6

Sledećeg jutra, Fizičar i Inženjer su ispustili četiri litra obogaćenog rastvora uranskih soli iz rezervoara reaktora. Teška tečnost nalazila se na sredini već očišćene laboratorije u olovnoj posudi s poklopcem koji su podizali kleštima sa dugim drškama. Obojica su bili obučeni u balonasto naduvena plastična zaštitna odela s nataknutim kiseoničkim maskama pod kapuljačama. Krajnje pažljivo, menzurom su odvajali porcije vredne tečnosti, dobro motreći da ne proliju ni kap. Već pri četiri kubika zapremine mogla je da se razvije lančana reakcija. Specijalno izduvane kapilarne cevi od olovnog stakla služile su za punjenje bacača, koji su učvršćeni na stative stola. Kad završiše posao, Gajgerovim brojaćem proveriše čvrstinu zatvarača rezervoara, okrećući svaki bacač na sve strane i drmusajući ga; bili su čvrsto zatvoreni.

„Ne ubrzava, normalno”, reče zadovoljno Fizičar, glasom izobličenim pod maskom.

Oklopna vrata radioaktivne riznice, olovni pokrivač na osovini, lagano su se pokretali za okretima drška. Ubaciše unutra posudu s uranom, a kad se poluge sklopiše, s olakšanjem svukoše sa oznojenih lica kapuljače i maske.

Ostali deo dana mučili su se popravljajući džip. Pošto je teretna klapna bila blokirana zagađenom vodom, morali su najpre da ga rastave na delove, koje su mogli da iznesu napolje kroz tunel. Morali su ipak da prošire dva najuža mesta. Džipu gotovo da nije bila potrebna popravka, iako je pre toga bio neupotrebljiv, jer dok nisu pokrenuli atomski reaktor, nisu imali radioizotopne mešavine koje bi, proizvodeći neposredno struju, pokretale njegove električne motore. Bilo je to vozilo ne veće od poljskog kreveta. Moglo je da primi četiri putnika, ubrajajući i šofera, a odnatrag je imalo nezaklonjen rešetkasti prtljažnik sa nosivošću od dvesta kilograma. Najdovitljivije su na njemu bili postavljeni točkovi, čiji se prečnik mogao menjati tokom vožnje, zahvaljujući utiskivanju vazduha u specijalne gume, tako da su dostizali čak visinu od metar i po.

Pripremanje pogonske mešavine trajalo je šest časova, ali za to je bio dovoljan jedan čovek koji je nadzirao rad reaktora. Inženjer i Koordinator su u međuvremenu četvoronoške prolazili kroz tunele ispod palube, provlačeći i kontrolišući vodove u rasponu od osamdeset metara između pramčane kormilarnice i razvodnih skupova mašinskog odeljenja. Hemičar je izgradio za sebe neku vrstu paklene kuhinje na površini, pod zaklonom rakete, i vario u vatrostalnim posudama mazivo, koje je na slobodnoj vatri klokotalo kao blatni vulkan. Rastvarao je, topio i mešao prosejane mrvice plastike, iznesene u vedrima iz broda. Malo dalje su već čekale matrice. Spremao se da ponovo izlije razbijene razvodne ploče kormilarnice. Bio je besan i nije dopuštao da mu se obraćaju, jer su prvi odlivci ispali krhki.

Koordinator, Hemičar i Doktor trebalo je da krenu na jug u pet časova, tri časa pre no što padne mrak. Kao i obično, nisu uspeli da krenu u dogovoreno vreme. Tek nešto pre šest, sve je bilo gotovo i spakovano. Na četvrtom sedištu našao je svoje mesto bacač. Prtljaga su uzeli vrlo malo, ali zato su odnatrag pričvrstili uz prtljažnik stolitarski rezervoar za vodu, veći nisu mogli da provuku kroz tunel.

