6

Na moje ne malo iznenađenje, zamisao sa večernjom sedeljkom je uspela. Ručali smo brzo i nadvoje-natroje i niko nije napustio trpezariju osim Hinkusa, koji, promrsivši nekakva izvinjenja i vukući noge, ode natrag na krov da pročišćava pluća planinskim kiseonikom. Ispratio sam ga pogledom, osećajući nešto nalik na grižu savesti. Sinula mi je misao da bi sada bilo dobro ponavo upasti u njegovu sobu i uzeti iz putne torbe taj prokleti sat. Šala je šala, a zbog ovog sata on može imati ozbiljne neprijatnosti. Ima napretek neprijatnosti, pomislih. Sit sam tih neprijatnosti, tih šala i moje vlastite gluposti. Napiću se, odlučih, i odmah mi bi lakše. Preleteh pogledom po stolu a umesto čašice uzeh čašu. Šta me se sve to tiče? Na odmoru sam. I uopšte nisam policajac. Ko zna kako sam se ja sve prijavljivao… U stvari, ja sam penzionisani nastavnik fiizičke kulture… ne, u stvari, ako hoćete da znate, ja sam trgovački putnik. Prodajem polovne umivaonike. I klozetske šolje… Letimično pomislih da čak i za zastupnika maloletnika, Hinkus ima previše siromašan rečnik. Odagnah ovu misao i revnosno se zakikotah zajedno sa Simoneom na nekakvu njegovu uobičajenu nedotupavnu dosetku koju nisam dobro ni čuo. Nadušak ispih pola čaše brendija i usuh još. U glavi mi se zavrte.

U međuvremenu zabava otpoče. Kajsa još nije stigla da pokupi prljavo posuđe, a gospodin Mozes i di Barnstokr, pozivajući rukama jedan drugog, uputiše se stočiću za kartanje sa zelenom čojom, koji se iznenada pojavi u kutu trpezarije. Vlasnik uključi zaglušujuću muziku. Olaf i Simone istovremeno pohrliše gospođi Mozes, i pošto dotična nije bila kadra da izabere kavaljera, počeše da plešu utroje. čedo mi ponovo isplazi jezik. Ima pravo! Ustadoh od stola i, idući što je moguće odvažnije, ponesoh prema toj razbojnici… prema tom razbojniku bocu i čašu. Sad ili nikad, mislio sam. Takva istraga je u svakom slučaju interesantnija od krađe sata ili nekakvih drugih tralja.

Uostalom pa ja sam trgovac. Dobro i pravim čudom očuvani umivaonici…

„Ples, gospođice?” rekoh, sručivši se na stolicu kraj čeda.

„Ja ne plešem, gospođo”, nehajno odgovori čedo. „Prestanite da se zamlaćujete i dajte cigaretu.”

Dadoh mu cigaretu, popih još brendija i počeh da objašnjavam ovom biću da je njegovo ponašanje — po-na-ša-nje! — amoralno, da tako ne ide. Da ću ga kad-tad isprašiti, padne li mi samo šaka. Ili, dodadoh, promislivši, pozvaću ga na odgovornost zbog nošenja neodgovarajuće odeće na javnim mestima. Isticanje parola, rekoh. Neuljudno je. Na vratima. Šokira i unosi smutnju. Unosi smutnju! Ja sam čestit trgovac i ne dozvoljavam. Sjajna misao pade mi na um. Tužiću vas policiji, rekoh, kikoćući se srećnim smehom. Sa svoje strane mogu vam ponuditi… ne, ne klozetsku šolju, naravno, to bi bilo nedolično, tim pre za stolom… nego prekrasan umivaonik. Divno očuvan, uprkos svemu. Firme „Pavel Bure”. Je li po volji? Ako sam već na odmoru onda da se odmaram!…

