2

Судећи по траговима на снегу, овде је неко већ покушавао да се скија — одвезао се педесетак метара, падајући на сваком кораку, а затим се вратио, упао у снег до колена, вукући скије и штапове у наручју, испуштајући их, скупљајући и поново испуштајући — рекло би се да се изнад ових тужних плавих рупчага и бразда у снегу све до сада нису слегла залеђена проклињања. Али у осталом делу снежни покривач долине био је чист и некоснут, као нов уштиркан креветски чаршав.

Скакутао сам неко време у месту, испробавајући везове, и појурио у сусрет сунцу, једнако појачавајући темпо, зажмиривши од сунца и уживања, избацујући из себе са сваким издисајем чамотињу кабинета испуњених дуванским димом, мемљивих докумената, плачљивих окривљених и гунђавих претпостављених, мору суморних политичких распри и вицева с брадом, ситничавих брига жене и кидисања млађег нараштаја… туробне каљаве улице, ходнике који заударају на црвени восак, празна ждрела суморних сефова, као слупане цистерне, избледели плавичасти тапети у трпезарији и избледели ружичасти тапети у спаваћој соби и испрскани мастилом жућкасти тапети у дечијој соби… са сваким издисајем се ослобађајући самог себе — службеног, принципијелног, дозлабога покорног закону човека са сјајним дугмадима, пажљивог мужа и узорног оца, гостољубивог друга и предусретљивог рођака, радујући се што ће све то ишчилети, надајући се да ће све то ишчилети неповратно, да ће одсад све бити лако, гипко, кристално чисто, у лудом, веселом, младалачком темпу, и како је то дивно што сам допутовао овамо… сила је Згут, промућуран је Згут, хвала ти Згуте, мада ти и опаучиш своје «ловце на медведе» по њушци… и како сам ја још крепак, спретан, снажан — могу, ето, овако, по идеално правој линији, сто хиљада километара по идеалној правој линији, а могу ето овако, нагло удесно, нагло улево, избацивши испод скија тону снега… а ја се већ три године нисам смучао, управо од оног времена кад смо купили ону проклету нову кућицу, и кога смо ђавола то урадили, обезбедили себи уточиште за старост… читав живот радиш за старост… а нека ђаво носи и њу и све остало, не желим сад о томе да мислим, нека ђаво носи старост, нека иде до ђавола кућица, иди до ђавола и ти, Петере, Петере Глепски, чиновниче који штујеш закон, нека ти је бог на помоћи…

Затим је талас првог усхићења прошао и ја сам опазио да стојим крај пута, мокар, задихан, од главе до пете засут снежном прашином. Просто је невероватно како брзо пролазе таласи усхићења.

Кињити себе, пецкати, замарати и гњавити може човек сатима, данима и ноћима, а усхићење наиђе и одмах спласне. Од ветра сам и оглухнуо… Скинуо сам рукавицу, гурнуо мали прст у ухо, провртео и наједном сам чуо громогласни тутањ, као да је у близини слетео спортски двосед. Једва сам успео да протрљам наочаре, кад он пројури покрај мене — али није био двосед, наравно, већ огромни мотоцикл од ових нових, који пробијају зидове и односе више живота него све силеџије, пљачкаши и убице скупа. Он ме засу грудвама снега, наочаре ми се поново одлепише, али ја ипак приметих жгољаву повијену прилику, распршену црну косу и крај црвеног шала који је штрчао као даска. За вожњу без кациге, помислих аутоматски, следи казна од педесет круна и одузимање дозволе за вожњу у трајању од месец дана… Уосталом, није могло бити ни говора о томе да уочим регистарски број — нисам могао да разазнам чак ни хотел ни половину долине уз то — снежни облак подигао се до неба. И шта ме се то тиче! Погледах на штапове и појурих дуж пута за мотоциклом према хотелу.

Кад сам стигао, мотоцикл се хладио испред трема. Поред њега на снегу су лежале велике кожне рукавице с левкастим манжетнама. Забих скије у смет, очистих се и поново погледах мотоцикл.