Inženjer se, ponevši veliki dogled, popeo posle ručka na trup koji je štrčao iz zemlje i, oprezno stupajući, stigao na njegov vrh. Raketa se, do duše, zarila u zemlju pod vrlo malim uglom, ali zbog njene dužine kraj trupa sa završnim mlaznjačama dizao se na dobra dva sprata iznad ravnice. Izabravši pogodno mesto za sedenje između kupasto raširenog okova gornje mlaznjače i ugnutosti glavnog trupa, Inženjer je najpre pogledao iza sebe nadole, duž suncem osvetljene ogromne cevi, gde su kraj crne mrlje tunelskog otvora stajali ljudi, ne veći od gundelja, zatim je oberučke prineo dogled licu i brižljivo utisnuo obe školjke u očne duplje. Povećanje je bilo veliko, i slika mu je podrhtavala zbog napora ruku, te je morao da osloni laktove o kolena, što nije bilo lako. Ništa prostije, pomislio je, nego sleteti otuda. Keramitna površina, tvrda, nepokrivena pukotinama, bila je tako glatka da je pod prstima izgledala klizava kao da je premazana tankim slojem masti. On se oslonio gumenom, zupčastom potplatom cipele o izbočinu mlaznjače, i sistematski počeo prelaziti dogledom duž linije horizonta.

Vazduh je treperio od vreline. Osećao je gotovo fizički pritisak sunca na licu dok je tako gledao na jug, bez veće nade da će nešto ugledati. Bilo mu je drago što je Doktor rado prihvatio Koordinatorov plan, koji su svi odobrili. On mu ga je sam predstavio. Doktor nije hteo ni da čuje o nekom izvinjenju — sve je prebacio na šalu. Začudio se, i čak iznenadio jedino na kraju tog razgovora. On i Doktor bili su sami, i već je izgledalo da nemaju jedan drugom ništa da kažu, kad mu Doktor odjednom dotače grudi, kao u rasejanoj zamišljenosti.

„Hteo sam te nešto upitati… a, da. Da li znaš kako ćemo raketu postaviti u okomit položaj kad završimo popravke?”

„Najpre ćemo morati da pokrenemo teretne automate i bager…” poče on.

„Ne”, prekide ga Doktor, „ja se ne razumem u tehničke pojedinosti, kao što znaš, reci mi samo da li ti — ti lično — znaš kako to da se učini?”

„Plašiš se brojke šesnaest hiljada tona, je li? Arhimed je bio spreman da pokrene Zemlju samo ako bi dobio tačku oslonca. Potkopaćemo je, i…”

„Izvini, još nemoj tako. Ne pitam da Ii znaš teorijski, da li poznaješ udžbeničke načine, nego jesi li siguran da ćeš to umeti da izvedeš, ama, čekaj! Da li mi možeš dati reč da rekavši 'da', govoriš ono što misliš?”

Inženjer se tada pokoleba. Bilo je nekoliko nejasnih tačaka u tom, još dosta maglovitom programu radova, ali uvek je sebi govorio da kad zarije nos upravo u tu nejasnu fazu, nekako će biti. Pre no što se oglasio, Doktor ga je uhvatio za ruku i stisnuo je.

„Ne, ne govori ništa više”, reče. „Henriče, da li znaš zašto si onako vikao na mene? Ja ti to inače ne zameram. Jer si isti zevzek kao ja, i nećeš to da priznaš.”

I smešeći se tako da je postao odjednom sličan svojoj fotografiji iz doba studiranja, koju je Doktor video u njegovoj ladici, dodade:

„Credo quia absurdum, jesi li učio latinski?”

„Da”, reče Inženjer, „ali već sam sve zaboravio.”

Doktor zatrepta očima, pusti mu ruku i ode, a Inženjer ostade na mestu, osećajući kako se u ispuštenoj ruci gubi trag njegovih prstiju i pomisli kako je Doktor hteo zapravo da kaže nešto sasvim drugo, i kako će, ako dobro razmisli, odgonetnuti šta je zapravo hteo… ali umesto da se usredsredi, on je, ne znajući zašto, osetio očaj i strah. Koordinator ga je pozvao u mašinsko odeljenje, gde je, srećom, bilo toliko posla da više nije imao ni sekunda vremena za razmišljanje.

