7

Spuštao se mrak. Zaobišli su u velikom luku kosinu. Nije bila, kako su mislili, arhitektonska tvorevina, nego najdalji, na ravnici spljošten zavijutak magmatske reke, čiju su celinu obuhvatili pogledom tek sada. Silazila je niz padine sa gornjeg sprata doline, okorela u desetine popucanih slivova i kaskada. Puna izbočina navlaka šljake koja je delovala nekako metalno, pokrivala je niže pojaseve padine, a samo gore, gde je strmina postajala oštra, štrčala su iz te mrtve bujice gola stenovita rebra.

Sa suprotne strane, tesnac, širok nekoliko stotina metara, sa suhim glinenim dnom, pokrivenim krivudavim pukotinama, pritiskivao je bedem planinskog lanca što se dizao u oblake, i bio je, koliko se to kroz razmake oblaka moglo zapaziti, pokriven crnkastim kožuhom rastinja. Na olovnoj svetlosti večeri ova očvrsla reka, sigurno ostatak vulkanske erupcije, sa sjajnim čelima nepokretnih talasa, izgledala je kao veliki lednik.

Dolina je bila mnogo prostranija no što se moglo pretpostaviti kad se na nju gledalo s visine. Iza tesnaca se otvarao njen bočni ogranak koji je vodio ravno duž hlebastih izbočina magme. Na desnoj strani teren se u terasastim nagibima dizao naviše, gotovo go, i po njemu su tumarali pojedinačni sivi oblačci. Još više, pred njima, u dubini planinske kotline, svaki čas se oglašavao, sad zaklonjen kamenim bedemom, gejzir i tada bi otegnut, potmuo šum ispunio čitavu dolinu.

Okruženje je polako gubilo boje, oblici su postajali nerazgovetni, kao da ih je preplavila voda. U daljini su se pred džipom ocrtavali riđim izlomima nekakvi zidovi ili planinske padine. Njih je zaprašivao neki nežan sjaj, koji kao da je dolazio od zalazećeg sunca, iako je ono bilo zaklonjeno oblacima.

Bliže, sa obe strane tesnaca koji se sve više proširivao, stajale su u pravilnom dvoredu tamne, močugaste grdosije, slične neobično visokim i uskim balonima. Među te grdosije stigli su u prvom sumraku, pojačanom senkama onih građevina. Koordinator je upalio svetla i van trostrukog pramena reflektora odmah je postalo tamno, kao da je naglo pala noć.

Točkovi su prelazili preko nanosa stvrdnute šljake. Pod gumama je ona pucketala kao staklo. Svetla su prosecala polumrak, zidovi rezervoara ili balona osvetljavali bi se živinim bleskom kad bi ih liznula svetlost reflektora. Poslednji trag gline se izgubio i sad su vozili površinom mase očvrsle kao lava. U udubinama su stajale crne, plitke kaljuže, koje su se bučno rasprskavale pod točkovima. Naspram oblaka ocrtavala se kao paučina tanka konstrukcija hodnika koji je u visini povezivao dve oko stotinak metara udaljene močugaste zgrade. Reflektori obasjaše nekoliko mašina svaljenih na bokove. Otkrivali su izbočena dna pokrivena otvorima kroz koje su se videli zubi u kojima su visili neki sasušeni svežnjevi. Zaustaviše se i utvrdiše da su mašine već davno napuštene — metalne ploče bile su pokrivene rđom.

U vazduhu je bilo sve više vlage. Između balonastih kolosa nailazili su naleti vetra, zasićenog otužnim smradom i zadahom paljevine. Koordinator smanji brzinu i skrenu do podnožja najbliže močuge. Prilazili su joj po glatkoj, mestimično sa strana okrnjenoj ploči, zahvatanoj sa dveju strana kosim površinama, snabdevenim sistemom useka. Osnov građevine zablistao je naspram njih dugom, kao smola crnom linijom koja se sve više širila, rasla, postajala ulaz. Cilindrično ižljebljen zid što se dizao iznad tog ulaza, gubio se u visini, tako da se pogledom sva veličina građevine nije mogla obuhvatiti. Nad crnim otvorom što je vodio u nevidljivu dubinu, nadnosila se gljivasta nadstrešnica, naborana i opuštena, kao da je graditelj na nju zaboravio i ostavio je u nedovršenom, nedorađenom obliku, kakav mu se isturio iz okomito modelovane površine.

Stizali su kolima već pod prostranu nadstrešnicu. Koordinator skide nogu sa akceleratora. Prostran ulaz zjapio je crnilom, reflektori su se u njemu bespomoćno gubili, levo i desno išli su široki, lako udubljeni žljebovi i dizali se uvis kao zavoji ogromnih spirala. Džip, zakočen, gotovo je stao, a zatim počeo vrlo polako da se penje na zavoj koji je vodio udesno.

Okružavao ih je potpun mrak. U snopovima svetla pojavljivali su se nad rubovima žljeba i nastajali Iepezasto razmaknuti pregršti kosih, kao teleskopski izvučenih jarbola. Onda nešto nad njima zaigra umnoženim sjajem, a kad podigoše glave, ugledaše kako se na vrhu naziru gomile beličastih priviđenja. Koordinator upali širokougaoni reflektor pored upravljača i podigavši njegov izlaz, poče njime da kruži unaokolo. Mlaz svetlosti je, slabeći pri kraju puta, prešao kao preko stepenica preko belih, rešetkastih tvorevina koje su se, izdvojene iz mraka, zažarile koštanim bleskom i nestale. Istovremeno, u lice putnicima hiljade ogladalskih odraza udariše zaslepljujućim odblescima.

„Ovo ništa ne vredi”, začuše njegov gIas, izobličen limenim odjekom zatvorenog prostora. „Čekajte, pa imamo flare.”

Pri svetlosti koju su rasipali reflektori što su goreli nad kolima, Koordinator je sišao sa svog sedišta, kao crna senka nagnuo se nad rubom žljeba, nešto lupnu metalnim zvukom, a on viknu:

„Ne gledajte ovamo, gledajie gore!” i priskoči kolima. Gotovo u istom trenutku magnezijum se zapali uz strašno šištanje, i avetinjski, bučan sjaj u tren oka odbaci mrak u stranu.

Pet metara širok žljeb na kome su stajali završio se nešto više, u luku odlazeći u dubinu providnog hodnika ili bolje reći okna, tako se strmo dizao u visinu i u vidu srebrnaste cevi ulazio u strašno osvetljeni guštik mehurova, koji su visili nad njima, ispunjavajući — poput neizmernog mnoštva ćelijica staklene košnice — ceo kupasto uzdignuti prostor. Svetlosni odrazi flare umnožavali su se u providnim zidovima ćelija koje su upijale svetlost. Iza njih, u staklastim ćelijama s navlakom izbočenom kao da je naduvena, videle su se galerije šepavih kostura. Bili su to snežno beli, gotovo iskričavi, široko nasađeni na lopataste nožice, kosturi s lepezom rebara što su zračno izlazila iz ovalno izduženog koštanog štita, a svaki takav, spreda nezatvoren grudni koš imao je u sebi tanušan, na polovini nagnut mali kostur nečeg nalik malo na pticu, malo na majmunče, s bezubom, kuglastom lobanjom. Bezbrojni redovi beleli su se pozatvarani kao u staklenim jajima, kružeći u mnogospratnim spiralama sve dalje i sve više. Hiljade mehurastih opni uvećavale su i lomile svetlost, tako da je bilo nemoguće razlikovati stvarne oblike od njihovih odraza u ogledalima.

Sedeli su kao skamenjeni oko šest sekundi, zatim se magnezijumska buktinja naglo ugasila. Još rascepljen poslednjim, požutelim sjajem, na kome su se zaiskrili trbusi mehurastih stakala, zavlada mrak. Tek kad je protekao čitav minut putnici opaziše da reflektori kola još sijaju, upravljajući svetlosne mrlje u donji deo staklastih posuda.

Koordinator potera kola do samog ušća okna u koje je žljeb prelazio kupastim tuljcem. Kočnice zapištaše, kola lako skrenuše, tako da bi nagib imala pod jednom stranom, zahvaljujući čemu im nije pretiIa opasnost da se skotrljaju, ako bi papuča kočnice popustila, i svi iziđoše.

Tunel je prozirnom cevi vadio oštro naviše, ali ako bi se u njemu peli široko podignutih ruku, mogli bi savladati nagib. Oni skinuše reflektor iz kuglastog ležišta i pođoše u okno, vukući za sobom dugi kabl.

Okno je, kako su to opazili posle nekoliko desetina metara, spiralno vodilo kroz celu unutrašnjost kupole. Prozirne ćelije ređale su se sa obe njegove strane, malo iznad udubljenog dna kojim su išli, mnogo se naginjući napred. Bilo je to veoma zamorno, ali strmina tunela se naglo smanjila. Svaki mehur, spljošten na bokovima, gde se utapao u zidove drugih, pomaljao je u tunel njuškast izlaz, zatvoren okruglim, sočivastim paklopcem, tačno ugrađenim u otvor. Oni su išli i išli, dok su se na pokretnom svetlu pomerale povorke kostura. Kosturi su bili raznih oblika. Shvatili su to tek posle izvesnog vremena, jer se oni što su bili u bliskom susedstvu gotovo ničim nisu razlikovali. Da bi se otkrila različitost njihove građe bilo je potrebno najpre uporediti primerke iz udaljenih ogranaka velike spirale.

Što su se više peli, tim vidnije su se zatvarali grudni koševi kostura, noge su im se smanjivale, kao da ih je gutao veliki koštani štit, ali zato su malim unutrašnjim nakazama rasle glave, lobanje su im se nastrano širile na jednu i drugu stranu, slepoočnice su im se nadimale tako da su neki imali kao tri ujedno srasla lobanjska luka, veliki, srednji, i dva manja, iznad očnih otvora.

