenutka kad sam ovo video, prestao sam uopšte da mislim. Mislićemo potom. A sada…”

„Pazite!” viknu Hemičar.

Svetli krug ih preteče, već se smanjivao kada uspori i opisujući veliki luk poče da im se približava. Pet cevi se podiže sa zemlje, sitnih kao dečji pištoljčići naspram grdosije koja je svojim svetlucanjem zaklonila pola neba. Ona odjednom zakoči, zujanje se pojača, zatim oslabi, nešto se kovitlalo sve usporenije i pred njihovim očima iznenada se pokaza gromadni mnogougaonik, providna konstrukcija koja se naže u stranu kao da će pasti, ali je podupreše dve iskošene ruke. Iz centralne gondole, koja je izgubila ogledalski sjaj, iziđe nešto neveliko, kosmato i tamno što je munjevitom brzinom prebiralo nožicama spojenim talasastom opnom, skliznu niz iskošenu, šupljikavu letvu, skoči na zemlju i pljosnato se priljubljujući uz nju, poče da puzi pravo prema ljudima.

Gotovo istovremeno cela gondola se otvori odjednom na sve strane, kao vodoravna cvetna čaša, i veliki, bleštavi trup skliznu dole na nečem što se, u početku ovalno i debelo, trenutno stanjilo i nestalo.

Tada se veliki stvor koji je napustio gondolu polako uspravi svom visinom. Prepoznaše ga, mada je bio čudno promenjen — pokriven supstancom sjajnom kao srebro, koja ga je spiralnim navojima okruživala odozdo do gore, gde se u crno uokvirenom izlazu pojavilo malo, ravno lice.

Kosmata životinja, koja je prva iskočila iz zaustavljenog kruga, puzila je prema njima brzo i okretno, ne odvajajući se od zemlje. Tek sad zapaziše da je sa sobom vukla nešto što je izgledalo kao vrlo veliki, lopatasto spljošten rep.

„Pucam”, procedi tiho Inženjer. Pritiskao je lice uz kundak.

„Ne!” viknu Doktor.

„Čekaj”, htede reći Koordinator, ali Inženjer je već pustio seriju. Nanišanio je puzeće stvorenje i promašio, let električnog punjenja bio je nevidljiv, samo začuše slabo šištanje. Inženjer grčevito pritisnu obarač. Stvor sjajan kao srebro nije se pomerao s mesta. Odjednom načini nešto — i zviznu. Bar im se tako učinilo.

Ono što je puzalo, trenutno se otrže od zemlje i u skoku prevali oko pet metara. Prizemljujući, skupilo se kao kugla, nakostrešilo, čudno se ispupčilo, lopatasti rep se raširio. Uspravilo se, raširilo u gornjem delu i na stranama, u njegovoj kao školjka udubljenoj površini nešto bledo blesnu i polete prema njima, kao nošeno vetrom.

„Pali!” riknu Koordinator.

Ne veća od oraha, vatrena kugla blago se talasala u vazduhu, skretala čas na jednu, čas na drugu stranu, ali je stizala sve bliže. Već su čuli njeno siktanje, kao od kaplje vode što poigrava na raspaljenom limu. Svi složno zapucaše.

Pogođeno više puta, stvorenjce pade, grčeći se, lepezasti rep ga sasvim pokri, vatreni orah gotovo istovremeno poče da leti niz vetar u stranu, kao da je naglo izgubio pravac, zaobiđe ih na razdaljini od nekoliko koraka i nestade ga.

Srebrni div se uspravi još više, nad njim se pojavi nešto tanko i on se poče peti po tome prema otvorenoj gondoli. Svi začuše tresak, a zatim ga pogodiše serije njihovih elektrojektora.

Div se slomi i potmulo zari u zemlju. Ustadoše i potrčaše prema njemu.

„Pažnja!” viknu još jednom Hemičar.

Dva bleštava kruga izroniše iz šume i pojuriše prema brežuljcima. Putnici se baciše na zemlju u udubljenju, spremni na sve, ali dogodi se nešto čudno — oba kruga, čak i ne usporivši, odjuriše dalje, sve dok se ne izgubiše iza grebena brda.

Nekoliko sekundi kasnije razleže se prigušen tresak, oni se okrenuše, tresak je dopirao iz gaja dišućeg drveća koji su imali iza sebe. Rascepljeno na sredini, jedno od najbližih stabala se sruši uz izbijanje guste pare i lomljavu granja.