Колико је то само злокобна машина. чини ми се да ће се следеће године хотел звати «Код Погинулог Мотоциклисте». Власник ће поново узети пристиглог госта за руку и рећи, показујући на пробијен зид: «Овде. Овде је он улетео брзином од сто двадесет миља на сат и скроз пробио зграду. Земља је уздрхтала када је рупио у кухињу, вукући за собом четири стотине тридесет две цигле…» Пара вреди реклама, помислих, пењући се уз степенице. Ући ћу сада у своју собу, а за мојим столом се распиштољио скелет са распаљеном лулом у зубима, а испред њега траварица од мухоморке, специјалитет куће, три круне литар.

На средини хола стајао је незамисливо висок и веома погурен човек у црном фраку са пешевима до пета. Ставивши руке иза леђа, строго је читао буквицу жгољавом, гипком бићу неодређеног пола, које се грациозно завалило у дубокој фотељи. Биће је имало малено, бледуњаво лишце, до пола скривено великим црним наочарима, бујну, црну, замршену косу и руњав, црвени шал.

Кад затворих за собом врата, високи човек ућута и окрете се према мени. Имао је лептир— машну и најплеменитије црте лица, улепшане аристократским носем. Такав нос могао је имати само један човек, и тај човек није могао бити нико други доли та славна личност. За тренутак ме је проматрао, као да је био у недоумици, затим направи уста као кокошја тртица и крену ми у сусрет, пружајући узани, бели длан.

«Ди Барнстак», готово запева. «Стојим вам на располагању.»

«Зар ди Барнстокр главом и брадом?» с искреним поштовањем упитах, стежући му руку.

«Лично, господине, лично», рече. «С ким имам част?»

Представих се, осећајући некакву глупаву бојажљивост, која нама, полицијским чиновницима, уопште није својствена. Јер је од првог погледа било јасно да такав човек мора да скрива приходе и пореске пријаве попуњава нејасно.

«Дивота божја!» запева намах ди Барнстокр хватајући ме за ревер. «Где сте то нашли? Брин, дете моје драго, погледајте каква дивота!»

Међу прстима му је била плава љубичица. И замириса на љубичицу. Ја нагнах себе да затапшем, иако не волим такве ствари. Створење у фотељи зевну колико год је могло својим маленим устима и пребаци ногу на наслон за руке.

«Из рукава», изјави оно промклим басом. «Јалова посла, стриче.»

«Из рукава!» тужно понови ди Барнстокр. «Не, Брин, то би било превише просто. То би била, одиста, како се ви изражавате, јалова посла. Јалова и недостојна таквог стручњака као што је господин Глепски.»

Он спусти љубичицу на отворени длан, погледа је, подиже обрве и љубичица нестаде. Ја затворих уста и завртех главом. Остао сам без речи.

«Ви се мајсторски смучате», господине Глепскин, рече ди Барнстокр. «Посматрао сам вас кроз прозор. И ред је да кажем, просто сам уживао.»

«Ма откуд», промрсих. «Па, смучао сам се некада…»

«Стриче», огласи се намах створење из дубине фотеље. «Створите боље цигарету.»

Ди Барнстокр се, изгледа, досети.

«Да!» рече. «Допустите да вас упознам, господине Глепски: то је Брин, једино дете мог драгог покојног брата… Брин, дете моје!»

Дете се нерадо извуче из фотеље и приђе. Коса му је била бујна, женска, а, уосталом, можда и није била женска, већ, тако рећи, младалачка. Ноге затегнуте у еластику биле су сувоњаве, дечије, а, уосталом, можда, баш напротив — витке девојачке. Блуза је била за три броја већа него што је било потребно. Кратко речено, ја бих више волео кад би ди Барнстокр представио чедо свог драгог покојника просто као синовца или синовицу. Дете ми се равнодушно осмехну ружичастим, нежним устима и пружи препланулу изгребану руку.

«Јесмо ли вам задали прпу?» запита оно промукло. «Тамо на путу…»

«Ми?» поново га упитах.

