2

Sudeći po tragovima na snegu, ovde je neko već pokušavao da se skija — odvezao se pedesetak metara, padajući na svakom koraku, a zatim se vratio, upao u sneg do kolena, vukući skije i štapove u naručju, ispuštajući ih, skupljajući i ponovo ispuštajući — reklo bi se da se iznad ovih tužnih plavih rupčaga i brazda u snegu sve do sada nisu slegla zaleđena proklinjanja. Ali u ostalom delu snežni pokrivač doline bio je čist i nekosnut, kao nov uštirkan krevetski čaršav.

Skakutao sam neko vreme u mestu, isprobavajući vezove, i pojurio u susret suncu, jednako pojačavajući tempo, zažmirivši od sunca i uživanja, izbacujući iz sebe sa svakim izdisajem čamotinju kabineta ispunjenih duvanskim dimom, memljivih dokumenata, plačljivih okrivljenih i gunđavih pretpostavljenih, moru sumornih političkih raspri i viceva s bradom, sitničavih briga žene i kidisanja mlađeg naraštaja… turobne kaljave ulice, hodnike koji zaudaraju na crveni vosak, prazna ždrela sumornih sefova, kao slupane cisterne, izbledeli plavičasti tapeti u trpezariji i izbledeli ružičasti tapeti u spavaćoj sobi i isprskani mastilom žućkasti tapeti u dečijoj sobi… sa svakim izdisajem se oslobađajući samog sebe — službenog, principijelnog, dozlaboga pokornog zakonu čoveka sa sjajnim dugmadima, pažljivog muža i uzornog oca, gostoljubivog druga i predusretljivog rođaka, radujući se što će sve to iščileti, nadajući se da će sve to iščileti nepovratno, da će odsad sve biti lako, gipko, kristalno čisto, u ludom, veselom, mladalačkom tempu, i kako je to divno što sam doputovao ovamo… sila je Zgut, promućuran je Zgut, hvala ti Zgute, mada ti i opaučiš svoje „lovce na medvede” po njušci… i kako sam ja još krepak, spretan, snažan — mogu, eto, ovako, po idealno pravoj liniji, sto hiljada kilometara po idealnoj pravoj liniji, a mogu eto ovako, naglo udesno, naglo ulevo, izbacivši ispod skija tonu snega… a ja se već tri godine nisam smučao, upravo od onog vremena kad smo kupili onu prokletu novu kućicu, i koga smo đavola to uradili, obezbedili sebi utočište za starost… čitav život radiš za starost… a neka đavo nosi i nju i sve ostalo, ne želim sad o tome da mislim, neka đavo nosi starost, neka ide do đavola kućica, idi do đavola i ti, Petere, Petere Glepski, činovniče koji štuješ zakon, neka ti je bog na pomoći…

Zatim je talas prvog ushićenja prošao i ja sam opazio da stojim kraj puta, mokar, zadihan, od glave do pete zasut snežnom prašinom. Prosto je neverovatno kako brzo prolaze talasi ushićenja.

Kinjiti sebe, peckati, zamarati i gnjaviti može čovek satima, danima i noćima, a ushićenje naiđe i odmah splasne. Od vetra sam i ogluhnuo… Skinuo sam rukavicu, gurnuo mali prst u uho, provrteo i najednom sam čuo gromoglasni tutanj, kao da je u blizini sleteo sportski dvosed. Jedva sam uspeo da protrljam naočare, kad on projuri pokraj mene — ali nije bio dvosed, naravno, već ogromni motocikl od ovih novih, koji probijaju zidove i odnose više života nego sve siledžije, pljačkaši i ubice skupa. On me zasu grudvama snega, naočare mi se ponovo odlepiše, ali ja ipak primetih žgoljavu povijenu priliku, raspršenu crnu kosu i kraj crvenog šala koji je štrčao kao daska. Za vožnju bez kacige, pomislih automatski, sledi kazna od pedeset kruna i oduzimanje dozvole za vožnju u trajanju od mesec dana… Uostalom, nije moglo biti ni govora o tome da uočim registarski broj — nisam mogao da razaznam čak ni hotel ni polovinu doline uz to — snežni oblak podigao se do neba. I šta me se to tiče! Pogledah na štapove i pojurih duž puta za motociklom prema hotelu.

