1

Zaustavio sam automobil, izašao i skinuo tamne naočare. Sve je bilo onako kako je pričao Zgut. Hotel je bio jednospratan, žute boje sa zelenim, iznad trema padao je u oči tužan natpis: „Kod poginulog alpintste”. U visoke porozne nanose snega s obe strane trema bile su pobodene raznobojne skije — izbrojao sam sedam pari, jedne su bile sa cipelama. S krova su visile belkaste rebraste ledenice debele kao ruka. U krajnjem desnom prozoru prizemlja pomoli se nečije bledo lice, i tada se glavna ulazna vrata otvoriše i na tremu se pojavi ćelav, omalen i plećat čovek u riđem krznenom prsluku obučenom preko blistave košulje od sintetike. Pride teškim, tromim korakom i zastade preda mnom. Lice mu je bilo crveno, grubih crta, a vrat kao u rvača teške kategorije. Nije gledao u mene. Njegov melanholični pogled, pun tužnog dostojanstva, bio je ustremljen nekud u stranu. Po svoj prilici, bio je to Alek Snevar lično, vlasnik hotela, doline i Bocinog Grlića.

„Tamo…” reče mi neprirodno dubokim i muklim glasom. „Eno tamo se to dogodilo.” Ispruži ruku pokazujući pravac. U ruci je držao vadičep. „Na onom visu…”

Ja se okrenuh i, žmirkajući, pogledah u sinju, stravično okomitu liticu, koja je presecala dolinu sa zapada, blede jezičke snega, zupčasti greben, jasan, kao nacrtan na svetloplavoj površini neba.

„Razlegao se karabin”, istim onim muklim glasom nastavi vlasnik hotela. „Leteo je dvesta metara po vertikali naniže, ka smrti, i nije se imao za šta zadržati na glatkoj steni. Možda je vikao.

Niko ga nije čuo. Možda se molio. čuo ga je samo Bog. Zatim je dospeo do litice i mi smo ovde čuli lavinu, riku probuđene zveri, pohlepnu gladnu riku, i zemlja je uzdrhtala kad je tresnuo na nju zajedno sa četrdeset dve hiljade tona kristalastog snega…”

„Zbog čega se tamo zaputio?” upitah, posmatrajući kobni bedem.

„Dopustite mi da se vratim u prošlost”, izusti vlasnik, obori glavu i stavi pesnicu sa vadičepom na proćelavo teme.

Sve je bilo upravo onako kako je pričao Zgut. Jedino se pas nigde nije mogao videti, ali sam opazio mnoštvo njegovih podsetnica na snegu kraj trema i oko skija. Uđoh u kola i uzeh korpu sa bocama.

„Imate pozdrav od inspektora Zguta”, rekoh i vlasnik se istog časa vrati iz prošlosti.

„To je čovek dostojan poštovanja!” reče živahno i sasvim običnim glasom. „Kako je on?”

„Dobro” odgovorih, predajući mu kotaricu.

„Vidim da nije zaboravio večeri koje je proveo kraj mog kamina.”

„On samo o njima i govori”, rekoh i ponovo krenuh prema kolima, ali me vlasnik hotela uhvati za ruku.

„Ni korak natrag!” reče strogo. „Za to će se postarati Kajsa. Kajsa!” grmnu kao truba.

Na trem izlete pas — prekrasan bernardinac, beo sa žutim pegama, snažna životinja velika kao tele. Kao što sam već znao to je bilo sve što je preostalo od Poginulog Alpiniste, ako se ne računaju neke sitnice izložene u sobi-muzeju. Baš bih voleo da vidim kako će taj mužjak sa ženskim imenom istovarivati moj prtljag, ali me vlasnik odlučno povede prema kući.

Prošli smo kroz sumračan hol gde se osećao topao miris ugašenog kamina i gde su nejasno svetlucali lakirani, moderni, niski stočići, skrenuli smo u hodnik nalevo i vlasnik ramenom gurnu vrata na čijoj je tablici pisalo „Kancelarija”. Posadio me je u ugodnu stolicu, kotarica koja je zveckala i klokotala obrela se u uglu, i vlasnik je raširio na stolu glomaznu glavnu knjigu.

„Pre svega, dozvolite da se predstavim”, reče usredsređeno grebući noktima vrh pera. „Alek Snevar, vlasnik hotela i mehaničar. Vi ste, naravno, primetili vetrenjače na izlasku iz Bocinog Grlića?”

„Ah, to su bile vetrenjače?”

„Da. Motori na vetar. Lično sam ih konstruisao i sam montirao. Evo ovim rukama.”

„Ma šta kažete…” promrsih.

„Da. Lično. I još mnogo štošta.”

„Gde da odnesem”, upita iza leđa piskav ženski glas.

Okretoh se. U vratima, s mojim koferom u ruci, stajala je prava dunda od svojih dvadeset pet godina, obraza oblivenih gustim rumenilom, sa veoma rastavljenim i širom otvorenim plavim očima.

