5

Sunce je doticalo liniju horizonta kad se nađoše kraj malog brda. Raketa je bacala dugu senku koja se gubila daleko na pesku ravnice. Pre no što uđoše, pažljivo razgledaše okolinu, ali ne zapaziše nikakve tragove koji bi pokazivali da je iko za vreme njihovog odsustva bio u blizini. Reaktor je radio bez smetnji. Poluautomat je uspeo da očisti bočne hodnike i biblioteku, dok se nije zaglavio u debelom sloju plastičnog i staklenog krša u laboratoriji.

Posle večere, koju završiše munjevitom brzinom, Doktor je morao da zašije Koordinatorovu ranu, jer nije prestajala da krvari. Za to vreme, Hemičar je izvršio analizu vode koju su doneli iz potoka i utvrdio da je pogodna za piće, mada je sadržavala znatnu primesu železnih soli koje su kvarile ukus.

„Sad moramo najzad da se dogovorimo”, izjavi Koordinator. Posedaše u biblioteci na naduvane jastuke, a Koordinator sede u sredinu, sa glavom u beloj kapi od zavoja.

„Šta znamo?” reče. „Znamo da je planeta naseljena razumnim stvorenjima, koja je Inženjer nazvao duplašima. Taj naziv ne odgovara onome što… ali nije važno. Naišli smo na sledeće deliće 'duplaške' civilizacije: na automatsku tvornicu, koju smo ocenili kao daljinski upravljanu i napuštenu — u šta sad nisam baš tako siguran — drugo, naišli smo na ogledalske kupole na visovima, napoznate namene; treće, naišli smo na jarbole koji emituju nešto — verovatno neku vrstu energije — njihova namena nam je takođe nepoznata; četvrto, na njihova vozila, pri čemu smo jedno kada smo bili napadnuti — osvojili, ovladali njime i razbili ga; peto, videli smo izdaleka njihov grad o kome ništa konkretno ne možemo da kažemo; šesto, napad koji sam pominjao izgledao je tako, što je 'duplaš' nahuškao na nas, da tako kažem, životinju, verovatno tako građenu, da je zračila nešto poput male kuglaste munje i njome upravljala iz daljine, dok životinju nismo usmrtili; i, najzad, sedmo, bili smo svedoci zasipanja rova-groba, punog mrtvih stanovnika planete. To je, koliko se sećam, sve. Popravite me ili dopunite ovo što sam rekao, ako sam se prevario ili nešto propustio.”

„Uglavnom to je sve, gotovo sve…” reče Doktor. „Izuzev onog što se prekjuče dogodilo na brodu…”

„Stvarno. Pokazalo se da si bio u pravu. Taj stvor je bio nag. Možda je pokušao prosto da se bilo gde zakloni, i u paničnom bekstvu upuzao u prvi otvor na koji je naišao, a bio je to upravo tunel koji je vodio u unutrašnjost naše rakete.”

„To je hipoteza jednako privlačna koliko i rizična”, odvrati Doktor. „Mi smo Ijudi, povezujemo i rasuđujemo po svome, zemaljski, i usled toga možemo da načinimo teške greške, primajući tuđe privide za naše istine. To znači, slažemo neke činjenice u sheme koje smo doneli sa Zemlje. Ja sam potpuno uveren da smo jutros svi mislili isto — kako smo naišli na grob žrtava nasilja, ubistva, ali istinski ne znam, ne znamo.”

„Ponavljaš to, mada sam ne veruješ”, poče povišenim glasom Inženjer.

„Nije u pitanju to u šta ja verujem”, prekide ga Doktor. „Ako je vera negde naročito neumesna, onda tu neumesnost predstavlja baš Eden. Hipoteza o 'huškanju' električnog psa, na primer…”

„Kako?”

„Nazivaš to hipotezom? Ali, to je činjenica!” gotovo istovremeno viknuše Hemičar i Inženjer.