„Brzo! Brzo!” viknu Koordinator. On potrča prema kosmatoj životinjici čije su šapice virile ispod pokrivača od mesnatog i ogoljenog repa i, ciljajući u njega iz spuštene cevi, ugljenisa ga vatrom za nekoliko sekundi, a onda mu nogom razbaca ostatke i ugazi ih u zemlju. Inženjer i Fizičar stajali su ispod šupljikavog golemog tela koje se oslanjalo na iskošene šape, pred srebrnastim grumenom. Inženjer dotače njegovu isturenu grbu, koja kao da je polako rasla.

„Ne možemo ga ovako ostaviti!” viknu Koordinator. Pritrča k njima veoma bled.

„Pa nećeš pretvoriti u pepeo ovoliku masu”, promumla Inženjer.

„Videćemo!” odgovori kroz zube Koordinator, i poče da puca sa razmaka od dva koraka. Vazduh je drhtao oko cevi. Srebrni trup se odmah pokri crnkastim mrljama, čađ se uskovitla u vazduhu uz grozan zadah spaljenog mesa, nešto zaklokota. Hemičar je samo za trenutak to gledao, pobelela lica, onda se naglo okrete i otrča od njih. Kibernetičar pođe za njim. Kad se Koordinatorovo oružje ispraznilo, on uze Inženjerov bacač.

Pocrnela telesina se srozala, spljoštila. Nad njom se dizao dim i pepeo. Zvuk ključanja pređe u pucketanje, kao od drveta zahvaćenog plamenom, a Koordinator je ukočenim prstom i dalje pritiskao obarač, sve dok se ostaci ne raspadoše u bezobličnu gomilu pepela. Podigavši uvis svoj elektrojektor, on skoči u pepeo i poče nogama da ga razbacuje.

„Pomozite mi!” viknu promuklim glasom.

„Ne mogu”, prostenja Inženjer. Stajao je zatvorenih očiju, čelo mu se bilo oblilo znojem. Obema rukama držao se za grlo, kao da ga je hteo pridaviti. Doktor stisnu zube da zaškripaše, i skoči u vreli pepeo za Koordinatorom, koji viknu:

„A misliš da ja mogu?!”

Doktor je gazio i gazio, ne gledajući pod noge. Mora da su smešno izgledali dok su tako skakali u mestu. Utabavali su nedogorele deliće i zemlju, utiskivali u nju pepeo, zatim su nagrtali zemlju, koristeći za to i kundake, sve dok ne zasuše i poslednje tragove.

„Zbog čega smo mi bolji od njih?” upita Doktor kad malo zastadoše, obliveni znojem i teško zaduvani.

„On je nas napao”, promumla Inženjer besno, gadljivo otirući tragove gara s ležišta elektrojektora.

„Dođite ovamo, gotovo je!” doviknu im Koordinator. Ostali se polako približiše. Doktor i Koordinator su teško disali. U vazduhu se širio težak zadah paljevine, travnato rastinje bilo je ugljenisano u širokom krugu.

„A šta s ovim?” upita Kibernetičar, pokazujući na šupljikavu konstrukciju.

Dizala se nad njima u visini četvrtog sprata.

„Pokušajmo da ga pokrenemo”, progunda Koordinator.

Inženjeru se raširiše oči.

„Misliš da možemo?”

„Gledajte!” povika Doktor.

Jedan za drugim, tri svetla kruga pojaviše se na podlozi gaja. Putnici otrčaše nekoliko koraka dalje i baciše se na zemlju. Koordinator je proverio punjenje i čekao s laktovima široko oslonjenim na oštru mahovinu. Krugovi ih zaobiđoše i nastaviše da jure dalje.

„Ideš sa mnom?” upita Koordinator, pokazujući Inženjeru pokretom glave na gondolu što se dizala četiri metra nad zemljom.

Ovaj bez reči pritrča konstrukciji, uhvati se oberučke za potporanj, utiskujući prste u otvore i brzo se uspuza gore. Koordinator se pope za njim. Inženjer se prvi našao pod gondolom, pomerio jedan od donjih istupa, nešto poslovao, čulo se kako metal lupa o metal, odjednom se pridiže i nestade unutra. Pomoli se njegova ruka. Koordinator je uhvati i obojica se nadoše gore. Duže vreme nije se dešavalo ništa, zatim se pet raščepljenih režnjeva gondole polako zatvori bez i najmanjeg zvuka te se ljudi na zemlji i protiv volje stresoše i odmakoše unatrag.

„Šta je bila ona vatrena kuglica?” upita Doktor Fizičara. Obojica su gledali naviše. U gondoli su se nejasno kretale senke, zamagljene i kao udvojene.

