8

Brižljivo sam zatvorio prozor, navukavši sve reze, uzeo kofer i, oprezno prekoračivši preko tela, izašao u hodnik. Vlasnik me je već čekao sa lepkom i trakama od hartije. Di Barnstokr nije otišao, i on je stajao tu, oslonivši se leđima o zid, i izgledao je stariji za dvadesetak godina. Njegov aristokratski nos se obesio i žalosno podrhtavao.

„Kakav užas!” mrmljao je gledajući me sa očajanjem. „Kakav košmar!”

Zaključah vrata, zapečatih ih sa pet traka od hartije i dva puta se potpisah na svakoj traci.

„Takav užas!…” mrmljao je di Barnstokr iza mojih leđa. „I sada nema revanša… ničeg…”

„Idite u svoju sobu”, rekoh. „Zaključajte se i sedite dok vas ne pozavem… Ali, trenutak samo. Je li cedulja vaša?”

„Moja je”, reče di Barnstokr. „Ja…”

„Dobro, kasnije”, rekoh. „Idite.” Okrenuh se vlasniku. „Oba ključa od sobe zadržavam.

Nema više ključeva? Dobro. Imam jednu molbu za vas, Alek. Ništa za sada ne saopštavajte tom…

jednorukom. Smislite nešto ako počne baš mnogo da se brine. Pogledajte garažu — da li su svi automobili tamo… I još nešto. Ako vidite Hinkusa, zadržite ga, makar silom. To je za sada sve. Biću u svojoj sobi. I nikom ni reči, jeste li razumeli?”

Vlasnik ćutke klimnu i krenu u parter.

U svojoj sobi stavih Olafov kofer na zamrljan sto i otvorih ga. Ni ovde nije bilo onako kao kod ljudi od reda. Još gore od Hinkusovog lažnog prtljaga. Tamo su bar bili dronjci i knjige. A ovde, u ovom pljosnatom elegantnom koferu, ispunjavajući celu njegovu zapreminu, nalazio se nekakav pribor — crna metalna kutija sa hrapavom površinom… nekakva raznobojna dugmad, stakleni prozorčići, niklovani vernijeri… Ni rublja, ni pidžame, ni kutije za sapun… Zatvorih kofer, zavalih se u fotelju i zapalih cigaretu.

Dobro. čime raspolažemo, inspektore Glepski? Umesto da ležim među čistim čaršavima i da čvrsto spavam. Umesto da ustanem ranije, da se istrljam snegom i da projurim na skijama celu dolinu po perimetru. Umesto da zatim sa zadovoljstvom ručam, odigram partiju bilijara, da proflertujem sa gospođom Mozes, a naveče da se ugodno smestim kraj kamina sa čašom vrućeg portoa. Umesto da uživam u svakom danu prvog pravog odmora za četiri godine… Šta imamo umesto svega toga? Imamo sveži leš. Mučko ubistvo. Jednoličnu kriminalističku zbrku.

Dobro. U nula sati i dvadeset četiri minuta trećeg marta ove godine ja, policijski inspektor Glepski, u prisustvu čestitih građana Aleka Snevara i di Barnstokra pronašao sam leš izvesnog Olafa Andvaraforsa. Leš se nalazio u sobi navedenog Andvaraforsa, koja je bila iznutra zaključana, ali je imala širom otvoren prozor. Telo je ležalo ničice, opruženo na podu. Glava mrtvaca bila je zverski i na neprirodan način iskrenuta za sto osamdeset stepeni, tako da je, mada je telo ležalo ničice, lice bilo okrenuto prema tavanici. Ruke mrtvaca bile su ispružene i gotovo su doticale omanji kofer, a taj kofer bio je jedini prtljag koji je pripadao ubijenom. U desnoj ruci ubijeni je stezao ogrlicu od drvenih perli, koja je pripadala, kao što je pouzdano poznato, čestitoj građanki Kajsi. Lice ubijenog je unakaženo, oči široko otvorene, usta iskežena. Blizu usta oseća se slabi, ali jasan smrad nekakvog jakog hemijskog sredstva, ili karbolne kiseline, ili formalina. Pouzdani i nedvosmisleni tragovi borbe u sobi ne postoje. Pokrivač kojim je zastrt krevet izgužvan je, vrata plakara su odškrinuta, daleko je pomerena teška fotelja koja je predviđena da stoji u ovakvim sobama kraj stola. Tragovi na prozorskoj dasci, a isto tako na snegom pokrivenom ispustu nisu otkriveni. Tragovi na peru ključa (izvadih iz džepa ključ i još jednom ga pažljivo razgledah)…

tragovi na peru ključa pri vizuelnom pregledu isto tako nisu otkriveni. Zbog odsustva stručnjaka, instrumenata i laboratorije, medicinsko, daktiloskopsko i svako drugo specijalno ispitivanje se nije moglo izvršiti (i neće se moći izvršiti). Sudeći po svemu, smrt je nastupila usled toga što su Olafu Andvarforsu sa neverovatnom snagom i svirepošću zavrnuli vrat.

Nije jasan čudan smrad iz usta i nejasno je koliko je gorostasnu snagu morao imati ubica da bi izvio vrat ovoj ljudeskari, bez duge, bučne borbe koja ostavlja mnoštvo tragova. Uostalom, dva minusa, kao što je poznato, ponekad daju plus. Može se pretpostaviti da su Olafa najpre otrovali, doveli u bespomoćno stanje nekakvim otrovom, posle čega su ga dotukli na ovako zlikovački način, koji, između ostalog, isto tako iziskuje veliku snagu. Da, ovakva pretpostavka nešto objašnjava, mada se odmah postavljaju nova pitanja. Zašto je trebalo dotući nemoćnog čoveka na ovako zverski i težak način? Zašto mu prosto nisu zabili nož ili ga ugušili užetom, u najgorem slučaju? Gnev, bes, mržnja, osveta?… Sadizam?… Hinkus? Možda i Hinkus, mada je Hinkus naizgled slabašan… A možda onaj ko mi je poturio cedulju o Hinkusu?…

Ne, tako neću ništa uraditi. Ali zašto to nije neka falsifikovana lutrijska srećka ili prepravljena knjigovodstvena knjiga? Tamo bih se brzo snašao… Eto šta treba da radim: da sednem u automobil i da jurim putem do samog mesta, a zatim da pokušam da pređem smet na skijama, da dospem do Mira i da se vratim sa momcima iz odseka za ubistva. čak i ustadoh, ali ponovo sedoh.