„To je Kajsa”, reče mi vlasnik. „Kajsa! Ovaj gospodin nam je doneo pozdrav od gospodina Zguta. Sećaš li se gospodina Zguta, Kajsa? Moraš ga se sećati.”

Kajsu ponovo obli rumen i ona, sležući ramenima, zakloni lice dlanom.

„Seća se”, objasni mi vlasnik. „Zapamtila je… Pa-a… Eto, smestiću vas u sobu broj četiri. To je najbolja soba u hotelu. Kajsa, odnesi kofer gospodina… m-m…”

„Glepski”, rekoh.

„Odnesi kofer gospodina Glepskog u sobu broj četiri… Neverovatna glupača”, reče mi s nekakvom čak gordošću, kada dunda nestade. „Fenomen svoje vrste… Dakle, gospodine Glepski?”

On me iščekujuće pogleda.

„Petar Glepski”, izdiktirah. „Inspektor policije. Na odmoru. Dve nedelje. Sam.”

Vlasnik je marljivo zapisivao sve ove podatke veoma krupnim neujednačenim slovima, a dok je pisao, u kancelariju, kvrckajući kandžama po linoleumu, uđe bernardinac. On me pogleda, namignu i najednom uz tresak, kao da se stropoštao naramak drva, prući se kraj sefa, spustivši njušku na šapu.

„To je Lelj”, reče vlasnik, zavrćući poklopac nalivpera. „Sapiens. Sve razume na tri evropska jezika. Buva nema, ali se linja.”

Lelj uzdahnu i premesti njušku na drugu šapu.

„Hajdemo”, reče vlasnik ustajući. „Ispratiću vas do sobe.”„Još neko boravi. Biće da su nedavno doputovali. Samo su oni tek onako… Prebivaju tek. Ne spavaju, ne hrane se, samo prebivaju…”

„Ne razumem”, priznadoh.

„I niko ne razume. Borave i kvit. čitaju novine. Prekjuče su zdipili papuče gospodinu di Barnstokru. Tražim, tražim svuda, nema papuča. A oni ih odneli u muzej, i tamo ostavili. I još ostavljaju tragove…”

„Kakve?” Goreo sam od želje da shvatim.

„Mokre. Tako i idu po celom hodniku. A uobičajili su da me zovu telefonom. čas iz jedne sobe, čas iz druge. Dođem, a tamo nema nikog.”

„Pa dobro”, rekoh uzdahnuvši. „Ne shvatam te, Kajsa. I nije potrebno. Bolje da se istuširam.”

Prignječih pikavac u besprekorno čistoj pepeljari i odoh u spavaću sobu po rublje. Tamo sam poređao na stočiću kraj uzglavlja hrpicu knjiga, pomislivši uzgred da sam ih uzalud vukao, skidoh cipele, gurnuh noge u papuče i, uzevši frotir, krenuh da se istuširam. Kajsa je već otišla, pepeljara na stolu je ponovo sijala blistavo čista. U hodniku nije bilo nikog, odnekud je dopiralo kuckanje bilijarskih lopti — sigurno se razonođivalo potišteno spadalo na psihološkoj osnovi. Kako mu je…

Simone, biće.

Pronađoh vrata kupatila s tuševima na stepenišnom odmorištu, ali se ispostavi da su zatvorena. Neko vreme sam stajao neodlučno, oprezno obrćući kvaku od plastične mase. Neko polako, teškim korakom prođe hodnikom. Mogu, naravno, sići u kupatilo s tuševima u prizemlju, pomislih. A i ne moram sići. Mogu se najpre skijati. Odsutno upreh pogled u drvene stepenice koje su vodile, očigledno, na krov. Ili, na primer, popeti se na krov i uživati u vidiku. Kažu da su ovde neopisivo lepi izlasci i zalasci sunca. A ipak je svinjarija što je tuš zatvoren. Ili je tamo neko zaseo?

Ma ne, tiho je… Ja još jednom cimnuh kvaku. Pa, dobro. Neka ide s milim Bogom taj tuš. Ima vremena. Okrenuh se i pođoh u svoju sobu.

Nešto se promenilo u mojoj sobi, odmah sam to osetio. U trenu shvatih: osećao se miris duvana za lulu, upravo kao u sobi-muzeju. Istog časa bacih pogled na pepeljaru. Tamo nije bilo lule koja se pušila — samo gomilica pepela pomešana s trunkama duvana. Prebivaju, setih se. Ne piju, ne hrane se, samo ostavljaju tragove…

I tada u blizini neko otegnuto i glasno zevnu. Iz spavaće sobe, lupajući kandžama, tromo izađe bernardinac Lelj, pogleda me s ironičnim smeškom i proteže se.

„Ah, to si ti ovde pušio?” rekoh.

Lelj namignu i zavrte glavom. Kao da tera muvu.