Idući jedan za drugim, prešli su jedan i po metar spirale, kada ih zadrža nagli trzaj. Kabl, koji je povezivao reflektor sa džipom, razmotao se do kraja. Daktor htede da ide dalje, služeći se džepnom lampom, ali Koordinator se usprotivi. Od glavnog tunela odvajali su se na svakih desetak koraka drugi, i lako je bilo izgubiti se u tom lavirintu kao od naduvanog stakla. Pođoše nazad. Uzput pokušaše da otvore jedan, drugi poklopac, ali svi behu kao spojeni ujedno s rubovama providnih zidova ćelije.

Dva mehura bila su pokrivena tankim slojem fine, beličaste prašine. Tu i tamo nazirala su se u njoj nejasna razređenja, čime su se stvarale forme nerazumljivih tragova ili figura. Doktor, koji je išao poslednji, svaki čas je zastajao kraj ispupčenih zidova. Još nije mogao da shvati na koji način je postavljen kostur i šta ga podupire. Hteo je da razgleda jedan od 'grozdova' u bočnom hodniku, ali je Koordinator požurivao, te Doktor odustade, tim pre što se Hemičar, koji je nosio reflektor, dosta već bio udaljio, i unaokolo je vladao mrak pun bleštavih zidova.

Sada su silazili brže, i najzad s olakšanjem udahnuše vazduh koji je pored džipa bio mnogo svežiji od onog ustajalog i pregrejanog, kakav je ispunjavao stakleni tunel.

„Vraćamo se?” oglasi se pomalo upitno, pomalo potvrdno Hemičar.

„Još ne”, odgovori Koordinator. Okrete kola u mestu jer je žljeb bio dosta širok. Reflektori su u velikom luku presecali bleštav mrak. Spustiše se niz kosi nagib i stadoše naspram ulaza, koji je kao nisko, dugo platno bio ispunjen poslednjom večernjom svetlošću.

Kad se nađoše napolju, Koordinator odluči da se provezu oko osnova cilindrične građevine. Uranjala je u teren kupastim, zaobljenim obručem od livenog metala, ali ne obiđoše ga čak ni do pola, kada pred reflektorima zableštaše, nabodeni jedan na drugi, izduženi blokovi s rubovima oštrim kao britve i zagradiše im put.

Kaordinator padiže kraj reflektora i osvetli pozadinu građevine.

U jezivom osvetljenju pojaviše se mrko-crne nagomilanosti kamene lave. Spuštajući se s visine, s padine, nevidljive u mraku, magma je nad okružnim bedemom visila kao zid u obliku polumeseca, poduprt gustom šumom podupirača, koso zarivenih jarbola i rupičastih ruku. Komplikovan splet tih konstrukcija, sa senkama što su se kretale pri okretajima reflektora, zarivala se sistemom međusobno spojenih, debelih štitova u čelo mrtvog talasa. Tu i tamo su se ogromni blokovi, odozgo mutne boje, a na očvrslim bočnim površimama pokriveni sjajnom, crnom glazurom, probili preko ograda i srušili dole, zatrpavši metalnu palisadu kršem. Istovremeno, moglo je da se zapazi kako je samo čelo magmatske bujice, nadimajući se, mestimično porazmicalo štitove, prodrlo među njih nabujalošću, iskrivilo jarbole, a ponegde ih i iščupalo, zajedno s klinastim blokovima njihovih temelja.

Ta slika, stravična po svojoj žestini, ugrožena porazom rvanja s orogenetskim silama planete, bila je ljudima tako bliska i razumljiva, da su to mesto napustili obodreni. Džip se povukao unatrag na slobadni prostor između kolosa i nastavio put u dubinu doline.

Neobična aleja protezala se pravo kao strela, i tako stigoše do podnožja kolosa gde su, izduženi kao pšenične njive rasli vitki četvoraugaoni pehari isti kao oni sa ravnice oko rakete. Zmijasto rastinje, probijano svetlošću, pokazivalo je da se pod njegovim sivim opnama na površini nalazi crvenkasto meso. Pogođene svetlošću ove tvorevine su pokušavale da se grče, kao probuđene, ali taj pokret je bio previše sanjiv da bi se preobrazio u neku odlučnu akciju. Samo je talas bespomoćnih drhtaja proticao nekoliko metara ispred njih, u snopovima reflektora.

Još jednom zastadoše kraj pretposlednje, cilindrične građevine. Ulaz u nju zagrađivao je odron krhotina što su krckale pod njihovim nogama. Htedoše džepnim lampama da osvetle unutrašnjost iznad krša, ali je ta svetlost bila previše slaba, pa opet skinuše reflektor s kola i uputiše se unutra.

Mrak, razbijan svetlosnim snopom koji je kružio po zidovima, ispunjavao je oštar zadah, koji kao da je dolazio od organske materije izjedane hemikalijama. Već pri prvim koracima upadoše do iznad kolena u naslage staklastih ljuski. Hemičar se zaplete u zgužvanu, zupčastu mrežu; kad se ispetlja iz nje, ispod krša se pokazaše izduženi, žutkasto-beli delići. Podignut uvis, reflektor im pokaza zjapeći prolom na svodu, iz koga su visili čitavi grozdovi, neki pootvarani, prazni, a unaokalo su se gomilali ostaci kostura. Stupajući oprezno po treštavom odronu, vratiše se u džip i nastaviše put.

Provezoše se pored grupe sivih ruševina skrivenih u udubljenjima. Reflektor skliznu preko nagomiIanih padina i levkasto raširenih podupirača što su pri vrhu pridržavali taj kosi nanos, zariveni kukastim šapama u teren. Kola prestadoše da se ljuljaju i poskakuju, stigavši na glatku, kao od betona izlivenu površinu. U svetlima raspršenim u daljini u sivkast oblačak, pojavi se nejasan špalir koji je zagrađivao put. Bio je to dug niz stubova, pa za njim sledeći, a onda čitava šuma koja je na sebi držala svod. Ta neobična lađa bila je otvorena sa svih strana. Ispod mesta na kojima su lukovi napuštali stub poput krila što se otvaraju da polete, videli su se kao začeci, kao počeci narednih, mogućih, nerazvijanih lukova, listasto zgrčeni, slepljeni, neizvajani.

Po nizu niskih stepenika, mašina stiže među stubove. U njihovim oblicima zapažala se naročita pravilnost, ne toliko geometrijska, koliko biljna jer, mada su svi bili međusobno slični, nisu mogla da se vide ni dva potpuno ista. Svud sitna odudaranja od proporcije, pomerenosti čvorastih zadebljanja, u kojima su se nabirali povezi krilatih površina.

Kola su bešumno prelazila preko kamene površine, dugi nizovi stubova odlazili su unatrag, zajedno sa šumom senki što su se pljosnato okretale. Još jedan i još jedan niz, pa svoda nestade. Imali su pred sobom slobodan prostor, a nad njim je u daljini tinjao slab sjaj.

Džip je sve sporije prelazio preko monolitne stene, kočnice su slabo piskutale, dok se ne zaustaviše metar ispred kamenog klanca, čije su se strane tu iznenada otvorile.

Pod njima se crnelo gusto mnoštvo zidova, spuštenih duboko u zemlju, poput starih zemljanih utvrđenja. Njihovi gornji delovi stizali su do nivoa mesta na kome su putnici stajali. Kao iz ptičje perspektive, gledali su u crne otvore uličica, uskih, krivudavih, s okomitim zidovima. U zidovima su se videli nešto tamniji, odmaknuti unatrag, kao upravljeni koso prema nebu, nizovi kvadratnih otvora sa zaokrugljenim uglovima. Kameni obrisi slivali su se u kompaktnu masu, neobasjanu ni zračkom svetlosti, a znatno dalje, nad grebenima sledećih, gde pogled već nije dosezao, stajala je u nepravilnom svetlucanju slabačka svetlost. Još dalje svetle mrlje su se zgušnjavale i stapale u monolitni sjaj, koji je nepomičnom, zlatastom maglom ozarivao kamene rubove.

Koordinator ustade i upravi reflektor u dubinu uličice pod zidom na čijem se vrhu džip zaustavio. Snop svetlosti obasja odozgo stotinak koraka udaljen, samotan, vretenast stub, koji je stajao sred zasvođenih, razmaknutih zidova. Niz strane stuba, iskričavo svetlucajući, bešumno se slivala voda. Oko stuba se na trouglastim pločama videlo malo rečnog peska, a malo dalje, na kraju svetlosnog snopa, ležala je prevrnuta, s jedne strane otvorena, pljosnata posuda. Osetiše dašak noćnog vetra, a u uličicama dole odmah mu se odazva mrtav šušanj, kakav stvara slama nošena po kamenju.

„To je nekakvo naselje…” reče polako Koordinator. Stajao je i pomerao sve dalje svetlost reflektora. Od malog trga sa česmom protezale su se uličice sa gore raširenim otvorima, okružene spojevima okomitih zidova, koji su podsećali na kljunove brodova. Zid između dvaju takvih istupa sav se naginjao unatrag, slično tvrđavskom kruništu, s praznim, kvadratnim otvorima. Naviše od njih dizali su se crnkasti, rastreseni pojasevi, kao tragovi požara koji se tuda nekad probijao. Svetlo je išlo na drugu stranu, niz šiljate spojeve zidova, udarilo u crnu jamu ulaza u podrum, lutalo po otvorenim krajevima ulica.

„Ugasi”, naglo reče Doktor.

Koordinator posluša. U mraku koji je zavladao tek tada zapazi promenu u prostoru pred njima.

Avetinjski ujednačen sjaj, koji je okruživao vrhove udaljenih zidova sa obrisima nekakvih cevi ili dimnjaka presecanim na njegovoj podlozi, raspadao se na pojedinačna ostrva, slabio, gasio ga je talas mraka što se širio od sredine prema rubovima, još bi malo tinjali svetli stubovi, zatim bi i oni nestajali. Pojačana noć gutala bi deo po deo kamenih klanaca, dok ne bi nestao i paslednji trag svetlosti, tako da se ni iskra više ne bi videla u mrtvom mraku.

