7

Oko ponoći smo vlasnik i ja dokrajčili vrč vrućeg portoa, razmotrili kako da što efektnije obavestimo ostale goste o tome da su živi zazidani, i rešili nekoliko svetskih problema, naime: da li je čovečanstvo osuđeno na izumiranje (da, osuđeno je, ali mi u to vreme ipak nećemo biti u životu); postoji li nešto u prirodi što nije dostupno saznajnoj moći čoveka (da, postoji, ipak, mi to nećemo nikada saznati); da li je bernardinac Lelj razumno biće (da, jeste, ali ubediti u to glupake naučnike nije mogućno); preti li Vasioni takozvana toplotna smrt (ne, ne preti, ako uzmemo u obzir da u vlasnikovoj šupi ima večnih motora kako prve, tako i druge vrste); kojeg je pola Brin (ovde ja ništa nisam uspeo da dokažem, a vlasnik je izneo i potkrepio dokazima čudnu ideju, da je navodno Brin — zombi, to jest mrtvac bez pola vraćen u život magijom)…

Kajsa je pospremila u trpezariji, oprala sve posuđe i došla je da pita da li može da ide na spavanje. Dopustili smo joj. Gledajući za njom vlasnik mi se požali na samoću i na to da ga je napustila žena. To jest, ne da ga je napustila… sve to nije tako jednostavno… ali, kratko rečeno, on sada nema ženu. Odgovorim mu da mu ne savetujem da se oženi Kajsom. Prvo, to bi bila šteta za hotel. A drugo, Kajsa odveć voli muškarce da bi mogla postati dobra žena. Vlasnik se složi da je sve to tačno, sam je mnogo razmišljao o tome, i došao je upravo do takvih zaključaka. Ali, reče, kojom onda da se oženi ako smo svi sada zauvek odvojeni od sveta u ovoj dolini. Nisam bio kadar da mu bilo šta posavetujem. Samo sam se pokajao što sam bio oženjen po drugi put i tako, verovatno, iscrpeo njegov, vlasnikov, limit. To je bila strašna misao i mada mi je vlasnik odmah sve oprostio, ipak osetih da sam samoživ i da krnjim interese bližnjeg. I da bih bar na neki način kompenzirao ove svoje odvratne osobine, odlučih da uputim vlasnika u sve tehničke finese krivotvorenja lutrijskih srećaka. Vlasnik me je pažljivo slušao, ali meni se činilo da to nije dovoljno, i zahtevao sam da sve zapiše. „Zaboravićete!” ponavljao sam sav očajan. „Otreznićete se i sve ćete zaboraviti…” Vlasnik se strašno prepade da će odista sve zaboraviti i zatraži praktične vežbe. Biće da je upravo u tom trenutku bernardinac Lelj iznenada skočio i prigušeno lanuo. Vlasnik ga prostreli pogledom.

„Nisi shvatio!” strogo reče.

Lelj lanu dva puta uzastopno i krenu u hol.

„Aha”, reče vlasnik ustajući. „Neko je došao.”

Krenusmo za Leljom. Obuzelo nas je gostoljublje. Lelj je stajao pred ulaznim vratima. Iza vrata dopirali su čudni, škrgutavi i cvileći zvuci. Uhvatih vlasnika za ruku.

„Medved!” prošaptah. „Grizli! Imate li pušku? Brzo!”

„Plašim se da to nije medved”, prigušenim glasom reče vlasnik. „Plašim se da je to, najzad On. Treba otvoriti.”

„Ne treba!” usprotivih se.

„Treba. Platio je za dve nedelje, a proveo je samo jednu. Nemamo prava. Oduzeće mi dozvolu.”

Iza vrata se čulo grebanje i cvilenje. Lelj se čudno ponašao: stajao je postrance prema vratima i gledao ih s upitnim izrazom, jednako šumno uvlačeći vazduh kroz nos. Upravo tako su se morali ponašati psi kada su se prvi put sreli sa priviđenjem. Dok sam s mukom pokušavao da nađem zakonske osnove da ne otvorimo, vlasnik donese samostalnu odluku. Odvažno pruži ruku i pomače zasun.