čedo mi odgovori nešto, i prilično oštroumno, čas promuklim dečačkim basićem, čas umiljatim devojačkim altom. U glavi mi se vrtelo, i ubrzo mi se poče pričinjavati da razgovaram u isti mah sa dva sagovornika. Tu negde nalazio se poročan šiparac koji je krenuo lošim putem, koji neprestano cevči moj brendi i za koga ja snosim odgovornost kao pripadnik policije, iskusni trgovački putnik i stariji po činu. I odmah tu negde nalazila se zanosna devojka, pikantna devojka, koja, hvala Bogu, nije nimalo ličila na moju matoru i prema kojoj sam, čini se, počeo da osećam nežnija osećanja od očinskih. Potiskujući naprestano šiparca koji se u plitao u razgovor, iznesoh devojci svoje poglede na brak kao na dobrovoljni savez dvaju srdaca, koja su preuzela na sebe određene moralne obaveze. I nema mesta nikakvim biciklima, motociklima, dodadoh strogo.

Moramo se odmah dogovoriti o tome. Moja matora to ne podnosi. Dogovorili smo se i popili, najpre sa šiparcem, zatim sa devojkom, mojom verenicom. Zašto ne bi, do đavola, mlada punoletna devojka popila malo dobrog konjaka? Ponovivši nekoliko puta s određenim pobudama ovu misao, koja se i meni lično činila unekoliko sporna, zavalih se u stolici i pogledah dvoranu.

Sve je teklo izvanredno. Zakone i moralne norme niko nije narušavao. Niko nije isticao plakate, nije pisao cedulje, nije krao satove. Muzika je treštala. Di Barnstokr, Mozes i vlasnik kartali su se sve u šesnaest, ne ograničavajući ulog. Gaspođa Mozes je odvažno igrala sa Simoneom nešto potpuno savremeno. Kajsa je skupljala posuđe. Tanjiri, viljuške i Olafi bez prestanka su se vrteli oko nje. Sve posuđe na stolu se kretalo, jedva sam uspeo da uhvatim bocu koja je izmicala i polih pantalone.

„Brin”, rekoh prisno, „ne obraćajte pažnju. Sve su to idiotske šale. Svi ti zlatni satovi, navlake za ćebad…” Tada mi sinu nova misao. „A šta veliš, momče, da te naučim da pucaš iz pištolja?”

„Ja nisam momak” tužno reče devojka. „Vi i ja smo se verili.”

„Utoliko pre!” uzviknuh oduševljeno. „Imam damski brauning…”

Neko vreme smo ona i ja razgovarali o pištoljnma, burmama i zbog nečeg o telekinezi.

Zatim postadoh sumnjičav.

„Ne!” rekoh odlučno. „Ovako ja ne pristajem. Najpre skinite naočare. Ne želim da kupujem mačku u džaku.”

To je bila greška. Devojka se uvredila i iščezla nekud, a šiparac je ostao i počeo neuljudno da se ponaša. Ali mi tada priđe gospođa Mozes i pozva me da igramo i ja sa zadovoljstvom pristadoh. Posle nekoliko trenutaka pouzdano zaključih da sam tikvan, da svoju sudbinu treba da vežem za gospođu Mozes i samo za nju. Za moju Olgu. Ruke su joj bile božanstveno meke, uopšte nisu bile ogrubele od vetra niti imalo ispucale i ona mi je drage volje dopuštala da ih ljubim i imala je divne oči koje su se lepo videle, a ne skrivene nekakvom optikom, i od nje se širio čaroban miris i ona nije imala rođaka-brata, neotesanog, odvažnog momka, koji ne dozvoljava ni reč da se kaže.