„Znaju za nas…” reče Hemičar.

„Moguće”, reče Doktor, „ali zašto su samo tamo bila svetla? I još… primetili ste kako su se gasila? Od centra.”

Niko mu ništa ne odgovori.

Koordinator sede i isključi reflektor. Mrak ih poklopi kao crni kapak.

„Ne možemo tamo sići. Ako ostavimo kola, neko bi morao kraj njih ostati”, reče on. Ćutali su. Nisu razlikovali čak ni svoja lica, samo su odnegde čuli slab šum vetra. Zatim odnatrag, od broda bez zidova, dopre slab šum, kao da neko oprezno korača. Kaordinator ga je s naporom hvatao, polako okretao ugašeni reflektor, polako ga usmerio u tom pravcu i naglo upalio. Polukrugom belih pojaseva svetla, stubova i crnih senki okružila ih je nepomična praznina.

Nije bilo nikoga.

„Ko je?” viknu.

Niko se ne odazva.

„Znači, ja”, odluči najzad. Uhvati za upravIjač. Džip sa upaljenim svetlima krete duž zida.

Nekoliko stotina koraka dalje otvoriše se stepenice s plitkim, tankim stepenicama. Vodile su naniže ograđene kamenim bedemima.

„Ostaću ovde”, reče.

„Koliko nam daješ vremena?” upita Hemičar.

„Sada je devet. Dajem vam jedan čas, s tim da se u toku toga časa vratite. Možete imati teškoća u nalaženju puta. Kad protekne četrdeset minuta od ovog trenutka, upaliću flaru. Deset minuta kasnije drugu, posle još pet minuta — treću. Trudite se da se u to vreme nađete na nekom uzvišenju, da makar crvenilo zapazite odozdo. Sad uskladimo časovnike.”

Obaviše to u tišini prekidanoj samo naletima vetra. Vazduh se sve više hladio.

„Bacač nećete uzimati, u toj tesnoći i tako ga ne možete upotrebiti.” Koordinatar je, kao i svi kad su govorili, i nehotice stišavao glas. „Ejektori treba da vam budu dovoljni, uostalom, u pitanju je kontakt. Ali ne po svaku cenu. To je jasno, zar ne?”

Obraćao se Doktoru. Ovaj klimnu glavom. Koordinator dodade:

„Noć nije najbolje vreme. Možda je dovoljno da se samo obavestite o terenu. To bi bilo najrazboritije. Ovamo možemo i da se vratimo. Pazite da se držite zajedno, zaklanjajući jedan drugom leđa, i da se ne upuštate ni u kakve zakutke.”

„Koliko dugo ćeš nas čekati?” upita Hemičar.

Koordinator vide kako je odblesak svetlosti učinio da se Hemičarevo lice ocrtava kao posuto pepelom, pa se osmehnu.

„Dok ne postignemo uspeh. A sad, krećite.”

Hemičar prebaci pojas ejektora preko vrata da bi imao slobodne ruke, oružje mu je visilo na grudima, a džepnom svetiljkom je obasjavao početak stepenica. Doktor je već silazio. Odjednom na visini blesnuše bela svetla, Koordinator im je osvetljavao put. Neravnine kamene površine pokazaše se uvećane, kao pune senki. Išli su dugim hodnicima svetla što je padalo odnatrag, držeći se senke duž zida, dok se u naspramnoj ulici ne zacrne prostrana senka, sa stubavima koji su se izdvajali na polovini visine zida, kao da su izrastali iz njega. Nad ulazom se videla grozdasta reljefna slika. Reflektori udaljenog džipa bacali su ostatke svetla, polukružnu lepezu odsjaja, na crni emajl predvorja, udubljenog na pragu kao od mnogabrojnih koraka koji su tuda prošli. Polako su ušli unutra. Kapija je bila ogromna, kao da je predviđena za divove, na unutrašnjim zidovima nije bilo ni traga spojeva ili žljebova, kao da je čitava zgrada bila u celini izlivena od jedne gromade. Predvorje se završavalo slepim ugnutim zidom, sa obeju strana videli su se nizovi udubljenja, svako je u dnu imalo ugnutosti što su podsećale na klecala, a nad njim se otvarao i u dubinu zida vodio odvod za dim. Lampe su osvetlele samo početak te trouglaste cevi sa zidovima crnim i kao prevučenim glazurom.

Iziđoše van. Nekoliko desetina koraka dalje, u izlomima zida koji je obuhvatao pravilnim, mada za njihove oči nerazumljivim mnogozidnim nagibima izlaz bočne ulice, prekidala su se svetla što su ih dotad pratila. Ušli su u tu uličicu kad se naglo nešto promenilo — kameno sivilo okruženja ugasilo se kao oduvano. Hemičar se osvrte, odasvud ih je okružavao mrak. Koordinator je isključio reflektore, čiji se blesak odozgo prenosio čak do toga mesta.

On podiže pogled. Nebo nije video, više je zaključivao da je ono tamo. Njegovo daleko, hladno prisustvo osećao je čitavom površinom lica.

Koraci su glasno odzvanjali u tišini. Kamen je odmereno odgovarao, eho uličice, spuštene među ograde zidova, bio je kratak i potmuo. Obojica su kao po dogovoru, podigli leve ruke i počeli ih vući duž zida pored kojeg su išli. Bio je hladan i nešto manje gladak od stakla.

Malo posle, Daktor upali lampicu jer mu je pred očima zaigralo više zgusnutih crnih mrlja. Nalazili su se na trgu, okruženom zidovima kao dnom bunara. U njihovim udubljenjima prekidanim izlazima prečnica, nizali su se u dvoredu, nagnuti unatrag, upravljeni prema nebu i stoga odozdo gotovo nevidljivi prozori. Polako su prelazili unaokalo svojim lampama. Ugledaše stepenice u najužoj uličici. Strmo su silazile naniže, pregrađene na izlazu vodoravnom, kamenom gredom, glatko ugrađenom među zidove. Zakačeno o nju visilo je, pri dnu rašireno poput peščanog časovnika, tamno bure. Izabraše najširu uličicu. Ubrzo osetiše da se vazduh oko njih promenio. Slaba svetlost lampice pokaza svod izbušen kao rešeto, kao da je neko u širokom sloju kamena poizbijao trouglaste otvore.

Dugo su išli. Prolazili su uličicama, pokrivenim kamenjem kao visoke i prostrane galerije. Prolazili su ispod svodova, s kojih su visila nezgrapna zvona ili burad. Paučinasti ostaci lelujali su u dovratcima pokrivenim bogatim biljnim ornamentima. Zagledali su u široka predvorja, prazna, sa burastim tavanicama, s okruglim, velikim otvorima na vrhu koji su bili čvrsto zatvoreni kamenim blokovima što su iz njih virili kao čepovi. Iz uličica su se povremeno dizali naviše kosi žljebovi, prošarani poprečnim zadebljanjima. Podsećali su na skelete lestova oblivene masom koja se stezala. Ponekad bi im iznenada udarila u lice topla promaja. Nekoliko stotina metara išli su po gotovo belim pločama, a onda se put ponovo razdvojio i oni krenuše naniže. Zidovi su isturali u uličicu teške bedeme. U svakome se otvaralo udubljenje ispunjeno uvelim lišćem. Silazili su sve niže nagibom sa sitno usečenim stepenicima. Na svetlu njihovih lampi igrala je prašina koju su sami dizali. Sa obe strane zjapili su otvori kripti sa zagušljivim, ustajalim vazduhom. Svetlost lampi bespomoćno bi u njih upadala, spotičući se o zbrku nerazumljivih naizgled davno napuštenih oblika. Onda ih je put poveo naviše, još dalje, dok ih odozgo ne obli dah naglo otvorene visine.

Prolazili su uličicama, ukrštenim nivoima hodnika, trgovima, svetla njihovih lampi udarala su u zidove, senke kao da su širile krila i prskale ispod njihovih nogu u vidu crnih gromada, gomilale se i lomile u skroz otvorenim prolazima, na čijim su ulazima stajali nagnuti jedan prema drugom stubovi što su izrastali iz zidova. Putnike je pratio stalni kevtav odjek koraka.

Povremeno im se činilo da osećaju nečije prisustvo. Tada bi sa ugašenim lampama zastajali pored zida. Srca bi im jače tukla. Nešto bi šuštalo, šljapkalo, odjeci koraka lomili bi se u bezobličnu jeku, slabili. Nerazgovetan žamor, kao iz podzemnih potoka, pralazio bi duž zidova. Ponekad bi iz unutrašnjosti bunara koji bi se otvarao u kamenom udubljenju, dopirao, u gnjilom isparenju, beskrajan jek. Nije se moglo odrediti da li je to glas nekog stvorenja ili zvuk razigranog vazduha. Onda bi se dizali s kolena i nastavljali da koračaju dalje. U mraku im se činilo da se unaokolo motaju neka bića. Povremeno bi opazili kako se iz uličice po strani naginje bledo na svetlosti, upalo sitno lice, izbrazdano dubokim borama kao pukotinama, a kad bi stizali do tog mesta, bilo bi prazno, samo bi na kamenju ležao komadić otkinute zlataste folije, tanke kao papir.

Doktor je ćutao. Znao je da to lutanje, opasnost koja im je pretila, još više ludost, u tim uslovima, noću opterećuje samo njega, da je Koordinator pristao na njegov rizik, jer ih je vreme požurivalo, a on je najupornije od svih, tražio da se pokuša s nekim sporazumevanjem. Desetinama puta ponavljao je sebi da će doći još samo do sledećeg ugla, do prečnice, i predložiće povratak — a nastavljali su dalje. U Visokoj galeriji, uokvirenoj štitovima od noprovidne glazure, nasađenim jedan na drugi, rastinje je stvaralo strop sa čudnim kanzolama ili balkonima u obliku čunastih gondola. Odjednom, grozdast struk pade nekoliko koraka ispred njih. Podigoše ga, bio je još topao, kao da ga je neka ruka držala.