Vrata se otvoriše i pred naše noge polako skliznu telo zavejano snegom. Svi pohrlismo k njemu, uvukosmo ga u hol i prevrnusmo ga na leđa. Zavejani čovek zastenja i opruži se. Oči su mu bile zatvorene, dugačak nos pobeleo.

Vlasnik, ne gubeći ni časak, ispolji pomamnu preduzimljivost. Razbudi Kajsu, naredi joj da zagreje vodu, usu u usta nepoznatom čoveku čašu vrućeg portoa, protrlja mu lice vunenom rukavicom, a zatim izjavi da ga treba odneti u kupatilo s tušem. „Uzmite ga ispod miške, Peter”, naredi, „a ja ću ga uhvatiti za noge…” Izvrših naredbu i doživeh izvestan šok — ispostavilo se da je nepoznati čovek bio jednoruk, nije imao desnu ruku sve do ramena. Prebacismo nesrećnika u kupatilo s tušem, položismo ga na klupu, a zatim dotrča Kajsa samo u spavaćici, i vlasnik mi reče da će dalje sve uraditi sam. Vratih se u salon s kaminom i ispih svoj porto. Glava mi je bila potpuno bistra, bio sam kadar da sve analiziram i sravnjujem neobično brzo. Nepoznati čovek očito nije bio odeven u skladu s godišnjim dobom. Na sebi je imao kusi kaputić, frulaste pantalone i cipele po poslednjoj modi. U ovom kraju tako je mogao biti obučen samo čovek koji se vozio automobilom.

Znači, nešto mu se dogodilo sa automobilom i on je morao da se probija peške do hotela. I očigledno, izdaleka, kad je toliko malaksao i promrzao. U trenu shvatih. Potpuno je jasno: vozio se ovamo automobilom i dospeo pod lavinu u Bocinom Grliću. To je bio Hinkusov prijatelj, niko drugi! Treba probuditi Hinkusa… Možda je u kolima ostalo još ljudi, obogaljenih tako da ne mogu da se kreću. Možda je bilo žrtava… Hinkus mora da zna…

Izleteh iz salona s kaminom i otrčah na prvi sprat. Trčeći pored kupatila s tušem čuo sam kako tamo obilno teče voda i vlasnik svirepim šapatom kori Kajsu zbog gluposti. Svetlost je u hodniku bila ugašena, prilično dugo sam tražio prekidač, a zatim još duže kucao na Hinkusova vrata. Hinkus se nije odazivao. Pa on je još na krovu! — prestravih se. Zar spava tamo? A ako se smrzao? Strmoglavce pojurih prema tavanskim stepenicama. Zbilja, sedi na krovu. Sedeo je u ranijoj pozi, nakostrešivši se, uvukavši glavu u neobično veliki okovratnik i gurnuvši ruke u rukave.

„Hinkuse!” dreknuh.

Ne pomače se. Tada mu pritrčah i prodrmah ga za rame. Prenerazih se. Hinkus najednom nekako čudno malaksa, mlitavo klonuvši na moju ruku.

„Hinkuse!” bespomoćno povikah, nehotično ga prihvatajući.

Bunda se otvori, iz nje ispade nekoliko grudvi snega, pade šubara i tek tada shvatih da Hinkusa nema, da postoji sama snežno obličje, obučeno u njegovu bundu. Tog trenutka se ponovo otreznih. Brzo se osvrtoh. Blistav, maleni mesec stajao mi je pravo iznad glave i sve se videlo kao po danu. Na krovu je bilo mnogo tragova, i sve su to bili jednaki tragovi, ne možeš ih razaznati čiji su. Kraj stolice za ležanje sneg je bio izgažen, razbacan i razrovan — ili su se ovde borili, ili su jednostavno skupljali sneg za figuru od snega. Snežna dolina, doklegod je dopirao pogled, bila je bez žive duše i nekosnuta, mračna pruga puta pružala se prema severu i nestajala u sivoplavoj izmaglici, koja je skrivala tesnac Bocinog Grlića.