Kad sam stigao, motocikl se hladio ispred trema. Pored njega na snegu su ležale velike kožne rukavice s levkastim manžetnama. Zabih skije u smet, očistih se i ponovo pogledah motocikl.

Koliko je to samo zlokobna mašina. čini mi se da će se sledeće godine hotel zvati „Kod Poginulog Motocikliste”. Vlasnik će ponovo uzeti pristiglog gosta za ruku i reći, pokazujući na probijen zid: „Ovde. Ovde je on uleteo brzinom od sto dvadeset milja na sat i skroz probio zgradu. Zemlja je uzdrhtala kada je rupio u kuhinju, vukući za sobom četiri stotine trideset dve cigle…” Para vredi reklama, pomislih, penjući se uz stepenice. Ući ću sada u svoju sobu, a za mojim stolom se raspištoljio skelet sa raspaljenom lulom u zubima, a ispred njega travarica od muhomorke, specijalitet kuće, tri krune litar.

Na sredini hola stajao je nezamislivo visok i veoma poguren čovek u crnom fraku sa peševima do peta. Stavivši ruke iza leđa, strogo je čitao bukvicu žgoljavom, gipkom biću neodređenog pola, koje se graciozno zavalilo u dubokoj fotelji. Biće je imalo maleno, bledunjavo lišce, do pola skriveno velikim crnim naočarima, bujnu, crnu, zamršenu kosu i runjav, crveni šal.

Kad zatvorih za sobom vrata, visoki čovek ućuta i okrete se prema meni. Imao je leptir— mašnu i najplemenitije crte lica, ulepšane aristokratskim nosem. Takav nos mogao je imati samo jedan čovek, i taj čovek nije mogao biti niko drugi doli ta slavna ličnost. Za trenutak me je promatrao, kao da je bio u nedoumici, zatim napravi usta kao kokošja trtica i krenu mi u susret, pružajući uzani, beli dlan.

„Di Barnstak”, gotovo zapeva. „Stojim vam na raspolaganju.”

„Zar di Barnstokr glavom i bradom?” s iskrenim poštovanjem upitah, stežući mu ruku.

„Lično, gospodine, lično”, reče. „S kim imam čast?”

Predstavih se, osećajući nekakvu glupavu bojažljivost, koja nama, policijskim činovnicima, uopšte nije svojstvena. Jer je od prvog pogleda bilo jasno da takav čovek mora da skriva prihode i poreske prijave popunjava nejasno.

„Divota božja!” zapeva namah di Barnstokr hvatajući me za rever. „Gde ste to našli? Brin, dete moje drago, pogledajte kakva divota!”

Među prstima mu je bila plava ljubičica. I zamirisa na ljubičicu. Ja nagnah sebe da zatapšem, iako ne volim takve stvari. Stvorenje u fotelji zevnu koliko god je moglo svojim malenim ustima i prebaci nogu na naslon za ruke.

„Iz rukava”, izjavi ono promklim basom. „Jalova posla, striče.”

„Iz rukava!” tužno ponovi di Barnstokr. „Ne, Brin, to bi bilo previše prosto. To bi bila, odista, kako se vi izražavate, jalova posla. Jalova i nedostojna takvog stručnjaka kao što je gospodin Glepski.”

On spusti ljubičicu na otvoreni dlan, pogleda je, podiže obrve i ljubičica nestade. Ja zatvorih usta i zavrteh glavom. Ostao sam bez reči.

„Vi se majstorski smučate”, gospodine Glepskin, reče di Barnstokr. „Posmatrao sam vas kroz prozor. I red je da kažem, prosto sam uživao.”