To bi, naravno, bilo dobro rešenje, ali i veoma loše. Prepustiti ovde sve na milost i nemilost sudbine, dati ubici vremena i razne mogućnosti… ostaviti di Barnstokra, kome su pretili… A i kako ću preći preko smeta? Možete li zamisliti šta to znači: lavina u Bocinom Grliću.

Neko zakuca na vrata. Uđe vlasnik, noseći na poslužavniku čašu sa toplom kafom i sendviče.

„Svi su automobili tamo”, saopšti stavljajući ispred mene poslužavnik. „Skije isto tako.

Hinkusa nisam nigde našao. Na krovu leže bunda i šubara, ali to ste vi, sigurno, videli.”

„Tačno, to sam ja video”, izgovorih, srčući kafu. „A kako je jednoruki?”

„Spava”, reče vlasnik. čvrsto stisnu usne i opipa prstom naslage skorapljenog lepka na stolu.

„M-da… Eto, spava. čudan tip. Već mu se vratilo rumenilo i izgleda sasvim dobro. Tamo sam ostavio Lelja. Onako, za svaki slučaj.”

„Hvala, Alek”, rekoh. „Idite zasad i neka sve bude mirno. Neka svi spavaju.”

Vlasnik zavrte glavom.

„To se teško da postići. Mozes je već ustao, kod njega gori svetlost… Dobro, idem. A Kajsu ću zatvoriti, glupača je ona. Mada još ništa ne zna.”

„I neka ne zna”, rekoh.

Vlasnik iziđe. Sa zadovoljstvom popih kafu, odgurnuh tanjir sa sendvičima i ponovo zapalih cigaretu. Kad sam video Olafa poslednji put? Igrao sam bilijar, on je plesao sa čedom. To je bilo pre nego što su se razišli kartaši. A oni su se razišli kad je sat otkucao pola nečeg. Odmah posle toga Mozes je izjavio da mu je vreme da spava. Ali to vreme neće biti teško utvrditi. Ali koliko sam pre tog vremena poslednji put video Olafa? Pa, možda nešto pre toga. Dobro, to ćemo utvrditi. Sada, pak: Kajsina ogrlica, cedulja di Barnstokra, da li su Olafovi susedi nešto čuli — di Barnstokr i Simone…

Tek što sam počeo da osećam da mi se javlja nekakav plan istrage, kad iznenada začuh potmulo i prilično jako kucanje u zid — iz sobe-muzeja. čak tiho zaječah od srdžbe. Skidoh kaput, zasukah rukave i oprezno, na vrhovima prstiju, izađoh u hodnik. Po faci, po obrazima, letimično pomislih. Dobiće svoje zbog šegačenja, ma ko da je…

Širom otvorih vrata i kao tane uleteh u sobu-muzej. Tamo je bilo mračno i ja brzo upalih svetlost. U sobi nije bilo nikog, i kucanje najednom prestade, ali sam osećao da ovde ima nekog.

Zavirih u toalet, u orman, iza zavese. Iza mene je neko prigušeno mrmljao. Priskočih k stolu i odgurnu tešku fotelju.

„Izlazi!” besno naredih.

U odgovor se ponovo začu prigušeno mrmljanje. čučnuh i zavirih ispod stola. Tamo je, uguran iz među ladica, u strašno neudobnom položaju, obavijen užetom i sa začepljenim ustima, sedeo, manji od makovog zrna, opasni gangster, manijak i sadist Hinkus i bečio na mene iz sumraka suzne, mučeničke oči. Izvukoh ga na sredinu sobe i oslobodih mu usta.

Kao odgovor, on poče da kašlje. Kašljao je dugo, grčevito, sipljivo, pljuvao je na sve strane, ječao je i hroptao. Pogledah u toalet, uzeh brijač Poginulog Alpiniste i presekoh na Hinkusu užad.

Jadnik se tako ukočio da nije mogao čak ni ruku da podigne i obriše lice. Dadoh mu vodu. Žudno je ispi i, najzad, oglasi se: teško i prostački opsova. Pomogoh mu da ustane i smestih ga u fotelju.

Mrmljajući psovke, žalosno namrštivši lice, poče da opipava svoj vrat, ručne zglobove, slabine.

„Šta se dogodilo sa vama?” upitah. Gledajući ga, osećao sam određeno olakšanje: ispostavlja se da me je pomisao na to da se negde iza kulisa ubistva krije nevidljivi Hinkus veoma zabrinjavala.

„Svašta se dogodilo…” promrmlja. „Sami vidite šta se dogodilo! Vezali su me kao ovna i gurnuli ispod stola…”

„Ko?”

„Otkud znam?” reče smrknuto i iznenada se strese celim telom. „Bože blagi!” promrmlja.

„Popio bih nešto… Imate li nešto da se popije, inspektore?”

„Ne”, rekoh. „Ali biće. čim odgovorite na moja pitanja.”

On s mukom podiže levu ruku i posuvrati rukav.

„Ah, đavo da ga nosi, sat mi je razbio, gad…” promrmlja. „Koliko je sada sati, inspektore?”

„Jedan sat po ponoći”, odgovorih.

„Jedan sat po ponoći…” ponovi. „Jedan sat po ponoći…” Oči mu zasvetleše. „Ne”, reče i ustade. „Treba popiti. Otići ću u bife i popiti.”

Lakim udarcem u grudi ponovo ga posadih u fotelju.

„Imate vremena”, rekoh.

„Kažem vam da želim da nešto popijem!” reče povisujući glas i ponovo pokuša da ustane.

„Kažem vam da imate vremena!” rekoh i ponovo osujetih njegov pokušaj.

„Ko ste vi da biste mi naređivali?” izdra se na sav glas.

„Ne derite se”, naredih. „Ja sam policijski inspektor. A vi ste osumnjičeni, Hinkuse.”

„Kako sam još i osumnjičen?” upita i odmah snizi ton.

„Sami znate”, odgovorih. Trudio sam se da dobijem u vremenu da bih smislio kako dalje da postupim.