„Varate se. Zašto nas je napao? Ništa o tom ne znamo. Možda izgledom podsećamo na neke ovdašnje bubašvabe ili zečeve… A vi ste to asocirali — izvinjavam se, mi smo taj agresivni postupak odmah asocirali s onim što smo videli pre toga, a što je na nas delovalo tako potresno, da smo izgubili sposobnost mirnog rasuđivanja.”

„A da smo ga sačuvali i da nismo odmah pucali, sada bi vetar naš pepeo raznosio tamo pored šumice, je li tako?” dobaci gnevno Inženjer. Koordinator je ćutao, prelazeći pogledom od jednog do drugog.

„Učinili smo ono što smo morali da učinimo, ali je vrlo verovatno da se desio nesporazum na obema stranama… Zar mislite da su svi kamičci zagonetke već složeni? A ona tvornica, tobože napuštena pre nekoliko desetina godina i rastrojena? Šta je s njom? Gde se uklapa taj kamičak?”

Potraja neko vreme ćutanje.

„Smatram da je Doktor dosta u pravu”, reče Koordinator. „Još znamo previše malo. Situacija je utoliko povoljna, ukoliko možemo misliti da oni o nama ne znaju ništa, kao što mislim, uglavnom zato što nijedan od njihovih puteva, onih brazdi, ne prolazi blizu ovog mesta. Teško je ipak računati da će takvo stanje potrajati dugo. Molio bih da razmotrimo našu situaciju s te strane, i da svako iznese svoje mišljenje.”

„Sada smo u ovoj olupini zapravo bespomoćni. Bilo bi dovoljno da čestito začepe tunel, pa da se ovde pogušimo kao miševi. Zato je uputna što veća brzina, baš zato što u svakom trenutku možemo da budemo otkriveni, a koliko god hipoteza o agresivnosti 'duplaša' bila moja zemaljska fantazija”, sa žarom je govorio Inženjer, „ja ipak, nesposoban da rasuđujem drugačije, predlažem, ili zapravo zahtevam da odmah pristupimo popravci svih uređaja, pokretanju agregata.”

„Kako ocenjuješ, koliko nam je vremena za to potrebno?” prekide ga Doktor. Inženjer se pokoleba.

„A, vidiš…” umorno reče Doktor. „Zašto da se zavaravamo? Otkriće nas pre no što posao završimo jer, kažem to mada nisam stručnjak, proći će duge nedelje dok popravke ne završimo…”

„Na žalost, to je istina”, složi se Koordinator. „Sem toga, moraćemo da dopunimo zalihu vode, a da ne govorim o nevolji koju ćemo imati s ovom zagađenom, koja je preplavila donji sprat; takođe se ne zna da li ćemo u svom obimu moći da obezbedimo sve što će se pokazati potrebnim za nadoknadu kvarova.”

„Sledeći pohod biće nesumnjivo preporučljiv”, složi se Inženjer, „i čak više pohoda, ali možemo ih preduzimati noću, a zatim, jedan deo nas, recimo polovina, ili dvojica, treba stalno da budu kod rakete… ali, zašto samo mi govorimo?!” odjednom se okrete prema trojici ćutljivih slušalaca spora.

„U načelu, treba da što intenzivnije radimo u raketi i istovremeno da istražujemo ovdašnju civilizaciju”, reče polako Fizičar. „Ti zadaci se u velikoj meri međusobno sukobljavaju. Količina nepoznatih je toliko velika, da će čak i strategijski račun malo pomoći. Jedno je van svake sumnje — rizik koji graniči s katastrofom nećemo izbeći, bez obzira na izabrani način postupanja.”

„Vidim čemu smerate”, još istim niskim, umornim glasom poče govoriti Doktor. „Hoćete da uverite same sebe kako moramo nastaviti pohode, pošto imamo sposobnost da nanosimo snažne, to znači atomske udare. Razume se, u samoodbrani. Pošto će se to završiti time da ćemo protiv sebe imati celu planetu, nemam ni najmanje volje da učestvujem u takvom pirovskom poduhvatu, koji će ostati pirovski čak i ako oni ne poznaju atomsku energiju… a to uopšte nije sigurno. Koja vrsta motora pokreće onaj točak?”