„Ma otkud”, promrsih. „Pa, smučao sam se nekada…”

„Striče”, oglasi se namah stvorenje iz dubine fotelje. „Stvorite bolje cigaretu.”

Di Barnstokr se, izgleda, doseti.

„Da!” reče. „Dopustite da vas upoznam, gospodine Glepski: to je Brin, jedino dete mog dragog pokojnog brata… Brin, dete moje!”

Dete se nerado izvuče iz fotelje i priđe. Kosa mu je bila bujna, ženska, a, uostalom, možda i nije bila ženska, već, tako reći, mladalačka. Noge zategnute u elastiku bile su suvonjave, dečije, a, uostalom, možda, baš naprotiv — vitke devojačke. Bluza je bila za tri broja veća nego što je bilo potrebno. Kratko rečeno, ja bih više voleo kad bi di Barnstokr predstavio čedo svog dragog pokojnika prosto kao sinovca ili sinovicu. Dete mi se ravnodušno osmehnu ružičastim, nežnim ustima i pruži preplanulu izgrebanu ruku.

„Jesmo li vam zadali prpu?” zapita ono promuklo. „Tamo na putu…”

„Mi?” ponovo ga upitah.

„Pa, ne mi, naravno, Bukefal. On to zna… Sve mu je naočare zasuo snegom”, saopšti ono stricu.

„U ovom slučaju”, ljubazno razjasni di Barnstokr, „Bukefal nije legendarni konj Aleksandra Makedonskog. U ovom slučaju Bukefal je motocikl, odvratno i opasno prevozno sredstvo, koje me polako ubija tokom dve poslednje godine i na kraju, kako osećam, tera me u grob.”

„Cigaretu hoću”, podseti dete.

Di Barnstokr snuždeno zavrte glavom i bespomoćno raširi ruke. Kada ih opet sastavi među prstima mu se pušila cigareta i on je pruži čedu. čedo povuče dim i probirljivo progunđa: „Opet je sa filterom…”

„Sigurno želite da se tuširate posle vašeg spusta”, reče mi di Barnstokr. „Skoro će ručak…”

„Da”, rekoh. „Svakako. Izvinite.”

Za mene je bilo veliko olakšanje da zbrišem iz ovog društva. Nisam bio u formi. Iznenadili su me. Ipak je čuveni mađioničar u areni jedno, a čuveni mađioničar u privatnom životu sasvim drugo. Ja se nekako pozdravih i krenuh na svoj sprat, preskačući po tri stepenika.

U hodniku kao ni pre nije bilo nikog, negde u daljini su kao i ranije suvo kuckale bilijarske lopte. Prokleti tuš bio je kao i pre toga zatvoren. Nekako se umih u svojoj sobi, presvukoh se i, uzevši cigaretu, opružih se na divan. Obuze me prijatna malaksalost i nekoliko minuta čak i prodremah. Probudi me nečija cika i zloslutni, ridajući kikot u hodniku. Skočih. Tog časa neko zakuca na vrata i Kajsin glas promauka: „Izvolite na obed!” Ja se odazvah na to sa da-da, odmah dolazim, i spustih noge s divana, napipavajući papuče. „Izvolite na obed!” dopre izdaleka, a potom još jednom: „Izvolite na obed!” a zatim ponovo odsečan i avetinjski kikot. Meni se čak pričinilo da čujem zveckanje zarđalih lanaca.

Očešljah se ispred ogledala, isprobah nekoliko izraza lica, kao: rasejana ljubazna pažnja; nepokolebljiva zakopčanost profesionalca; srdačna spremnost za svakojaka poznanstva i ironičan osmeh tipa „hi”. Nijedan izraz mi se nije učinio prigodan, zato prestadoh da se dalje zamajavam, tutnuh u džep cigarete za čedo i izađoh u hodnik. Izašavši, zapanjih se.