Istina, oko nas se sve vreme zbog nečeg vrti Simone, potišteno spadalo i veliki fizičar, ali to čovek može mirne duše trpeti, jer on nije bio rođak. On i ja smo bili iskusni ljudi u godinama, prepuštali smo se putenim zadovoljstvima po savetu lekara i, stajući jedan drugom na nogu, hrabro i časno smo priznavali: „Oprosti, stari moj, ja sam kriv…”

Zatim sam se ja nekako iznenada istreznio i opazio da se nalazim sa gospođom Mozes iza zastora kraj prozora. Držao sam je oko struka, a ona je, spustivši glavu na moje rame, govorila: „Pogledaj, kakav divan pejzaž…”

Ovo neočekivano obraćanje sa „ti” me smete i ja počeh tupo da razgledam pejzaž, razmišljajući kako da što delikatnije uklonim ruku sa njenog struka, dok nas ovde ne ucmekaju.

Uostalom, pejzaž je zbilja bio čaroban. Mesec se, po svoj prilici, već podigao visoko, sva dolina je izgledala plava u njegovom sjaju, a obližnje planine kao da su visile u nepomičnom vazduhu. Tada primetih sumornu senku nesrećnog Hinkusa, koji se pogurio na krovu i promrmljah: „Jadni Hinkus…”

Gospođa Mozes se malko odmače i začuđeno me odmeri.

„Jadnik?” upita. „Zašto je jadnik?”

„Teško je bolestan”, objasnih. „Ima tuberkulozu i strašno se plaši.”

„Da-daa”, prihvati. „I vi ste primetili? On se neprestano nečeg plaši. Nekako je podozriv i veoma neprijatan gospodin. I uopšte ne pripada našem krugu…”

Ja tužno zavrteh glavom i uzdahnuh.

„Ko bi rekao, i vi brinete tuđu brigu”, rekoh. „Nema u njemu ničeg podozrivog. Prosto, nesrećni osamljeni čovek. Veoma mi ga je žao. Trebalo bi da vidite kako svaki čas zeleni i obliva ga znoj… A ovde s njim sve vreme teraju šegu…”

Ona se najednom zasmeja svojim čudesnim kristalnim smehom.

„Grof Grejstok je isto tako, ponekad, svakog časa zeleneo. Toliko je zabavan!”

Nisam znao šta da odgovorim na to, i, s olakšanjem spustivši najzad ruku s njenog struka, ponudih joj cigaretu. Ona odbi i poče da priča nešta o grofovima, baronima, vikontima i kneževima, a ja sam je gledao i jednako pokušavao da se setim kako smo se ona i ja našli iza ovog zastora.

Zatim se zastor bučno razmače i pred nama se pojavi čedo. Ne gledajući me, ono nespretno udari potpeticu o potpeticu i prozuklo reče: „Permete vu…”

„Bite, dečače”, dražesno se osmehujući oglasi se gospođa Mozes, podari mi još jedan zanosni osmeh i, u zagrljaju čeda, poče da klizi po parketu.

Ja se naduh i obrisah čelo maramicom. Sto je već bio raspremljen. Trojka kartaša u kutu i dalje se besomučno kartala. Simone je okidao lopte u sali za bilijar, Olaf i Kajsa su nestali. Muzika se malo manje orila, gospođa Mozes i Brin su demonstrirali izuzetno majstorstvo. Oprezno ih zaobiđoh postrance i zaputih se u salu za bilijar.

Simone me pozdravi mašući takom i, ne gubeći ni časka dragocenog vremena, ponudi mi pet lopti fore. Skidoh kaput, zasukah rukave, i igra otpoče. Izgubio sam veoma veliki broj partija i za kaznu sam odslušao veoma veliki broj anegdota. Srce mi je prosto pevalo. Kikotao sam se slušajući anegdote koje gotovo nisam ni razumeo, jer se u njima govorilo o nekakvim kvarkovima, levožvaćućim kravama i profesorima s inostranim imenima, pio sam soda-vodu, nisam se prodavao uprkos nagovorima i podsmevanjima partnera, preterano sam ječao i hvatao se za srce, promašivao sam, likovao sam kad bih pogodio, smišljao sam nova pravila igre i vatreno ih branio, toliko sam se raspojasao da sam skinuo mašnu i raskapčao okovratnik košulje. Po mom mišljenju, na mene je bio red. I na Simonea je bio red. Pogađao je nezamislive i teorijski nemoguće lopte, trčao po zidovima i čak, reklo bi se, po tavanici, u pauzama između anegdota na sav glas pevao pesme sa matematičkim sadržajem, neprestano prelazio na „ti” i govorio pri tom: „Pardon, stari moj! Prokleto demokratsko vaspitanje!…”