Najčudniji im je bio mrak, neprekinut nikakvom svetlošću. Stanovnici planete imali su oči, služili su se vidom, a ako su zapazili njihov dolazak, trebalo je očekivati nekakve straže, ali ne ovako potpune praznine ovog nesumnjivo nastanjenog prostora — o čemu su svedočila svetla koja su zapazili pre toga, s visine.

Lutanje, što je duže trajalo, pastajalo je sve više nalik na košmarni san. Najviše od svega čeznuli su za svetlom, njihove lampe stvarale su samo iluziju svetlosti, još više produbljujući okolni mrak, istržući iz njega pojedinačne fragmente lišene veze s celinom i zato neshvatljive.

Jednom su čuli tako blisko i izrazito šljapkanje, da su potrčali za njim. Naglo ubrzanje, topot trčanja ispunio je ulicu, njegov iskidan odjek udarao je o tesne zidove, jurili su s upaljenim lampama, siva svetlost puzila je nad njima kao svod koji je gotovo stizao do njihovih glava kad bi se svetlost spuštala, ili bi se dizao uvis kad bi se svetlost podizala, izgledalo je kao da plovi u talasima, crni izlazi pobočnih ulica proletali su unazad, a onda se zaustaviše posle bezumne jurnjave kroz prazninu, teško zadihani.

„Čuj, da li oni nas navlače?” s naporom upita Hemičar.

„Ne pričaj gluposti”, prosikta gnevno Doktor. Opisaše svetlima krug oko sebe. Stajali su nad sasušenim kamenim bunarom. Zidovi su zjapili crnim jamama otvora, i u jednom od njih mignu bledo spljošteno lišce, a kad se mrlja svetlosti vratila, otvor je bio prazan.

Krenuše dalje. Prisustvo drugih već nisu samo naslućivali, nego im je postajalo nesnosno, osećali su ga odsvuda, čak je doktor neodređeno pomišljao da bi u tom mraku bolji bio i napad, makar i borba, od upornog, besmislenog lutanja koje nikud nije vodilo. Pogledao je na časovnik. Proteklo je već gotovo pola časa. Morali su odmah da krenu natrag.

Hemičar, koji se odmakao nekoliko koraka od njega, podigao je svoju lampu. U izlomu među zidovima otvarala se kapija, zasvođena na vrhu zaoštrenim lukom. Na obema stranama praga dizala su se gomoljasta kamena stabla. Prolazeći kraj mračnog otvora mahinalno je upravio svetiljku u tom pravcu. Svetlo prođe preko niza zidnih niša i pade na povijena, naga leđa, zakočena u tom položaju.

„Tamo su!” siknu, trgnuvši se nagonski. Doktor stupi unutra. Hemičar mu je osvetljavao odnatrag. Naga grupa priljubljivala se uza zidove, skupljena pod bedemom tavanice, kao skamenjena. U prvi mah učinilo mu se da su mrtvi — na svetlu lampe tada blesnuše graške znoja koje su im se slivale niz leđa.

„Hej!” reče slabim glasom, osećajući da je čitava situacija lišena svakog smisla. Negde visoko, izvana, razleže se otegnut, treperav zvižduk. U kameni svod udari mnogoglasni jek. Nijedan od skupljenih nije se pomerio; samo su ječali tankim, otegnutim glasovima, čulo se udaljeno stupanje, onda pređe u galop, nekoliko tamnih likova promače u velikim skokovima, odjek se odazivao sa sve veće udaljenosti. Doktor proviri iz kapije — bilo je pusto. Njegova bespomoćnost pretvarala se u hladan bes; stajao je pred kapijom, i da bi bolje čuo, ugasio je lampu.

Iz mraka je dopirao sve bliži tapot.

„Idu!”

Doktor više oseti nego što ugleda da Hemičar diže oružje, pa udari po cevi nadole.

„Ne pucaj!” viknu. Prazni zaokret naglo se ispuni telima. Na svetlosnim mrljama skakale su uvis i na stranu grbe. Stvori se metež. Velika, meka tela su se sudarala. Ogromne, kao okrilaćene senke proletale su u dubini. Istovremeno, uz buku, krkljav kašalj, nekoliko otrgnutih glasova stravično zacvile, i ogromna masa svali se pred Hemičarove noge, potkosi ga i on, padajući, u poslednjem deliću sekunda spazi zagledano pravo u njih izbečeno lišće sa belim očima. Njegova lampa udari o kamanje i obavi ih mrak. Hemičar poče očajno da traži lampu, pipajući rukama po kaldrmi, kao slepac.

„Doktore! Doktore!” vikao je, ali njegov glas se gubio u metežu. Oko njega promače dosetak tela, ogrommih trupova i majušnih ručica, koja su se pribijala, sudarala. Već je uhvatio za metalni cilindar, počeo se dizati na noge, kad ga snažni udar baci na zid, razleže se visok zvižduk, koji kao da je doletao s vrha zida, onda na trenutak sve zamre, ali tada oseti talas topline koji je izbijao iz zagrejanih tela, nešto ga gurnu, on se zavrte, viknu, osećajući skliski, ogavni dodir — i sa svih strana ga opkoli teško disanje.

On pritisnu kontakt. Lampa sinu. Tokom nekoliko sekundi u izvijenoj liniji pred njim su se nadimali ogromni, grbavi trupovi, s visine su bleštale na lišcima zaslepljene oči, naborane glavice se zanjihaše, zatim se golaći, snažno gurnuti odnatrag, svališe na njega. On kriknu još jednom. Svoj glas nije čuo u gužvi koja se stvorila unaokolo — prignječenih rebara, zariven među mokre, vrele telesine gubio je tle pod nogama i nije čak ni pokušavao da se brani. Osaćao je kako biva nekud naslepo guran, vučen, trzan. Sirov smrad prosto ga je davio. Grčevito je stezao lampu na grudi, osvetljavala je nekoliko najbližih, koji su ga zapanjeno gledali i pokušavali da se odmaknu, ali gomila nije puštala. Mrak je neprestano urlao promuklim glasovima a mala poprsja, oblivena vodnjikavom tečnošću kao znojem, krila su se u izbočenju grudnih mišića. Onda užasan talas pritiska odjednom odbaci prema kapiji čitavu grupu u kojoj se Hemičar nalazio i on, prignječen, kroz gužvu spletenih ruku i trupova još vide sjaj svetla, opazi Doktorovo lice, promakoše kraj njega Doktorova u kriku otvorena usta, pa slike nestade. Gušio se od teškog smrada, vrh džepne lampe skakao mu je pod bradom, izdvajao iz mraka bezoka, bez nosa, bezusta, pljosnata, starački otramboljena lica, sva kao oblivena vodom, osećao je sudare grba, za trenutak se smanji stiska, onda ga opet pritisnu, baciše ga leđima na zid, udari kičmom o stubić uhvati se i pokuša da se priljubi uz njega, ali ga novi talasi onih što su nadirali otrgnu. Branio se svim silama, borio se samo da ostane na nogama jer bi pad značio smrt, opipa neku kamenu stepenicu, ne, neki kameni gomolj, pope se na njega i podiže visoko svetiljku.

Slika je bila stravična. Od zida do zida njihalo se more glava, presovano pritiskom. Oni što su stajali pod nišom gledali su ga razrogačenim očima, video je očajničke napore koje su činili da bi se od njega udaljili, grčevite, kao u groznici, ali mogli su da pokreću samo deliće nage mase koja je stalno kuljala niz uličicu, pribijajući one na krajevima uza zidove. Jeziva dreka nije prestajala. Onda opazi Doktora. Bio je bez svetiljke, pokretao se, zapravo plivao u gomili, pokretan čas napred, čas natrag, gubio se u telesinama koje su bile više od njega. Nekakve krpe lepršale su u vazduhu. Hemičar se ejektorom ograđivao koliko je mogao od onih što su nadirali. Osećao je kako mu ruke popuštaju i trnu. Mokre, kliske telesine udarale su u njega kao ovnovi, odskakale, jurile dalje, onda se gomila poče proređivati. Iz tmine su nailazile nove gromade. Lampa se ugasi. Neprobojni mrak se komešao, blejao, ječao. Znoj mu je zatvarao oči, udisao je vazduh koji je pekao u grudima, gubio svest.

Klonuo je na kameni stepenik, naslonivši leđa na hladne blokove i hvatajući vazduh. Već je razlikovao pojedinačne toplote, pljaskave skokove. Prokletnički hor se udaljavao. Oslanjajući se rukama o zid, digao se na noge. Kolena je imao kao od vate, hteo je da vikne Doktora, ali nije bio kadar da istisne glas iz grla. Onda beličasti blesak izdvoji iz mraka vrh zida na drugoj strani ulice.

Prođe izvesno vreme dok ne postade svestan da im to Koordinator sigurno pokazuje pravac povratka magnezijumskom flarom.

Saže se, poče da traži svetiljku. Nije ni znao kad su mu je izbili iz ruku. Vazduh pri samoj zemlji bio je pun ogavnog smrada koji ga je gonio na povraćanje, prosto nije mogao da ga podnese, mučnina ga je raspinjala. Ustade. Začu dalek krik. To

je bio ljudski glas.

„Doktore! Ovamo! Ovamo!” prodra se. Vika mu odgovori već izbliza, između crnih zidova pomoli se jezičak svetla. Doktor je išao prema njemu, brzo, ali malo postrance, kao pijan…

„Ah”, reče, „tu si, dobro je…”

Uhvati Hemičara za ruku.

„Malo su me poneli, ali uspeo sam da se probijem u predvorje… izgubio si lampu?”

„Da…”

Doktor se još držao za njega.