Vrata sobe preko puta bila su širom otvorena. U otvoru, kod samog dovratka, opirući se stopalima o jednu uokvirenu dasku vrata, a leđima o drugu, visio je mlad čovek. Njegova poza je uza svu neprirodnost izgledala krajnje neusiljena. Gledao me je odozgo naniže, kezio duge žućkaste zube i salutirao.

„Dobar dan”, rekoh, poćutavši. „Da vam pomognem?”

Tada on graciozno, kao mačka, skoči na pod i, otpozdravivši po vojnički, stade preda mnom mirno.”čast mi je, inspektore”, reče. „Dopustite da se predstavim: poručnik kibernetike Simon Simone.”

„Na mestu voljno”, rekoh i mi se rukovasmo.

„U stvari, ja sam fizičar”, reče. „Ali ono „kibernetike” zvuči gotovo isto tako harmonično kao „pešadije”. Ispada smešno.” I on neočekivano prasnu u onaj isti stravični ridajući kikot u kome su se naslućivali vlaga podzemlja, krvave mrlje koje se ne mogu ukloniti i zveket zarđalih lanaca na okovanim skeletima.

„Šta ste radili gore?” upitah, savlađujući zaprepašćenje.

„Trenirao sam”, odgovori. „Ja sam alpinist…”

„Poginuli”, našalih se i odmah zažalih zbog toga, jer on ponovo obruši na mene lavinu svog zagrobnog kikota.

„Nije loše, nije loše za početak”, progovori on, brišući oči. „Ne, ja sam još živ. Došao sam ovamo da se verem uz litice, ali nikako ne mogu da dospem do njih. Unaokolo je sneg. I ja se, eto, pentram po vratima, po zidovima…” On namah zaćuta i uhvati me pod ruku. „Pravo da vam kažem”, reče, „došao sam ovamo da se okrepim. Premor. Projekat „Midas”, čuli ste? Najstroža tajna.

četiri godine bez odsustva. I lekari su mi propisali kuru putenih zadovoljstava.” On se ponovo zakikota, ali već smo stigli do trpezarije. Ostavivši me, pohita prema stočiću gde su bila poređana predjela. „Sledite me, inspektore”, povika u trku. „Požurite, inače će prijatelji i rođaci Poginulog pojesti sav kavijar…”

Trpezarija je bila velika, imala je pet prozora. U sredini se nalazio veliki ovalni sto za dvadesotak osoba; velelepan, pocrneo od vremena, bife je blistao od srebrnih pehara, mnogobrojnih ogledala i raznobojnih boca; stolnjak je bio uštirkan, posude od prekrasnog porculana, pribor za jelo srebrni, s finom crnom caklinom. Ali uza sve to ovde su vladala, očigledno, najdemokratskija pravila ponašanja. Na stočiću za predjela blistala su predjela — uzimaj što stigneš. Na drugom stočiću, manjem, Kajsa je stavila čorbaluke od fajansa sa čorbom od povrća i buljonom — sam biraj, sam sipaj. Za one koji žele da se okrepe postojala je baterija boca — brendi, irski džin, pivo i travarica od latica runolista, specijalitet kuće, kako je tvrdio Zgut.

Za stolom su već sedeli di Barnstokr i čedo njegovog pokojnog brata. Di Barnstokr je otmeno mešao srebrnom kašičicom po tanjiru sa buljonom i popreko merio čedo koje je, raširivši na stolu laktove, sa slašću jelo čorbu od povrća.

U pročelju, gospodarila je meni nepoznata dama zanosne i neobične lepote. Imala je ili dvadeset ili četrdeset godina, nežna crnoputo-plavičasta ramena, labudov vrat, veoma krupne poluzatvorene oči s dugačkim trepavicama, pepeljasta, visoko podignuta kosa, skupocena dijadema — to je, bez sumnje, gospođa Mozes, i njoj, nesumnjivo, nije mesto za ovim prostim zajedničkim pansionskim obedom. Ovakve žene sam ranije viđao samo na fotografijama svetskih časopisa i u raskošnim filmovima.