Kroz otvorena vrata sale za bilijar ja sam letimice video čas Olafa, koji je igrao sa čedom, čas vlasnika, koji je nosio prema stočiću za kartanje poslužavnik s pićem, čas zajapurenu Kajsu.

Muzika je neprestano grmela, kartaši su strasno uzvikivali, čas idući na pika, čas tukući herca, čas adutirajući karoom. S vremena na vreme, čulo se prozuklo: „čujte, Drabl… Bandrl… di!…” i protestujući udar čaše po stolu, i vlasnikov glas: „Gospodo, gospodo! Novac nije ništa…” razlegao se i kristalni smeh gospođe Mozes i njen glasić: „Mozes, šta vi radite, pikovi su već prošli…” Zatim sat otkuca polovinu nečeg, u trpezariji stadoše pomicati stolice i ja opazih kako Mozes tapše di Barnstokra po ramenu onom rukom kojom nije držao čašu i čuh kako govori glasno: „Kako vam drago, gospodo, ali Mozesi treba da spavaju. Lepo smo se kartali, Barn… di… Vi ste opasan protivnik. Laku noć, gospodo! Pođimo, draga…” Zatim, sećam se, Simoneu je nestala, kako se izrazio, rezerva goriva i ja sam otišao u trpezariju po novu bocu brendija, odlučivši da je vreme da i ja popunim zalihe veselja i bezbrižnosti.

U dvorani je još svirala muzika, ali više nikog nije bilo, samo di Barnstakr, koji je sedeo za kartaškim stočićem leđima okrenut prema meni, zamišljeno je izvodio čuda sa dva špila karata.

Ujednačenim pokretima uzanih belih šaka izvlačio je karte iz vazduha, primoravao ih da nestaju sa raširenih dlanova, puštao špilove da lete iz ruke u ruku kao svetlucavi mlaz, kao lepeza širio ih je u vazduhu ispred sebe i slao u nepostojanje. Nije me primetio, a ja mu nisam odvraćao pažnju. Uzeh samo s bifea bocu i na vrhovima prstiju se vratih u salu za bilijar.

Kad je u boci ostalo malo više od polovine, snažnim udarcem izbacih preko stola namah dve lopte i poderah čoju na bilijaru. Simone se oduševi, ali ja shvatih da je dosta što se mene tiče.

„Kvit”, rekoh i spustih tak. „Idem da se nadišem svežeg vazduha.”

Prođoh pored trpezarije, sad već sasvim prazne, siđoh u hodnik i izađoh na trem. Zbog neđeg sam bio tužan što se sedeljka završila, a ništa se zanimljivo nije dogodilo, što sam propustio priliku sa gospođom Mozes i, izgleda, natrabunjao nekakve gluposti čedu pokojnog brata gaspodina di Barnstokra i što je mesec blistav, malen i leden i što je oko mene na mnogo milja samo sneg i stenje. Porazgovarah sa bernardincem, koji je obavljao noćni obilazak, i on se složi da je noć odista suviše tiha i samotna i da je usamljenost odista, uza sve njene prevelike prednosti, šugava stvar, ali on odlučno odbi da ispuni dolinu urlikom ili bar lavežom. U odgovor na moja ubeđivanja on samo zavrte glavom, udalji se i leže kraj trema.Ja prošetah tamo-amo po raščišćenom puteljku ispred hotela, prošvrljah pogledom po pročelju obasjanom plavim mesecom. Svetlucao je žutom bojom kuhinjski prozor, svetleo je ružičastom bojom prozor u spavaćoj sobi gaspođe Mozes, gorela je svetlost kod di Barnstokra i iza zastora u trpezariji, preostali prozori su bili mračni, a prozor u Olafavoj sobi bio je širom otvoren, kao i jutros. Na krovu je usamljeno dreždao zamotan do glave u bundu mučenik Hinkus, isto tako usamljen kao ja i Lelj, ali još nesrećniji, povijen pod bremenom svoga straha.