Sad je pretresao u sećanju tu scenu i to osećanje, ali tako kao da mu je o tome neko pričao. Nije se pomerio ni koraka dalje. Dogled mu je pokazivao ravnicu sve do plavičaste linije horizonta izvijene u blage grbe, ispresecane pramenjem senki. Ono čemu se nadao prethodne večeri i što je sačuvao za sebe — uverenje da će biti pronađeni i da će ujutro doći do borbe — nije se opravdalo. Već je toliko puta odlučivao da ne obraća pažnju na ta predosećanja koja su ga tako često obuzimala! Zažmirio je da bi bolje video. U dvostrukim staklima ocrtavale su se hrpe vitkih, crnih čaša, zaklanjane povremeno prašinom zbog vetra koji mora da je tamo duvao i to snažno, mada ga sam nije osećao na svom položaju. Pod vidokrugom, teren se postepeno dizao uvis, a još dalje — mada nije znao ne gleda li prosto oblake što su plovili nad predelom u daljini od dvanaest ili petnaest kilometara — nazirala su se duga zgusnuća tamnije boje. S vremena na vreme, nešto se tamo dizalo i rasplinjavalo. Bila je to nejasna slika da ništa nije govorila — ali u toj pojavi ocrtavala se neshvatljiva regularnost; nije znao šta gleda, ali mogao je da ispita učestalost nastajuće promene i učinio je to: bacajući pogled na sekundaru između jednog i drugog gomilanja nečeg tamnijeg iz nečeg maglovitog, nabrojao je osamdeset šest sekundi.

Vratio je dogled u futrolu i krenuo dole, čvrsto spuštajući stopala celom površinom na keramitne ploče. Načinio je možda deset koraka kad je za čuo da neko iza njega ide. Naglo se okrenuo, ali tako naglo da je izgubio ravnotežu. Ispružio je ruku, zaljuljao se i pao na oklop. Još pre no što je digao glavu, jasno je čuo ponovljen zvuk svoga pada.

Podigao se na kolena, zgrbljen.

Nekih devet metara dalje, na samom rubu gornje upravljačke mlaznjače, nad prazninom od dva sprata, sedelo je nešto malo kao mačka, i pažljivo ga pratilo. Ta životinjica — utisak da ima pred sobom životinju nametnula mu se kao očiglednost — imala je bledosiv isturen trbuščić, a pošto je sedela uspravno, kao veverica, video je njene na trbuhu sastavljene šapice, sve četiri, s malim pandžama koje su se zabavno sastajale na samoj sredini. Rub keramitne mlaznjače obuhvatala je nečim što je žutkasto bleštalo, kao ohlađene pihtije, a što je izlazilo iz završetka njenog trupa. Siva, okrugla, mačja glavica nije imala njuške ni očiju, ali sva je bila ukrašena crnim bleštavim zrncima, kao jastučić s mnoštvom pribadača pozabadanih jedna uz drugu. Inženjer skoči, načini tri koraka u pravcu životinjice, tako zapanjen, da je gotovo zaboravio gde stoji, i začuo trostruk zvuk, kao od koraka. Shvatio je da životinjica ume da podražava zvuke, pa je polako prišao još bliže i upravo premišljao da li da svuče sa sebe košulju i njome se posluži kao mrežom, kada se životinjica u momentu preobrazi.

Šapice na dobošastom trbuščiću su zadrhtale, bleštavi trbuh se razmaknuo, razvio kao velika lepeza, mačja, glava se kruto istegla na dugom, golom vratu, i stvorenje se diglo u vazduh, okruženo slabo svetlucavim oreolom. Malo, nepomično visilo je nad njim, a zatim se udaljilo niz spiralu, dobijajući na visini, još jednom zakružilo i nestalo.

Inženjer siđe i ispriča najtačnije što je umeo o svemu što mu se dogodilo.

„To je čak dobro, jer već sam se čudio što ovde nema nikakvih letećih životinja”, reče Doktor. Hemičar ga podseti na 'belo cveće' kraj potoka.

„Pre je ličilo na insekte”, reče Doktor, „na ovdašnje… pa da… leptirove. Ali vazduh je ovde uopšte vrlo slabo 'naseljen'. Ako na planeti evoluiraju živi organizmi, nastaje 'biološki pritisak', zahvaljujući kojem moraju da budu popunjene sve moguće sredine, 'ekološke niše'; mnogo su mi ovde nedostajale ptice.”