„Ništa ja ne znam”, osorno reče. „Što me vučete za nos? Ništa ne znam i ne želim da znam.

A vi ćete odgovarati zbog svojih ujdurmi, inspektore.”

I ja sam predosećao da ću morati da odgovaram zbog svojih ujdurmi.

„čujte, Hinkuse”, rekoh. „U hotelu se dogodilo ubistvo, tako da je bolje da odgovarate na moja pitanja, jer, ako budete okolišili, napraviću od vas lepinju. Ja nemam šta da izgubim, iz ove se kože ne može.”

Izvesno vreme me je gledao bez reči, lako otvorivši usta.

„Ubistvo…” ponovi nekako razočarano. „Eto ti ga sad! Šta me se tiče? I mene umalo nisu ucmekali… A ko je ubijen?”

„Šta vi mislite, ko je ubijen?”

„Otkud mogu da znam? Kad sam odlazio iz trpezarije biće da su svi bili živi. A zatim…” On ućuta.

„Pa?” rekoh. „Šta je bilo zatim?”

„Ništa nije bilo. Sedeo sam na krovu, dremao. Iznenada osetih, guše me, mlave i više se ničeg ne sećam. Došao sam k sebi ispod ovog prokletog stola, umalo nisam poludeo, mislio sam da su me živog sahranili. Počeh da lupam. Lupao sam, lupao, niko nije dolazio. Zatim ste vi došli. I to je sve.”

„Možete li reći približno kada ste im pali šaka?”

On se zamisli i neko vreme je sedeo bez reči. Zatim obrisa dlanom usta, pogleda prste, ponovo se strese i otre dlan o nogavicu.

„Pa?” rekoh.

On podiže prema meni mutne oči.

„Šta?”

„Pitam, kad su vas približno…”

„Aha… Pa nešto oko devet. Poslednji put kad sam pogledao na sat bilo je osam.”

„Dajte mi ovamo vaš sat”, rekoh.

On poslušno otkopča sat i pruži mi ga. Primetih da mu je ručni zglob pokriven grimiznocrvenim mrljama.

„Slomljen je”, izjavi.

Sat nije bio slomljen, bio je zgažen. Satna kazaljka je bila odlomljena, a minutna je pokazivala četrdeset tri minuta.

„Ko je to bio?” ponovo upitah.

„Odakle mogu da znam? Rekao sam da sam zadremao.”

„I niste se probudili kada su vas zgrabili.”

„Zgrabili su me odostrag”, reče mrzovoljno. „Nemam oči odostrag.”

„Hajde, podignite bradu!”

Gledao me je mrko i ja shvatih da sam na pravom putu. Uhvatih ga sa dva prsta za vilicu i grubo mu zabacih glavu. đavo će ga znati šta su značile ove modrice i ogrebotine na njegovom mršavom mišićavom vratu, ali ja mirno rekoh: „Prestanite da lažete, Hinkuse. Gušili su vas spreda i vi ste to videli. Ko je to bio?”

Trgnuvši glavu on se oslobodi.

„Nek vas đavo nosi”, prošišta. „Do đavola. Ne smete tako grubo postupati. Ma koga da su ovde ucmekali, ja sa time nemam veze, za ostalo me baš briga… I ja moram da popijem nešto!”

izdra se najednom. „Sve me boli, shvatate li vi to, policijski zvekane?”

Očito da je bio u pravu. Ma u šta da je bio upleten, u ubistvu nije imao udela, bar ne direktnog. Ipak, ni ja nisam imao prava da odustanem.

„Kako god hoćete”, hladno rekoh. „Tada ću vas zatvoriti u ostavu i vi nećete dobiti ni brendi ni cigarete, dok ne kažete sve što znate.”

„Ali šta vi hoćete od mene?” prostenja. Video sam da je spreman da brizne u plač. „Šta ste se navrzli na mene?”

„Ko vas je zgrabio?”

„D-do-đavola!” prašišta od očajanja. „Ne želim o tome da govorim, možete li vi to razumeti?

Video sam, da, video sam ko je to bio!” On se ponovo strese, lice mu se odista izobliči. „Ni svome neprijatelju ne želim da vidi tako šta!… Ni vama, đavo vas odneo, ne bih poželeo tako šta! Presvisli biste od straha!”

Nije bio pri sebi.

„Dobro”, rekoh i ustadoh. „Idemo.”

„Kuda?”

„Da popijemo nešto”, rekoh.

Izašli smo u hodnik. On se povodio i hvatao se za moj rukav. Interesovalo me je da vidim kako će reagovati kad ugleda izlepljene trake na Olafovim vratima, ali on ništa nije opazio, očigledno mu nije bilo do toga. Dovedoh ga u salu za bilijar, nađoh na prozorskoj dasci pola boce brendija koji je ostao od sinoć i pružih mu. On pohlepno zgrabi bocu i dugo je cevčio iz grlića.

„Gospode”, reče promuklo, brišući se. „Ala prija!”

Posmatrao sam ga. Moglo se, naravno, pretpostaviti da se nagodio s ubicom, da je sve to smišljeno da se zamažu oči, tim pre što je doputovao zajedno s Olafom; moglo se čak pretpostaviti da je on ubica i da su ga saučesnici vezali da bi imao alibi, ali sam osećao da je to previše komplikovano da bi bilo istina. To jest, sa njime očigledno nije nešto u redu: nije on nikakav tuberkulozni bolesnik, niti zastupnik za prestupe maloletnika i ostalo je otvoreno pitanje zbog čega je dreždao na krovu… Meni najednom sinu! Ma šta da je radio na krovu, to je nekom smetalo, verovatno je iz nekog razloga smetalo da se dokrajči Olaf — i uklonili su ga. Sklonili su ga, a onaj ko ga je sklonio ulivao je Hinkusu zbog nečeg neizdrživi strah; dakle, nije bio hotelski gost, jer nikog se u hotelu Hinkus, očigledno, nije bojao. Neka glupost je posredi… I tada se setih svih onih događaja s tušem, s lulom, s tajanstvenim ceduljama i setih se kako je zelen i uplašen bio Hinkus kad je po danu silazio s krova…

„čujte, Hinkuse”, rekoh blago. „Tog koji vas je zgrabio… da li ste videli i ranije, po danu?”