„Vrtaglavica”, objasni mirnim glasom, sa ostacima zadihanosti. „Ništa, odmah će proći.”

„Šta je to bilo?” reče šapatom, kao za sebe Hemičar.

Doktor mu ne odgovari. Obojica su pomno osluškivala mrak — opet su se prikradali kroz njega daleki koraci, vrveo je od šumova, nekoliko puta podigao se jauk, prigušen daljinom. Drugi blesak neba nad zidovima obasjao je njihov vrh, zadrhtao na okomitim rubovima, i u žutkastom sjaju slio se dole, kao trenutan izlazak i zalazak sunca.

„Idemo”, rekoše uglas.

Da nije bilo flare, ne bi uspeli da se vrate pre dana. Ovako ipak, dozivani bleskom, koji im je još dvaput crvenilom osvetlio mrak kamenih klisura, znali su u kom pravcu treba da idu. Uz put naiđoše na nekoliko begunaca koji su uplašeni svetlom njihovih lampi bezumno bežali, a u podnožju strmih stepenica nađoše već sasvim ohlađeno telo. Preskočiše ga bez reči. Nekoliko minuta pre jedanaest, izbiše na mali trg s kamenim bunarom i tek što na njega pade svetlost Doktorove svetiljke, s visine u trostrukom blesku sinuše reflektori.

Koordinator je stajao iznad stepenica uz koje su oni trčali teško dišući. On krete polako za njima, a kad stigoše do kola i kad sedoše na stepenice, on ugasi svetla i poče da korača tamo-amo po mraku, čekajući da dođu k sebi i počnu govoriti.

Kad su mu sve ispričali, reče tiho:

„No, da. Dobro je što se to tako završilo. Ovde je jedan, znate…”

Nisu ga razumeli, i tek kad je upalio bočni reflektor i okrenuo ga unatrag, skočiše na noge. Nekoliko desetina metara od džipa nepamično je ležao duplaš.

Doktor se prvi nađe pred njim. Iz reflektora je na to mesto padala široka svetlosna traka na kojoj su mogle da se pobroje sve, i najmanje udubine kamenih ploča.

Pred njima je u poluležećem stavu bio stvor, nag, s koso padignutom gornjom polovinom velikog torza. Između zjapećih grudnih mišića zurilo je u njih veliko, bledoplavo oko. Videli su samo krajičak spljoštenog lišca, kao kroz pukotinu odškrinutih vrata.

„Kako je tu dospeo?” upita tiho doktor.

„Dotrčao odozdo, nekaliko minuta pre vas. Kad sam upalio flaru pobegao je, zatim se vratio.”

„Vratio se?!”

„Na to mesto?”

„Da.”

Stajali su nad njim, ne znajući šta da rade. Stvor je disao kao posle dugog trčanja. Doktor se nagnuo želeći najprostijim pokretom da diva otvorenom šakom pogladi ili potapše, ali on zadrhta i na bledoj koži njegove telesine pojaviše se vodenaste kaplje, krupne kao mehuri.

„On se… nas boji…” reče tiho doktor.” Šta da radimo?” dodade bespomoćno.

„Ostavimo ga i krećimo. Kasno je”, dobaci Hemičar.

„Nikud ne krećemo. Čujte…” Doktor se pokoleba, „znate li šta? Sednimo…”

Duplaš se nije kretao. Da nije bilo odmerenih pokreta njegovih štitasto raširenih grudi, moglo bi se misliti da nije živ. Doktora smestiše pored njega na kamenu ravninu. Iz mraka je dapirao udaljeni šum gejzira. Ponekad bi vetar zašuštao u nevidljivom rastinju. Podzemno naselje obavijala je neprobojna noć. U vazduhu su povremeno promicala retka maglena isparenja. Oštro ocrtana na svetlosti reflektora, nepomična kontura džipa delovala je kao deo crnog dekora. Posle dobrih deset minuta, kad su već počinjali da gube nadu, duplaš nenadano zirnu kroz pukotinu iz svog unutrašnjeg skrovišta. Jedan neoprezan Hemičarov pokret bio je dovaljan da se mišićavi otvor skupi — ovoga puta samo nakratko.

Najzad, gotovo pola časa nakon susreta, uspravio se. Bio je oko dva metra visok, ali bio bi još viši da se nije povijao prema napred. Kad je koraknuo, donji deo njegovog neformastog tela se promenio. Izgledalo je kao da je bio kadar da proizvoljno ispruža ili uvlači noge, ali zapravo su samo mišići, grčeći se oko donjih udova, postajali nekako izrazitiji i istovremeno sposobniji za kretanje.

Nikome nije bilo dovoljno jasno kako je Doktor to izveo. On ih je sam kasnije uveravao da takođe ne zna. Uglavnom, posle svakojakih potapšavanja, blagih pokreta, došaptavanja, duplaš je, već sasvim pomolivši svoje pokretljivo poprsje iz unutrašnjeg gnezda, dopustio Doktoru da ga povede za tanku ruku do džipa. Njegova mala glava obvisnula je prema napred i gledala ih odozgo kao s naivnom začuđenošću kad su se okupili u svetlosnom pramenu reflektora.

„I šta sad?” reče Hemičar. „Nećeš se tu s njim sporazumeti.”

„Kako, šta?” odvrati Daktor.” Uzećemo ga sa sobom.”

„Jesi li pri sebi?”

„To bi nam mnogo pomoglo”, reče Koordinator, „ali… on je težak oko pola tone!”

„Pa šta? Džip je predviđen i za više.”

„Dobar si! Ima nas trojica i tovar, to je već preko trista kilograma. Mogu nam popucati trupne osovine.”

„Tako?” upita Daktor. „Onda ne. Neka ide.”

S tim rečima pogura duplaša prema silaznim stepenicama.

Veliki stvor (stalno im se činilo dok je tako kraj njih stajao, a naročito kad na njega nije neposredno padala reflektorska svetlost, da mu je glava odsečena i na njeno mesto utaknuta druga, tuđa, previše mala i loša, prenisko smeštena) naglo se zgrčio kao da je zapao u sebe, a njegovu kožu u trenu pokriše kaplje vodnjikave tečnosti koja se prelivala na svetlosti.

„Ali ne, do vraga… ja sam se samo šalio…” promuca Doktor. Ostali takođe behu začuđeni tom reakcijom. Doktor je, ne bez napora, uspeo nekako da umiri velikog stvora. Imali su sad pred sobom težak problem kako da smeste novog putnika. Koordinator je ispustio gotovo sav vazduh iz guma, tako da je džip gotovo naseo na kamenje. Onda pri svetlu ručnog reflektora razmontiraše oba zadnja sedišta i pričvrstiše ih za prtljažnik, a na sam vrh te piramide još natakoše bacač. Duplaš ipak ne htede da uđe u kola. Doktor ga je tapšao, nagovarao, gurkao, sam se peo i iskakao, i da nisu bile ove okolnosti, bio bi to sigurno vrlo smešan prizor. Odavno je ipak bilo prošlo jedanaest a još je trebalo u mraku, po teškom terenu, vozeći strmo naviše, da pređu preko sto kilometara, koliko je bilo do rakete. Doktor najzad izgubi strpljenje. Uhvati jednu od podignutih ruku malog poprsja i viknu:

„Gurajte ga odnatrag!”

Hemičar se pokoleba, ali Kordinator snažno podupre isturena leđa duplaša koji ispusti skičav zvuk i, izgubivši ravnotežu, jednim skokom nađe se u kolima. Tada je sve krenulo brzo. Koordinator ubaci vazduh u gume, a džip, mada i s jakim nagibom, krete s mesta. Doktor zauze sedište pored novog putnika, jer je Hemičar radije izbagavao njegovu neposrednu blizinu i odlučio se na vrlo neugodno putovanje, stojeći iza Koordinatorovih leđa.

Uz trostruk blesak reflektora provezaše se kroz anfilade stubova. Zatim su duge, glatke površine vodile prema aleji 'močuga'. Džip je na ravnom terenu postigao dosta veliku brzinu, koju su izgubili tek u podnožju obronka od magme. Za dvadesetak minuta stigli su do gliničastih brežuljaka što su okružavali bunar s mračnom sadržinom.

Neko vreme vozili su preko gustog, jezivo šljapkavog blata, zatim pronađoše usečene u glinu otiske sopstvenih guma, i povezaše se gotovo isto onako kao što su stigli do kotline.

Izbacujući ispod točkova čitave vodoskoke vode i blata, džip je uspešno lavirao između glinastih brežuljaka što su promicali čas sleva čas zdesna u trostrukim mlazevima svetlosti. Daleko u mraku nazre se pomućen plamičak koji se vukao prema njima i sa svakim trenutkom se povećavao, a onda se izdvojiše tri svetla. Koordinator ne uspori, jer je to bio odraz njih samih. Duplaš poče da ispoljava nemir. Mrdao se, kašljucao, i čak se opasno odmicao u ugao, tako da se čitavo vozilo povilo na levu stranu. Doktor se trudio da saputnika umiri glasom, bez većeg uspeha, a kad se osvrte, vide da je bleda pojava postala nalik na glavu šećera zaobljenu na vrhu. Duplaš je uvukao svoje malo poprsje i kao da je prestao da diše. Tek kad vreli, trenutni talas i nestanak ogledalskog odraza označiše da su prevalili zagonetnu liniju, veliki putnik se utišao, umirio, i nije pokazivao nikakvo uzbuđenje zbog noćne vožnje, iako se džip sada, s naporom se penjući uz rastući nagib, mnogo ljuljao. Naduvani točkovi teško su strugali po neravninama. Vozili su sve sporije, i umesto živog bubnjanja guma čulo se napregnuto brujanje motora. Nekoliko puta prednji kraj kola se opasno pridizao uvis. Jedva su već puzali, a onda odjednom, iako su se točkovi okretali, odoše unatrag. Nanos terena, slabo spojen s podlogom, poče pod njima da klizi, na šta Koordinator naglo zavrte volan i kola stadoše.