„Ličilo je to na malu kuglastu munju”, s kolebanjem odgovori Fizičar.

„Ali, pustila ju je ta životinja!”

„Da, video sam. Možda su to nekakve ovdašnje električne; pazi!”

Šupljikava grdosija se odjednom zatrese i zveknu, okrećući se oko svoje okomite osovine. Umalo ne pade jer su se šape, što su je sa strane podupirale, bespomoćno razmakle. U poslednjem trenutku, kad se opasno iskrenula, nešto je u njoj zveknulo, ovog puta oštrim, visokim tonom, cela konstrukcija se rastopila u treperavom kruženju i slab nalet pokretanog vazduha udari u one što su stajali dole. Krug se kovitlao čas brže, čas sporije, ali nije kretao s mesta. Grmeo je kao motor velikog aviona i kombinezoni ovih što su stajali podalje počeše lopotati u nejednakim naletima vazduha pa se oni povukoše još dalje, onda se jedna, a zatim druga šapa što je služila za podupiranje, povuče i nesta u svetlom kovitlacu. Odjednom, kao izbačen iz praćke, veliki krug pojuri brazdom, iskoči iz nje i naglo uspori. Rio je i izbacivao zemlju, jezivo ričući, mada se polako pomerao. A kad se u jednom trenutku ponovo nađe u brazdi, pojuri vrtoglavom brzinom, i u nekoliko sekundi se smanji u drhtavo svetlašce na padini pored šume.

Vraćajući se, još jednom ispade iz usečene brazde, i ponovo poče da puzi, kao s naporom, okružen pri dnu oblačkom samlevene izbačene zemlje.

Onda zazuja, iz svetlećeg vihora izdvoji se tanki oblik konstrukcije, gondola se otvori i Koordinator, pomolivši se iz nje, povika:

„Dođite gore!”

„Šta!?” začudi se Hemičar, ali Doktor je odmah shvatio.

„Malo ćemo se provozati.”

„Hoćemo li se svi smestiti?” upita Kibernetičar. Držao se za metalni podupirač. Doktor se već penjao.

„Nekako ćemo se smestiti, penjite se!”

Nekoliko krugova projuri pored gaja, ali nijedan, naizgled, nije na njih obraćao pažnju. U gondoli je bilo vrlo tesno. Četvorica bi se još i smestila, ali za šestoricu nije bilo mesta, te dvojica moradoše da legnu na ulegnuto dno. Poznati neprijatni, gorčasti zapah golicao ih je u nozdrvama. Odjednom postadoše svesni svega što se desilo i njihove živahnosti nestade. Doktor i Hemičar su legli, te tako ništa nisu videli. Imali su pod sobom čunasto užljebljene, izdužene ploče, nad glavama im se razleglo prodorno brujanje i osetiše da vozilo kreće. Gotovo odmah, ploče na kojima su ležali, postadoše gotovo sasvim providne i, s visine od dva sprata ugledaše ravnicu, kao da su nad njom plovili balonom. Unaokolo je treštalo. Koordinator se grozničavo sporazumevao s Inženjerom. Obojica su morali da zauzmu neprirodan, vrlo zamoran položaj pored perajastog uzdignuća u prednjem delu gondole, da bi upravljali njenim kretanjem. Svakih nekoliko minuta su se smenjivali, a dešavalo se to u najvećoj teskobi. Hemičar i Kibernetičar su morali tada gotovo da leže preko onih što su već ležali na dnu.

„Kako to dejstvuje?” upita Hemičar Inženjera koji je, uvukavši obe ruke u duboke otvore perajastog izbočenja, održavao vozilo na pravoj liniji. Iz gondole se uopšte nije videlo kovitlanje te se moglo pomišljati da plovi kroz vazduh.

„Pojma nemam”, prostenja Inženjer. „Hvata me grč, sad ti!” On se pomeri i koliko je mogao načini mesto Koordinatoru.

Ogromni krug koji je hučao oko njih zaljulja se, iskoči iz brazde, naglo zakoči i poče oštro da skreće. Koordinator je silom gurao ruke u otvore uređaja za upravljanje, i malo zatim gigantskog obada izvede iz skretanja i uspe da ga uputi u brazdu. Tada pojuriše brže.

„Zašto van brazde ide tako sporo?” upita opet Hemičar. Da bi održao ravnotežu, držao se za Inženjerova leđa; između njegovih razmaknutih nogu ležao je Doktor.