„Ovo je pre bilo slično… slepom mišu”, reče Inženjer. „Imalo je krzno.”

„Moguće”, reče Doktor, koji se nije mnogo trudio da iskoristi monopol biološkog znanja svoje ekipe. I nekako više iz uljudnosti, nego što ga je to stvarno zanimalo, dodade:

„Kažeš da je oponašalo glas koraka? To je zanimljivo. U tome mora da postoji neka težnja za prilagođavanjem.”

„Koristila bi duža proba na terenu, ali valjda ništa neće otkazati”, reče Koordanator izvlačeći se ispod džipa, već spremnog za put. Inženjer je bio razočaran zbog ravnodušnosti s kojom je primljeno njegovo otkriće, ali pomisli kako je i sam bio više iznenađen neobičnim okolnostima susreta, nego što je video to leteće stvorenjce.

Svi su se pomalo plašili trenutka rastanka. Oni što su ostajali, stajali su pored rakete i gledali kako smešno vozilo opisuje oko nje sve veće krugove, upravljano sigurnom rukom Koordinatora, koji je jahao na prednjem sedlu, zaklonjen zaštitnim oknom. Doktor i Hemičar sedeli su iza njega, a pored sebe je imao samo bacač s tankom cevi. Odjednom, približujući se raketi, Koordinator viknu:

„Pa dobro, potrudićemo se da se vratimo do ponoći, do viđenja!” onda naglo poveća brzinu, i trenutak kasnije već se video zlatast zid prašine koji se blago udaljavao prema zapadu.

Džip je zapravo bio go, metalni kostur, samo odozdo zatvoren providnim dnom, da bi šofer potpuno video prepreke koje savladava. Električne motore imao je u štitnicima točkova, a dve rezervne gume njihale su se visoko na odnatrag pričvršćenom kanistru. Sve dok je teren bio ravan, prevaljivali su do šezdeset kilometara na čas. Gledajući unazad, Doktor je brzo izgubio iz očiju poslednji trag rakete. Motori su tiho zujali, prašina se u talasima dizala iz suhog terena i proredujući se, gubila se u stepskom predelu.

Duže vreme niko nije govorio, uostalom, plastični zaklon štitio je od vetra samo šofera. Onima što su sedeli natrag snažno je duvalo u lice i mogli su razgovarati samo vičući. Teren se podizao, istovremeno postajući sve talasastiji. Poslednje sive čaše što su štrčale iz zemlje ostavili su iza sebe i sada su prolazili pored široko rasutih bokora sivog rastinja. Povremeno bi nailazili na polusasušena dišuća drveta sa bespomoćno opuštenim grozdovima lišća, koje je samo ponekad podrhtavalo promenljivim pulsom. U daljini pred njima pojaviše se izretka rasute duge brazde ali uskovitlane štitove nigde nisu zapazili. Nekoliko puta gume su meko odskočile presecajući brazde iz terena su izranjale šiljate stene, bele kao slonovača, dugi jezičci osulina vukli su se od njih niz ogromnu padinu uz koju se džip penjao. Oštar šljunak nemirno je pucketao pod trbastim točkovima. Nagib se povećavao i vozili su već dosta sporo, mada su motori imali rezervu snage, ali Koordinator ju je na tom teškom terenu pridavljivao.

Gore je, između plavomrkih grebena bleštala duga, tanka traka, prividno pregrađujući put. Koordinator još više smanji brzinu. Popreko niz padinu, tamo gde je strmina prelazila u visoravan, nad kojom su se, vrlo daleko, dizali u visinu nejasni oblici, proticao je, glatko usečen u teren, u obe strane, dokle oko seže, ogledalski bleštav pojas. Džip stade, dodirujući točkovima njegov rub. Koordinator skoči sa sedla, dotače kundakom ejektora ogledalsku površinu, udari u nju jače najzad stupi na nju, podskoči — ona i ne zadrhta.

„Koliko smo već prešli?” upita ga Hemičar kad je ponovo seo za upravljač.