Zatim oprezno skrenu ukoso niz padinu natrag u dolinu.

„Kuda?!” povika Hemičar. Naleti noćnog vetra nanosili su sićušne kaplje, iako kiša nije padala.

„Pokušaćemo na drugom mestu”, dobaci mu Koordinator, vičući.

Ponovo se zaustaviše. Svetlosna mrlja pokretnog reflektora pođe naviše, u daljini sve bleđa. Naprezali su pogled, ali malo šta su mogli da zapaze. Ne razaznavši mnogo, više nasumice krenuše uzbrdo. Nagib uskoro postade isto onako strm kao na mestu niz koje su skliznuli, ali teren je tu bio suv i džip je vredno vukao. Kad god bi Koordinator pokušao da ga usmeri tako da kompas pokazuje sever, mašina bi počinjala opasno da diže masku, gotovo sedajući na zadnje gume, i prisiljavala ga na vožnju s rastućim usmerenjem prema zapadu. Bilo je to nepovoljno, jer je valjalo računati da će naići na čestar. Koliko je pamtio, čestar je pokrivao gotovo ceo rub odrona visinskog platoa prema kome su se peli. Nije bilo pomoći. Svetla reflektora udariše u mraku na niz belih pojava koje su se lagano pomerale, ne, bila su to maglena isparenja, oblak ih je naglo progutao, i postalo je mračnije. Teško se moglo disati, i već je bivalo prohladno. Na prednjem staklu, na niklenim cevima držača počeše kliziti kaplje kondenzovane vode. Neprovidna magla se čas zgušnjavala, čas proređivala. O upravljanju kolima nije se moglo ni misliti. Koordinator je vozio naslepo, trudeći se samo da drži pravac što je više moguće uzbrdo.

Onda reflektori naglo povratiše snagu. Mlečni gomolji magle se raziđoše, otploviše unatrag, u jasnim mlazovima svetlosti ugledaše naspramnu grbu obronka i, istovremeno, na visini se zaiskri crno nebo. Svi se osetiše nekako samouverenije.

„Kako putnik?” upita Kaordinator, ne okrećući glavu od upravljača.

„Dobro. Kao da spava”, reče Doktor iza Hemičara koji je pred njim stajao. Nagib na koji su stizali postajao je sve iskošeniji, kola se neprijatno balansirala, prednji točkovi su sve manje slušali upravljač, težište se pomeralo izrazito unatrag.

U jedan mah, kad kola gotovo zaigraše u mestu i prednji kraj se pridiže, klizeći nekoliko metara u stranu, Doktor uznemireno viknu:

„Čuj, da sednem spreda, između reflektora, na odbojnik?”

„Još ne”, odvrati Koordinatar. Malo ispusti vazduh iz guma, džip se spusti niže i neko vreme vukao je nešto bolje. U mlazevima svetlosti koji su poskakivali visoko gore, već se nazirala neravna linija žbunja. Pređoše preko velike glinene ćele. Žbunovi su bili sve bliži i štrčali su kao crna četka na samom rubu pognutih glinenih odrona. Nisu mogli čak ni pomisliti da tuda prođu, ali ni da skrenu i traže bolji put te su gurali stalno uzbrdo, dok na nekoliko desetina metara ispred dvometarskog zida kola ne stadoše. Naglo kočenje ih uzdrma. Na jakoj svetlosti žutela se glina, prošarana končastim korenjem.

„E, baš stigosmo!” procedi Hamičar, psujući.

„Daj lopatu”, dobaci mu Koordinator. On siđe i oštricom lopate iseče nekoliko glinanih cigli, podmetnu ih pod zadnje gume džipa, vrati se do bedema i poče da se penje. Hemičar krete za njim. Doktor ču kako se probijaju kroz čestar. Pucketale su lomljene grane, Koordinatorova ručna lampa blesnu, pa se ugasi, i pojavi se na drugom mestu.

„Kakva je to gadost!” začu se brundav Hemičarov glas. Nešto zašušta, svetlosna mrlja poigravala je u mraku, a onda se zaustavila.

„To je rizično”, dopre opet do Doktora Hemičarov glas.

„To je svojstveno za astronautiku”, odvrati Koordinator i glasnije viknu: „Doktore, moramo ovde da odvalimo komad terena na samom rubu. Mislim da ćemo tuda moći da prođemo, samo pripazi na putnika da se ne uplaši.”

„Dobro!” viknu mu Doktor u odgovor. Okrete se na sedištu prema duplašu koji je i dalje ostajao skupljen i nepomičan. Čuli su kako glina klizi.

„Još jednom!” prostenja Koordinator. Grumenje gline obruši se niz obronak, razleže se lom, tresak, i veliki blok se skotrlja odmah pored džipa. Zemlja zabubnja po prednjem staklu, meko kotrljanje odgurnutog bloka stiša se u nizini i samo se niz usek još dugo osipalo. Doktor se naže napred — duplaš uopšte nije reagavao na ceo događaj — i upravi pokretni reflektor u stranu. U usni isturenog glinenog nagiba nastao je širak levkast prolom. Koordinator je stajao u njemu, energično radeći lopatom. Bilo je uveliko prošlo dvanaest, kad su iz prtljažnika izvadili vučni kalem, sidra, kuke, i, učvrstivši jedan kraj užeta među reflektorima, drugi provukli sredinom proloma kroz čestar naviše, gde su ga dvaput učvrstili. Zatim Doktor siđe iz kola do Hemičara, a Koordinator istovremeno uključi motore svih točkova i prednjeg bubnja, koji je, namotavajući na sebe uže, vukao kola malo-pomalo kroz glineno grlo. Nije prošlo bez ponovnog proširenja prolaza, ali pola časa kasnije sidra i uže behu zapakovani, a džip se sa stravičnim krckanjem i pucketanjem probijao kroz žbunje. Jedno vreme kretali su se vrlo sporo, i tek kad se čestar, srećom sav sasušen i lomljiv tako da nije stvarao preveliki otpor, završio, pojuriše punom brzinom.

„Polovina puta!” viknu u jedan mah Hemičar Doktoru jer je, tako kako je stajao, mogao preko Koordinatorovog ramena da vidi brojčanik za kilometre. Koordinator je pomislio kako nisu ni polovinu prevalili. Računao je da im je skretanje na koje ih je prisililo nepovoljno uspinjanje uz padine moralo dodati dvadesetak novih kilometara. S licem tako reći pripijenim uz staklo, nagnut napred, nije odvajao pogled od puta, zapravo bespuća, i trudio se da zaobilazi veće prepreke, a manje da prevaljuje točkovima, ali kola su ipak odskakala, tresla se, tako da je lim samo zvečao, a na trenutke su, na rupama, odskakala u vazduh, uz šištanje amortizera, krećući se na sva četiri točka. Vidljivost je ipak bila dosta dobra, barem dotle nije bilo nikakvih iznenađenja, a onda na dometu reflektorskih svetlosnih mrlja nešto promače — visoka crta, druga, treća, četvrta — bili su to jarboli, što je značilo da su presekli njihov niz. Doktor je pokušavao da zapazi na podlozi neba da li vrhove jarbola još okružuje treperav vazduh, ali bilo je previše mračno. Zvezde su mirno treperile, krupni stvor iza njega nije se mrdao, već se samo jednom, kao umoran od istog položaja, pomerio malo u stranu, nameštajući se. Taj, tako ljudski, pokret izazva u Doktoru čudnu ganutost.

Gume preskočiše preko poprečnih brazdi. Već su se spuštali naniže, preko uzvišeno izdubljenog prostora. Koordinator malo uspori. Iza jezička krečnjačke osuline već je video naredne brazde u svetlim pojasima, a s leve strane stiže do njega rastući zvižduk. Uz stravično potmuo šum, raznjihana masa im preseče put, blesnu pod reflektorima svetlucavom veličinom i nestade. Kočnice naglo zaškripaše uz jak trzaj, na licima osetiše gorak vazduh. Oglasi se još jedan zvižduk. Koordinator isključi svetla. Nastade mrak, a u njemu, nekoliko koraka ispred njih, kao da su jedna za drugom, proletele vazdušne trube. Visoko nad zemljom, jurile su fosforno tinjajuće gondole, obavijene nevidljivim štitovima kruženja, lako se povijale na zaokretima, izvodeći isti nagib. Počeše ih brojati: osma, deveta, deseta…

Posle trinaeste nastao je prekid, te se pokrenuše. Doktor reče:

„Ovoliko ih još nismo sreli.”

Ponovo se nešto oglasi. Polako se približavao drugačiji, nepoznat, mnogo niži zvuk. Koordinator naglo ubaci u rikverc i kola počeše da se povlače. Udaljavali su se pod brdo, gume slabo zaklaparaše na krečnjačkom osipu dok se džip zaustavljao, a u mraku, pred njima, promače s hučanjem u basu koje izazva treperenje cele karoserije, neuhvatljiv oblik, od koga je visoko nad drvećem potamnela svetlost zvezda i teren se uzdrmao kao od usova. Hučeći kao teški bumbar, provukla se naredna sablast, pa još jedna; gondola se na njima nije videla, već samo na zvezdastim vršcima zaoštren obris nečega što je crvenkasto tinjalo i polako se okretalo u pravcu suprotnom od pravca kretanja.

Opet zavlada tišina, samo je iz daljine dopiralo čas tiše, čas nešto glasnije, sve udaljenije brujanje.

„Ovi su bili kolosalni, videli ste?!” reče Hemičar.

Koordinator još podosta sačeka, najzad uključi reflektore, otkači, džip se zakotrlja najpre samom svojom težinom, a zatim sve brže pojuri naniže. Iako je brazdama bilo ugodnije voziti, jer su zaobilazile sve neravnine, više je voleo da ne rizikuje — mogla je na njih da naleti otpozadi neka od prozirnih grdosija. Lako pomerajući volan, trudio se da u mislima prati pravac vožnje vozila na koja su naišli — dolazila su sa severo-zapada, a udaljavala se prema istoku, ali to ni o čem nije svedočilo — skretala su, i takvih skretanja su mogla da načine više. On ne reče ništa, ali je bio uznemiren.