Stop, pomislih, nastojeći da vladam sobom. Pokušaću da dokučim zašto je Hinkusu bila potrebna ova maskerada. Nesumnjivo da bismo verovali da tobože sedi na krovu. A on se za to vreme nalazio na sasvim drugom mestu i udešavao nekakve svoje sumnjive poslove… kvazi— tuberkulozni bolesnik, kvazi-jadnik… Kakve sumnjive poslove i gde? Ponovo sam pažljivo osmotrio krov, pokušao da odgonetnem tragove, ništa nisam razumeo, potražio sam u snegu, nađoh dve boce — jedna je bila prazna, a u drugoj je još bilo brendija. Baš taj nepopiveni brendi mi zadade poslednji udarac. Shvatih da su od tog trenutka kad je Hinkus zaključio da može da zafrljači brendi koji košta najmanje tri krune, da je zaista nastupio ozbiljan preokret u toku događaja. Polako siđoh na prvi sprat, ponovo zakucah kad Hinkusa i ponovo se niko ne odazva. Za svaki slučaj pritisnuh kvaku. Vrata se otvoriše. Spreman na svako iznenađenje, ispružih ruku ispred sebe, da bih preduhitrio eventualni napad iz mraka, uđoh i, brzo napipavši prekidač, upalih svetlost. U sobi kao da je sve bilo kao i ranije, i putne torbe stajale su gde i pre, ali su obe bile otvorene. Hinkus, naravno, nije bio u sobi, a ni ja nisam očekivao da ću ga ovde naći. čučnuh kraj putnih torbi i ponovo ih brižljivo pretražih. U njima je sve bilo kao i ranije, sa malim izuzetkom, nestali su i zlatni sat i brauning. Da je Hinkus pobegao poneo bi novac. Pozamašan svežanj, prilično težak. Dakle, nije bežao. Dakle, ovde je. A ako je privremeno nekud otišao, ima nameru da se vrati.

Jedno mi je bilo jasno: spremalo se nekakvo zlo delo. Kakvo? Ubistvo? Pljačka? Pomisao o ubistvu sam žustro odbacio. Prosto nisam mogao da zamislim koga ovde mogu ubiti i zbog čega.

Zatim se setih cedulje koju su poturili di Barnstokru. Poče da mi se vrti u glavi. Uostalom, iz cedulje je bilo jasno da će njega ubiti samo u slučaju ako pokuša da beži…

Ugasih svetlost i izađoh u hodnik, zatvorivši za sobom vrata. Priđoh sobi di Barnstokra i pritisnuh kvaku. Vrata su bila zatvorena. Tada zakucah. Niko se ne odazva. Zakucah po drugi put i prineh uho ključaonici. Nerazgovetan, očigledno otrgnut iz sna, glas di Barnstokra se odazva: „Trenutak, odmah ću…” Starac je živ i starac nije imao nameru da beži. Nisam želeo da se objašnjavam sa njim, otrčah do stepenišnog odmorišta i pribih se uza zid ispod tavanskih stepeništa.

časak potom kvrcnu ključ, zaškripaše vrata. Glas di Barnstokra s čuđenjem reče: „čudno, ipak…”

Ponovo zaškripaše vrata, i ponovo kvrcnu ključ. Ovde je sve bilo u redu — bar zasad.