Vlasnik hotela je, obilazeći sto, već krenuo prema meni sa poslužavnikom u ruci. Na poslužavniku, u kristalnoj brušenoj čašici, stravično se plavila travarica.

„Ratno krštenje!” saopšti vlasnik, približivši se. „Uzmite što pikantniju zakusku.”

Poslušah ga. Uzeh masline i kavijar. Zatim pogledah vlasnika i uzeh turšiju. Potom pogledah travaricu i iscedih u kavijar pola limuna. Svi su me gIedali. Uzeh čašicu, ispuhnuh (još nekoliko memljivih kabineta i hodnika) i sručih travaricu u usta. Stresoh se. Svi su me gledali, zato sam se stresao samo u mislima i strpao u usta polovinu turšije. Vlasnik se nakašlja. Simone se takođe nakašlja. Gospoda Mozes reče kristalnim glasom: „Oh! To je pravi muškarac.” Osmehnuh se i gurnuh u usta drugu polovinu turšije, gorko žaleći što turšija nije velika kao dinja. „Obećava!”

razgovetno reče čedo.

„Gospođo Mozes!” reče vlasnik. „Dozvolite da vam predstavim inspektora Glepskog.”

Pepeljasta kula sa začelja malo se nakloni, podigoše se i spustiše divne trepavice.

„Gospodin Glepski!” reče vlasnik. „Gospođa Mozes.”

Poklonih se. Sa zadovoljstvom bih se presamitio napola, tako me je peklo u stomaku, ali se ona osmehnu i meni namah laknu. Skromno se okrenuvši, završih sa predjelom i krenuh po čorbu.

Vlasnik me je smestio naspram Barnstokrovih, tako da je desno od mene, na žalost previše daleko, bila gospođa Mozes, dok je levo, na žalost previše blizu, bio potišteno spadalo Simone, spreman da svakog časa prasne u grozomoran kikot.

Razgovor za stolom usmeravao je vlasnik hotela. Pričali smo o zagonetnom i nepoznatom, tačnije o tome da se u hotelu u poslednje vreme događaju čudne stvari. Mene su, kao novajliju, uputili u pojedinosti. Di Barnstokr je potvrdio da su mu odista pre dva dana nestale papuče, koje su se našle tek pred veče u sobi — muzeju. Simone je, kikoćući se, izjavljivao da neko čita njegove knjige — mahom stručnu literaturu — i pravi na marginama zabeleške — mahom potpuno nepismene.

Vlasnik, obamirući od zadovoljstva, pričao je o današnjem slučaju sa lulom koja se pušila i novinama, i dodavao da noću neko ide po kući. čuo je to svojim ušima i jednom je čak video belu priliku, koja se šunjala od ulaznih vratiju preko hola prema stepeništu. Gospođa Mozes je, nimalo se ne ustežući, drage volje potvrdila ove izjave i dodala da je juče neko provirio kroz njen prozor. Di Barnstokr je isto tako potvrdio da neko ide, ali on lično smatra da je to samo naša dobra Kajsa, tako mu se u svakom slučaju učinilo. Vlasnik je primetio da je to apsolutno nemoguće, a Simon Simone se hvalisao kako noću spava kao mrtav i ništa od svega toga nije čuo. Ali je već dva puta primetio da su njegove skijaške cipele mokre, kao da tobož neko noću juri u njima po snegu. Ja, zbijajući šalu na svoj račun, ispričah o slučaju sa pepeljarom i bernardincem, a čedo promuklo izjavi — stavljajući na znanje svim prisutnima — da, u krajnjem slučaju, nema ništa naročito protiv ovih šala, naviklo je na ove trikove-oglede, ali apsolutno ne podnosi kada se tuđini izležavaju na njegovoj, čedovoj, postelji. Pri tom je ono tako upiralo u mene svoje okulare da se obradovah što sam doputovao tek danas.

Atmosferu prijatne strave, koja je vladala za stolom, narušio je gospodin fizičar.