„Hinkuse!” tiho ga pozvah, ali se on ne pomače.

Možda je dremao, a možda nije ni čuo kroz tople naušnike i podignutu kragnu.

Smrzao sam se i sa zadovoljstvom osetih da je sad pravi čas da se popije vrući porto.

„Hajdemo, Lelj”, rekoh i mi se vratismo u hol. Tamo sretosmo vlasnika i ja ga upoznah sa svojom zamisli. Naiđoh na potpuno razumevanje.

„Sada se može prekrasno posedeti u salonu sa kaminom”, reče. „Idite tamo, Peter, a ja ću otići da organizujem.”

Prihvatih njegov poziv i, smestivši se pored vatre, stadoh da grejem ozeble ruke. čuo sam kako vlasnik hotela ide po holu i kako nošto brunda Kajsi i opet ide po holu, škljocajući prekidačima, zatim njegovi koraci nestadoše, a gore u trpezariji prestade muzika. Teško koračajući po stepeništu on ponovo siđe u hol, tiho prekorevajući Lelja: „Nemoj-nemoj, Lelj, ostavi me na miru”, govorio je strogo. „Ponovo si napravio onaj bezobrazluk. Ovoga puta tu u kući. Gospodin Olaf mi se žalio i to je sramota. Gde si to video da uljudan pas…”

Dakle, vikinga je osramotio po drugi put, pomislih s izvesnom zluradošću. Setih se kako je izvrsno plesao u trpezariji sa čedom, i moja zluradost se poveća. Stoga, kad mi je Lelj prišao kao krivac oborene glave, kvrčkajući kandžama, i tutnuo mi hladan nos u šaku, potapšao sam ga po vratu i šapnuo: „Sila si, psu, tako mu i treba!”

Baš u tom trenutku pod se lako zatrese pod mojim nogama, žalosno zazvečaše stakla, i ja čuh udaljen snažan tutanj. Lelj podiže glavu i načulji uši. Mehanički pogledah na sat — bilo je deset sati i dva minuta. Očekivao sam, sav napet. Tutanj se ne ponovi. Negde na spratu snažno tresnuše vrata, zazvečaše šerpe u kuhinji. Kajsa glasno reče: „Oh, bože!” Ustadoh, ali se u to začuše koraci i u salon sa kaminom uđe vlasnik sa dvema čašama vrućeg napitka.

„Jeste li čuli?” upita.

„Da. Šta je to bilo?”

„Lavina u planinama. I ne bogzna koliko daleko… Sačekajte, Peter!”

Spusti čaše na policu kamina i ode. Uzeh čašu i ponovo sedoh u svoju fotelju. Bio sam potpuno miran. Lavine me nisu plašile, a porto, prokuvan sa limunom i cimetom, bio je iznad svih pohvala. Lepo! pomislih, smeštajući se udobnije.

„Lepo!” rekoh glasno. „Zar ne, Lelj?”

Lelj se slagao, iako nije imao vrućeg portoa. Vrati se vlasnik. Uze svoju čašu, sede pored mene i neko vreme je ćutke gledao u žar.

„Loše nam se piše, Peter”, reče najzad muklo i likujuće. „Odsečeni smo od spoljašnjeg sveta.”

„Kako?” upitah.

„Dokle imate odmor Peter?” nastavi istim muklim glasom.

