5

Zastadoh pred Hinkusovom sobom i oprezno se obazreh. U hodniku, kao i uvek, nije bilo nikog. Iz sale za bilijar dopiralo je lupkanje lopti — tamo je bio Simone. Di Barnstokr je i dalje pelješio Olafa u Olafovoj sobi. čedo je vozilo motocikl. Mozesi su bili u svojoj sobi. Hinkus je sedeo na krovu. Pre pet minuta sišao je u bife, uzeo još jednu bocu, navratio u sobu, obukao bundu i sada ima, verovatno, nameru da diše svež vazduh bar do ručka. A ja sam stajao pred njegovom sobom, probao u ključaonici ključeve iz svežnja koji sam zdipio iz kancelarije vlasnika hotela i spremao se da izvršim službeni prekršaj. Naravno, nisam imao ni najmanje prava da upadam u tuđu sobu i da vršim pretres bez pismenog naloga. Ali sam osećao da se to mora uraditi, inače neću moći spokojno spavati i uopšte živeti.

Peti ili šesti ključ se lako okrenuo i ja se ušunjah u sobu. Uradio sam to onako kako to rade junaci najgledanijih špijunskih filmova — druge metode nisam znao. Sunce je već gotovo zašlo iza planinskog grebena, ali je u sobi bilo prilično svetlo. Soba je izgledala kao da niko u njoj ne živi, krevet nije bio izgužvan, pepeljara je bila prazna i čista, a obe putne torbe stajale su nasred sobe. Ni po čemu ne možeš zaključiti da čovek ima nameru da provede ovde dve nedelje.

Sadržaj prve, teže putne torbe još više me uznemiri. To je bio tipični lažni prtljag: nekakve prnje, pocepani krevetski čaršavi i jastučnice i hrpa knjiga, izabranih na najapsurdniji način. Bilo je očito da je Hinkus strpao u tu putnu torbu sve što mu je bilo nadomak ruke. Pravi prtljag nalazio se u drugoj putnoj torbi. Ovde su bile tri preobuke, pidžama, neseser, komplet nalivpera, svežanj novčanica — pozamašan svežanj, veći od mog — i dva tuceta maramica. Tamo je bila takođe manja srebrna čuturica — prazna, futrola sa tamnim naočarima i boca s inostranom etiketom — puna. A sasvim na dnu putne torbe, ispod rublja, nađoh masivan zlatan sat sa komplikovanim brojčanikom i omanji damski brauning.

Sedoh na pod i oslušnuh. Za sada je sve bilo tiho, ali mi je veoma malo vremena ostalo za razmišljanje. Razgledah sat. Na poklopcu je bio izgraviran nekakv nedokučiv monogram. Zlato je bilo pravo dukatno, s crvenkastim odsjajem, brojčanik ukrašen znacima zodijaka. To je bio, nesumnjivo, nestali sat gospodina Mozesa. Zatim razgledah pištoij. Igračka sa sedefastom ručkom, niklovana cev, kalibra 0,25, oružje za borbu prsa u prsa i, strogo govoreći, to uopšte nije oružje…

Gluposti, sve su to gluposti. Gangsteri ne dovode sebe u nepriliku takvom tričarijom. I ako je već tako, gangsteri ne kradu satove, pogotovu ne ovako teške i masivne. Pravi gangsteri, s imenom i reputacijom. Još manje u hotelu, prvog dana, izlažući se riziku da odmah budu uhvaćeni.

Da, da-da… Hajde da brzo formulišemo. Nema nikakvih dokaza da je Hinkus opasan gangster, manijak i sadist a napretek je dokaza da je nekom veoma stalo da ga prikaže kao gangstera. Istina, lažni prtljag… Dobro, to ću da dokonam kasnije. Šta da radim s pištoljem i satom?

Ako ih uzmem, a Hinkus je odista lopov (mada nije ganster), on će se nekažnjeno izvući… Ako su mu podmetnuli… Do đavola, nikako ne shvatam… Nemam iskustva. E, jesam ti ja Herkol Poaro…

Ako ih uzmem, onda, prvo, šta ću s njima? Da ih vučem sa sobom? Još će me optužiti za krađu… U sobi ih ne smem kriti…

Ponovo oslušnuh. U trpezariji su zveckali tanjiri — Kajsa je već postavljala sto. Neko protapka pored vrata. Glas Simonea iznebuha zapita: „A gde je inspektor? Gde je naš delija?”

Prodorno vrisnu Kajsa, kikot od kojeg se čoveku ledi krv potrese sprat.