«Па, не ми, наравно, Букефал. Он то зна… Све му је наочаре засуо снегом», саопшти оно стрицу.

«У овом случају», љубазно разјасни ди Барнстокр, «Букефал није легендарни коњ Александра Македонског. У овом случају Букефал је мотоцикл, одвратно и опасно превозно средство, које ме полако убија током две последње године и на крају, како осећам, тера ме у гроб.»

«Цигарету хоћу», подсети дете.

Ди Барнстокр снуждено заврте главом и беспомоћно рашири руке. Када их опет састави међу прстима му се пушила цигарета и он је пружи чеду. чедо повуче дим и пробирљиво прогунђа: «Опет је са филтером…»

«Сигурно желите да се туширате после вашег спуста», рече ми ди Барнстокр. «Скоро ће ручак…»

«Да», рекох. «Свакако. Извините.»

За мене је било велико олакшање да збришем из овог друштва. Нисам био у форми. Изненадили су ме. Ипак је чувени мађионичар у арени једно, а чувени мађионичар у приватном животу сасвим друго. Ја се некако поздравих и кренух на свој спрат, прескачући по три степеника.

У ходнику као ни пре није било никог, негде у даљини су као и раније суво куцкале билијарске лопте. Проклети туш био је као и пре тога затворен. Некако се умих у својој соби, пресвукох се и, узевши цигарету, опружих се на диван. Обузе ме пријатна малаксалост и неколико минута чак и продремах. Пробуди ме нечија цика и злослутни, ридајући кикот у ходнику. Скочих. Тог часа неко закуца на врата и Кајсин глас промаука: «Изволите на обед!» Ја се одазвах на то са да-да, одмах долазим, и спустих ноге с дивана, напипавајући папуче. «Изволите на обед!» допре издалека, а потом још једном: «Изволите на обед!» а затим поново одсечан и аветињски кикот. Мени се чак причинило да чујем звецкање зарђалих ланаца.

Очешљах се испред огледала, испробах неколико израза лица, као: расејана љубазна пажња; непоколебљива закопчаност професионалца; срдачна спремност за свакојака познанства и ироничан осмех типа «хи». Ниједан израз ми се није учинио пригодан, зато престадох да се даље замајавам, тутнух у џеп цигарете за чедо и изађох у ходник. Изашавши, запањих се.

Врата собе преко пута била су широм отворена. У отвору, код самог довратка, опирући се стопалима о једну уоквирену даску врата, а леђима о другу, висио је млад човек. Његова поза је уза сву неприродност изгледала крајње неусиљена. Гледао ме је одозго наниже, кезио дуге жућкасте зубе и салутирао.

«Добар дан», рекох, поћутавши. «Да вам помогнем?»

Тада он грациозно, као мачка, скочи на под и, отпоздравивши по војнички, стаде преда мном мирно.»част ми је, инспекторе», рече. «Допустите да се представим: поручник кибернетике Симон Симоне.»

«На месту вољно», рекох и ми се руковасмо.

«У ствари, ја сам физичар», рече. «Али оно «кибернетике» звучи готово исто тако хармонично као «пешадије». Испада смешно.» И он неочекивано прасну у онај исти стравични ридајући кикот у коме су се наслућивали влага подземља, крваве мрље које се не могу уклонити и звекет зарђалих ланаца на окованим скелетима.

«Шта сте радили горе?» упитах, савлађујући запрепашћење.

«Тренирао сам», одговори. «Ја сам алпинист…»

«Погинули», нашалих се и одмах зажалих због тога, јер он поново обруши на мене лавину свог загробног кикота.

«Није лоше, није лоше за почетак», проговори он, бришући очи. «Не, ја сам још жив. Дошао сам овамо да се верем уз литице, али никако не могу да доспем до њих. Унаоколо је снег. И ја се, ето, пентрам по вратима, по зидовима…» Он намах заћута и ухвати ме под руку. «Право да вам кажем», рече, «дошао сам овамо да се окрепим. Премор. Пројекат «Мидас», чули сте? Најстрожа тајна.

