1

Зауставио сам аутомобил, изашао и скинуо тамне наочаре. Све је било онако како је причао Згут. Хотел је био једноспратан, жуте боје са зеленим, изнад трема падао је у очи тужан натпис: «Код погинулог алпинтсте». У високе порозне наносе снега с обе стране трема биле су пободене разнобојне скије — избројао сам седам пари, једне су биле са ципелама. С крова су висиле белкасте ребрасте леденице дебеле као рука. У крајњем десном прозору приземља помоли се нечије бледо лице, и тада се главна улазна врата отворише и на трему се појави ћелав, омален и плећат човек у риђем крзненом прслуку обученом преко блиставе кошуље од синтетике. Приде тешким, тромим кораком и застаде преда мном. Лице му је било црвено, грубих црта, а врат као у рвача тешке категорије. Није гледао у мене. Његов меланхолични поглед, пун тужног достојанства, био је устремљен некуд у страну. По свој прилици, био је то Алек Сневар лично, власник хотела, долине и Боциног Грлића.

«Тамо…» рече ми неприродно дубоким и муклим гласом. «Ено тамо се то догодило.» Испружи руку показујући правац. У руци је држао вадичеп. «На оном вису…»

Ја се окренух и, жмиркајући, погледах у сињу, стравично окомиту литицу, која је пресецала долину са запада, бледе језичке снега, зупчасти гребен, јасан, као нацртан на светлоплавој површини неба.

«Разлегао се карабин», истим оним муклим гласом настави власник хотела. «Летео је двеста метара по вертикали наниже, ка смрти, и није се имао за шта задржати на глаткој стени. Можда је викао.

Нико га није чуо. Можда се молио. чуо га је само Бог. Затим је доспео до литице и ми смо овде чули лавину, рику пробуђене звери, похлепну гладну рику, и земља је уздрхтала кад је треснуо на њу заједно са четрдесет две хиљаде тона кристаластог снега…»

«Због чега се тамо запутио?» упитах, посматрајући кобни бедем.

«Допустите ми да се вратим у прошлост», изусти власник, обори главу и стави песницу са вадичепом на проћелаво теме.

Све је било управо онако како је причао Згут. Једино се пас нигде није могао видети, али сам опазио мноштво његових подсетница на снегу крај трема и око скија. Уђох у кола и узех корпу са боцама.

«Имате поздрав од инспектора Згута», рекох и власник се истог часа врати из прошлости.

«То је човек достојан поштовања!» рече живахно и сасвим обичним гласом. «Како је он?»

«Добро» одговорих, предајући му котарицу.

«Видим да није заборавио вечери које је провео крај мог камина.»

«Он само о њима и говори», рекох и поново кренух према колима, али ме власник хотела ухвати за руку.

«Ни корак натраг!» рече строго. «За то ће се постарати Кајса. Кајса!» грмну као труба.

На трем излете пас — прекрасан бернардинац, бео са жутим пегама, снажна животиња велика као теле. Као што сам већ знао то је било све што је преостало од Погинулог Алпинисте, ако се не рачунају неке ситнице изложене у соби-музеју. Баш бих волео да видим како ће тај мужјак са женским именом истоваривати мој пртљаг, али ме власник одлучно поведе према кући.

Прошли смо кроз сумрачан хол где се осећао топао мирис угашеног камина и где су нејасно светлуцали лакирани, модерни, ниски сточићи, скренули смо у ходник налево и власник раменом гурну врата на чијој је таблици писало «Канцеларија». Посадио ме је у угодну столицу, котарица која је звецкала и клокотала обрела се у углу, и власник је раширио на столу гломазну главну књигу.

«Пре свега, дозволите да се представим», рече усредсређено гребући ноктима врх пера. «Алек Сневар, власник хотела и механичар. Ви сте, наравно, приметили ветрењаче на изласку из Боциног Грлића?»

«Ах, то су биле ветрењаче?»

«Да. Мотори на ветар. Лично сам их конструисао и сам монтирао. Ево овим рукама.»

«Ма шта кажете…» промрсих.

«Да. Лично. И још много штошта.»

«Где да однесем», упита иза леђа пискав женски глас.

Окретох се. У вратима, с мојим кофером у руци, стајала је права дунда од својих двадесет пет година, образа обливених густим руменилом, са веома растављеним и широм отвореним плавим очима.