Ne smislivši ništa, žurno ispraznih šaržer, stavih metke u džep, a pištolj i sat gurnuh natrag na dno putne torbe. Jedva sam uspeo da izletim i okrenem ključ, kad se na drugom kraju hodnika pojavi di Barnstokr. Okrenuvši prema meni aristokratski profil pričao je nekome, očigledno Olafu: „Dragi moj, zar možete u to da sumnjate? Kad su di Barnstokri odbili da igraju revanš?

Danas, ako vam je po volji! Recimo, u deset sati uveče, kod vas…”

Zauzeh neusiljeni stav (to jest, izvadih čačkalicu i stadoh je okretati), a di Barnstakr se osvrnu i, ugledavši me, srdačno zamaha rukom.

„Dragi inspektore!” svečano objavi. „Pobeda, slava, bogatstvo! Takva je svagdašnja sudbina di Barnstokra.”

Pođoh mu u susret i mi se susretosmo kraj vrata njegove sobe.

„Jeste li opelješili Olafa?” upitah.

„Prosto neverovatno, jesam!” reče srećno se osmehujući. „Naš dragi Olaf je previše metodičan, igra kao mašina, ni trunke fantazije. čak je i dosadno… Trenutak, šta to imate?” On mi vešto iz vuče iz unutrašnjeg džepa kaputa kartu za igranje.

„Ah, to je baš onaj kec herc, kojim sam dokusurio Olafa.”

Jadni Olaf izađe iz svoje sobe, gorostasan, rumen, čio, prođe mimo nas i srdačno se osmehnu, promrmljavši: „Treba nešto popiti pre ručka…” Di Barnstokr, osmehujući se, pratio ga je pogledom i iznanada me, kao da se nečeg setio, uhvati me za rukav.

„Uzgred, dragi inspektore. Znate li kakvu je novu šalu napravio naš dragi pokojnik?

Svratimo za časak kod mene…”

Uvuče me u svoju sobu, gurnu u fotelju i ponudi mi cigaretu.

„Gde beše ono?” progunđa tapšući se po džepovima. „Aha! Evo, izvolite pogledati šta sam dobio danas.” Pruži mi zgužvani komadić hartije.

To je opet bila cedulja. Škrabavim štampanim slovima, s pravopisnim greškama, tamo je bilo napisano: „Našli smo vas. Držim vas na nišanu. Nemojte pokušavati da bežite i ne pravite gluposti. Pucaću bez upozorenja. S”

Stisnuvši zubima cigaretu, pročitah ovu poruku dva ili tri puta.

„Divno, zar ne?” reče di Barnstakr, doterujući se ispred ogledala. „Ima čak i potpis. Treba pitati vlasnika kako se zvao Poginuli…”

„Kako je ona dospela kad vas?”

„Ubacili su je u sobu kod Olafa dak smo se kartali. Olaf je otišao u bife po piće, a ja sam sedeo i pušio cigaru. Začulo se kucanje na vratima i ja rakoh: „Da-da, uđite”, ali niko nije ušao.

Iznenadih se i najednom opazih da kraj vrata stoji ova cedulja. Očigledno, podvukli su je ispod vrata.”

„Vi ste, svakako, provirili u hodnik i, svakako, nikog niste opazili”, rekoh.

„Pa, prilično dugo mi je bilo potrebno da se izvučem iz fotelje”, reče di Barnstokr. „Da pođemo? Iskreno govoreći, pošteno sam ogladneo.”

Stavih cedulju u džep i mi krenusmo u trpezariju, pokupismo usput čedo a ne uspesmo da ga nagovorimo da opere ruke.”Izgledate nekako zabrinuto, inspektore”, primeti di Barnstokr, kada se približismo trpezariji.

Pogledah njegove spokojne staračke oči, i meni najednom pade na um da je celu ovu ujdurmu sa ceduljama on smislio. Za trenutak me obuze besomučna srdžba, spopala me želja da zatrupkam nogama i da zaurlam: „Ostavite me na miru! Pustite me da se mirno skijam!” Ali se, naravno, savladah.

Uđosmo u trpezariju. Izgleda da su već svi bili na okupu. Gospođa Mozes je posluživala gospodina Mozesa, Simone i Olaf muvali su se oko stola s predjelima, vlasnik je sipao travaricu. Di Barnstakr i čedo odoše na svoja mesta, a ja se pridružih muškarcima. Simone je zlokabnim šapatom pričao Olafu o delovanju travarice od runolista na čovekovu utrobu. Spominjao je: leukemiju, žuticu, rak dvanaestopalačnog creva. Olaf je, dobrodušno izgovarajući „hm”, i jeo ikru. Tada uđe Kajsa i poče da blebeće, obraćajući se vlasniku: „Oni ne žele da idu, rekli su, pošto se nisu svi okupili neće ni oni da pođu. A kada se svi skupe, tada će i oni da dođu. Tako su rekli… I dve boce su prazne…”

„Dela idi i reci da su se svi skupili”, naredi vlasnik.