четири године без одсуства. И лекари су ми прописали куру путених задовољстава.» Он се поново закикота, али већ смо стигли до трпезарије. Оставивши ме, похита према сточићу где су била поређана предјела. «Следите ме, инспекторе», повика у трку. «Пожурите, иначе ће пријатељи и рођаци Погинулог појести сав кавијар…»

Трпезарија је била велика, имала је пет прозора. У средини се налазио велики овални сто за двадесотак особа; велелепан, поцрнео од времена, бифе је блистао од сребрних пехара, многобројних огледала и разнобојних боца; столњак је био уштиркан, посуде од прекрасног порцулана, прибор за јело сребрни, с фином црном цаклином. Али уза све то овде су владала, очигледно, најдемократскија правила понашања. На сточићу за предјела блистала су предјела — узимај што стигнеш. На другом сточићу, мањем, Кајса је ставила чорбалуке од фајанса са чорбом од поврћа и буљоном — сам бирај, сам сипај. За оне који желе да се окрепе постојала је батерија боца — бренди, ирски џин, пиво и траварица од латица рунолиста, специјалитет куће, како је тврдио Згут.

За столом су већ седели ди Барнстокр и чедо његовог покојног брата. Ди Барнстокр је отмено мешао сребрном кашичицом по тањиру са буљоном и попреко мерио чедо које је, раширивши на столу лактове, са слашћу јело чорбу од поврћа.

У прочељу, господарила је мени непозната дама заносне и необичне лепоте. Имала је или двадесет или четрдесет година, нежна црнопуто-плавичаста рамена, лабудов врат, веома крупне полузатворене очи с дугачким трепавицама, пепељаста, високо подигнута коса, скупоцена дијадема — то је, без сумње, госпођа Мозес, и њој, несумњиво, није место за овим простим заједничким пансионским обедом. Овакве жене сам раније виђао само на фотографијама светских часописа и у раскошним филмовима.

Власник хотела је, обилазећи сто, већ кренуо према мени са послужавником у руци. На послужавнику, у кристалној брушеној чашици, стравично се плавила траварица.

«Ратно крштење!» саопшти власник, приближивши се. «Узмите што пикантнију закуску.»

Послушах га. Узех маслине и кавијар. Затим погледах власника и узех туршију. Потом погледах траварицу и исцедих у кавијар пола лимуна. Сви су ме гИедали. Узех чашицу, испухнух (још неколико мемљивих кабинета и ходника) и сручих траварицу у уста. Стресох се. Сви су ме гледали, зато сам се стресао само у мислима и стрпао у уста половину туршије. Власник се накашља. Симоне се такође накашља. Господа Мозес рече кристалним гласом: «Ох! То је прави мушкарац.» Осмехнух се и гурнух у уста другу половину туршије, горко жалећи што туршија није велика као диња. «Обећава!»

разговетно рече чедо.

«Госпођо Мозес!» рече власник. «Дозволите да вам представим инспектора Глепског.»

Пепељаста кула са зачеља мало се наклони, подигоше се и спустише дивне трепавице.

«Господин Глепски!» рече власник. «Госпођа Мозес.»

Поклоних се. Са задовољством бих се пресамитио напола, тако ме је пекло у стомаку, али се она осмехну и мени намах лакну. Скромно се окренувши, заврших са предјелом и кренух по чорбу.

Власник ме је сместио наспрам Барнстокрових, тако да је десно од мене, на жалост превише далеко, била госпођа Мозес, док је лево, на жалост превише близу, био потиштено спадало Симоне, спреман да сваког часа прасне у грозоморан кикот.

Разговор за столом усмеравао је власник хотела. Причали смо о загонетном и непознатом, тачније о томе да се у хотелу у последње време догађају чудне ствари. Мене су, као новајлију, упутили у појединости. Ди Барнстокр је потврдио да су му одиста пре два дана нестале папуче, које су се нашле тек пред вече у соби — музеју. Симоне је, кикоћући се, изјављивао да неко чита његове књиге — махом стручну литературу — и прави на маргинама забелешке — махом потпуно неписмене.