„Pedeset četiri”, reče i oprezno krete s mesta. Džip se lako zanjiha. Prevezoše se preko trake, koja je izgledala kao idealno ravan kanal zamrzle žive. S rastućom brzinom prolazili su pored jarbola koji su im padali čas s leve, čas s desne strane, i završavali se stubovima drhtavog kruženja vazduha pri vrhovima. Zatim je široki niz jarbola u velikom luku skretao prema istoku, a oni nastaviše da voze pravo, imajući strelicu kompasa upravljenu stalno na slovo S.

Visoravan je pružala sumornu sliku. Rastinje je polako gubilo bitku sa mnoštvom peska, koji je nosio kao iz peći vreo istočni vetar. Iz niskih dina raslo je crno rastinje, koje je samo pri zemlji bilo bledocrvene boje. Ponekad bi nešto pepeljasto zašuštalo u sasušenom čestaru, tu i tamo bi nešto u ludom bekstvu proletelo gotovo ispod točkova džipa, ali nisu stizali ni da zapaze oblike tog stvorenja, takvom brzinom bi se zarivalo u čestar.

Koordinator je lavirao, obilazeći zbijeno bodljikavo žbunje. Jednom je čak skrenuo kada se prosek kojim su vozili bio naglo zatvoren peščanim nanosom obraslim žbunjem. Teren je bio sve nepregledniji a odavao je nedostatak vode. Većina rastinja, spaljena suncem, ispuštala je pod vrelim naletima vetra mrtav, papirnat šušanj. Džip je žurno krivudao, vozeći između zidova visećeg granja. Iz popucalih grozdova sipao je žut prah koji je pokrio prednje okno, kombinezone, čak i Iica onih što su sedeli; iz žbunja je kuljala ustajala vrelina. Teško su disali. Doktor se digao sa sedišta i povio se napred kad kočnice naglo zaškripaše i vozilo stade.

Stolast plato prekidao se nekoliko desetina koraka dalje. Žbunje se vuklo do same linije proseka kao crna četka što je pod suncem ćilibarski prosijavala. Pred sobom su imali daleke planinske padine što su se dizale visoko nad kotlinom zaklonjenom najbližim okruženjem. Koordinator sjaha sa sedla i pođe do poslednjeg žbuna sa dugim šibljikama što su se blago njihale na podlozi neba.

„Silazimo”, reče, vraćajući se.

Kola oprezno krenuše napred, ali se zadnji kraj odjednom pridiže kao da će se prevrnuti, kanistar se zaljulja lupajući po rešetkama prtljažnika, kočnice upozoravajuće zaškripaše. Koordinator uključi pumpu, točkovi se povećaše i neravnine strmine odmah postadoše manje teške. Videše da se spuštaju prema vunastom sloju oblaka koji je iznutra probijala, u donjem delu cilindrična a na vrhu kvrgava, močuga mrkog dima. Gotovo da se nije rasipao u vazduhu, dižući se visoko iznad vrhova brda. Ta erupcija, slična vulkanskoj, trajala bi nekoliko desetina sekundi, zatim bi dimni stub počeo da spada, krijući se među belim oblacima dok ne bi nestao u njima, ponovo usisan u divovsko grotlo koje ga je pre toga izbacilo.

Cela dolina delila se na dva sprata, gornji pod sunčanim nebom, i donji, nevidljiv, zaklonjen slojem neprobojnih oblaka, prema kojima je džip jurio, ljuljajući se i odskačući uz škripu kočnica. Zraci sunca, koje je već nisko stajalo još nekoliko trenutaka, osvetljavali su udaljene padine na suprotnoj strani, na kojima su svetlele, kao da izrastaju iz čestara mrkog i ljubičastog rastinja, prizemne tvorevine s ogledalskim površinama. Teško je bilo u njih gledati, jer su zaslepljivale odraženim suncem. Sloj belih oblaka bio je odmah pred njima a granica useka, obeležena krivudavom linijom žbunja na azurnoj podlozi ostala je visoko iza njih. Usporavali su sve više, a onda ih obuhvatiše lelujava isparenja, osetiše zagušljivu vlagu i postade gotovo tamno. Koordinator zakoči još jednom, pomerali su se korak po korak kad poče da se razvidnjava. A zapravo, oči su im se prilagodile mlečnom polusvetlu. Koordinator pokuša da upali reflektore. ali ih odmah ugasi, jer je električna svetlost bespomoćno upadala u maglu. Odjednom se magla raziđe.