„Kažem ti da zaista nemam pojma”, izbaci Inženjer. Masirao je podlaktice na kojima su se crveneli krvavi otisci na mestima gde je silom bio ugurao pregibe u dubinu mašine. „Ravnotežu održava na principima žiroskopa, a što se ostaloga tiče, ništa ne znam.”

Bili su već iza drugog lanca bregova. Teren, gledan s visine, izgledao je proziran. Uostalom, već su ga delimično bili upoznali dok su lutali pešice. Oko kabine zviždao je jedva primetan krug, brazda je naglo menjala pravac, pa moradoše da je napuste, ako su hteli da se vrate do rakete. Brzina spade, te nisu prevaljivali ni dvadeset kilometara na čas.

„One su, zapravo, izvan brazda bespomoćne, treba to pamtiti!” viknu Inženjer, nadvikujući zviždanje i zujanje.

„Promena! Promena!” povika Koordinator.

Manevar ovog puta prođe dosta glatko. Dizali su se na strmu padinu, vrlo lagano, jedva nešto brže od dobrog pešaka. Inženjer pronađe u daljini jarugu koja je vodila u ravnicu. Upravo su stizali pod drveće što se nadnosilo nad glinenim odronom, kad ga uhvati grč.

„Hvataj!” prodorno viknu.

Istrže ruke iz otvora. Koordinator se baci gotovo naslepo da ga zameni, ogromni krug se naže i opasno se približi riđem odronu. Odjednom nešto zaškripa i jezivo zatrešta, fijučuće kruženje doseže svojim rubom krošnje drveća, u vazduhu počeše kružiti izlomljene grane, gondola silno podskoči i s paklenim treskom se svali na bok. Iz korena iščupano drvo prelete krošnjom preko neba, poslednja ruka koja se kretala zbaci ga u dolinu, i sa šištanjem se rasprsnuše hiljade mehurastih listova. Nad slomljenom konstrukcijom, zarivenom patrljcima u odron, diže se ceo oblak od beličastih gljivastih semenki, i sve utihnu. Gondola se zgnječenom stranom naslanjala na odron.

„Ekipa!” mehanički viknu Koordinator, tresući glavom. Činilo mu se da su mu uši nabijene vatom, toliko je bio zaglušen. Istovremeno je sa čuđenjem gledao na oblak beličastih loptica što su mu letele oko lica.

„Prvi”, prostenja Inženjer. Četvoronoške se dizao s poda.

„Drugi”, Fizičarov glas dopre odozdo.

„Treći”, Hemičar je jedva govorio, držeći se za usta. Krv mu je tekla niz bradu.

„Četvrti”, javi se Kibernetičar. Bio je bačen unatrag, ali ništa mu se nije desilo.

„Pe… ti…” proječa Doktor. Ležao je pod svima, na samom dnu gondole.

I svi počeše da se smeju nekim ludačkim smehom.

Ležali su jedan preko drugog, zasuti debelim slojem letećeg, paperjastog semenja, koje je upadalo unutra kroz gornje pukotine gondole. Inženjer je snažnim udarcima pokušavao da otvori jedan njen režanj. Svi, zapravo, onaj ko je mogao, ako mu je mesto dopuštalo, prislonili su ramena, ruke, leđa uz udubljenu površinu. Navlaka zadrhta, razleže se slab tresak, ali gondola se nije otvarala.

„Ponovo?” mirno upita Doktor. Ležao je na dnu i nije mogao da mrdne. „Da znate, ovo mi je već dosadilo. Hej, ko je to, odmah silazi s mene, čuješ!”

Iako je položaj bio neveseo, dejstvovali su poneseni nekim obešenjačkim zanosom. Istrgnuše zajedničkim naporom zupčastu ruku spreda i počeše njome odmereno da biju, kao ovnom, u gornji režanj. Ugibao se, pokrivao ulubljenjima, ali nije popuštao.

„Meni je ovog dosta”, gnevno viknu Doktor, napreže se pokušavajući da ustane, onda nešto u donjem delu tresnu i svi kao kruške ispadoše kroz dno. Skotrljaše se petometarskim obronkom na dno klanca.

„Nikom se ništa nije desilo?” upita Koordinator, sav umazan glinom. Prvi je skočio na noge.

„Nije, ali ti si sav krvav! Daj da vidim!” povika Doktor.

Koordinator je odista imao duboko rasečenu kožu na glavi, u kosi. Rana je sezala do polovine čela. Doktor mu je priveza kako se dalo, drugi su imali modrice, a Hemičar je pljuvao krv — ugrizao se za usnu. Krenuše prema raketi. Nisu se čak ni osvrnuli na razbijeno vozilo.