On me čudno pogleda i ponovo prinese bocu ustima.

„Tako znači”, rekoh. „Pa, hajdemo. Zatvoriću vas u sobu. Bocu možete poneti sa sobom.”

„A vi?” promuklo upita.

„Šta ja?”

„Otići ćete?”

„Naravno”, rekoh.

„čujte”, reče. „čujte, inspektore…” Šarao je očima, nije znao kako da nešto kaže. „Vi… Ja…

Vi… vi navratite do mene, je l” u redu? Možda ću se setiti još nečeg… Ili, možda da pođem sa vama?” Preklinjuće me je posmatrao. „Neću pobeći i… ništa… kunem vam se…”

„Plašite se da ostanete sami u sobi?” upitah.

„Da”, odgovori.

„Pa ja ću vas zatvoriti”, rekoh. „I ključ ću poneti sa sobom.”

Obuzet nekakvim očajanjem on odmahnu rukom. „To neće pomoći”, promrmlja.

„De-de, Hinkuse”, strogo rekoh. „Ponašajte se kao muškarac! Što ste se raspekmezili kao neka babetina?”

On ništa ne odgovori i samo nežno prigrli bocu obema rukama. Odvedoh ga u sobu i, još jednom mu obećavši da ću navratiti, zaključah ga. Ključ odista izvadih i stavih u džep. Osećao sam da je Hinkus neiscrpni izvor i da se njime tek treba pozabaviti. Nisam otišao odmah. Postojao sam nekoliko minuta kraj vrata, prislonivši uho uz ključaonicu. čulo se kako klokoće tečnost, zatim zaškripa krevet, zatim se razlegoše učestani isprekidani zvuci. Nisam se odmah dosetio šta je to, a zatim sam shvatio: Hinkus je plakao.

Ostavih ga nasamo sa savešću i krenuh kod di Barnstokra. Starac mi odmah otvori. Bio je strahovito uzbuđen. čak mi ne ponudi da sednem. Soba je bila puna dima od cigare.

„Dragi inspektore!” odmah poče, izvodeći fantastične stvari sa cigarom koju je držao sa dva prsta u podignutoj ruci. „Moj poštovani prijatelju! Osećam se krajnje neugodno, ali je doteralo cara do duvara. Moram vam priznati da sam unekoliko kriv…”

„Što ste ubili Olafa Andvaraforsa”, smrknuto rekoh svaljujući se u fotelju.

On se trže i pljesnu rukama.

„Oh bože! Ne! Ja u životu nisam nikog ni prstom dotakao! Kel ide! Ne! Želim samo iskreno da priznam da sam regularno mistificirao prisutne u našem hotelu…” Prinese ruke uz grudi, zasipajući ogrtač pepelom od cigare. „Verujte mi, shvatite me valjano: to su bile samo šale! Ne bogzna kako ukusne i duhovite, ali potpuno nevine… To je kod mene profesionalno, obožavam atmosferu tajanstvenosti, misifikacije, sveopšte nedoumice… Nikakve zle namere u tome nije bilo, jamčim vam! Nikakve koristi…”

„Kakve šale, zapravo, vi imate na umu?” upitah neljubazno. Bio sam ljut i razočaran. Nisam očekivao da se time bavio di Barnstokr. O starcu sam imao najbolje mišljenje.

„P-pa… Sve su to malene dogodovštine povodom seni Poginulog Alpiniste. Kao papuče koje sam ukrao sebi i zavukao kod njega ispod kreveta… Šale s tušem… Kod vas sam malo mistifikovao, sećate se, pepeo iz lule?… I tome slično, ne sećam se svega…”

„Sto ste mi takođe vi zabrljali?” upitah.

„Sto?” Zbunjeno me pogleda, zatim se osvrte prema svom vlastitom stolu.

„Da, sto. Posuli su ga lepkom, nepopravljivo su pokvarili lepu stvar…”„N-ne”, uplašeno reče. „Lepkom… sto… Ne-ne, to nisam učinio ja, kunem vam se!” Ponovo prinese ruke grudima.

„Shvatite, inspektore, sve što sam činio bilo je potpuno nevino, nikome nisam naneo ni najmanju štetu… čak mi se činilo da se to svima dopada, a naš dragi vlasnik me je tako divno podržavao…”

„Vlasnik i vi ste bili u dosluhu?”

„Ne, šta vam pada na um!” Zamaha rukama prema meni. „Hoću da kažem da je on… da se njemu to uglavnom dopadalo i sam je pomalo mistifikator, jeste li primetili? Kako govori, recimo, tako karakterističnim glasom i ono njegovo čuveno „dopustite mi da se vratim u prošlost”…”

„Jasno mi je”, rekoh. „A tragovi u hodnicima?”

Di Barnstokrovo lice postade usredsređeno i ozbiljno.

„Ne-ne”, reče. „To nisam činio ja. Ali znam o čemu govorite. Video sam to jednom. To je bilo pre vašeg dolaska. Vlažni tragovi bosih nogu, polazili su od stepenišnag odmorišta i vodili, ma koliko da je to glupo, u sobu-muzej… I ta šala, naravno, nije moja…”

„Dobro”, rekoh. „Ostavimo to. Još jedno pitanje. Cedulja koja vam je tobož poturena, da li je i to vaše maslo, kao što smatram?”

„Ni to nije moje”, reče di Barnstokr dostojanstveno. „Predajući vam tu cedulju, ispričao sam golu istinu.”

„Trenutak”, rekoh. „Dakle, ovako se odigralo. Olaf je izašao, vi ste ostali da sedite. Neko je zakucao na vrata, vi ste se odazvali, zatim ste pogledali i opazili na podu kraj vrata cedulju. Je li tako?”

„Tako je.”

„Trenutak”, ponovih. Osetih da mi se javlja nova misao. „Dozvolite, gospodine di Barnstokr, a zašto ste, zapravo, zaključili da je ova preteća poruka upućena upravo vama.”