Bilo je hladnije, u vazduhu se osećala vlaga. Nalazili su se na mnogo blažem nagibu, odmah ispod niskih oblaka koji su sezali daleko, prema mrkim, crnkastim i sivim mrljama, nerazgovetnim u dubini doline. Pravo pred njima nešto je prosijavalo, kao da je u vazduhu bio razliven sloj uljaste tečnosti, kad osetiše kao da im se oči naglo zamagliše. Doktor i Hemičar istovremeno podigoše ruke da protrljaju oči, ali bez uspeha. Iz tog raznjihanog sjaja izronila je crna tačka i išla pravo na njih. Džip je sad išao po gotovo ravnom terenu, glatkom kao da je bio veštački poravnat i učvršćen. Crna tačka pred njima je rasla, videše da se valja na okruglim balonima. Bio je to njihov džip, njegov odraz na nekoj površini. Kad je postao toliko veliki da su gotovo razlikovali svoja lica kao u ogledalu, poče se rasipati, i nestade. Kroz mesto na kome su očekivali da će naići na nevidljivo ogledalo, prošli su ne nailazeći ni na kakvu prepreku. Samo ih je iznenada zapljusnuo talas bljutave topline, kao da su se provezli kroz neopazivu, razgrejanu pregradu. Istovremeno im ono 'nešto' za trenutak zamagli oči i oteža gledanje, ali se odmah izgubi.

Gume zamljackaše — džip je naišao na plitko poplavljeno mesto, na nekakvu kaljužu. Teren su pokrivali plićaci mutne vode, od koje se širio slab, gorkast zadah, kao da su u njoj bila rastvorena neka zgarišta. Tu i tamo dizale su se neke gomile izbačene, svetlije zemlje pune vode, koja je oticala u kaljuže. Dalje, na desnoj strani, crnele su se nekakve ritave razvaline, ne ostaci zidova, nego kao nekih zaprljanih, naboranih tkanina, jedne nad drugima, spletenih, čas uzdignutih na visinu od nekoliko metara, čas skupljenih nad samom zemljom, s nepravilnim, praznim, crnim otvorima. Vozili su se pored iskopa, a ono što se u njima krilo nisu videli. Koordinator zaustavi vozilo kraj jednog, pritera ga do glinaste naslage, da se očeša o nju prednjim točkom, pa iziđe i pope se na njen vrh. Naže se napred, nad kvadratnim bunarom. Oni na kolima videše kako mu se lice promenilo, a bez reči pritrčaše do njega. Grumen gline omače se pod Doktorovom nogom, blato prsnu. Hemičar ga pridrža i povuče za sobom.

U iskopu sa okomitim i kao mašinom učvršćenim zidovima ležao je nauznak, uronjen licem, nag leš. Samo je gornji deo grudnih mišića virio nad crnim ogledalom vode.

Tri čoveka podigoše glave, zgledaše se i siđoše sa glinaste humke. Voda je isticala iz mekih komada gline pod njihovim nogama.

„Jesu li na ovoj planeti samo grobovi?” povika Hemičar.

Stajali su kraj džipa, kao da nisu znali šta da preduzmu. Koordinator se okrete, preblede, pogleda oko sebe. Nepravilni redovi glinastih humki protezali su se i dalje. Na desnoj strani stajali su sad delovi onih ritavih ruševina. Nešto se između njih belelo u zmijastoj, niskoj liniji. Na drugoj strani, iza mrlja raskopane gline bleštala je u donjem delu široka, u gornjem sužena kosina, kao izlivena od zemljastog, poroznog metala. Do tog osnova dolazile su zupčaste trake. Daleko, među oblacima pare što su lenjo proticali, videlo se prosijavanje nečeg uspravnog, crnog, kao zid ogromnog kotla. Ali, bio je to kolebljiv i nesiguran utisak, jer su se kroz pojedinačne razmake magle ili pare provideli pojedini delovi celine, i osećalo se samo da tamo stoji nešto ogromno, kao isklesano od brda.