„Ne znam”, odvrati Inženjer, „ali nije atomski. U to sam gotovo siguran.”

„To 'gotovo' može da nas staje svega”, reče Doktor. Odmače se natrag i nasloni glavu sklopljenih očiju na ivicu bibliotečkog ormana što je visio po strani, kao da više nije nameravao da govori.

„Kvadratura kruga”, progunđa Kibernetičar

„A kad bismo pokušali… da se sporazumemo?” poče s oklevanjem Hemičar. Doktor sede uspravno i, gledajući ga, reče:

„Hvala ti. Već sam se počinjao stvarno plašiti da to niko neće kazati.”

„Ali pokušati sa sporazumom, to znači predati im se u ruke”, viknu Kibernetičar skočivši s mesta.

„Zašto?” hladno upita Doktor. „Možemo se najpre naoružati, čak atomskim bacačima, ali se nećemo prikradati noću u njihove gradove ili tvornice.”

„Dobro, dobro. I kako zamišljaš takav pokušaj sporazumevanja?”

„Da, reci”, dodade Koordinator.

„Priznajem da ne treba to da pokušamo u ovom trenutku”, odvrati Doktor. „Što uspemo da popravimo više uređaja na brodu, tim bolje, naravno. Moramo se i naoružati, mada to ne moraju biti atomski bacači… Zatim, jedan deo nas ostaće uz raketu, a jedan deo, recimo trojica, poći će u grad. Dvojica će zaostati da bi mogli dobro posmatrati trećeg, koji će pokušati da se sporazume sa stanovnicima.”

„Sve vrlo tačno znaš. Čak znaš, naravno, i ko će biti taj koji će ući u grad”, zloslutnim glasom reče Inženjer.

„Da. Znam.”

„A ja ti neću dozvoliti da na moje oči izvršiš samoubistvo!” viknu Inženjer, i priskoči do Doktora koji čak i ne diže glavu. Inženjer se sav tresao. Još ga nikad nisu videli tako razljućenog.

„Ako smo preživeli — svi! — ovakvu katastrofu, ako smo uspeli da se izvučemo iz ovoga groba u koji se bila pretvorila raketa, ako smo izišli čitavi, preduzevši nepredvidljiv rizik lakomislenih šetnji — kao da je planeta, strana planeta teren za izlete — onda to nije bilo da bismo zbog nekih prokletih fantazija, radi mlaćenja prazne slame…” gnev ga je prosto gušio. „Znam šta imaš na umu”, vikao je držeći stisnute pesnice. „Poslaništvo čoveka! Humanizam! Čovek među zvezdama! Pravda! Duduk si ti sa svojim sićušnim idejama, razumeš?! Niko nas danas nije hteo ubiti! Nije zapisan nikakav masovni grob! A? Je li tako?! Reci!” naginjao se nad Doktorom, koji ga pogleda i tada se Inženjer smiri.

„Hteli su nas ubiti. I vrlo je moguće da je to bio grob pobijenih”, reče Doktor i svi su videIi s kakvim je naporom zadržavao mir. „A poći u grad treba.”

„Posle onog što smo učinili?” progovori Koordinator.

Doktor se strese.

„Da.”, reče. „Spalili smo lešinu… jeste. Činite što smatrate da je potrebno. Odlučujte. Ja se — potčinjavam.”

Ustade i iziđe, prekoračivši pastrance vodoravno otvorena vrata. Zatvori ih za sobom. Ostali su za trenutak gledali kao u očekivanju da će se Doktor predomisliti i vratiti.

„Nepotrebno si tako planuo”, reče tiho Koordinator Inženjeru.

„Znaš dobro…” poče Inženjer, ali pogledavši mu u oči, složi se tiše:

„Da, nije trebalo.”

„Doktor ima pravo u jednom”, reče Koordinator. Namesti zavoj koji mu se smaknuo. „Ono što smo otkrili na severu ne slaže se s onim što smo videli na istoku. Približno procenjujući, grad se nalazi od nas na jednakoj razdaljini kao na drugoj strani tvornica — u vazdušnoj liniji ne mnogo više od trideset, trideset pet kilometara.”