„Dolazi jednom prilikom kapetan druge klase u nepoznati grad”, izjavi. „Odseda u hotelu i naređuje da pozovu vlasnika…”

Iznenada ućuta i osvrte se.

„Pardon”, reče. „Nisam uveren da se u prisustvu dama”, tada se pokloni prema gospođi Mozes, „a isto tako… ha-ha… omladine”, pogleda čedo, „hm-hm…”

„Baš je glupava anegdota”, reče čedo s omalovažavanjem. „Sve je ne može biti bolje, ali nećemo deliti popola. Je l” to?”

„Tačno!” uzviknu Simone i prasnu u kikot.

„Deliti popola?” osmehujući se, upita gospođa Mozes.

„Nećemo deliti!” ljutito je ispravi čedo.

„Ah, nećemo deliti?” iznenadi se gospođa Mozes. „A šta nećemo deliti?”

Dete otvori usta, ali di Barnstokr napravi neuhvatljivi pokret i usta zapuši velika rumena jabuka, koju dete odmah slatko zagrize.

„Na kraju krajeva, neobično se ne zbiva samo u našem hotelu”, reče di Barnstokr. „Dovoljno je da vas podsetim, na primer, na čuvene neidentifikovane leteće objekte.”

čedo s treskom odmače stolicu, ustade i, nastavljajući da hruska jabukom, krenu prema izlazu. đavo će ga znati zašto! Namah se pričinjavala u toj vitkoj, lepo građenoj figuri mlada, prekrasna devojka. Ali trebalo je ukrotiti dušu i devojka je iščezavala, a umesto nje na najbezočniji način pojavljivao se aljkav, drzak šiparac — od onih koji izležu buve na plažama i loču narkotike u javnim klozetima. Jednako sam razmišljao koga bih da upitam da li je to dečak, do đavola, ili devojčica, dok je di Barnstokr nastavljao da romori: „…đordana Bruna, gospodo, nisu uzalud spalili.

U kosmosu ne živimo, nesumnjivo, samo mi. Pitanje je samo kakva je gustina raspoređenosti uma u Vasioni. Prema ocenama različitih naučnika, gospodin Simone će me ispraviti ako grešim, samo u našoj Galaksiji može postojati do milion naseljenih Sunčevih sistema. Da sam ja matematičar, gospodo, ja bih na osnovu ovih podataka pokušao da utvrdim verovatnoću makar toga da je naša Zemlja predmet nečije naučne opservacije…”

Pitati di Barnstokra lično, razmišljao sam, nije zgodno. Uz to on, po mom mišljenju, ni sam ne zna. Kako bi mogao da zna? Dete je dete. I svršena posla. Ljubaznog vlasnika hotela je baš briga.

Kajsa je glupa. Pitati Simonea znači preživeti još jedan val zagrobnog veselja… Uostalom, šta je meni? Šta se mene to tiče? Da li da uzmem još pečenja?… Kajsa je, naravno, glupa; ali se u kuvanje razume…”…Složićete se”, romorio je di Barnstokr, „sa mišlju o tome da tuđe oči pažljivo i pomno izučavaju našu staricu-planetu kroz ponore Kosmosa — ta misao već sama po sebi zaokuplja maštu…”

„Sračunao sam”, reče Simone. „Ako oni umeju da razlikuju naseljene sisteme od nenaseljenih i promatraju samo naseljene, onda će to biti jedinica minus „e” na minus jedan.”

„Zar je baš tako?” uzdržano se prenerazi gospođa Mozes, darujući Simonea ushićenim osmehom.

Simone zarza. čak se promeškolji na stolici. Oči mu se ovlažiše.

„Koliko će to biti količinski?” zažele da sazna di Banstokr, pošto sačeka da prođe ovaj akustički nasrtaj.

„Približno dve trećine”, odgovori Simone brišući oči.

„Ali to je veoma velika verovatnoća!” vatreno reče di Barnstokr. „Ja to razumem tako kao da smo mi odista objekat posmatranja!”