Koordinator je već sedao u kola, kad do njih stiže dubok, kao podzeman uzdah; beličaste magle s leve strane, koje su dotad sve zaklanjale, raspadoše se u snažnom udaru, koji ih u sledećem trenu obavi gorkim, prodornim zadahom. Ugledaše tada telesinu do oblaka visokog, čudno oblikovanog dimnjaka, kuljao je iz njega mrk stub debljine valjda nekih stotinak metara, rasipao nespokojno, ustalasano mleko oblaka, i nestajao. Trajalo je to možda minut, zatim tišina, pa se opet razleže prigušeno stenjanje. Nalet, koji im je čupao kosu, sada je promenio pravac, oblaci spadoše niže. Od njih su se odvajale duge perjanice i zaklanjale crnu rampu da se gotovo sasvim sakrila iza njih.

Koordinator im dade znak, i oni se popeše. Džip se nezgrapno zanjiha na grudama izbačene gline, i priđe narednom iskopu. Zaviriše unutra. Bio je prazan, samo je u njemu stajala crna voda. Ponovo se začu udaljen, potmuli šum, oblaci nabubriše, iz vulkanskog dimnjaka bljunu mrki gejzir, ponovo usledi usisavanje — i već su sve manje pažnje obraćali na te ravnomerne promene i komešanje oblaka i dima unutar kotline, zauzeti vožnjom i stalnim zastojima. Zablaćeni do iznad kolena, skakali su u testaste gomile, penjali se uz klizave padine i zavirivali u iskope. Ponekad bi voda u nekom od iskopa zapljusnula pod kojim komadićem zemlje obrušene njihovim koracima… silazili bi, sedali natrag u kola, vozili dalje.

Od osamnaest istraženih iskopa, u sedam su našli mrtva tela. I čudno — njihovo zgražanje, odvratnost, uplašenost smanjivali su se sa svakim narednim. Vraćala im se sposobnost posmatranja. Zapazili su da je u iskopima bilo tim manje vode, što su se više približavali vozeći krivudavo po blatnjavom terenu, prema zidu isparenja, koji je na smenu čas zaklanjao, čak pokazivao crni kolos. Nagnuti nad jednim od kvadratnih bunara, čije je čitavo dno iskrvavio polusvijeni trup, primetiše da se nešto razlikuje od drugih. Bio je bleđi i drugačije oformljen. Pošto taj utisak nisu mogli da provere, nastaviše vožnju dalje. Naiđoše na dva prazna iskopa, a u četvrtom opet, već sasvim suhom, jedva na nekoliko stotina koraka od lopataste kosine, ugledaše telo što je ležalo na boku, čije je malo poprsje imalo raširene ruke — jedna od njih bila je na samom kraju rascepljena na dva debela prsta.

„Šta je ovo?” izmenjenim glasom promuca Hemičar, stežući Doktorovu ruku. „Vidiš?”

„Vidim.”

„To je nekako drukčije, on nema prstiju?”

„Možda bogalj”, progunđa Koordinator, ne baš uverljivo.

Zaustaviše se još jednom, kraj poslednjeg iskopa pored kosine. Izgledao je sasvim nedavno iskopan. Grumeni gline polako su otpadali od zidova, klizili, podrhtavajući, kao da je ogromna lopata upravo maločas izvučena iz kvadratne rupe.

„Ljudi moji…” prokrklja Hemičar, i bled kao mrtvac, umalo se ne srušivši, skoči unatrag sa zemljanog nasipa.

Doktor se izbliza zagleda u Koordinatorovo lice.

„Pomoći ćeš mi da iziđem?” upita.

„Da. Šta si smislio?”

Doktor kleknu, uhvati se za ivice rupe i oprezno se spusti na njeno dno, trudeći se da ne stane nogama na veliki trup što je tu ležao. Naže se nad njim, nagonski zaustavivši disanje. Odozgo je izgledalo kao da je ispod grudnih mišića, odmah pod mestom na kome je mesnato razrasli torzo iz svoje naborane kože davao drugi torzo — u beživotno meso bila zarivena metalna šipka.

Izbliza uvide da se prevario.