Власник, обамирући од задовољства, причао је о данашњем случају са лулом која се пушила и новинама, и додавао да ноћу неко иде по кући. чуо је то својим ушима и једном је чак видео белу прилику, која се шуњала од улазних вратију преко хола према степеништу. Госпођа Мозес је, нимало се не устежући, драге воље потврдила ове изјаве и додала да је јуче неко провирио кроз њен прозор. Ди Барнстокр је исто тако потврдио да неко иде, али он лично сматра да је то само наша добра Кајса, тако му се у сваком случају учинило. Власник је приметио да је то апсолутно немогуће, а Симон Симоне се хвалисао како ноћу спава као мртав и ништа од свега тога није чуо. Али је већ два пута приметио да су његове скијашке ципеле мокре, као да тобож неко ноћу јури у њима по снегу. Ја, збијајући шалу на свој рачун, испричах о случају са пепељаром и бернардинцем, а чедо промукло изјави — стављајући на знање свим присутнима — да, у крајњем случају, нема ништа нарочито против ових шала, навикло је на ове трикове-огледе, али апсолутно не подноси када се туђини излежавају на његовој, чедовој, постељи. При том је оно тако упирало у мене своје окуларе да се обрадовах што сам допутовао тек данас.

Атмосферу пријатне страве, која је владала за столом, нарушио је господин физичар.

«Долази једном приликом капетан друге класе у непознати град», изјави. «Одседа у хотелу и наређује да позову власника…»

Изненада ућута и осврте се.

«Пардон», рече. «Нисам уверен да се у присуству дама», тада се поклони према госпођи Мозес, «а исто тако… ха-ха… омладине», погледа чедо, «хм-хм…»

«Баш је глупава анегдота», рече чедо с омаловажавањем. «Све је не може бити боље, али нећемо делити попола. Је л» то?»

«Тачно!» узвикну Симоне и прасну у кикот.

«Делити попола?» осмехујући се, упита госпођа Мозес.

«Нећемо делити!» љутито је исправи чедо.

«Ах, нећемо делити?» изненади се госпођа Мозес. «А шта нећемо делити?»

Дете отвори уста, али ди Барнстокр направи неухватљиви покрет и уста запуши велика румена јабука, коју дете одмах слатко загризе.

«На крају крајева, необично се не збива само у нашем хотелу», рече ди Барнстокр. «Довољно је да вас подсетим, на пример, на чувене неидентификоване летеће објекте.»

чедо с треском одмаче столицу, устаде и, настављајући да хруска јабуком, крену према излазу. ђаво ће га знати зашто! Намах се причињавала у тој виткој, лепо грађеној фигури млада, прекрасна девојка. Али требало је укротити душу и девојка је ишчезавала, а уместо ње на најбезочнији начин појављивао се аљкав, дрзак шипарац — од оних који излежу буве на плажама и лочу наркотике у јавним клозетима. Једнако сам размишљао кога бих да упитам да ли је то дечак, до ђавола, или девојчица, док је ди Барнстокр настављао да ромори: «…ђордана Бруна, господо, нису узалуд спалили.

У космосу не живимо, несумњиво, само ми. Питање је само каква је густина распоређености ума у Васиони. Према оценама различитих научника, господин Симоне ће ме исправити ако грешим, само у нашој Галаксији може постојати до милион насељених Сунчевих система. Да сам ја математичар, господо, ја бих на основу ових података покушао да утврдим вероватноћу макар тога да је наша Земља предмет нечије научне опсервације…»

Питати ди Барнстокра лично, размишљао сам, није згодно. Уз то он, по мом мишљењу, ни сам не зна. Како би могао да зна? Дете је дете. И свршена посла. Љубазног власника хотела је баш брига.