Tada vrata u trpezariji iza mojih leđa zatreskaše i zazvečaše, kao da su ih, upirući svom snagom gurali ramenom.

„Prema sebi!” povika vlasnik. „Prema sebi, molim vas!”

Osvrtoh se i tog časa se vrata širom otvoriše. Na pragu se pojavi neobična prilika. Stameni stariji čovek sa potpuno buldožjim licem, obučen u nešto što je naličilo na smešni srednjovekovni prsluk boje lososa sa peševima do kolena. Ispod prsluka pomaljale su se oficirske čakšire sa zlatnim generalskim lampasima. Jednu ruku je držao iza leđa, a drugom je stezao veliku metalnu čašu sa drškom.

„Olga!” dreknu on gledajući ispred sebe mutnim očima. „čorbu!”

Nastade trenutna pometnja. Gospođa Mozes s nekakvom nepriličnom žustrinom polete prema stočiću sa čorbama, vlasnik se odmače od bifea i poče rukama praviti pokrete koji su izražavali njegovu spremnost da ga na sve moguće načine usluži. Simone žurno gurnu krompir u usta i iskolači oči, da se ne bi zakikotao, a gospodin Mozes — jer je, nesumnjivo, to bio on — likujuće podrhtavajući obrazima, pronese svoju čašu prema stolu naspram gospođe Mozes i tamo se smesti, zamalo ne promašivši sedište.

„Vreme, gospodo, danas, sneg”, saopšti. Bio je trešten pijan. Gospođa Mozes stavi ispred njega čorbu, on mrko pogleda u tanjir i otpi iz čaše. „O čemu pričate?” zainteresova se.

„Razmatrali smo ovde mogućnost da Zemlju posećuju posetioci iz kosmičkog prostranstva”, objasni di Barnstokr, ljubazno se osmehujući.

„Šta hoćete time da kažete?” upita gospodin Mozes, sa velikim podozrenjem uprevši pogled iznad čaše u di Barnstokra. „Nisam to očekivao od vas, Barn… Barl… di!”

„Oh, to je čista teorija!” čilo uskliknu di Barnstokr. „Gospodin Simone nam je sračunao verovatnoću…”

„Glupost”, reče gospodin Mozes. „Ludorija. Matematika nije nauka… A ko je ovaj”, upita, bečeći u mene desno oko. Nekakvo mutno, ružno oko.

„Dozvolite da vas predstavim”, žurno reče vlasnik. „Gospodin Mozes — gospodin inspektor Glepski. Gospodin Glepski — gospodin Mozes.”

„Inspektor”, promrmlja Mozes. „Falsifikovane priznanice, lažni pasoši… Imajte na umu, Glepski, moj pasoš nije lažan. Sećanje vas dobro služi?”

„Nemam razloga da se požalim”, rekoh.

„Pa, dakle, nemojte zaboraviti.” On ponovo strogo pogleda u tanjir i otpi iz čaše. „Danas je dobra čorba”, izjavi. „Olga, skloni ovo i daj mi nekakvo meso. A što ste se ućutali, gospodo?

Nastavite, nastavite, slušam vas.”

„U vezi sa mesom”, odmah reče Simone. „Neki sladokusac je naručio u restoranu file…”

„File. Da!” s odobravanjem reče gospodin Mozes, pokušavajući da preseče pečeno meso jednom rukom. Drugu ruku nije odvajao od čaše.

„Konobar je primio narudžbinu”, nastavi Simone, „a sladokusac je u iščekivanju svog omiljenog jela posmatrao devojke na estradi.”

„Smešno”, reče gospodin Mozes. „Za sada je veoma smešno. Nije dovoljno slano. Olga, dodaj mi ovamo so. Pa, gospodine?”

Simone se pokoleba.

„Pardon”, reče neodlučno. „Kod mene su se pojavila neobično velika strahovanja…”

„Da. Strahovanja”, zadovoljno ponovi gospodin Mozes. „A dalje?”