Ispod nabora kože izlazio je iz tela pupčasti izrastak, plavičast, s tankim oblogom, a metalna cevčica čiji se drugi, svijeni kraj gubio pritisnut leđima mrtvog tela, bila je samim krajem utaknuta u izrastak. Doktor je pomeri najpre blago, zatim povuče snažnije. Naže se još bliže i otkri da je metalni kraj, koji se nazirao pod kožom u koju je bio uvučen, spojen s njom sićušnim bisernim zrncima, kao nekim postojanim šavom. Malo je razmišljao da li da odseče cevčicu zajedno sa izraskom. Polako zavuče ruku u džep da izvadi nož, još ne donevši krajnju odluku, ali uspravljajući se pogleda pravo u spljošteno lišce neprirodno oslonjeno o zid bunara, i, zapanji se.

Tamo gde je stvor kojeg je sekcirao u raketi imao nozdrve, ovaj je imao jedno široko otvoreno plavo oko koje kao da ga je gledalo sa ćutljivom napregnutošću. On pogleda naviše. „Šta je tamo!” ču Koordinatorov glas, ugleda njegovu glavu, crnu na podlozi belih oblaka, i shvati zašto to nisu videli odozgo: glavica je bila oslonjena o zid, i da bi se videla, valjalo je naći se tamo gde je on sad stajao.

„Dodaj mi ruku”, reče i diže se na prste. Koordinator ga povuče. Hemičar pomože, uhvatiše ga za okovratnik kombinezona i tako iziđe na površinu, umazan glinom. Pogleda ih, žmireći.

„Mi ništa ne razumemo”, reče. „Čujete li? Ništa. Ništa!”

I dodade tiše:

„Nisam uopšte mogao da zamislim situaciju u kojoj čovek tako ništa, potpuno ništa, nije kadar da shvati!”

„Šta si našao?” upita Hemičar.

„Oni se zaista razlikuju među sobom”, reče Doktor. Prilazili su džipu. „Jedni imaju prste, drugi nemaju. Jedni imaju nos, a nemaju oko, drugi imaju oko, a nemaju nos. Jedni su veći i tamniji, a drugi bleđi i imaju nešto kraći trup. Jedni…”

„Pa šta s tim?” nestrpljivo ga prekide Hemičar. „I ljudi su raznih rasa, imaju različite crte, boju kože, i šta ti tu ne možeš da razumeš? Tu je u pitanju nešto drugo, ko, zašto i krošto pravi te grozne klanice?”

„Nisam uopšte siguran da su to klanice…” s naporom reče Doktor. Trudio se mahinalno, nesvesno, da maramicom obriše glinu s ruku. „Ali jedno znam”, dodade naglo, uspravljajući se. „Nisam kadar to da objasnim, ali mislim da to nisu razlike rasa u okviru jedne i iste vrste. Previše su važni oči i nos, čulo vida i čulo mirisa.”

„Na Zemlji ima mrava koji su se specijalizovali još više. Jedni imaju oči, drugi ne, jedni mogu da lete, drugi samo da hodaju, jedni su hranitelji, drugi ratnici, zar treba da te učim biologiji?”

Doktor sleže ramenima.

„Za sve što se dogodi imaš gotovu, sa Zemlje donetu shemu”, odgovori. „Ako neka pojedinost, neka činjenica uz nju ne odgovara, prosto je odbacuješ. Ne mogu ti to u ovom trenutku dokazati, ali znam, prosto znam da ovo nema ničeg zajedničkog ni s rasnom razlikom, ni sa specijalističkom diferencijacijom vrste. Pamtite onaj delić — kraj cevčice, igle, koji sam našao pri seciranju? Naravno, svi smo pomislili — ja takođe — da je to stvorenje neko pokušao da ubije, tako nešto. Ovaj ima tamo izrastak, sisaljku ili tako nešto, i ta cevčica je u njega prosto utaknuta, uvučena unutra. Kao što se čoveku ubacuje cev u dušnik pri traheotomiji. Naravno, ovo nema nikakve veze s traheotomijom, jer on tu uopšte nema dušnik. Ne znam šta je to, i ništa ne razumem, ali bar to jedno znam!”

Pope se u kola i upita Koordinatora, koji je obilazio kola s druge strane da bi seo na svoje mesto:

„A šta ti veliš?”

„Da moramo voziti dalje”, odgovori Koordinator i uhvati upravljač.