„Više”, reče Fizičar.

„Moguće. Dakle, ne mislim da bi se na jugu ili na zapadu nalazili neki elementi njihove civilizacije isto tako blizu — jer bi onda značilo da smo pali u samo središte neke 'civilizacijske pustare', 'civilizacijske praznine' prečnika od šezdeset kilometara. Bio bi to previše čudan, a time i previše neverovatan slučaj. Slažete li se sa mnom?”

„Da”, reče Inženjer. Nije gledao ni u koga. „Da”, klimnu glavom Hemičar, i dodade: „Od početka je trebalo govoriti tim jezikom.”

„Slažem se sa Doktorom u sumnjama”, nastavi Koordinator, „ali njegov predlog smatram naivnim i neprimenjivim u našoj situaciji. Smatram da nismo za tako nešto dorasli. Pravila kontakta sa stranim bićima su vam poznata, ali ne predviđaju situaciju u kakvoj smo se mi našli — gotovo bespomoćni brodolomnici, stanovnici olupine ukopane u zemlju. Moramo, naravno, popraviti oštećenja na brodu, aIi istovremeno, ipak, traje trka u prikupljanju informacija — između nas i njih. Bar zasad, mi smo u prednosti. Onoga koji nas je napao, uništili smo. Ne znamo zašto je to učinio. Možda odista podsećamo na neke njihove neprijatelje — to takođe, treba, koliko je moguće, utvrditi. Pošto pokretanje broda nije u najbližoj budućnosti realno, moramo biti spremni na sve. Ako je civilizacija koja nas okružuje dovoljno visoka — a mislim da je upravo tako — ovo što sam učinio — što smo učinili — u najboljem slučaju će samo donekle usporiti njihovo nastojanje da nas pronađu. Glavni napor moramo sada usmeriti na naoružanje.”

„Mogu li nešto da kažem?” javi se Fizičar.

„Reci.”

„Hteo bih da se vratim na Doktorovo viđenje. On je, rekao bih, pre svega emotivan, ali iza njega stoje i drugi argumenti. Svi poznajete Doktora. Znam da ne bi bio ushićen ovim što mogu da navedem u odbranu njegovog predloga, ali reći ću to. Uopšte nije sporedna situacija u kojoj će doći do prvog kontakta između nas i njih. Ako oni dođu k nama — doći će po… tragovima. Tada će o sporazumevanju čak teško biti misliti. Bez sumnje će uslediti napad, a mi ćemo morati da se borimo za život. A ako mi pođemo k njima, izgledi za sporazumevanje, mada i mali, ipak će postojati. I tako, sa strateškog stanovišta, bolje je zadržati inicijativu i aktivnost, bez obzira na to kakvi se o tome mogu iznositi moralni zaključci.”

„Pa dobro, ali kako to treba da izgleda u praksi?” upita Inženjer.

„U praksi se zasad ništa neće promeniti. Moramo imati oružje i to što pre. Reč je o tome da, snabdevši se oružjem, pristupimo pokušajima kontakta ali ne na istraženom terenu.”

„Zašto?” upita Koordinator.

„Zato što je veoma verovatno da ćemo, pre no što stignemo na mesto, biti uvučeni u boj. Nećeš se sporazumeti sa bićima koja lete u ovim štitovima. To su najgori uslovi koje je moguće zamisliti.”

„A otkud znaš da ćemo negde drugde naići na bolje?”

„Ne znam, ali znam da na severu i na istoku nemamo šta da tražimo. Bar zasad.”

„Razmotrićemo to”, reče Koordinator.” Šta dalje?”

„Treba pokrenuti Branitelja”, kaza Hemičar.

„U kom vremenu je to moguće učiniti?” obrati se Koordinator Inženjeru.

„Ne mogu da kažem. Bez automata nećemo stići čak ni do Branitelja. Težak je četrnaest tona. Neka Kibernetičar kaže.”