„Potpuno se slažem sa vama”, reče di Barnstokr. „Odmah potom sam shvatio, pošto sam je pročitao, da bi cedulju, da je upućena meni, sigurno, proturili ispod mojih vrata. Ali tog trenutka sam, izgleda, reagovao nekako podsvesno… Jer je taj, koji je kucao, čuo moj glas, to jest znao je da sam ovde… Da li me shvatate? U svakom slučaju, kad se naš jadni Olaf vratio, odmah sam mu pokazao tu cedulju da bi se zajedno sprdali s njom…”

„Da”, rekoh. „I šta je učinio Olaf? Smejao se?”

„N-ne, nije se smejao… Kod njega, eto, osećanje za humor… Sve u svemu, pročitao ju je, slegao ramenima i odmah smo nastavili igru. Ostao je potpuno miran, flegmatičan i više se nijednom nije setio ove cedulje… A ja sam, kao što znate, zaključio da je to nečija mistifikacija i, iskreno govoreći, mislim to i sada… Zaboga, u uskom krugu gostiju, kod ljudi koji žele da prekrate vreme, uvek će se naći čovek…”

„Znam”, rekoh.

„Pretpostavljate da je ta cedulja odista…”

„Sve može da bude”, odvratih. ćutali smo neko vreme. „A sada ispričajte šta ste radili od tog trenutka kada su Mozesi otišli da spavaju.”

„Molim”, reče di Barnstokr. „Očekivao sam to pitanje i specijalno sam oživeo u sećanju ceo redosled svojih postupaka. Ovako je bilo. Kada su se svi razišli, a bilo je to oko pola deset, izvesno vreme sam…”

„Trenutak samo”, prekidoh ga. „To je bilo u pola deset, kažete?”

„Da, otprilike.”

„Dobro. Tada mi recite najpre ovo. Ne možete li se prisetiti ko se nalazio u trpezariji između pola devet i pola deset?”

Di Barnstokr obuhvati čelo dugim belim prstima.

„M-m-m… to će biti teže. Sav sam se predao igri… Pa, naravno, Mozes, vlasnik… S vremena na vreme karte je uzimala gospođa Mozes… To je za našim stočićem. Brin i Olaf su plesali, a zatim… ne, pardon, pre toga… plesali su gospođa Mozes i Brin… Ali shvatite, dragi moj inspektore, apsolutno nisam kadar da utvrdim kad je to bilo — u pola devet, u devet… Oh! Sat je otkucao devet i ja sam, sećam se, obuhvatio pogledom salu i pomislio kako je ovde malo ljudi ostalo. Svirala je muzika i dvorana je bila prazna, samo su plesali Brin i Olaf… Eto, to je, po svoj prilici, jedini jasan utisak koji mi je ostao u svesti”, završi sa žaljenjem.

„Tako”, rekoh. „A da li su vlasnik i gospodin Mozes bar jednom ustali od stola?”

„Ne”, reče odlučno. „Obojica su bili neobično strastveni igrači.”

„To jest, u devet sati u sali su bila samo tri kartaša, Brin i Olaf?”

„Baš tako. Toga se sećam potpuno jasno.”

„Dobro”, rekoh. „Da se sad vratimo na vas. Dakle, pošto su se svi razišli, vi ste posedeli još izvesno vreme za kartaškim stočićem, izvodeći trikove s kartama.”

„Izvodeći trikove? A, potpuno je mogućno. Ponekad, dok razmišljam, dajem punu slobodu svojim prstima, to se zbiva nesvesno. Da. Zatim sam odlučio da zapalim cigaru i krenuo ovamo, u svoju sobu. Popušio sam cigaru, seo u ovu fotelju i, iskreno da kažem, zadremao. Kao da me je probudio nekakav potres — namah sam se setio da sam u deset sati obećao revanš jadnom Olafu.

Pogledao sam na sat. Tačnog vremena se ne sećam, ali je bilo nešto posle deset i s olakšanjem sam zaključio da ne kasnim mnogo. Na brzu ruku sam se doterao pred ogledalom, uzeo svežanj novčanica, cigare i izašao u hodnik. U hodniku, inspektore, nije bilo nikog, toga se sećam. Zakucao sam Olafu na vrata — niko se nije odazvao. Pokucao sam po drugi put, ponovo bez ikakvog uspeha.

Shvatio sam da je gospodin Olaf zaboravio na revanš i da je zauzet nečim interesantnijim. Ali kad je reč o ovakvim stvarima, veoma sam pedantan. Napisao sam cedulju koja vam je poznata i zakačio sam je patentom na vrata. Zatim sam opušteno čekao do jedanaest, čitajući evo ovu knjigu i u jedanaest sam legao da spavam. A zanimljivo je još i ovo, inspektore. Nešto pre toga kad ste vi i vlasnik počeli da dižete graju i da lupate u hodniku, probudilo me je kucanje na moja vrata. Otvorio sam, ali nije bilo nikog. Ponovo sam legao i više nisam mogao da zaspim.”

„Aha”, rekoh. „Razumljivo. Dakle, od tog trenutka kad ste priboli cedulju do jedanaest sati kad ste legli da spavate nije se dogodilo ništa bitno… nije bilo nikakve buke, kretanja?”

„Ne”, odgovori di Barnstokr. „Ničeg.”

„A gde ste vi bili? Ovde ili u spavaćoj sobi?”

„Ovde, sedeo sam u ovoj fotelji.”

„Aha”, rekoh. „I poslednje pitanje. Juče do ručka vi niste razgovarali sa Hinkusom?”

„Sa Hinkusom?… Ah, to je onaj mali, kukavni… čekajte, dragi moj prijatelju… Da, naravno.

Mi smo svi skupa stajali kraj tuša, sećate se? Gospodin Hinkus je bio ljut zbog čekanja i ja sam ga umirio nekakvim malim trikom… Ah da, lizalice! Prosto je bilo smešno koliko se on tada zapanjio.

Obožavam takve mistifikacije.”

„A posle toga vi s njim niste razgovarali?”

Di Barnstokr zamišljeno napući usne kao kokošija trtica.

„Nisam”, reče. „Koliko se sećam, nisam.”

„I niste se peli na krov?”

„Na krov? Nisam. Ne-ne. Na krov se nisam peo.”

Ustadoh.

„Hvala vam, gospodine di Barnstokr. Pomogli ste istrazi. Verujem da shvatate koliko bi neumesne bile sada nove mistifikacije.” (On ćutke zamaha prema meni rukama.) „Pa, dobro. Od srca vam savetujem da uzmete tabletu za spavanje i da legnete. Po mom mišljenju, to je najbolje što možete sada učiniti.”