„Oni mi neće verovati, ja sam već rekla da su se svi okupili, a oni mi…”

„O kome govorite?” odsečno zapita gospodin Mozes.

„Reč je o gospodinu Hinkusu”, odgovori vlasnik. „On se i dalje nalazi na krovu, a ja…”

„Otkud na krovu!” pramuklim basom reče čedo. „Eno ga Hinkus!” I ono pokaza viljuškom sa nabodenom turšijom na Olafa.

„Dete moje, vi grešite”, blago reče di Barnstoikr, a Olaf dobroćudno razvuče usne i zabrunda: „Olaf Andvaraors, stojim vam na raspolaganju, detence. Možete me zvati jednostavno Olaf.”

„A zašto je onda on?” viljuška sa turšijom se pruži prema meni.

„Gospodo, gospodo!” umeša se domaćin. „Nemojte se prepirati. Sve su to tričarije.

Gospodin Hinkus, koristeći tu slobodu koju garantuje svakom administracija našeg hotela, prebiva na krovu, i Kajsa će ga odmah dovesti.”

„Ma neće oni da idu…” poče da se vajka Kajsa.

„Do davola, Snevar”, reče Mozes. „Neće da ode, neka dreždi na ciči.”

„Poštovani gospodine Mozes”, reče vlasnik dostojanstveno, „upravo sada je veoma poželjno da svi budu na okupu. Imam da sopštim mojim cenjenim gostima veoma prijatnu novost… Kajsa, brzo!”

„Ma neće oni poći…”

Ja spustih tanjir s predjelom na stočić.

„Pričekajte”, rekoh. „Sada ću ga dovesti.”

Izlazeći iz trpezarije čuh kako Simone reče: „Pravilno! Neka se policija bavi svojim poslom”, posle čega se zasmeja grozomornim kikotom koji me je pratio do samih tavanskih stepenica.

Popeh se uz stepenice, gurnuh sklepana drvena vrata i nađoh se na okruglom, potpuno zastakljenom paviljončiću sa uskim klupicama za odmor duž zidova. Ovde je bilo hladno, čudno je mirisalo na sneg i prašinu, tu je bila naslagana hrpa sklopljenih stolica za ležanje. Vrata od šperploče koja su vodila na krov bila su odškrinuta.

Ravan krov bio je pokriven debelim slojem snega, oko omanjeg paviljona sneg je bio ugažen, a dalje, prema iskošenoj anteni vodila je stazica, i na kraju te stazice nepomično je sedeo u stolici za ležanje dobro umotan Hinkus. Levom rukom pridržavao je na kolenu bocu, a desnu je skrivao ispod pazuha, zacelo ju je grejao. Lice mu se gotovo nije ni videlo, bilo je zaklonjeno kragnom bunde i obodom krznene šubare, samo su mu napregnute oči blistale otuda — kao tarantula motrio je iz rupice.

„Hajdemo, Hinkuse” rekoh. „Svi su se okupili.”

„Svi?” promuklo upita.

Izdahnuh klupko pare, priđoh i gurnuh ruke u džepove.

„Svi do poslednjeg. čekaju vas.”„Dakle, svi…” ponovi Hinkus.

Klimnuh i osvrnuh se. Sunce se sakrilo iza planinskog grebena, sneg je u dolini izgledao ljubičast, na nebu koje se smrkavalo podizao se bledi mesec.

Krajičkom oka sam primetio da me Hinkus pažljivo posmatra.

„A zbog čega me čekaju?” upita. „Mogli su početi… Zašto uznemiravati ljude bez potrebe?”

„Vlasnik hotela želi da nam priredi nekakvo iznenađenje, i potrebno mu je da se svi mi okupimo.”

„Iznenađenje…” ponovi Hinkus i nakašlja se. „Imam tuberkulozu”, reče iznenada. „Lekari mi govore da stalno treba da budem na svežem vazduhu… i da jedem meso morki”, dodade poćutavši.

Bi mi ga žao.

„Do đavola”, rekoh iskreno, „žao mi vas je. Ali se ipak mora i ručati…”

„Mora, naravno”, složi se on i ustade. „Ručaću i vratiću se ovamo da spavam.” On spusti bocu na sneg. „Šta vi mislite, da li doktori lažu ili ne? Što se tiče svežeg vazduha…”

„Mislim da ne lažu”, rekoh. Setih se kako je bledozelen silazio preko dana niz stepenice i upitah: „čujte, zašto toliko ljuštite rakiju? To na vas to mora štetno delovati.”