„Da bih ga pregledao, treba mi dva dana. Najmanje”, podvuče svoje poslednje reči Kibernetičar. „Ali najpre moram da imam automate u radu.”

„U tom vremenu imaćeš sve automate u pokretu?” upita sa sumnjom Koordinator.

„Otkuda! Dva dana uzeće mi samo Branitelj — kasnije, kada pokrenem bar jedan automat. Popravljački. A moram imati još jedan. Za terete. Da bih stigao da ih pregledam, opet su mi potrebna dva dana, s tim što ne znam da li ih je uopšte moguće pokrenuti.”

„A ne može li iz Branitelja da se demontira srce i da se namesti iza provizornog oklopa ovde, gore, pod zaštitom trupa?” nastavi da se raspituje Koordinator i pogleda upitno Fizičara. Ovaj odmahnu glavom.

„Ne. Svaki pol srca teži više od tone. Sem toga, polovi se ne mogu smestiti u tunel.”

„Tunel se može proširiti.”

„Neće proći kroz otvor. A teretna klapna je pet metara nad zemljom i preplavljena vodom iz naprslog upravljačkog rezervoara, to znaš.”

„Jesi li ispitao zagađenost te vode?” upita Inženjer.

„Da. Stroncijum, kalcijum, cerijum, svi izotopi barijuma, i što god ti drago. Ne može ni da se ispusti, zatrovala bi nam ceo teren u rasponu od četiri stotine metara, ni da se pročisti, sve dok antiradijatori nemaju ispravne filtre.”

„A ja ne mogu da očistim filtre bez mikro-automata”, dodade Inženjer. Koordinator, koji je prelazio pogledom s jednog na drugog, onako kako su govorili, izjavi:

„Registar naših 'nemogućnosti' je veliki, ali to ne smeta, dobro je što smo ga pretresli s te strane, mislim na naoružanje. Ostaju nam, znači bacači, je li tako?”

„To nisu nikakvi bacači”, s primesom ljutnje reče Inženjer. „Ne upadajmo sami u grešku. Doktor je podigao oko njih toliku viku, kao da smo baš nameravali da ovde otpočnemo atomski rat. Naravno, može iz njih da se baca obogaćeni rastvor, ali domet ne prekoračuje čak ni sedamsto metara. To su ručni šmrkovi, ništa više, a uz to opasni za onoga koji puca, ako nema na sebi oklop. A oklop je težak trideset kilograma.”

„Stvarno, imamo na brodu sve samo teške stvari”, reče Koordinator takvim tonom, da niko nije znao ne govori li to u šali. „Pobrojao si sve to, je li tako?” upita Fizičara.

„Jeste. Imamo još ovakvu varijantu: dva bacača, udaljena jedan od drugog najmanje sto metara, gađaju tako da se oba izbacivana mlaza seku na cilju. Tada iz dvaju podkritičnih mlazova nastaje nadkritičan i javlja se lančana reakcija.”

„To je dobro za igranje na poligonu”, primeti Hemičar. „Ne mogu da zamislim takvu preciznost u poljskim uslovima.”

„Drugim rečima, nemamo nijedan atomski bacač?” začudi se Kibernetičar. Naže se napred. Videlo se da ga je obuzeo bes.

„Čemu je onda bila sva ova diskusija, spor, prepirka treba li da krećemo strašno naoružani ili ne? Prosto gubimo glavu.”

„Slažem se da mnogo činimo bezglavo”, reče još jednako miran Koordinator. „Da smo dosad činili”, dodade. „Ali takav luksuz ne možemo sebi više da dozvolimo. Nije sasvim tako kao što govoriš”, gledao je Kibernetičara, „jer postoji prva varijanta korišćenja bacača, izbacivanje polovine kapaciteta punjenja, i tada će na cilju doći do eksplozije. Samo treba gađati iz što je moguće boljeg zaklona i uvek sa maksimalne razdaljine.”

„To znači da pre no što otvorimo vatru, treba da se uvučemo metar duboko u zemlju, je li tako?”