„Kvit”, reče tužno Simone i zavali se u stolicu.

Mozes upre pogled u njega.

„Kako kvit?” upita s negodovanjem. „Pa jesu li mu doneli file?”

„Hm-hm… Zapravo… nisu”, reče Simone.

„To je drskost”, reče Mozes. „Trebalo je pozvati šefa sale.” On s ogavnošću odgurnu od sebe tanjir. „O neobično neprijatnom događaju ste nam ispričali, Simone.”

„Ovakvom kakav je”, reče Simone, jedva se osmehujući.

Mozes otpi iz čaše i okrenu se prema vlasniku.

„Snevar”, reče, „jeste li našli lopužu koji krade papuče? Inspektore, eto posla za vas.

Pozabavite se u dokolici. Ipak vi ovde kradete bogu dane. Nekakav lopuža krade papuče i viri kroz prozor.”

Htedoh da odgovorim da ću se obavezno pozabaviti, ali tada čedo pritera pod same prozore svog Bukefala. Staklo u trpezariji zazveča, bilo je teško razgovarati. Svi zagnjuriše glave u tanjire, a di Barnstokr je, prinevši raširenu šaku srcu, rasipao nadesno i nalevo nema izvinjavanja. Zatim Bukefal zagrme preko svake mere, ispred prozora polete oblak snežne prašine, rika se strelovito udalji i pretvori u jedva čujno zujanje.

„Potpuno kao na Nijagari!” reče kristalnim glasićem gospođa Mozes.

„Kao na raketodromu!” oponira mu Simone.

„Divljački motocikl.”

Kajsa na vrhovima prstiju priđe gospodinu Mozesu i stavi ispred njega bocu sa sirupom od ananasa. Mozes blagonaklono pogleda bocu i otpi iz čaše.

„Inspektore”, reče, „a šta vi mislite povodom ovih krađa?”

„Ja mislim da se to šali neko od prisutnih”, odgovorih.

„Neobična misao”, negodujući reče Mozes.

„Nipošto”, primetih. „Prvo, u svim ovim postupcima ne primećuju se nikakve druge namere osim mistifikacije. Drugo, pas se ponaša kao da su u kući samo svoji.”

„Oh da!” reče domaćin prigušenim glasom. „Naravno, u kući su samo svoji. Ali on nije bio za Lelja prosto svoj. Bio je za njega bog, gospodo!”

Mozes upre pogled u njega.

„Ko je On?” upita strogo.

„On. Poginuli.”

„Kako je to interesantno!” procvrkuta gospođa Mozes.

„Nemojte mi puniti glavu” reče Mozes vlasniku.

„A ako vi znate ko se bavi ovim stvarčicama, onda ga posavetujte, obavezno posavetujte da prekine. Da li me razumete?” On nas obuhvati nabubrelim očima. „Inače ću i ja početi da se šalim!” izdra se.

Zavlada tajac. Po mom mišljenju, svi su pokušali da zamisle čime će se sve to završiti ako i Mozes počne da se šali. Ne znam kako kod drugih, ali slika je pred mojim očima bila veoma tužna.

Mozes je merio svakog od nas redom, ne zaboravljajući da otpije iz čaše. Bilo je potpuno nemoguće shvatiti ko je on i šta ovde radi. I zašto nosi ovaj lakrdijski kaftan? (Možda je već počeo da se šali?) I šta ima u čaši? I zašto se sve vreme čini da je ona puna, mada je na moje oči već pedesetak puta potrzao iz nje i to solidno?

Zatim gospođa Mozes odmače tanjir, prinese divnim usnama salvet i, podigavši oči prema tavanici, izjavi: „Ah, koliko volim lepe zalaske sunca! To je pir boja!”

Najednom osetih neobično jaku potrebu za usamljenošću. Ustadoh i rekoh odlučno: „Zahvaljujem vam, gospodo. Do večere.”