Кајса је глупа. Питати Симонеа значи преживети још један вал загробног весеља… Уосталом, шта је мени? Шта се мене то тиче? Да ли да узмем још печења?… Кајса је, наравно, глупа; али се у кување разуме…»…Сложићете се», роморио је ди Барнстокр, «са мишљу о томе да туђе очи пажљиво и помно изучавају нашу старицу-планету кроз поноре Космоса — та мисао већ сама по себи заокупља машту…»

«Срачунао сам», рече Симоне. «Ако они умеју да разликују насељене системе од ненасељених и проматрају само насељене, онда ће то бити јединица минус «е» на минус један.»

«Зар је баш тако?» уздржано се пренерази госпођа Мозес, дарујући Симонеа усхићеним осмехом.

Симоне зарза. чак се промешкољи на столици. Очи му се овлажише.

«Колико ће то бити количински?» зажеле да сазна ди Банстокр, пошто сачека да прође овај акустички насртај.

«Приближно две трећине», одговори Симоне бришући очи.

«Али то је веома велика вероватноћа!» ватрено рече ди Барнстокр. «Ја то разумем тако као да смо ми одиста објекат посматрања!»

Тада врата у трпезарији иза мојих леђа затрескаше и зазвечаше, као да су их, упирући свом снагом гурали раменом.

«Према себи!» повика власник. «Према себи, молим вас!»

Освртох се и тог часа се врата широм отворише. На прагу се појави необична прилика. Стамени старији човек са потпуно булдожјим лицем, обучен у нешто што је наличило на смешни средњовековни прслук боје лососа са пешевима до колена. Испод прслука помаљале су се официрске чакшире са златним генералским лампасима. Једну руку је држао иза леђа, а другом је стезао велику металну чашу са дршком.

«Олга!» дрекну он гледајући испред себе мутним очима. «чорбу!»

Настаде тренутна пометња. Госпођа Мозес с некаквом неприличном жустрином полете према сточићу са чорбама, власник се одмаче од бифеа и поче рукама правити покрете који су изражавали његову спремност да га на све могуће начине услужи. Симоне журно гурну кромпир у уста и исколачи очи, да се не би закикотао, а господин Мозес — јер је, несумњиво, то био он — ликујуће подрхтавајући образима, пронесе своју чашу према столу наспрам госпође Мозес и тамо се смести, замало не промашивши седиште.

«Време, господо, данас, снег», саопшти. Био је трештен пијан. Госпођа Мозес стави испред њега чорбу, он мрко погледа у тањир и отпи из чаше. «О чему причате?» заинтересова се.

«Разматрали смо овде могућност да Земљу посећују посетиоци из космичког пространства», објасни ди Барнстокр, љубазно се осмехујући.

«Шта хоћете тиме да кажете?» упита господин Мозес, са великим подозрењем упревши поглед изнад чаше у ди Барнстокра. «Нисам то очекивао од вас, Барн… Барл… ди!»

«Ох, то је чиста теорија!» чило ускликну ди Барнстокр. «Господин Симоне нам је срачунао вероватноћу…»

«Глупост», рече господин Мозес. «Лудорија. Математика није наука… А ко је овај», упита, бечећи у мене десно око. Некакво мутно, ружно око.

«Дозволите да вас представим», журно рече власник. «Господин Мозес — господин инспектор Глепски. Господин Глепски — господин Мозес.»

«Инспектор», промрмља Мозес. «Фалсификоване признанице, лажни пасоши… Имајте на уму, Глепски, мој пасош није лажан. Сећање вас добро служи?»

«Немам разлога да се пожалим», рекох.

«Па, дакле, немојте заборавити.» Он поново строго погледа у тањир и отпи из чаше. «Данас је добра чорба», изјави. «Олга, склони ово и дај ми некакво месо. А што сте се ућутали, господо?

Наставите, наставите, слушам вас.»

«У вези са месом», одмах рече Симоне. «Неки сладокусац је наручио у ресторану филе…»

«Филе. Да!» с одобравањем рече господин Мозес, покушавајући да пресече печено месо једном руком. Другу руку није одвајао од чаше.