„Pokušaću”, spremno reče di Barnstokr. Zaželeh mu laku noć i izađoh. Krenuh da probudim čedo, ali tada opazih kako se na kraju hodnika brzo i nečujno zalupiše odškrinuta vrata Simonove sobe. Ne časeći časa, skrenuh tamo.

Uđoh, ne zakucavši, i odmah shvatih da sam ispravno postupio. Kroz otvorena vrata spavaće sobe video sam kako veliki fizičar, skačući na jednoj nozi, svlači pantalone. To je bilo utoliko gluplje što je u obema sobama gorela svetlost.

„I ne pokušavajte, Simone”, rekoh osorno. „Ipak nećete uspeti da odvežete mašnu.”

Simone nemoćno klonu na krevet. Vilica mu je podrhtavala, iskolačio je oči. Uđoh u spavaću sobu i stadoh pred njega, gurnuh ruke u džepove. ćutali smo neko vreme. Nisam više rekao ni reči, samo sam ga posmatrao, dozvoljavajući mu da shvati da je nadrljao. A on je pod mojim pogledom bio sve utučeniji, glava mu je sve dublje upadala u ramena, kukast snužden nos postajao je sve snuždeniji. Najzad ne izdrža.

„Govoriću samo u prisustvu svog advokata”, izjavi drhtavim glasom.

„Prođite se, Simone”, rekoh sa odvratnošću. „A uz to ste fizičar. Šta će vam advokat?”

On me uhvati za skut sakoa i, gledajući me u oči s poštovanjem, prošišta: „Mislite što hoćete, Peter, ali vam se kunem: ja je nisam ubio.”

Od iznenađenja samo što se ne sruših. Napipah iza sebe stolicu i sedoh.

„Razmislite i sami, zašto bih to učinio?” plaho nastavi Simone. „Morali bi da postoje motivi… Niko ne ubija tek tako… Naravno, postoje sadisti, ali oni su ludaci… Tim pre takva bestijalnost, takav košmar… Kunem vam se! Bila je već potpuno hladna kad sam je zagrlio!”

Nekoliko trenutaka sam držao zatvorene oči. Tako dakle. U kući je bio još jedan leš. Ovog puta — žena.

„Vi odlično znate”, grozničavo je mrmljao Simone, „zločin se ne vrši tek onako. Istina, Andre Žid je pisao… Ali to je sve onako, igra intelekta… Potreban je motiv… Vi me znate, Peter!

Pogledajte me: zar ličim na ubicu?”

„Prestanite!” rekoh. „Ućutite za časak. Dobro promislite i ispričajte sve po redu.”

Nije se premišljao.

„Molim”, reče spremno. „Ali mi morate verovati, Peter. Sve što ću reći, sušta je istina, i samo istina. Ovako je bilo. Još za vreme onog prokletog bala… Pa ona mi je i ranije stavljala do znanja, samo se nisam odlučivao… A tog puta ste me naljoskali brendijem i odlučio sam se. Zašto i ne bih? Ta to nije zločin, zar ne? Pa-a, oko jedanaest sati, kad su se svi primirili, izašao sam i polako sišao u prizemlje. Vi i vlasnik ste blebetali neke gluposti u salonu s kaminom, nešto o prirodopisu, obične besmislice… Polako sam prošao pokraj salona sa kaminom, bio sam u čarapama, prikrao sam se do njene sobe. Kod starog nije gorela svetlost, kod nje isto tako. Njena vrata, kao što sam i očekivao, nisu bila zaključana, to mi je odmah ulilo samopouzdanje. Bilo je tamno, mrkli mrak, ali sam razaznao njenu siluetu. Sedela je na otomanu pravo naspram vrata. Tiho je pozvah, nije odgovorila. Tada, jasno vam je, sedoh kraj nje i jasno vam je, zagrlih je… Br-r-r-r!… čak nisam uspeo ni da je poljubim! Bila je apsolutno mrtva. Led! Skamenjena, kao drvo! I ona iskeženost… Ne sećam se kako sam izleteo otuda. Po mom mišljenju, sav sam nameštaj tamo polomio… Kunem vam se, Peter, verujte čestitom čoveku, kad sam je dodirnuo bila je već posve mrtva, hladna i ukočena…

I zatim, ja nisam zver…”

„Obucite pantalone”, rekoh s tihim očajanjem. „Uredite se i pođite za mnom.”

„Kuda?” upita prestravljeno.

„U zatvor!” izdrah se. „U samicu. U kulu za mučenje, idiote!”

„Odmah”, reče. „Ovog časa. Prosto vas nisam razumeo, Peter.”

Siđosmo u hol gde nas susrete vlasnikov upitni pogled. Vlasnik je sedeo za stočićem sa časopisima, stavivši ispred sebe tešku vinčesterku. Dadoh mu znak da ostane gde je i skrenuh u hodnik u polovinu Mozesovih. Lelj, koji je ležao na pragu neznančeve sobe, progunđa nešto neljubazno. Simone je sitno koračao za mnom, grčevito uzdišući s vremena na vreme.

Odlučno gurnuh vrata od sobe gospođe Mozes i prenerazih se. U sobi je gorela ružičasta toršel lampa, a na otomanu pravo naspram vrata u pozi madam Rekamije ležala je u svilenoj pižami zanosna gospođa Mozes i čitala knjigu. Ugledavši me, iznenađeno podiže obrve, ali se, ipak, odmah umiljato osmehnu. Simone iza mojih leđa ispusti neki čudan zvuk, poput „a-ap!.”

„Izvinite, molim vas”, jedva pokrećući jezik progovorih i što je moguće hitrije zatvorih vrata. Zatim se okrenuh prema Simonu i polagano ga, sa uživanjem, uhvatih za mašnu.

„Kunem se!” samo usnama reče Simone. Samo što se ne onesvesti. Pustih ga.

„Pogrešili ste, Simone”, rekoh hladno. „Vratićemo se u vašu sobu.”

Kao što smo došli, tako krenusmo nazad. Ipak, putem se predomislih i povedoh ga u svoju sobu. Najedanput mi pade na um da moja soba nije zaključana, a da se kod mene nalazi korpus delikti. Baš dobro, valjalo bi pokazati ovaj stvarni dokaz velikom fizičaru.