Ne, razume se, pomislih. Ubistvo — to je, naravno, glupost, i cedulju su mu poturili ili šale radi ili da zavaraju trag. A šta je sa pljačkom? Ima li svrhe ovde ikog pljačkati? Koliko ja shvatam, u hotelu su dva bogata čoveka: Mozes i vlasnik. Tako. Divno. Obojica su u prizemlju. Mozesove sobe su u južnom krilu, vlasnikov sef — u severnom. Deli ih hol. Ako se pritajim u holu… Uostalom, u vlasnikovu kancelariju se može dospeti sa sprata, spustivši se iz trpezarije u kuhinju i prošavši potom kroz bife. Ako se spolja zatvore vrata bifea… Odlučeno je, provešću noć u holu, a sutra će se znati. Najednom se setih jednorukog nepoznatog čoveka. Hm… Sudeći po svemu on je Hinkusov prijatelj i, prema tome, saučesnik. Možda je odista imao udes, a možda je sve to komedija, kao onaj sneško belić na krovu… Ne, nećete nas tek tako natociljati, gospodo!

Siđoh u hol. U kupatilu s tušem više nije bilo nikog, a usred hola stajala je unezverena Kajsa u spavaćici sa mokrim skutovima i držala u naručju mokru zgužvanu odeću nepoznatog čoveka. U hodniku južnog krila gorela je svetlost, iz sobe u kojoj nije bilo gostiju, što se nalazi naspram salona sa kaminom, dopirao je prigušeni vlasnikov bas. Nepoznatog čoveka su, očigledno, tamo smestili, a njemu je, možda, samo to i bilo potrebno. Sasvim razumljivo: zar da vuku poluživog čoveka na prvi sprat…Kajsa, došašvi k sebi, najzad, krenu prema vlasnikovoj polovini, ali je ja zaustavih. Uzoh od nje odeću i pretražih džepove. Na moje veliko iznenađenje u džepovima nije bilo ničeg. Apsolutno ničeg. Ni novca, ni dokumenata, ni cigareta, ni maramice za nos — ništa.

„Šta on ima sada na sebi?” upitah.

„Zaboga!” uzvrati Kajsa i ja je ostavih na miru.

Vratih joj odeću i pođoh sam da pogledam. Nepoznati čovek je ležao na krevetu, umotan u ćebe do brade. Vlasnik ga je pojio kašičicom s nečim vrućim, nagovarajući ga: „Potrebno je, gospodine, potrebno je… treba da se preznojite… treba da se dobro preznojite…” Izgled nepoznatog čoveka bio je, treba reći, stravičan. Lice mu je bilo modro, vrh šiljatog nosa — beo kao sneg, na jedno oko je neprirodno žmirkao, a drugo mu je bilo potpuno zatvoreno. Tiho je ječao pri svakom udahu. Ako je to bio saučesnik, nije vredeo ni prebijene pare. Ali sam mu nekoliko pitanja morao postaviti. U svakom slučaju.

„Jeste li sami?” upitah ga.

On me je ćutke gledao okom na koje je žmirkao i tiho ječao.

„Da li je još neko ostao u kolima?” upitah razgovetno. „Ili ste sami putovali?”

Nepoznati čovek otvori malo usta, disao je neko vreme i ponovo zatvori usta.

„Slab je”, reče vlasnik. „Celo mu je telo kao pačavra.”

„Do đavola”, promrmljah. „Morao bi neko odmah da se odveze do Bocinog Grlića.”

„Tačno”, složi se vlasnik. „Možda je tamo još neko ostao… Pretpostavljam da se lavina obrušila na njih.”

„Moraćete da se odvezete”, rekoh odlučno i tog trenutka nepoznati čovek progovori.

„Olaf”, reče bez izraza na licu. „Olaf And-va-ra-fors… Pozovite ga.”

Doživeh novi šok.

„Aha”, reče domaćin i stavi čašu sa napitkom na sto. „Odmah ću ga pozvati.”

„Olaf…” ponovi nepoznati čovek.

Vlasnik izađe i ja sedoh na njegovo mesto. Osećao sam se kao idiot. Istovremeno mi je malo laknulo: mračna shema, koju sam napravio raspala se sama od sebe, uza svu njenu suptilnost.

„Jeste li bili sami?” upitah ponovo. „Da nije još neko stradao?”