„Najmanje metar i po, sa dvometarskim grudobranom”, dobaci Fizičar.

„Ali to je dobro u pozicionom ratu. Na pohodima je bespredmetno”, reče s prezirom Hemičar.

„Zaboravljaš na našu situaciju”, odvrati Koordinator. „Ako bude, neophodno, jedan čovek sa bacačem zakloniće ostalima povratak.”

„Aha! Bez kopanja metarskih nasipa?”

„Ako za to ne bude vremena, bez kopanja.”

Malo poćutaše.

„Koliko još imamo vode pogodne za upotrebu?” upita Kibernetičar.

„Nepunih hiljadu dvesta litara.”

„To je vrlo malo.”

„Vrlo malo.”

„Molim sad konkretne predloge”, reče Koordinator. Na njegovoj glavi u belim zavojima pojavi se crvena mrlja. „Naš cilj je da spasemo sebe i… stanovnike planete.”

Zavlada tišina. Odjednom se sve glave okrenuše na jednu stranu. Iza zida je dopirala prigušena muzika. Lagani taktovi melodije koju su svi znali.

„Aparat! Izdržao!…” prošapta začuđeno Kibernetičar. Niko mu ne odgovori.

„Čekam”, reče Koordinator. „Niko? Prema tome, odlučujem: pohodi će biti nastavljeni. Ako nam pođe za rukom da uspostavimo kontakt u povoljnim uslovima, učinićemo sve što bude moguće da ostvarimo sporazum. Naša zaliha vode je neobično mala. Zbog nedostatka transportnih sredstava ne možemo je odmah uvećati. Moramo zato da se podelimo. Polovina ekipe stalno će raditi na brodu, druga polovina će istraživati teren. Sutra pristupamo popravci džipa i montiranju bacača. Ako uspemo, već uveče idemo u pohod na točkovima. Ko hoće nešto da kaže?”

„Ja”, reče Inženjer. Zgrčen, s licem u šakama, izgledalo je da između prstiju gleda u pod.

„Neka Doktor ostane u raketi…”

„Zašto?” začudi se Kibernetičar. Svi ostali su shvatili.

„On… neće preduzeti ništa protiv nas… ako to imaš na umu”, polako, oprezno birajući reči, reče Koordinator. Crvena mrlja na njegovom zavoju malo se uvećala. „Varaš se ako misliš…”

„On… zar ne možemo da ga dozovemo? Neću ovako!”

„Govori”, reče Kibernetičar.

„Znate šta je učinio kod one tvornice. Mogao je da pogine.”

„Da. Ali on mi je jedini pomogao… da izgazim…” Koordinator ne završi.

„To je istina”, složi se Inženjer. Nije skidao ruke s lica. „Prema tome, ništa nisam rekao.”

„Ko traži reč?” Koordinator se lako uspravi, diže ruku do glave, dodirnu zavoj i pogleda prste. Muzika iza zida se i dalje čula.

„Ovde ili na terenu, ne zna se gde ćemo ih prvo sresti”, stišanim glasom dobaci Fizičar Inženjeru.

„Izvlačićemo srećku?” upita Hemičar.

„Ne, moraće da ostanu uvek oni koji na brodu imaju posla, to znači, stručnjaci”, reče Koordinator. Ustajao je polako, nekako nesigurno. Inženjer priskoči i pridrža ga. Zagleda mu se u lice.

„Momci”, reče izvivši obrve. Fizičar obuhvati Koordinatora s druge strane. On pusti da ga podignu, ostali raširiše jastuke na podu.

„Neću da ležim”, reče. Oči je imao zatvorene. „Pomozite mi, hvala. Nije to ništa, izgleda samo da je šav popustio.”

„Odmah će biti tišina”, reče Hemičar i uputi se vratima. Koordinator širom otvori oči.

„Ne, ali ne, nek svira…”

Pozvaše Doktora. On zameni zavoj, stavi nove kopče i dade Koordinatoru neke tablete za jačanje. Bilo je već skoro dva posle ponoći kad najzad ugasiše svetlost i kad na brodu zavlada mir.