Ušavši, Simone se svali u moju fotelju, za časak zakloni lice rukama, a zatim poče da se udara pesnicama po glavi, kao šimpanzo koji se raduje.

„Spasen sam!” mrmljao je s idiotskim osmehom. „Ura! Ponovo sam živ! Ne krijem se, ne sklanjam se! Ura!…”

Zatim stavi ruke na ivicu stola, upre u mene začuđene oči i reče šapatom: „Ali ona je bila mrtva, Peter! Kunem vam se. Bila je ubijena, i ne samo…”

„Trućanje”, rekoh hladno. „Bili ste pijani ko ćuskija.”

„Ne-ne”, usprotivi se Simone, vrteći glavom. „Bio sam pijan, to je istina, ali tu nisu čista posla, tu nešto ne odgovara… Pre će biti da je to bio košmar, bunilo. Možda sam malko onako skrenuo, Peter?”

„Možda”, složih se.

„Ne znam, prosto ne znam… Oka nisam sklopio sve to vreme, čas sam se svlačio, čas oblačio… hteo sam čak da bežim… pogotovu kad sam čuo kako vi tamo hodate i razgovarate prigušenim gIasovima…”

„Gde ste se nalazili u to vreme?”

„Nalazio sam se… U koje, zapravo, vreme?”

„Dok smo razgovarali prigušenim glasovima.”

„U svojoj sobi. Nisam izlazio iz sobe.”

„U kojoj ste se prostoriji vaše hotelske sobe zapravo nalazili?”

„čas u jednoj, čas u drugoj… Iskreno govoreći, dok ste ispitivali Olafa, pokušavao sam da prisluškujem i bio sam u spavaćoj sobi…” Iznenada ponovo izbeči oči. „čekajte”, reče. „Ako je ona živa… čemu onda sve ovo muvanje? Šta se dogodilo? Da se nije neko razboleo?”

„Odgovarajte na moja pitanja”, rekoh. „Šta ste radili posle mog odlaska iz sale za bilijar?”

Izvesno vreme je ćutao, posmatrajući me začuđenim očima i grizući donju usnu.

„Jasno mi je”, reče najzad. „Dakle, ipak se nešto dogodilo. Pa dobro… Šta sam radio posle vašeg odlaska? Igrao sam sam bilijar i krenuo u svoju sobu. Bilo je već oko deset, a ja sam predvideo svoj poduhvat za jedanaest, trebalo se urediti, osvežiti, obrijati, to je sve… Time sam se bavio skoro do pola jedanaest. A zatim sam čekao, gledao u sat, gledao kroz prozor… Ostalo znate…

Eto…”

„Vratili ste se u sobu oko deset. U koliko tačno? Spremali ste se za ljubavni sastanak i sigurno ste često gledali na sat.”

Simone tiho zviznu.

„Oho!” reče. „Izgleda da je ovo istraga po svim pravilima. Mogli biste mi, ipak, reći šta se dogodilo?”

„Ubijen je Olaf”, rekoh.

„Kako ubijen? Vi tek što ste bili u njegovoj sobi… Lično sam čuo kako ste sa njim tamo razgovarali…”

„Nisam razgovarao sa njim”, rekoh. „Olaf je mrtav. Zato se potrudite da se što tačnije setite svega o čemu vas pitam. Kad ste se vratili u svoju sobu?”

Simone obrisa znojem orošeno čelo. Lice mu osenči tuga.

„Kakvo bezumlje”, promrmlja. „Delirijum… Najpre ovo, sada ono…”

Pribegoh starom oprobanom metodu. Uporno gledajući Simonea rekoh: „Prestanite da okolišite. Odgovarajte na moja pitanja.”

Simone u trenu oseti da je osumnjičen i sve njegove emocije odmah nestadoše. Prestao je da misli na gospođu Mozes. Prestao je da misli na jadnog Olafa. Sada je mislio samo na sebe.

„Šta želite time da kažete?” promrmlja. „Šta to znači „prestanite da okolišite”?”

„To znači da čekam odgovor”, rekoh. „Kada ste se, tačno, vratili u svoju sobu?”

Simone preterano uvređeno sleže ramenima.

„Molim”, reče. „Smešno je, naravno, i glupo, ali… neka. Molim. Iz sale za bilijar sam izašao u deset do deset. Tačno plus-minus jedan minut. Pogledao sam na sat i shvatio da mi je vreme. Bilo je deset do deset.”„Šta ste uradili kad ste ušli u sobu?”

„Molim. Otišao sam u spavaću sobu da se svučem…” Iznenada zastade. „A znate, Peter…

Shvatam šta vam je potrebno. U to vreme Olaf je još bio živ. Uostalom, odakle ja mogu da znam, možda to više nije bio Olaf.”

„Pričajte redom”, naredih.

„Pa tu nema šta da se priča redom… Iza zida spavaće sobe su pomerali nameštaj. Glasova se ne sećam. Nisu se čuli glasovi. Ali su tamo nešto pomerali. Sećam se, isplazio sam se zidu i pomislio: eto, plavokosa bitango, ti ćeš da pajkiš, a ja ću otići kod moje Olge… Ili nešto u tom duhu.

To je bilo, dakle, oko pet do deset. Plus-minus tri minuta.”

„Dobro. Dalje.”

„Dalje… Dalje sam otišao u toalet. Brižljivo sam se obrijao električnom mašinicom.

Brižljivo sam se oprao do pojasa. Brižljivo sam se izbrisao frotirom…” U glasu potištenog spadala bilo je sve više zajedljivosti. Uostalom, on je odmah osetio da takav ton nije umestan i trgao se.

„Kratko rečeno, sledeći put sam pogledao na sat kad sam izašao iz toaleta. Bilo je oko pola jedanaest. Bez dva-tri minuta.”

„Ostali ste u spavaćoj sobi?”

„Da, oblačio sam se u spavaćoj sobi. Ali više ništa nisam čuo. A ako sam i čuo nisam obratio pažnju. Pošto sam se obukao otišao sam u gostinsku sobu i čekao. I pod zakletvom tvrdim da posle sedeljke Olafa očima nisam video.”