Nekoliko minuta posle dva časa, u svetlima blesnu ogledalska traka. Duplaš, koji za vreme susreta u mraku nije ni trepnuo, od izvesnog vremena se osvrtao po okolini, pomolivši glavu. A kad džip stiže do ogledalskog pojasa, veliki stvor se naglo zakašlja, zasopta i slabo ječeći poče da se uspravlja, meškolji, sav se premestio na jednu stranu, kao da je hteo da iskoči iz kola što su jurila.

„Stani! Stani!” viknu Doktor. Koordinator zakoči, zaustaviše se na jedan metar pred trakom.

„Šta se desilo?”

„On hoće da pobegne!”

„Zašto?”

„Ne znam, možda zbog ovog — ugasi reflektore!”

Koordinator posluša. Tek što je zavladao mrak, duplaš se teško svali na svoje mesto. Krenuše s ugašenim reflektorima. Za sekund je s obe strane džipa blesnuo odraz zvezda na crnim pločama, a onda opet počeše da voze po zemlji. Reflektori udariše u noć. Bili su na ravnici. Džip je jurio sve brže, čitavo njegova konstrukcija je vibrirala, podrhtavala, vapnene stene s velikim senkama što su se na pesku okretale kao oko okomite osovine, letele su u pozadinu, pesak je šibao ispod guma, hladan vazduh je prosto ujedao, udarao u lice, od brzine je hučalo, šumilo, kamičci su zvučno odskakali u vazduh. Hemičar se skupio, nastojeći da koliko god može zakloni glavu iza prednjeg stakla. Vozili su po ravnom, brzina je stalno rasla, očekivali su da u svakom trenutku ugledaju brod.

Bilo je dogovoreno da oni što ostanu izvese na krmi blinkersku lampu, ali minuti su proticali, džip je malo usporio, skrenuo, sada su vozili prema severo-istoku, a unaokolo se stalno prostirao mrak. Odavno su već vozili samo s malim svetlima, onda je Koordinator isključio i njih, ne mareći za rizik da naleti na neku nevidljivu prepreku. Jednom zapaziše migajuće svetlašce i pojuriše prema njemu s najvećom žurbom, ali već posle nekoliko minuta se uveriše da je to naprosto neka niska zvezda. Bilo je dva i dvadeset.

„Možda im se lampa pokvarila”, oglasi se Hemičar. Niko mu ne odgovori. Pređoše narednih pet kilometara i opet skrenuše. Doktor se podigao s mesta i naprergnuto zurio u mrak. Usporiše još više, onda kola snažno poskočiše, najpre prednjim, zatim zadnjim točkovima — prevezli su se preko rova na peskovitom terenu.

„Vozi levo”, reče odjednom Doktor.

Džip skrenu, i pred malim svetlima ukazaše se udubljenja. Preskočiše drugu, pola metra duboku brazdu, kada svi odjednom ugledaše slab osvit i na njegovoj podlozi izduženu, pognutu senku, čiji je vrh za tren okružio oreol i kad nestade, izgubiše ga iz vida. Džip s naglim trzajem jurnu pravo. Novi blesak lampe, zaklonjene krmom broda izdvoji tri sitne pojave i Koordinator uključi reflektore. Trčali su prema njima dignutih ruku.

Koordinator uspori i kad se ovi što su trčali ukloniše s puta, zaustavi kola nekoliko metara iza njih. Raketa se dizala u blizini. Priđoše joj tako da je gornji deo krme zaklonio okačenu lampu.

„Tu ste?! Svi?!” viknu Inženjer. Priskoči džipu i trže se unatrag kad ugleda četvrtu, bezglavu priliku koja se nemirno mrdala.

Koordinator zagrli jednom rukom Inženjera, drugom Fizičara, i stajaše tako čitav sekund, kao da se na njih oslanja. Okupiše se sva petorica kraj bočnog reflektora. Doktor je nešto tiho govorio duplašu.

„Kod nas je sve u redu”, reče Hemičar, „a kod vas?”

„Manje-više”, odgovori Kibernetičar. Jedan dugi trenutak gledali su se bez reči.

„Izveštavamo ili polazimo na spavanje?” upita Hemičar.

„Ti možeš da spavaš? To je lepo!” povika Fizičar. „Da spavaš! Dobri Bože! Oni su ovde bili, znate?”

„Tako sam i mislio”, reče Koordinator. „Je li… došlo do sukoba?”

„Nije. A vi?”

„Ni kod nas nije. Mislim… to što su otkrili raketu, može se pokazati važnije od onog što smo mi videli. Hajde, pričajte! Henriče, možda ti…”

„Uhvatili ste ga?” upita Inženjer.

„Zapravo… on je nas uhvatio. To znači, dobrovoljno je dopustio da bude uhvaćen. Ali to je čitava priča. Duga, složena, mada na žalost, ništa od nje ne shvatamo.”

„S nama je potpuno isto!” upade Kibernetičar. „Stigli su ovamo možda jedan čas posle vašeg odlaska! Mislio sam, mislio sam da je to kraj…” priznade tiše.

„Niste gladni?” upita Inženjer.

„Čini se da sam na to sasvim zaboravio, Doktore!” viknu Koordinator. „Dođi ovamo!”

„Savetovanje?” Doktor siđe s kola i priđe im, ne ispuštajući iz vida duplaša, koji neočekivano skoči na zemlju, neobično pokretom lakim i polako došljapa do okupljenih. Ali, tek što je stigao do granice svetlosnog kruga, povuče se i ostade nepomičan. Ćutke su ga gledali. Veliki stvor se odmakao, priljubio uz teren. Za trenutak videše njegovu glavu, a zatim se mišići skupiše ostavljajući pukotinu kroz koju su na raspršenoj svetlosti reflektora nazirali plavo oko koje je počivalo na njima.

„Znači, bili su ovde?” upita Doktor. U tom trenutku jedino on nije posmatrao duplaša.

„Da! Dovezli se — dvadeset pet uskovitlanih krugova, istih kao onaj koji smo osvojili, i četiri mašine mnogo veće, ne okomita štita, već nalik na providne bumbare.”

„Sreli smo ih!” viknu Hemičar.

„Kada? Gde?”

„Možda pre jednog časa, kad smo se vraćali! Umalo se nismo s njima sudarili. I, šta su radili ovde?”

„Nešto malo”, odvrati Inženjer. „Stigli su u nizu, otkuda, ne znamo, jer kad smo izišli na površinu — baš se tako dogodilo da smo svi bili u raketi bukvalno pet minuta — već su stizali jedan za drugim, kružeći oko rakete. Nisu se približavali. Mislili smo da je to prvo izviđanje, patrola, prethodnica taktičko upoznavanje, pa smo postavili bacač pod raketu i čekali. Oni su kružili unaokolo, stalno u istom pravcu, niti su se udaljavali, niti se približavali. To je potrajalo valjda oko čas i po. Zatim su se pojavili oni veći, oni bumbari — nekih tridesetak metara visoki! Kolosi! Mnogo sporiji, mogu da voze, kako se čini, jedino brazdama koje zaoru oni prvi. Uskovitlani štitovi načinili su im mesta u svome krugu, tako da su išle jedna veća i jedna manja mašina, i ponovo počele kružiti. Ponekad su usporavali, a jednom se dve umalo nisu sudarile, zapravo su se dotakle samim rubovima, uz jeziv tresak, ali ništa im nije bilo — nastavile su da kruže.”

„A vi?”

„Ha, mi smo se znojili kraj bacača. To nije bilo prijatno.”

„Verujem”, reče svečano Doktor. „A dalje?”

„Dalje? Najpre sam stalno mislio da će nas u svakom trenutku napasti, a zatim da samo posmatraju, ali čudio sam se tom njihovom poretku i tome što ni za trenutak nisu zastajali, iako znate da takav krug može da se kovitla u mestu. Negde posle sedam, poslao sam fizičara po blinkersku lampu. Trebalo je da je izvesimo za vas, ali ne biste se mogli probiti kroz taj krilati zid — i tada mi je prvi put pala na um pomisao da je to blokada! Pa dobro, pomislih da u svakom slučaju traba pokušati sporazumevanje — koliko god se to bude moglo. Sedeli smo stalno pored bacača i počeli da dajemo lampom signale — u serijama, mnogo, najpre po dva bleska, zatim po tri, po četiri.”

„Pitagorinim sistemom?” upita Doktor, a lnženjer je nastojao, uzalud, da na svetlosti lampe koja je visoko visila, oceni da li se Doktor podsmeva.

„Ne”, reče najzad, „dobacivali smo običan niz brojeva.”

„A oni?” dobaci Hemičar, koji je upijao svaku reč.

„Kako da ti kažem, zapravo ništa…”

„Kako 'zapravo'? A 'nezapravo'?”

„To znači, izvodili su različite stvari sve vreme, i pre našeg davanja svetlosnih signala, i tokom njega, i posle, ali ništa što bi izgledalo kao pokušaj da nam odgovore ili da uspostave kontakt.”

„Šta su činili?”

„Kružili su brže ili sporije, međusobno se približavali, nešto se kretalo u gondolama.”

„A da li i bumbari, oni veliki, takođe imaju gondole?”

„Pa, kažeš da ste ih videli?”

„Bio je mrak kad smo ih sreli.”

„Nemaju nikakve gondole, u samoj sredini uopšte ništa. Prazno mesto. Zato u kružnici ide, pliva tako, kao da kruži veliki rezervoar, spolja izbočen, od sredine izdubljen, koji može da se postavlja različito, a po bokovima ima ceo niz rogova, to jest kupastih udebljanja. Potpuno bez smisla — naravno, s moje tačke gledišta. Ovaj, šta sam to govorio… aha, dakle, ti bumbari su povremeno izlazili iz kruga i zamenjivali mesta s manjima, sa štitovima.”