«То је Кајса», рече ми власник. «Кајса! Овај господин нам је донео поздрав од господина Згута. Сећаш ли се господина Згута, Кајса? Мораш га се сећати.»

Кајсу поново обли румен и она, слежући раменима, заклони лице дланом.

«Сећа се», објасни ми власник. «Запамтила је… Па-а… Ето, сместићу вас у собу број четири. То је најбоља соба у хотелу. Кајса, однеси кофер господина… м-м…»

«Глепски», рекох.

«Однеси кофер господина Глепског у собу број четири… Невероватна глупача», рече ми с некаквом чак гордошћу, када дунда нестаде. «Феномен своје врсте… Дакле, господине Глепски?»

Он ме ишчекујуће погледа.

«Петар Глепски», издиктирах. «Инспектор полиције. На одмору. Две недеље. Сам.»

Власник је марљиво записивао све ове податке веома крупним неуједначеним словима, а док је писао, у канцеларију, кврцкајући канџама по линолеуму, уђе бернардинац. Он ме погледа, намигну и наједном уз тресак, као да се стропоштао нарамак дрва, прући се крај сефа, спустивши њушку на шапу.

«То је Лељ», рече власник, заврћући поклопац наливпера. «Сапиенс. Све разуме на три европска језика. Бува нема, али се лиња.»

Лељ уздахну и премести њушку на другу шапу.

«Хајдемо», рече власник устајући. «Испратићу вас до собе.»«Још неко борави. Биће да су недавно допутовали. Само су они тек онако… Пребивају тек. Не спавају, не хране се, само пребивају…»

«Не разумем», признадох.

«И нико не разуме. Бораве и квит. читају новине. Прекјуче су здипили папуче господину ди Барнстокру. Тражим, тражим свуда, нема папуча. А они их однели у музеј, и тамо оставили. И још остављају трагове…»

«Какве?» Горео сам од жеље да схватим.

«Мокре. Тако и иду по целом ходнику. А уобичајили су да ме зову телефоном. час из једне собе, час из друге. Дођем, а тамо нема никог.»

«Па добро», рекох уздахнувши. «Не схватам те, Кајса. И није потребно. Боље да се истуширам.»

Пригњечих пикавац у беспрекорно чистој пепељари и одох у спаваћу собу по рубље. Тамо сам поређао на сточићу крај узглавља хрпицу књига, помисливши узгред да сам их узалуд вукао, скидох ципеле, гурнух ноге у папуче и, узевши фротир, кренух да се истуширам. Кајса је већ отишла, пепељара на столу је поново сијала блиставо чиста. У ходнику није било никог, однекуд је допирало куцкање билијарских лопти — сигурно се разонођивало потиштено спадало на психолошкој основи. Како му је…

Симоне, биће.

Пронађох врата купатила с тушевима на степенишном одморишту, али се испостави да су затворена. Неко време сам стајао неодлучно, опрезно обрћући кваку од пластичне масе. Неко полако, тешким кораком прође ходником. Могу, наравно, сићи у купатило с тушевима у приземљу, помислих. А и не морам сићи. Могу се најпре скијати. Одсутно упрех поглед у дрвене степенице које су водиле, очигледно, на кров. Или, на пример, попети се на кров и уживати у видику. Кажу да су овде неописиво лепи изласци и заласци сунца. А ипак је свињарија што је туш затворен. Или је тамо неко засео?

Ма не, тихо је… Ја још једном цимнух кваку. Па, добро. Нека иде с милим Богом тај туш. Има времена. Окренух се и пођох у своју собу.

Нешто се променило у мојој соби, одмах сам то осетио. У трену схватих: осећао се мирис дувана за лулу, управо као у соби-музеју. Истог часа бацих поглед на пепељару. Тамо није било луле која се пушила — само гомилица пепела помешана с трункама дувана. Пребивају, сетих се. Не пију, не хране се, само остављају трагове…

И тада у близини неко отегнуто и гласно зевну. Из спаваће собе, лупајући канџама, тромо изађе бернардинац Лељ, погледа ме с ироничним смешком и протеже се.

«Ах, то си ти овде пушио?» рекох.

Лељ намигну и заврте главом. Као да тера муву.