„Vi ste već tvrdili pod zakletvom da je gospođa Mozes mrtva”, primetih.

„Pa, to ja ne znam… To ja ne shvatam. Uveravam vas, Peter…”

„Verujem vam”, rekoh. „Sada recite kad ste poslednji put razgovarali sa Hinkusom?”

„Hm… Pa ja, bogme, nisam uopšte nikada razgovarao sa njim. Nijednom. Ne mogu zamisliti o čemu bih mogao s njim da razgovaram.”

„A kad ste ga poslednji put videli?”

Simone zažmiri, prisećajući se.

„Pored tuša?” reče s upitnom intonacijom. „Ma ne, šta govorim! On je ručao zajedno sa svima, vi ste ga tada doveli sa krova. A zatim… negde je ispario, šta li… A šta se s njim dogodilo?”

„Ništa naročito”, nehajno rekoh. „Još jedno pitanje. Ko je, po vašem mišljenju, izvodio one ujdurme s tušem, sa nestalim papučama…”

„Razumem”, reče Simone. „Po mom mišljenju, to je započeo di Barnstokr, a podržavali su ga svi kojima je bilo do šale. Vlasnik na prvom mestu.”

„A vi?”

„I ja. Ja sam provirivao kroz prozor gospođe Mozes. Obožavam takve šale…” On zarza svojim grozomornim smehom, ali se trže i žurno napravi ozbiljno lice.

„I više ništa?” upitah.

„Pa, kako ništa? Zvao sam telefonom Kajsu iz praznih soba, i organizovao „posete davljenika”…”

„Naime?”

„Naime, trčao sam po hodnicima bos, s mokrim nogama: zatim sam se spremao da napravim omanju avet, ali se nisam nakanio.”

„Imali ste sreće”, hladno rekoh. „A Mozesov sat, je li vaše delo?”

„Kakav Mozesov sat? Onaj zlatni? Starinski, džepni, kao lukac.”

Došlo mi da ga udarim.

„Da”, rekoh. „Starinski, džepni, kao lukac. Vi ste ga maznuli?”

„Šta vi mislite da sam ja?” planu Simone. „Na šta vam ja ličim, na džeparoša?”

„Ne-ne, ne smatram vas džeparošem”, rekoh, savlađujući se. „Vi ste ga ukrali šale radi.

Organizovali ste „posetu Bagdadskog Lopova”.”

„čujte, Peter”, reče Simone veoma ozbiljno. „Pretpostavljam da se sa tim satom isto tako nešto dogodilo. Ali znajte, ja ga nisam ni dotakao. Ali sam ga video. A i svi su ga, sigurno, videli.

Pozamašan starinski sat. Mozes ga je jednom prilikom pred svima ispustio u svoju čašu…”„Dobro”, rekoh. „Prođimo se toga. Sad imam jedno pitanje za vas kao stručnjaka.” Stavih ispred njega Olafov kofer i odgurnuh poklopac. „Šta ovo može biti, šta vi mislite?”

Simone brzo osmotri spravu, oprezno je izvadi iz kofera i, zviždućući kroz zube poče da je razgleda sa svih strana. Potom je odmeri rukama i isto tako oprezno stavi nazad u kofer.

„Nije moja struka. Sudeći po tome kako je to kompaktno i valjano napravljeno, to je ili nešto vojno, ili kosmičko. Ne znam. čak ne mogu ni da naslutim. Gde ste to našli. Kod Olafa?”

„Da”, rekoh.

„Zamisli, molim te!” promrmlja. „Kod tog zvekana… Uostalom, pardon. Kog će đavola ovde vernijeri? Pa to su, verovatno, priključci? Veoma čudan agregat…” Pogleda me. „Ako hoćete, Peter, ja mogu ovde da pritisnem dirke i da okrenem točkić i vijkove. Volim da rizikujem. Ali imajte na umu, ovo je veoma opasan posao.”

„Ne treba”, rekoh. „Dajte ovamo.” Zatvorih kofer.

„Ispravno”, složi se Simone, zavalivši se u fotelji. „To treba dati ekspertima. Ja čak znam kome… Uostalom… Zašto se vi bavite svim tim? Vi ste entuzijast svog posla? Zašto ne pozovete stručnjake?”

Kratko mu objasnih o lavini.

„Sve lepše od lepšeg”, setno reče. „Mogu li da idem?”

„Da”, rekoh. „I budite u svojoj sobi. Najbolje da legnete.”

On ode. Uzeh kofer i potražih gde ga mogu sakriti. Nisam imao gde da ga sakrijem. Vojna ili kosmička, pomislih. Samo mi je to nedostajalo. Političko ubistvo, špijunaža, diverzija… Fuj, gluposti! Da su ga ubili zbog ovog kofera, odneli bi kofer… gde da ga stavim? Tada se setih vlasnikovog sefa i, uzevši kofer ispod miške, za svaki slučaj siđoh dole.

Vlasnik se smestio za stočićem sa papirima i računarom. Vinčesterka mu je bila nadohvat ruke — naslonjena kraj njega uz zid.

„Šta ima novo?” upitah.

Ustade i pođe mi u susret.

„Pa ničeg osobito dobrog”, odgovori sa licem svesnim krivice. „Morao sam objasniti Mozesu šta se dogodilo.”

„Zbog čega?”

„Pomamno je pohrlio kod vas na sprat, siktao je da nikom neće dopustiti da usred noći upada kod njegove žene. Prosto nisam znao kako da ga zadržim i objasnio sam mu šta je posredi.

Smatrao sam da će tako biti manje vike.”

„Niste dobro postupili”, rekoh. „Ali ja sam kriv. A šta je on rekao na to?”

„Pa ništa. Izbečio je na mene svoje očurde, poćutao pola minuta, otpio iz čaše, a zatim počeo da se dere — koga sam ja naselio na njegovoj teritoriji, i kako sam se usudio… Jedva sam ga se otarasio.”

„Dobro”, rekoh. „Znate, Alek. Dajte mi ključ od vašeg sefa, sklonite ovaj kofer, a ključ ću, izvinjavam se, zadržati. Drugo, moram saslušati Kajsu. Dovedite je u vašu kancelariju. A treće, pije mi se kafa.”

„Hajdemo”, reče vlasnik hotela.