„Recimo do dvadesetog. U čemu je stvar?”

„Do dvadesetog”, polako ponovi. „Skoro dvadeset dana… Pa vi, bogme, imate šanse da se na vreme vratite na posao.”

Stavih čašu na koleno i sarkastično pogledah ovog mistifikatora.

„Recite otvoreno, Alek”, rekoh. „Da se On najzad nije vratio?”

Vlasnik se osmehnu, široko razvukavši usne.

„Ne. Dotle, na sreću, nije došlo. Moram vam reći, među nama, da je On bio neobično džangrizav tip, i kad bi se On vratio… Uastalom, o mrtvima samo dobro. Porazgovarajmo o živima.

Drago mi je što imate dvadeset dana, jer nas ranije, možda, neće otkopati.”

Shvatih. „Zatrpan je put?”

„Da. Maločas sam pokušao da dobijem vezu sa svetom. Telefon ne radi. To može da znači jedino to što je značilo već nekoliko puta tokom poslednjih deset godina: lavina je zatvorila Bocin Grlić, vi ste prolazili kroz njega, jedini prolaz u moju dolinu.”

Otpih iz čaše.

„Odmah sam shvatio šta je posredi”, nastavi on. „Tutanj je došao sa severa. Sada nam preostaje samo da čekamo. Dok se sete nas, dok organizuju brigadu radnika…”

„Vode će biti dovoljno”, rekoh zamišljeno. „Ali da nam ne zapreti opasnost od ljudožderstva?”

„Neće”, odgovori domaćin sa primetnim sažaljenjem. „Jedino ako vam se ne prohte da vam meni bude raznovrsniji. Samo vas blagovremeno upozoravam: Kajsu vam neću prepustiti. Možete glodati gospodina di Barnstokra. Dobio je od mene danas sedamdeset kruna, stara hulja.”

„A kako stojite sa ogrevom?” upitah.

„Uvek imamo u rezervi moje večne motore.”

„Hm…” rekoh. „Jesu li drveni?”

Vlasnik me prekorno pogleda. Zatim reče: „Zašto ne upitate, Peter, kako je kod nas sa pićem?”

„Kako je?”

„S pićem je”, ponosno reče vlasnik, „kod nas neobično dobro. Samo domaće travarice imamo sto dvadeset boca.”

Izvesno vreme smo ćutke posmatrali žar, mirno pijuckajući iz čaša. Bilo mi je lepše nego ikada. Razmišljao sam o perspektivama koje su pred nama, i ukoliko sam više razmišljao o njima, utoliko više su mi se dopadale. Zatim vlasnik iznenada reče: „Jedno me brine, Peter, ako hoćemo da govorimo ozbiljno. Imam utisak da sam izgubio dobre klijente.”

„Kako?” upitah. „Naprotiv, osam slasnih muva se zaplelo u vašoj paučini i mi sada nemamo nikakvih mogućnosti da se izvučemo ranije, doli kroz dvadeset dana. I kakva reklama! Svi će oni zatim pričati kako su bili živi pokopani i da umalo nisu pojeli jedan drugog…”

„Tako je”, nadmeno reče vlasnik. „To mi je već padalo na um. Ali je muva moglo biti i više, ovamo je trebalo svakog časa da stignu Hinkusovi prijatelji…”

„Hinkusovi prijatelji?” iznenadih se. „Rekao vam je da čeka prijatelje?”

„Ne, što bi mi rekao… Zvao je telefonom telegraf u Miru i izdiktirao telegram.”

„I šta sa tim?”

Vlasnik podiže prst i svačano izdeklamova: „Mir, hotel „Kod poginulog alpiniste”. čekam.

Požurite. Otprilike tako nekako.”

„Nikad ne bih pomislio”, promrmljah, „da Hinkus ima prijatelje koji su spremni da podele sa njim njegovu usamljenost. Mada… zašto ne? Purkua pa, tako reći…”