„Koliko često?”

„Kako kad. U svakom slučaju, nismo uspeli da uhvatimo nikakvu brojčanu pravilnost. Eto, kažem vam, brojao sam sve što je moglo imati bilo kakvu vezu s njihovim kratanjem jer sam očekivao nekakav odgovor. Čak su činili složene evolucije. Na primer, u drugom času oni veliki su tako bili usporili, da su se gotovo zaustavili. Pred svakim bumbarom stao bi manji štit, krenuo lagano prema nama, ali bi se pomerio malo, možda petnaestak metara, veliki bumbar za njim, i ponovo bi počeli da opisuju po dva kruga, unutrašnji, kojim su kružila četiri velika i četiri manja, i spoljni, sa ostalim spljoštenim štitovima. Kad sam već mislio da će morati nešto da se preduzme, da biste se vi mogli vratiti — oni su odjednom formirali jedan dugi red i udaljili se, najpre po spirali, a zatim pravo na jug.”

„Koliko je to moglo biti časova?”

„Nekoliko minuta posle jedanaest.”

„To znači da smo mi sreli druge”, obrati se Hemičar Koordinatoru.

„Ne mora biti. Mogli su se negde uzput zadržati.”

„Sad vi govorite”, reče Fizičar.

„Neka govori Doktor”, reče Koordinator.

„Dobro. Pa, evo…” Doktor saže u nekoliko minuta čitav opis pohoda i nastavi: „Primetite da nas sve što se ovde dešava delimično podseća na razne stvari poznate sa Zemlje, ali uvek samo delimično, uvek nekoliko kamičaka ostaje prekobrojno i ne može da se uklope u mozaik. To je vrlo karakteristično! Ta njihova vozila stigla su ovamo kao mašine u bojnom poretku, možda izvidnička patrola, možda prethodnica vojske, možda početak blokade? Kao sve pomalo, ali na kraju krajeva ništa od toga a ne zna se šta. Oni glinasti iskopi, prirodno, bili su jezivi, ali šta su zapravo označavali? Grobove? Na to je ličilo. Zatim ono naselje ili kako već da se nazove. To je bilo sasvim nevorovatno! Kao san. Dobro, a kosturi? Muzej? Klanica? Kapela? Tvornica bioloških eksponata? Zatvor? Može se misliti na sve, čak i na koncentracioni logor! Ali nismo tamo sreli nikoga ko bi nas hteo zaustaviti ili uspostaviti s nama bilo kakav kontakt — ništa takvo! To je valjda najneshvatljivije, barem za mene. Civlizacija planete je bez sumnje visoka. Arhitektura — tehnički izuzetno razvijena. Građenje takvih kupola kao one koje smo videli, mora predstavljati ozbiljan problem. A pored toga — kameno naselje koje podseća na srednjovekovni grad. Začuđujuća mešavina civilizacijskih stepenova! Pri tom mora da raspolažu savršenom signalizacionom mrežom, pošto su pogasili svetla u tome svom gradu doslovno minut posle našeg stizanja — a vozili smo brzo i nikog nismo sreli uzput… Bez sumnje su obdareni inteligencijom, a gomila koja nas je okružila ponašala se kao stado ovnova obuzeto panikom. Ni traga od bilo kakve organizacije… Najpre kao da su od nas pobegli, a zatim nas opkolili, zgnječili, stvorila se neopisiva zbrka, sve je to bilo bez smisla, prosto suludo! I uopšte je sve tako. Pojedinac koga smo ubili bio je obučen u nekakvu srebrnastu foliju — ovi su bili nagi, jedva nekoliko njih je imalo na sebi neke pletenice ili krpe. Leš u iskopu imao je u kožnu izraslinu ubačenu cevčicu — i što je čudnije, imao je oko kao ovaj koga vidite, a drugi nisu imali oči, već nos, ili obrnuto, kad na to mislim, obuzima me bojazan da će nam čak i ovaj koga smo doveli — malo pomoći. Nastojaćemo, naravno, da se s njim sporazumemo, ali ne verujem mnogo da ćemo to postići…”

„Celokupan dosad prikupljani materijal traba zapisati i nekako srediti”, primeti Kibernetičar, „jer ćemo se u njemu izgubiti. Moram da kažem… Doktor je sigurno u pravu, ali… Oni kosturi — da li su to odista bili kosturi? I onaj slučaj s gomilom, koja vas je najpre okružila a potom pobegla…”

„Kosture sam gledao kao što tebe vidim. To je neverovatno, ali je istina. A gomila…” Doktor raširi ruke.

„To je bilo potpuno ludilo”, dobaci Hemičar.

„Možda ste razbudili celo naselje i izazvali iznenađenje. Zamisli, recimo, hotel na Zemlji u koji odjednom stiže ovdašnji uskovitlani krug. Jasno je da bi izbila panika!”

Hemičar je uporno odmahivao glavom. Doktor se osmehnu.

„Nisi tamo bio, pa ti je teško to objasniti. Panika — odlično. A zatim, kad su se svi ljudi već posakrivali i porazbežali, krug vozi ulicom, i tada jedan od begunaca, nag, kako je iskočio iz kreveta, tresući se od straha juri za tim krugom i daje komandantu znakove kako hoće s njim da pođe. Šta velite?”

„No, on vas nije molio…”

„Nije molio? Upitaj njih ako mi ne veruje šta se desilo kad sam se, kao, napravio kako hoću da ga odgurnem, da se vrati tamo natrag. Uostalom — hotel, a dalje grobovi, otvoreni grobovi puni leševa.”

„Dragi moji, sada je četvrt do četiri”, reče Koordinator, „a sutra, odnosno danas, mogu nam doći ponovo u posetu. Uopšte, može ovde u svakom trenutku svašta da se desi. Ničemu se neću začuditi! Šta ste uradili u raketi?” upita Inženjera.

„Malo, jer smo oko četiri časa sedeli pored bacača. Pregledali smo jedan superprovodni elektromozak tipa 'mikro', radio-aparatura je spremna da proradi. Kibernetičar će ti tačnije reći. Mnogo krša, na žalost.”

„Nadostaje mi šesnaest niobno-tantalnih dioda”, reče Kibernetičar. „Kriotroni su celi, ali bez dioda ništa s elektromozgom neću učiniti.”

„Ne možeš da uzmeš iz drugih?”

„Uzeo sam dosta, preko sedamsto.”

„Više nema?”

„Možda još iz Branitelja. Nisam mogao do njega da stignem. Leži na samom dnu.”

„Čujte, zar ćemo cele noći stajati ovako pred raketom?”

„U pravu si, idemo. Čekaj, šta je s duplašem?”

„Da, i džip?”

„Reći ću vam nešto vrlo neprijatno. Od ovog trenutka moramo imati stalno postavljenu stražu”, reče Koordinator. „Bila je prava ludost što je dosad nismo imali. Prva dva časa, do zore, ko se javlja dobrovoljno, a potom…”

„Mogu ja”, reče Doktor.

„Ti? Nipošto, samo neko od nas”, reče Inženjer.” Mi smo bar sedeli na mestu.”

„A ja sam sedeo u džipu. Nisam umorniji od tebe.”

„Prestani. Najpre Inženjer, zatim, Doktor”, reče Koordinator. Protegli se, protrlja ozeble ruke, priđe džipu, isključi svetla i polako ga pogura pod trup rakete.

„Čujte”, Kibernetičar je stajao nad duplašem koji je nepomično ležao, „a šta ćemo s njim?”

„Ostaće tu. Sigurno spava. Neće pobeći. Što bi inače došao s nama?” dobaci Fizičar.

„Ali ne može tako, treba nekako obezbediti…” poče Hemičar i prekide. Drugi su redom već ulazili u tunel. Hemičar pogleda oko sebe, gnevno sleže ramenima i pođe za njima. Inženjer raširi pored bacača naduvane jastuke i sede, ali osećajući kako odmah počinje da ga muči sanjivost, ustade i poče odmereno da šeta na jednu i drugu stranu.

Pesak je tiho škripao pod njegovim čizmama. Prvo sivilo pojavilo se na istoku, a sve bleđe zvezde su polako prestajale da trepere. Vazduh mu je, čist i hladan, ispunjavao pluća — on pokuša da oseti u njemu onaj strani zadah koji je pamtio od prvog izlaska na površinu planete, ali više nije mogao da ga oseti. Bok stvorenja što je ležalo u blizini odmereno se dizao i spuštao. Inženjer odjednom ugleda duge pipke što su mu ispuzili iz grudi i ščepali ga za nogu. Očajno se trže, spotače, umalo ne pade — i otvori oči. Zaspao je u hodu. Bilo je već vidnije. Paperjasti oblačci nakupili su se na istoku stvarajući kosu liniju, ocrtanu kao jednim golemim potezom. Kraj linije počinjao je polako da se žari. U neodlučno sivilo neba ulivalo se plavetnilo. Poslednja jaka zvezda nestala je na njemu — i Inženjer stade licem prema liniji harizonta. Oblaci su iz mrke prelazili u bronzano-zlatnu boju, vatra je buktala na njihovim rubovima, pojas rumenila spojen sa besprekornom belinom probijao je polovinu obzorja i pljasnat, kao sagoreo rub planete naglo se povio pod dodirom teškog crvenog štita. To je mogla biti Zemlja.

Inženjer oseti kako ga obuzima neizrecivo očajanje.

„Smena!” razleže se jak glas iza njegovih leđa. Inženjer se trže. Doktor ga je gledao i smeškao se. Inženjer htede odjednom zbog nečeg da mu zahvali — da kaže kako je — ni sam nije znao šta — to bilo neizmerno važno, ali nije nalazio reči — pa je zaklimao glavom, osmehom odgovorio na osmeh i uvukao se u mračni tunel.