„Ne-e!” izusti s tihim očajanjem. „Zar se može živeti bez rakije?” Ućuta. Silazili smo niz stepnice. „Ne mogu bez rakije”, dodade odlučno. „Strašno. Bez rakije bih poludeo.”

„De-de, Hinkuse”, rekoh. „Tuberkulozu sada leče. To nije devetnaesti vek.”

„Da, po svoj prilici”, apatično se složi. Skrenusmo u hodnik. U trpezariji je zveckalo posuđe, brujali su glasovi. „Idite, ja ću skinuti bundu”, reče zastavši ispred svoje sobe.

Klimnuh i uđoh u trpezariju.

„A gde je uhapšenik?” glasno upita Simone.

„Kažem li da oni neće da idu…” poče piskavim glasom Kajsa.

„Sve je u redu”, rekoh. „Sad će doći.”

Sedoh na svoje mesto, zatim, setivši se ovdašnjih pravila, skočih i pođoh po supu. Di Barnstokr je nešto pričao o magiji brojeva. Gospođa Mozes se iščuđavala. Simone se isprekidano kikotao. „Prođite se, Bardl… Dibr…”, brundao je Mozes. „Sve su to srednjovekovne gluposti.” Usuh sebi valjanu porciju supe i uto se pojavi Hinkus. Usne su mu drhtale i opet je bio nekako zemljast u licu. Dočeka ga eksplozija pozdrava, a on, žurno obuhvativši sto pogledom, nekako nesigurno krenu ka svom mestu između mene i Olafa.

„Ne-ne!” vikao je vlasnik trčeći prema njemu sa čašicom travarice. „Ratno krštenje!”

Hinkus zastade, pogleda čašicu a reče nešto što se nije čulo zbog opšte graje.

„Ne-ne!” usprotivi se vlasnik. „To je najbolji lek. Od svih zala! Tako reći, panaceja. Molim vas!”

Hinkus se nije opirao. Sruči napitak u usta, stavi čašicu na poslužavnik i sede za sto.

„Ah, kakav muškarac!” oduševljeno uzviknu gospođa Mozes. „Gospodo, to je pravi muškarac!”

Ja se vratih na svoje mesto i prihvatih se jela. Hinkus ne ode po supu, samo stavi sebi malo pečenja. Sada nije izgledao tako loše i, činilo se, o nečem je usredsređeno razmišljao. Slušao sam naklapanja di Barnstokra, i u taj mah vlasnik zakuca nožem o rub tanjira.

„Gospodo!” reče svečano. „Molim za trenutak pažnje! Sada kada smo se svi okupili ovde, uzimam sebi slobodu da vam saopštim prijatnu novost. Izlazeći u susret mnogobrojnim željama gostiju, administracija hotela je odlučila da priredi danas praznični bal, Doček proleća. Ručku neće biti kraja! Ples, gospodo, piće, karte, veselo ćaskanje!”

Simone snažno lupi koštunjavim dlanovima. Gospođa Mozes isto tako zatapša. Svi živnuše, čak i tvrdokorni gospodin Mozes, otpivši uobičajeni gutljaj iz čaše, prošišta: „Pa, karte — dobro, neka još i to bude…” A dete je lupkalo viljuškom o sto i plazilo mi jezik. Tako ružičast jezičić, veoma simpatičnog izgleda. I u jeku te graje i živahnosti Hinkus mi se iznenada primače i prošapta na uho: „čujte, inspektore, vi ste, vele, policajac… Šta da radim? Potražio sam maločas u putnoj korpi… lek. Propisali su mi da pre ručka pijem nekakvu miksturu… A kod mene tamo… pa, kojekakva topla odeća, krzneni gunj, čarape… Ništa mi od toga nije ostalo. Prnje nekakvo — nije moje, pocepano rublje… i knjige…”

Oprezno spustih kašiku na sto i pogledah ga. Gledao me je izbečeno, desni kapak mu je podrhtavao i u očima mu se ogledao strah. Veliki gangster. Manijak i sadist.

„Pa, dobro”, procedih kroz zube. „A šta vi hoćete od mene?”

On se namah nekako pokunji i uvuče glavu u ramena.

„Ma ne… ništa… Samo ne shvatam, je li to šala ili… Ako je krađa, ta vi ste policajac… A možda je, naravno, i šala, šta vi mislite?”

„Pa, Hinkuse”, rekoh, skrećući pogled i ponovo se laćajući supe. „Ovde se svi šale.

Smatrajte da je to šala, Hinkuse.”