„Sam…” prostenja nepoznati čovek. „Udes… Pozovite Olafa… Gde je Olaf Andvarafors?”

„Ovde je, ovde”, rekoh. „Odmah će doći.”

On zatvori oči i primiri se. Zavalih se u naslon stolice. Pa, dobro. A gde se ipak deo Hinkus?

I šta je sa vlasnikovim sefom? U glavi mi je bila zbrka.

Vrati se vlasnik, obrve su mu bile visoko podignute, usne stisnute. Naže se do moga uha i prošaputa: „čudno, Peter. Olaf se ne odaziva. Vrata su zaključana, otuda bije hladnoća. I moji rezervni ključevi su negde nestali…”

Bez reči izvadih iz džepa svežanj koji sam mu zdipio u kancelariji i pružih mu.

„Aha”, reče vlasnik. Uze ključeve. „Pa, svejedno. Znate, Peter, pođimo zajedno. Nešto mi se sve to ne dopada…”

„Olaf…” prostenja nepoznati čovek. „Gde je Olaf?”

„Odmah, odmah”, rekoh mu. Osećao sam da mi je obraz počeo poigravati. Vlasnik i ja iziđosmo u hodnik. „čujte, Alek”, rekoh. „Pozovite ovamo Kajsu. Neka sedi pored ovog momka i nek se ne miče s mesta dok se mi ne vratimo.”

„Aha”, reče vlasnik dok su mu obrve poigravale. „Tako znači stvari stoje… Zato ja mislim…”

On sitnim, brzim koracima otrča do svoje polovine, a ja polako krenuh prema stepeništu.

Već sam se popeo nekoliko stepenika kad vlasnik iza mene strogo reče: „Dođi ovamo, Lelj. Sedi tu… Sedi. Nikog ne puštaj. Nikog ne puštaj.”

Dostiže me u hodniku prvog sprata i zajedno dođosmo do Olafove sobe. Zakucah i istog časa opazih na vratima pred samim nosom cedulju. Cedulja je bila pribijena patentom u visini očiju.

„Kao što smo se dogovorili, bio sam, nisam vas zatekao. Ako, kao i ranije, želite revanš, stojim Vam na raspolaganju do jedanaest sati. Di B.”

„Jeste Ii videli ovo?” brzo upitah vlasnika.”Jesam. Samo nisam stigao da vam kažem.”

Ponovo zakucah i, ne čekajući odgovor, uzeh od vlasnik svežanj ključeva.

„Koji je?” upitah.

Vlasnik pokaza. Gurnuh ključ u ključaonicu. Šipak! — vrata su bila zaključana iznutra, i u ključaonici je već bio jedan ključ. Dok sam se petljao, gurajući ga, otvoriše se vrata susedne sobe, i, pritežući pojas ogrtača, u hodnik izađe di Barnstokr, pospan, ali ljubazan.

„Šta se dešava, gospodo?” zainteresova se. „Zašto gostima ne daju da spavaju?”

„Najlepše vas molim da mi oprostite, gospodine di Barnstokr” reče vlasnik, „ali kod nas se zbivaju neki događaji koji iziskuju da se odlučno dejstvuje.”

„Ah, tako dakle?” reče di Barnstokr zainteresovano. „Nadam se da ne smetam?”

Oslobodih put za svoj ključ i ispravih se. Ispod vrata je dopirala zimska hladnoća i bio sam potpuno uveren da će soba biti prazna kao i Hinkusova. Okrenuh ključ i širom otvorih vrata. Talas hladnog vazduha me zapljusnu, ali ja to gotovo i ne osetih. Soba nije bila prazna. Na podu je ležao čovek. SIaba svetlost iz hodnika nije bila dovoljna da bih ga raspoznao. Video sam samo veoma velika stopala na pragu predsoblja. Uđoh i upalih svetlost.

To je bio Olaf Andvarafors, pravi potomak konunga i olicetvorenje boga. Bio je očigledno i beznadežno mrtav.