«Конобар је примио наруџбину», настави Симоне, «а сладокусац је у ишчекивању свог омиљеног јела посматрао девојке на естради.»

«Смешно», рече господин Мозес. «За сада је веома смешно. Није довољно слано. Олга, додај ми овамо со. Па, господине?»

Симоне се поколеба.

«Пардон», рече неодлучно. «Код мене су се појавила необично велика страховања…»

«Да. Страховања», задовољно понови господин Мозес. «А даље?»

«Квит», рече тужно Симоне и завали се у столицу.

Мозес упре поглед у њега.

«Како квит?» упита с негодовањем. «Па јесу ли му донели филе?»

«Хм-хм… Заправо… нису», рече Симоне.

«То је дрскост», рече Мозес. «Требало је позвати шефа сале.» Он с огавношћу одгурну од себе тањир. «О необично непријатном догађају сте нам испричали, Симоне.»

«Оваквом какав је», рече Симоне, једва се осмехујући.

Мозес отпи из чаше и окрену се према власнику.

«Сневар», рече, «јесте ли нашли лопужу који краде папуче? Инспекторе, ето посла за вас.

Позабавите се у доколици. Ипак ви овде крадете богу дане. Некакав лопужа краде папуче и вири кроз прозор.»

Хтедох да одговорим да ћу се обавезно позабавити, али тада чедо притера под саме прозоре свог Букефала. Стакло у трпезарији зазвеча, било је тешко разговарати. Сви загњурише главе у тањире, а ди Барнстокр је, приневши раширену шаку срцу, расипао надесно и налево нема извињавања. Затим Букефал загрме преко сваке мере, испред прозора полете облак снежне прашине, рика се стреловито удаљи и претвори у једва чујно зујање.

«Потпуно као на Нијагари!» рече кристалним гласићем госпођа Мозес.

«Као на ракетодрому!» опонира му Симоне.

«Дивљачки мотоцикл.»

Кајса на врховима прстију приђе господину Мозесу и стави испред њега боцу са сирупом од ананаса. Мозес благонаклоно погледа боцу и отпи из чаше.

«Инспекторе», рече, «а шта ви мислите поводом ових крађа?»

«Ја мислим да се то шали неко од присутних», одговорих.

«Необична мисао», негодујући рече Мозес.

«Нипошто», приметих. «Прво, у свим овим поступцима не примећују се никакве друге намере осим мистификације. Друго, пас се понаша као да су у кући само своји.»

«Ох да!» рече домаћин пригушеним гласом. «Наравно, у кући су само своји. Али он није био за Леља просто свој. Био је за њега бог, господо!»

Мозес упре поглед у њега.

«Ко је Он?» упита строго.

«Он. Погинули.»

«Како је то интересантно!» процвркута госпођа Мозес.

«Немојте ми пунити главу» рече Мозес власнику.

«А ако ви знате ко се бави овим стварчицама, онда га посаветујте, обавезно посаветујте да прекине. Да ли ме разумете?» Он нас обухвати набубрелим очима. «Иначе ћу и ја почети да се шалим!» издра се.

Завлада тајац. По мом мишљењу, сви су покушали да замисле чиме ће се све то завршити ако и Мозес почне да се шали. Не знам како код других, али слика је пред мојим очима била веома тужна.

Мозес је мерио сваког од нас редом, не заборављајући да отпије из чаше. Било је потпуно немогуће схватити ко је он и шта овде ради. И зашто носи овај лакрдијски кафтан? (Можда је већ почео да се шали?) И шта има у чаши? И зашто се све време чини да је она пуна, мада је на моје очи већ педесетак пута потрзао из ње и то солидно?

Затим госпођа Мозес одмаче тањир, принесе дивним уснама салвет и, подигавши очи према таваници, изјави: «Ах, колико волим лепе заласке сунца! То је пир боја!»

Наједном осетих необично јаку потребу за усамљеношћу. Устадох и рекох одлучно: «Захваљујем вам, господо. До вечере.»